Posle nekakve improvizovane rane večere u Tegusigalpi krenula sam peške da se vraćam u pravcu svog hotela. S jedne strane, nisam bila zainteresovana da bilo šta više obilazim, a nisam ni bila sigurna šta bih obilazila. S druge strane, pošto grad važi za nebezbedan, smatrala sam da je bolje da se vratim u svoj hotel dok je još uvek dan.
Krenula sam malo pešačkom ulicom, ali sam ubrzo skrenula, da bih uskoro došla do jedne veoma zanimljive građevine. U pitanju je Stari predsednički dom Hondurasa koji je funkciju predsedničke palate imao od 1922. do 1994. godine.
Spoljašnji deo Starog predsedničkog doma Hondurasa
Upravo sam u blizini ove građevine preko jednog od brojnih mostova prelazila reku Čoluteku, a takođe i iz Tegusigalpe u grad Komajagvelu koji zajedno sa gradom Tegusigalpom čini Centralnu oblast koja je pravno i politički glavni grad Hondurasa pod zbirnim nazivom Tegusigalpa.
Blizu mosta preko reke Čoluteka
Kada sam prešla most, još jednom sam se osvrnula i malo snimala okolinu. Ponovo se vidi Stari predsednički dom Hondurasa, kao i reka Čoluteka.
Stari predsednički dom Hondurasa i reka Čoluteka
Ako se malo bolje pogleda gornja slika, može da se uoči jedan čovek koji u reci stoji do visine grudi. Meni je on bio zanimljiv jer nikako nisam shvatala šta on tu radi. Onda sam videla da on tu nešto kopa, pa čak i izbacuje lopatom u pravcu obale, ali mi i dalje nije jasno o čemu se tu zaista radilo.
Čovek u reci
Čovek u reci
Generalno gledano, grad Komajagvela u kojem se nalazio moj hotel važi sa siromašniji grad u odnosu na Tegusigalpu, ali ono što je mene po malo brinulo bilo je to da je u okolini hotela bilo puno različitih radnji i štandova, pa samim tim i puno ljudi koji su tu prolazili, a gužve su uvek zgodne za džeparoše. Sve to zajedno, uz priče koje sam već čula uz put, nije mi ulivalo previše poverenja, a pogotovo pošto sam bila sama, tako da više nisam ni vadila svoj foto-aparat i video-kameru, već sam otišla do svog hotela i sobe.
Kao i prethodni pansioni i mali hoteli u kojima sam odsedala na ovom putovanju, i ovaj hotel u Tegusigalpi je bio skroman, dok mi je moja ovdašnja soba posebno ostala u sećanju jer je čitava bila prekrečena nekakvom drečavo žutom masnom bojom. To je delovalo prilično psihodelično, pogotovo uveče kada je gorela sijalica koja je visila sa plafona, ali mi nije pravilo nikakav problem. Ono što je meni bilo zanimljivo na čitavom ovom putovanju je bilo to da bez obzira na skromnost smeštaja, gotovo u svim sobama sam imala TV i to sa kablovskom televizijom koja je redovno nudila brojne kanale iz različitih zemalja Srednje Amerike, ali i američke kanale, pa sam čak uveče pred spavanje mogla da pratim i neke američke serije. Mada dovoljno razumem španski, ne volim sinhronizovane serije i filmove, već više volim ili titl ili da slušam u originalu.
Narednog dana sam se lagano probudila, jer nije bilo nikakve potrebe da žurim. Već kada sam prethodnog dana stigla u Tegusigalpu, htela sam odmah da kupim kartu, ali to nije bilo moguće. Ipak, bilo je dobro da sam to probala da uradim, jer sam tako saznala da mi autobus kreće oko 11 pre podne.
Dakle, pošto sam imala dovoljno vremena (hotel je bio blizu terminala prevoznika), za početak sam se popela na terasu na krovu hotela odakle sam sasvim bezbedno mogla da fotografišem svoju okolinu. Možda sam to mogla i sa ulice, ali sam se ovde svakako osećala sigurnije.
Okolina hotela u Tegusigalpi; nešto dalje je nacionalni fudbalski stadion
Imala sam vremena i da idem na internet, a pokušavala sam i da pozovem hotel u svom sledećem odredištu, mestu Kopan Ruinas (Copán Ruinas). Kako sam imala vodič za Srednju Ameriku koji obuhvata i preporuke za razne hotele, tako sam pre dolaska na odredište odlučivala gde bi mi najviše odgovaralo da odsednem, a onda, kad god bi mi bilo zgodno, zvala bih taj hotel unapred da rezervišem sobu. Međutim, ovde nešto nije bilo u redu sa brojem telefona tog hotela, pa sam bila malo zbunjena. Mislila sam da sam možda nešto pobrkala ili da su možda veze trenutno u prekidu. Nikakav problem. Odlučila sam da zovnem malo kasnije sa autobuske stanice.
Pošto već nisam imala karte, a nisam znala šta bih još radila u svojoj psihodelično žutoj sobi, ranije sam krenula na stanicu. Tamo su mi potvrdili da autobus kreće u 11, a u Kopan Ruinas u stiže u 6 popodne. Kako će se ispostaviti, autobus je krenuo oko pola 12, a stigao je u pola 8 uveče.
Smestila sam se u malu čekaonicu i krenula da čekam, ali sam se onda setila da bi bilo dobro da pozovem hotel i rezervišem sobu, pogotovo što ću stići u sumrak. Međutim, pošto na toj maloj stanici nije bilo telefona, morala sam da odem negde preko puta gde su mi rekli da ima neko mesto sa javnim telefonom. Bilo mi je bez veze da cimam svoj veliki ranac na leđima, a pomislila sam da ako bude u pitanju neka telefonska kabina neću nikako moći da uđem, pa sam onda džaba išla. Zato sam lepo svoj veliki ranac naslonila na stolicu na kojoj sam prethodno sedela, pa sam zamolila par ljudi koji su tu kao i ja čekali autobus da mi malo pripaze ranac dok ja odem da telefoniram.
Po njihovim zabezeknutim licima sam videla da sam napravila totalni kulturološki gaf – ovde očigledno niko nikome ne čuva ništa, a stekla sam utisak i da su bili u šoku da neko ima toliko poverenja u njih i univerzum da je spreman da svoj veliki ranac sa stvarima ostavi tu i ode nekuda, ma koliko na kratko. A možda su samo mislili da sam luda i naivna.
Pošto se niko nije javio da mi čuva ranac, malo sam oklevala i mislila se kako ću ipak morati da ga stavim na leđa i odem do te neke telefonske govornice. Ali, onda se jedan gospodin koji je sedeo u toj čekaonici ponudio da mi da svoj mobilni telefon da pozovem koga treba. Ekstremno ljubazno od njega. Pozvali smo hotel zajedno par puta, ali i dalje sam dobijala neki čudan zvuk, tako da sam na kraju odustala i rešila da nađem smeštaj kad stignem u Kopan Ruinas. Naravno, tom gospodinu sam se najtoplije zahvalila.
Dakle, nešto kasnije od najavljenog ukrcali smo se u autobus i krenuli. Dok je autobus još prolazio kroz grad, zapravo dok smo stajali na semaforu, iskoristila sam priliku i slikala jednu kuću. U stvari, ne kuću, već ogradu oko te kuće.
Jedno od mogućih rešenja za ograđivanje kuće i dvorišta
Generalno gledano, kao i u većini mesta po kojima sam bila u Latinskoj Americi, zbog pitanja bezbednosti, većina privatnih kuća ima čvrstu i čvrsto zatvorenu metalnu kapiju i nekakvu vrstu visoke ograde prema ulici, najčešće vizuelno nezanimljivi visok zid ili, kao u slučaju ove kuće, nedovoljno visoku ogradu, ali zato sa dodacima u vidu bodljikave žice. Nekada ti dodaci na vrhu zida mogu da budu od komada slomljenih staklenih flaša, ali sam viđala i gde kroz bodljikavu žicu prolazi struja. Izbor zaštite zavisi od kraja, kao i od imovine, odnosno, stepena privlačnosti imovine vlasnika kuće i dvorišta.
Još jedna stvar koju sam redovno viđala tokom svojih autobuskih putovanja su prodavci koji stoje na trotoaru gde god je to zgodno, tj., gde god postoji šansa da se autobus zaustavi, makar i na kratko, i nude već očišćeno voće stavljeno u kesice ili neke grickalice. Ovaj nasmejani mladić je nudio samo voće. Ponuda se nalazi na vrhu dugačkog štapa, tako da on može te kesice da doturi do otvorenog kliznog prozora autobusa, a putnik izabere šta hoće i novac stavi u drvenu kutiju na vrhu motke. (U stvari, ovaj momak je u toj kutiji imao i par plastičnih boca sa osvežavajućim pićem, takođe na prodaju.)
Voće, voće, kup’te voće...
Još jedna česta stvar po međugradskim autobusima su bili prodavci medicinskih preparata, ali i propovednici, koji su dobijali priliku da uđu u autobus i da se tu obrate svojoj „publici“, kao što je bio slučaj i u ovom autobusu koji je vozio iz Tegusigalpe.
Propovednik na putu ka Kopan Ruinas
Nakon što bi završili šta su imali, oni bi izašli iz autobusa i verovatno čekali sledeći.
Bilo kako bilo, jedan deo puta sam ćutala, a posle sam počela da malo čavrljam sa nekim momkom koji je sedeo pored mene. Ipak, najzanimljivija je bila priča sa onim gospodinom iz čekaonice u Tegusigalpi. On je bio izuzetno fin, pristojan i nenametljiv, ali je ipak posle jedne pauze, seo u red ispred mene, pa smo uskoro krenuli da razgovaramo. On je iskazivao veliku zainteresovanost za moj maternji jezik, a bilo mu je i jako zanimljivo to što se srpski u stvari originalno piše ćirilicom, mada paralelno može i latinicom. Tako smo došli da njegovo ime i prezime mogu i da se prevedu na srpski. Pošto se zove Horge Pas (Jorge Paz), srpska verzija njegovog imena bi bila Đorđe Mirić, barem u mom slobodnom prevodu. Sećam se da sam mu to na nekom parčetu papira i napisala u obe verzije (ćiriličnoj i latiničnoj), a na kraju smo razmenili mejlove i, mada sporadično, do dana današnjeg smo ostali u kontaktu, a kako mi je on svojevremeno slao neke publikacije, saznala sam da je u to vreme bio sekretar Udruženja književnika Hondurasa, pa mi je onda bilo i sasvim jasno njegovo interesovanje za neki daleki jezik.
Iako su mi na stanici u Tegusigalpi prodali kartu kao za direktan autobus do mesta Kopan Ruinas u stvari je trebalo da promenim autobus u gradu San Pedro Sula. Tu sam se ujedno i rastala od Horhea koji je išao dalje ka gradu La Sejiba (La Ceiba) na obali Karipskog mora. Nažalost, ja nisam imala vremena da idem do karipske obale bilo u Nikaragvi ili u Hondurasu. Mada same obale nisu previše poznate jer nemaju plaže koje su turistima privlačne, ipak u tim delovima obe zemlje postoje brojni nacionalni parkovi i prirodni rezervati, a takođe i obe zemlje imaju veći broj manjih ostrva gde već ima lepih i privlačnih plaža.
U svakom slučaju, na stanici u gradu San Pedro Sula sam prešla u drugi autobus, a uskoro smo i krenuli dalje. Kao što sam već pominjala ranije, Honduras ima puno brda i planina, dok su ravničarski delovi više vezani za obale na obe strane zemlje. Upravo se grad San Pedro Sula koji sam ostavljala iza sebe nalazi u ravničarskom delu i odatle vodi glavni put ka karipskoj obali Hondurasa.
Na putu ka Kopan Ruinas
Kao što sam rekla, u Kopan Ruinas smo stigli uveče. Na osnovu opisa u vodiču smislila sam da odsednem u jednom hotelu, ali se ispostavilo da se on renovira i da je zatvoren (zato je telefon bio isključen), pa sam zato našla smeštaj u jednom drugom hotelu. U stvari, tako je ispalo i bolje, jer je taj originalni hotel bio za mene suviše visoko na padini brda, pa bih geknula cimajući ranac jer nisam mogla da nađem nijedan tuk-tuk.
Nakon što sam ostavila stvari u sobi, otišla sam malo da prošetam po selu, pošto je to ovde bilo bezbedno i moglo je uveče da se šeta. Naime, čuvene ruševine starog majanskog grada Kopana se nalaze samo nepunih 2 km od sela, koje je upravo po tim ruševinama i nazvano, tako da je selo praktično namenjeno obilasku tog arheološkog lokaliteta i ono je u potpunosti sređeno sa turiste, pa samim tim i puno hotela i restorana. To sam iskoristila na najbolji način time što sam otišla na laganu večeru, a zatim i u internet kafe.
Večera u mestu Kopan Ruinas
Posle sam se popela u sobu, gledala malo TV, otvarala svoje Tarot karte, krajnje opušteno legla da spavam i tada shvatim da sam u internet kafeu zaboravila zbirni i glavni vodič za Srednju Ameriku u koji sam stavila i razglednice koje sam u međuvremenu kupila. Kad me šlog nije strefio. Taj vodič mi je bio neophodan za nastavak putovanja. Ipak, rešenja te večeri nije bilo.
Kao i toliko puta ranije, a i kasnije, ponovo sam impresionirana Tarotom i njegovom inteligencijom. Mada mi je otvaranje ukazivalo na jedan veoma lepo proveden naredni dan, bilo mi je jasno da će ujutru nešto ići sporo. Tako je zaista i bilo.
Naime, originalni plan mi je bio da ustanem rano i da već pre 8 sati budem kod lokaliteta kako bih ušla čim se otvori (radi od 8) i kako bih ga obišla što pre. Postojala su dva glavna razloga za ovo. Prvi je bio vrućina, tj., moje izbegavanje najveće vrućine, a drugi nastavak mog putovanja.
Tako sam se ujutru probudila i bila sam vrlo nervozna. Već oko 8 sam bila kod internet-kafea i unutra, kroz staklena vrata, videla svoj vodič na stolu za kojim sam sedela prethodno veče. Pošto tu još uvek nikoga nije bilo, uspela sam da nađem neku komšinicu koja je obećala da će devojci koja otvara internet-kafe da kaže da mi sačuva vodič. Posle toga sam mirna otišla da obilazim ruševine Kopan, ali sam u međuvremenu malo slikala po centru mesta.
Ulica u mestu Kopan Ruinas
Takođe sam prošla i pored jednog velikog drveta manga gde su plodovi već bili prilično zreli.
Drvo i plodovi manga
Mada je Kopan Ruinas veoma razvijeno turističko mesto, u njemu nema velikih hotela i zgrada, već su uglavnom u pitanju manje kuće, uz manji broj izuzetaka, ali to ipak sve izgleda veoma šarmantno.
Ulica u mestu Kopan Ruinas
Takođe sam prošetala i do glavnog trga koji se zove Centralni park i mada je on uglavnom popločan, ipak sam našla i njegov najzeleniji deo.
Centralni park u mestu Kopan Ruinas
Onda sam prošetala do arheološkog nalazišta koje je samo nepunih 2 km udaljeno od mesta i tu me dočekalo par ara koje su verovatno pripitomljene, pa tu ukrašavaju krošnje drveća. Ovi papagaji zaista imaju neverovatno divnu boju perja.
Are kod ulaza na arheološki lokalitet Kopan
Ara kod ulaza na arheološki lokalitet Kopan
Ara kod ulaza na arheološki lokalitet Kopan
Ara kod ulaza na arheološki lokalitet Kopan