Srednja Amerika 2008, 24. deo (Nikaragva: Managva)
Došavši sa Patrisijom i njenim prijateljicama Martom i Silvijom u centar Managve, neizostavno smo prošetale i do centralnog trga koji se zove Trg republike ili Trg revolucije (Plaza de la República/de la Revolución).
S jedne strane trga se nalazi Centralni park (Parque Central), dok se na preostalim stranama nalaze neke od važnih građevina.
S jedne strane parka se nalazi Dom naroda (Casa de los Pueblos) koju često zovu i Narandžasta kuća, a razlog za ovo je potpuno jasan kada se ova građevina vidi.
Ova zgrada je od 1999. do 2007. godine služila kao Predsednička palata, ali je tu funkciju izgubila nakon što je Danijel Ortega pobedio na predsedničkim izborima 2006. godine, pa je nakon njegovog dolaska na vlast ovaj Predsednički dom postao Dom naroda i služi kao sedište vlade i koristi se za važne ceremonije ili državničke posete.
Sledeća u nizu kada se čovek vrti na ovom prostranom trgu, a praktično nasuprot Centralnom parku, nalazi se Katedrala u Managvi posvećena Sv. Jakovu Apostolu.
Ako se gornja slika malo bolje zagleda, vidi se da je katedrala u katastrofalnom stanju. Izgradnja ove crkve koju sada zovu Stara katedrala započela je 1928. i trajala je oko deset godina. To je prva katedrala na Zapadnoj hemisferi koja je u potpunosti sagrađena od betona na metalnom okviru. Pošto je 1931. godine bio podignut samo taj metalni okvir, katedrala je uspela da preživi jak zemljotres koji je te godine pogodio Managvu, pa je tako izgradnja kompletno završena 1938. godine. Ali onda je došla 1972. godina i novi veoma jak zemljotres koji je trajno oštetio katedralu i ona više nije u upotrebi. Vlasti su odlučile da na drugom mestu podignu novu katedralu, ali su ovu ipak ostavili. Do 2008. godine na njoj nije bilo moguće izvršiti bilo kakvu popravku, ali ne znam da li su inženjeri u međuvremenu uspeli da nešto osmisle. Ovako, katedrala, pogotovo pošto je od betona koji je vremenom potamneo, deluje turobno, ali to je i normalno pošto ne može da se održava.
Na četvrtoj strani trga se nalazi Nacionalna palata (Palacio Nacional) koju danas zovu Palata kulture (Palacio de la Cultura). Do 1979. godine je ovde bilo sedište Nacionalnog kongresa i nekih drugih institucija, onda je došlo do raznih rešenja u zavisnosti od toga ko je bio na vlasti, da bi od 1999. godine zgrada i zvanično bila proglašena za Palatu kulture i u njoj se nalazi Nacionalni muzej, Arhiv, itd.
Ako se malo bolje pogleda pročelje Palate kulture mogu se videti na njoj izloženi posteri dve osobe.
Desno je Karlos Fonseka, nikaragvanski profesor, političar i revolucionar koji je jedan od osnivača levičarske političke stranke Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja (FSLN) osnovane 1961. godine. Mada su bili politički veoma aktivni i pre, 1970-ih godina su članovi partije krenuli sa intenzivnim gerilskim aktivnostima, a 1979. godine je u okviru Nikaragvanske revolucije sa vlasti srušena diktatorska dinastija Somosa, dok je sam Karlos Fonseka ubijen tri godine ranije, 1976. Nakon revolucije, 1979. godine predsednik Nikaragve je postao Danijel Ortega.
Uzgred, dinastija Somosa je direktno ili indirektno vladala Nikaragvom od 1936. do 1979. i u tom periodu su odrali čitavu zemlju (tokom svoje vladavine su postali vlasnici 23% zemljišta u Nikaragvi, a njihovo bogatstvo je vredelo koliko i polovina nacionalnog duga zemlje). Posle revolucije, tj., građanskog rata, članovi porodice Somosa su pobegli u SAD.
Da bi politička scena u Nikaragvi bila još komplikovanija, već od 1979. godine su na scenu stupili Kontraši, desničarske pobunjeničke grupe koje su tokom svog rata protiv vlade Nikaragve koristile terorističke napade, veoma često na civile, kao jedan od glavnih načina svog dejstva i koje su uz jaku podršku SAD-a bile aktivne do ranih 1990-ih godina. Taman kada je 1990. godine predsednik Nikaragve postala jedna žena, Violeta Čamoro. Posle nekoliko predsednika iz različitih partija, na ovu funkciju se 2007. godine vratio Danijel Ortega i on je i danas (mart 2021. godine) predsednik Nikaragve.
Druga osoba čija se uvećana fotografija može videti na pročelju Palate kulture u Managvi je „onaj od koga je sve nekako počelo“. U pitanju je Augusto Sandino, nikaragvanski revolucionar i vođa pobune protiv okupacije Nikaragve od strane SAD-a (kao deo takozvanih Bananskih ratova).
SAD su formalno okupirale Nikaragvu 1912. godine, a glavni razlog je bio da se spreči da bilo ko drugi osim SAD-a izgradi Nikaragvanski kanal. Naime, zbog velikog jezera koje postoji u Nikaragvi, još od 19. veka je postojala ideja da se upravo kroz Nikaragvu napravi kanal da bi se spojili Atlantski i Tihi okean. Kasnije se od ovoga odustalo, a u međuvremenu je sagrađen Panamski kanal. (Uzgred, i dalje postoje planovi da se napravi Nikaragvanski kanal.)
Boreći se protiv američkog uticaja, 1927. godine je gerilska vojska predvođena Sandinom prvi put napala jedinicu američkih Marinaca i tu je krenula ta oružana pobuna. Pitanje je šta bi se sve dešavalo da nije došlo do Velike ekonomske krize, pa su onda 1933. godine i poslednji američki vojnici napustili Nikaragvu. Ali, u zemlji je i dalje bilo veoma nestabilno, Sandino je početkom 1934. godine bio pozvan na nekakve mirovne pregovore u Managvu, a u stvari je to bila zgodna prilika da njega i njegove najbliže saradnike ubiju. To ubistvo je bilo realizovano po naređenju zapovednika Nacionalne garde, a to je bio upravo onaj Somosa koji je kroz puč 1936. godine uspostavio diktatorsku vladavinu svoje porodice postavši predsednik Nikaragve 1. januara 1937.
Mada se Sandinu ne zna grob, a postoje i razne priče šta je urađeno sa njegovim telom, on je postao jedan od najvažnijih narodnih heroja Nikaragve i jedan od vrhunskih simbola revolucionarne borbe i idol levičarskih revolucionara pogotovo u Latinskoj Americi. Tako je po njemu nazvana i politička partija Sandinistički front nacionalnog oslobođenja, a njegovi sledbenici se zovu Sandinisti.
Ja obično u svojim putopisima ne pišem previše o politici, ali su mi dešavanja u Nikaragvi tokom 20. veka posebno zanimljiva. Valjda imam potrebu da sebi razjasnim neke od pojmova koje sam povremeno kao dete čula – Sandinisti i Kontraši, a onda to dovede to čitave ujdurme.
Dalji obilazak centra Managve je obuhvatao i posetu Palati kulture. Gornji sprat nije mogao da se obilazi, ali donji da.
Unutra je bilo veoma prijatno, a prostor je dodatno ulepšan palmama i drugim biljkama koje rastu u unutrašnjim dvorištima palate.
Kako se palata delom koristi i kao muzej, ujedno smo malo prošetale po njoj i razgledale razne eksponate.
Posle obilaska Palate kulture, po vrelom suncu smo odšetale do obale obližnjeg jezera Managva koje se takođe zove i Šolotlan (Xolotlán). Odatle se videlo poluostrvo Čiltepe (Chiltepe) koje je praktično zaklanjalo onaj deo jezera gde se nalazi vulkan Momotombo koji smo lepo videli iz Starog Leona.
Tu smo najviše došle zato što sam ja imala ideju da se možda brodom provozamo po jezeru Managva i na obali smo zaista i našle mesto gde su se prodavale karte za vožnju po jezeru, ali... Jezero je bilo odvratno – manje više muljava boja, smrdelo je grozno. Posle sam našla da se to jezero smatra najzagađenijim jezerom u Srednjoj Americi. Razlog za to je da se decenijama (od 1927. godine) kanalizacija izliva u jezero. Fuj! Kako sam skoro čitala, 2009. godine je u Managvi napravljen nekakav pogon za preradu otpadnih voda, ali to pokriva samo 40% takvih voda u gradu. Dok se ne napravi još takvih pogona, ostalih 60% kanalizacionog otpada će se i dalje bacati u jezero. Fuj, fuj i fuj!!!
Biranim rečima, da ne uvredim svoje domaćine, rekla sam da se ja ipak ne bih vozila po jezeru i predložila da odemo na kafu. Kako se ispostavilo, moje nikaragvanske prijateljice su smatrale da nema nikakvih dobrih kafea u blizini, pa smo se ponovo potrpale u taksi i odvezle do nekog šoping centra. Ono što je tamo bilo zaista dobro bilo je to što je postojala klimatizacija. Kako je dan već uveliko odmicao, rekla sam da bi trebalo da kupim vodu za sebe pre nego što se vratim u svoj pansion, a onda su one meni nejasno zašto ponovo zaustavile taksi da bismo se opet vozale po gradu i otišle do nekog supermarketa gde sam na kraju kupila tu vodu. Hoću da kažem nije mi bilo jasno čemu toliko vožnje kada mora da je bilo radnji sa vodom i negde bliže tom šoping-centru ili mom pansionu. Posle toga su me, svakako taksijem, ispratile do pansiona, pa smo se dogovorile da se ponovo vidimo sutradan rano popodne.
Mada je dan bio prilično zanimljiv, a i videla sam šta sam htela u Nikaragvi, to veče sam bila prilično nervozna. Upravo su me te vožnje taksijem koje sam sve ja plaćala dovele do te nervoze. Naime, na to vozikanje levo-desno po Managvi mi je tog dana otišlo skoro 30 dolara što je bilo apsolutno previše za moj dnevni budžet, a kao ilustracija odnosa to je bilo skoro kao obe noći u tom pansionu u Managvi. Iskreno sam se nadala da narednog dana neće biti toliko vožnje taksijem.
Te noći je struja nestala na neko vreme i onda je u mojoj malenoj sobi bilo užasno vruće, ali je nešto kasnije struja ponovo došla, tako da sam na kraju mogla fino da spavam uz klima-uređaj.
Narednog jutra sam se probudila ranije od planiranog, ali mi nije smetalo. Lagano sam se spremila i prvo otišla do terminala autobuskog prevoznika da kupim kartu za naredno jutro za Tegusigalpu, glavni grad Hondurasa.
Vratila sam se u pansion da ostavim kupljenu kartu, a ujedno sam se videla i sa gazdaricom pa sam joj rekla da planiram da prošetam do centra. Onda mi je ona dala veoma jasna i stroga uputstva kako da dođem do centra.
Kao prvo, rekla mi je da idem po sred ulice, a ne trotoarom pored kuća. Već mi je postalo jasno da je Managva opasan grad, pogotovo za strance. Pretpostavljam da nije bilo bezbedno da se ide pored kuća jer lako može neko da vas uhvati i ubaci u dvorište.
Onda mi je rekla da idem dve poprečne ulice niz ulicu u kojoj je bio pansion, a kada zatim izbijem direktno na veliku, prometnu ulicu tu treba da skrenem desno, ali ni za živu glavu ne smem da prelazim na drugu stranu i eventualno ulazim u blokove kuća koji kreću od te suprotne strane ulice.
Sve sam joj ponovila da proverimo da li sam je dobro razumela i onda sam krenula. Uzgred, mimo svih mojih navika, nisam sa sobom nosila nikakav aparat, niti rančić, niti torbicu oko pasa, već sam nešto para stavila u džep i to je bilo to.
Kada sam prošla jednu ulicu, na nekim stepenicama jedne kuće koja je podignuta na ćošku videla sam par mladih momaka koji su tu sedeli. Oni su se ljubazno javili, a i ja njima, a onda su mi rekli da ne bi trebalo da više idem pravo, već da treba tu da skrenem u jednu bočnu ulicu. Ja sam im rekla da još nisam došla do velike ulice gde treba da skrenem, ali su oni rekli da nije bezbedno da dalje idem pravo. Bila sam zbunjena. Oni su mi govorili suprotno onome što mi je rekla gazdarica. Pomislila sam da ili me zezaju ili hoće da me uvuku u neku bočnu ulicu ne bi li mi uzeli to malo para koje sam imala kod sebe. A delovali su tako fino i vrlo ubedljivo... Onda sam se jednostavno okrenula i istim putem vratila u pansion da ponovo proverim sa gazdaricom. To mora da je delovalo blesavo, pogotovo ako su me zezali, ali sam ja tako bila sigurnija. Gazdarica mi je jednostavno ponovila ono što mi je prethodno rekla, pa sam tako i uradila. Kada sam prolazila pored onog stepeništa, momci su i dalje sedeli na istom mestu, ali više nismo komunicirali.
Ovo sve pričam da se shvati kakva atmosfera vlada u Managvi. Sudeći po BDP-u, Nikaragva je najsiromašnija zemlja u Srednjoj Americi i to gotovo izvesno utiče na visoku stopu kriminala i ovakvu nesigurnost. Možda su oni taksiji od prethodnog dana i bili neophodni?
U svakom slučaju, kada sam došla do te velike ulice, skrenula sam gde je bilo potrebno i posle jedne fine šetnje, prateći samo velike ulice, došla sam do pošte koja je od mog pansiona bila udaljena oko 2 km. To mi je u stvari i bio cilj jer sam htela da pošaljem par razglednica iz Nikaragve, kao i razglednice koje sam kupila u Salvadoru, ali tamo nisam mogla da ih pošaljem jer je bio neradan dan.
Mada je bilo oko 10 ujutru, već je bilo dosta vruće. S druge strane, zaista nisam bila rada da se bilo kuda zavlačim, a uz put nisam videla ništa novo, tako da sam se kasnije jednostavno vratila u svoj pansion. Išla sam na internet, ali sam sve što me je zanimalo proverila relativno brzo, pa sam se posle povukla u sobu i istuširala, a zatim sam praktično počela da gubim vreme jer je Patrisija tek kasnije trebalo da dođe po mene. To je bilo poprilično bez veze, ali mi nije bilo druge. Pošto sam prethodnog dana potrošila po svojoj oceni previše para za taksi, ovog dana je otpadalo bilo kakvo besciljno vozikanje po gradu.