Srednja Amerika 2008, 29. deo (Honduras: Kopan, Kopan Ruinas; Gvatemala: Kirigva)
Tokom svog obilaska arheološkog lokaliteta Kopan na krajnjem zapadu Hondurasa, pravila sam praktično krug oko velike stepenaste piramide koja čini Hram 16, pa prošavši sa njene južne strane, došla sam i do Zapadnog dvorišta, na čijoj se suprotnoj strani uzdizao Objekat 11 preko kojeg sam ranije već prošla.
Jedna od najznačajnijih skulptura u Kopanu je Oltar Q iz 776. godine se upravo može videti već na gornjoj slici (desno). Original se nalazi u Muzeju skulpture, a ovde je izložena replika. Kako sam mu se približavala, tako sam dobro mogla da vidim i zapadno stepenište Hrama 16 ispred kojeg se oltar i nalazi. Na sledećoj slici, takođe treba obratiti pažnju i na drvo koje nesmetano izrasta iz rasturenih ostataka nekada sigurno lepo poređanih obrađenih kamenih blokova.
Oltar Q ima kvadratastu osnovu, a njegova važnost proističe ne samo iz izvanrednih reljefa na njemu, već i zbog velikog istorijskog značaja jer je na svakoj strani prikazano po četiri vladara Kopana iz te dinastije koja je ovaj grad-državu razvila i uzdigla na nivo jednog od najmoćnijih u okviru civilizacije starih Maja. Utemeljivač dinastije K’inič Jaš K’uk’ Mo’ počeo je ovde da vlada 426. godine, a 16. vladar Jaš Pak, u vreme čije vladavine je ovaj oltar i podignut i koji je takođe prikazan na oltaru, stupio je na presto 763. godine. Doduše, kako je to već bilo pred kraj postojanja Kopana, ne postoje tačni podaci o kraju njegove vladavine, ali se zna da je to bilo posle 810. godine. Posle njega u podacima postoji „rupa“ i pojavljuje samo još jedan vladar za koga se zna egzaktno da je stupio na presto 6. februara 822. godine, a veruje se da je vladao onoliko koliko je grad i postojao, a to je do oko 830. godine.
Na oltaru je prikazano kako prvi vladar iz dinastije, K’inič Jaš K’uk’ Mo’, prima ceremonijalnu pločicu koju on dalje prenosi.
Iza Oltara Q postoji žrtveno spremište u kojem su arheolozi pronašli kosti 15 jaguara i nekoliko ara, pa se pretpostavlja da su to bile žrtve podnesene u slavu vladara Jaša Paka i njegovih predaka.
Dok sam stajala kod Oltara Q, lepo sam mogla da vidim i Zapadno dvorište, kao i južnu stranu Objekta 11.
Stepenice koje se vide duž osnove Objekta 11 zovu se Tribine za gledaoce (Tribuna de los Espectadores). Kao i u slučaju mnogih objekata koje su Španci prilikom osvajanja otkrivali po ostacima starih gradova, mora da su i ovde dali takav slikovit naziv jer su ih stepenice podsećale na tribine. Na tim stepenicama postoji više detalja, uključujući i brojne ideograme isklesane na kamenim blokovima od kojih su stepenice pravljene. Kao što sam već rekla, zbog toga se Objekat 11 često zove i Hram natpisa. Ipak, najzanimljivije su dve skulpture koje prikazuju boga oluje koji je prikazan u obliku majmuna koji nosi baklju i ima zmiju u uglu svojih usana.
Ovde sam ponovo iskoristila prisustvo još jednog posetioca, pa sam ga zamolila da me slika na stepenicama Objekta 11.
Nakon što sam se zahvalila i preuzela svoj foto-aparat, ponovo sam pogledala Tribine za gledaoce.
Tu se odmah na ćošku Objekta 11 nalazi i kamena zmijska glava.
A takođe sam se osvrnula i još jednom pogledala deo Zapadnog dvorišta i Hram 16 koji je najviši objekat u Kopanu i koji ima oblik stepenaste piramide.
Ovde sam praktično završila sa obilaskom arheološkog lokaliteta Kopan. Prateći stazu koja ovde postoji i vodi ka Velikom trgu ušla sam u deo šume gde je postojala velika hladovina i to je prijalo, a dok sam tu stajala uočila sam i gnezda nekih tkalja, par manjih ptica, ali i par ara koje su tu mirno šetale po nekoj grani. Slika je napravljena sa video-snimka i dosta je mutna, ali se jarko crvene are svakako vidno razaznaju u mnoštvu zelenila.
Uskoro sam ponovo izbila na Veliki trg, a tu je u sredini stajala stepenasta piramida, tj., Objekat 4, na koji su se sada već peli posetioci.
Pre nego što sam napustila Kopan još jednom prelazeći pogledom po Velikom trgu i objektima koji ga okružuju uočila sam par posetilaca koji su stajali pored jednog drveta koje raste kod Objekta 11. Mada je i sam Objekat 11 nesumnjivo impozantan, a ovde sam došla da obilazim i divim se delima ljudskih ruku, nisam mogla a da se ne divim i tom ogromnom i moćnom drveću. Obratite pažnju na dve osobe koje stoje levo od drveta sa zelenom krošnjom na sledećoj fotografiji.
Kao što sam ranije već pomenula, istorijski gledano Kopan je naizgled preko noći napušten oko 830. godine. Istraživači smatraju da je došlo do velike gladi prouzrokovane krčenjem šuma i erozijom zemljišta, a ta pretpostavka je utemeljena u znacima neuhranjenosti koji se uočavaju kod kostura pronađenih na lokalitetu. Takođe se smatra i da su se zbog te neuhranjenosti ljudi lakše razbolevali, a onda se nekakva epidemija sa gladnih masa proširila i na pripadnike elite.
Od arheološkog lokaliteta Kopan do sela Kopan Ruinas sam se vratila peške, jer je udaljenost manja od 2 km. Odmah sam otišla do onog internet-kafea po zaboravljeni vodič koji me je tamo čekao, zatim do pošte da pošaljem razglednice, a onda i na kasni doručak, da bih se zatim vratila u sobu na mini-odmor i dopakivanje pre nastavka puta.
Mada je i lokalitet bio zanimljiv, a selo Kopan Ruinas veoma šarmantno, ipak sam bila vrlo svesna i da tog dana moram da nastavim dalje sa svojim putovanjem bez preteranog zadržavanja.
Kada sam krenula iz hotela morala sam prvo da pitam odakle ide prevoz za Gvatemalu zato što je to bilo promenjeno u odnosu na informacije koje sam imala u svom vodiču. I tako sam došla do nekog ćoška gde mi je jedna žena rekla da prolazi kombi koji vozi ka granici, ali mi je posle par minuta prišao neki čovek i rekao da prevoz ipak kreće sa jednog mesta koje je bilo nešto dalje. Čak mi je uzeo i veliki ranac da mi pomogne. Pomislila sam da on možda radi za nekog prevoznika, ali se ispostavilo da to uopšte nije bilo tačno, već je on takođe bio putnik. Kaže mi on kako se bavi poljoprivredom (gaji kukuruz i pasulj), ali i kako je pastor (mi smo pričali na španskom). U trenutku sam pobrkala značenje i prvo sam pomislila na reč „pastir“, pa sam ga uz osmeh od uveta do uveta pitala da li čuva ovce ili krave, misleći pri tome da su verovatno krave u pitanju, jer ovce uopšte nisam viđala, a i umrle bi od vrućine. On mi onda ljubazno objasni da je on pastOr, a ja tek onda shvatim o čemu se radi. I pastir i pastor su dobar prevod španske reči pastor, ali sve zavisi od konteksta. U svakom slučaju, ja sam se slatko sebi nasmejala na ovu situaciju.
Inače, tokom čitavog svog putovanja po Srednjoj Americi gde sam se najčešće od mesta do mesta prebacivala onim „pilićarima“, tj., rashodovanim američkim školskim autobusima ili kombijima (pogotovo kada su u pitanju bila manja mesta i lokalni pravci), redovno sam bila jedina strankinja u njima. Pošto bi ostali putnici shvatili da znam španski (prilikom kupovine karte), vrlo brzo bi krenuli razgovori. Moji utisci o SVIM ljudima koje sam sretala po ovim skromnijim prevozima, bez obzira na zemlju u kojoj sam bila, su izuzetno pozitivni i dobri. Oni su redovno bili veoma ljubazni, simpatično ljubopitljivi i puni jasne želje da mi pomognu i da mi daju savete tako da što bolje prođem na svom putovanju.
Što se tiče ove ljubopitljivosti, zanimalo ih je odakle sam, čime se bavim, da li imam porodicu u smislu muža i dece, pa pošto nemam onda bi prešli na pitanja o mojim roditeljima, pa bi neki išli čak i dotle da me pitaju kako mi se roditelji zovu. To je meni sve bilo veoma slatko i simpatično. Neki su valjda bili toliko impresionirani mojim znanjem španskog (koje je veoma funkcionalno i dobro, ali je daleko od sjajnog) da bi me pitali i da li se u mojoj zemlji govori španski. To sam tumačila time da nemam jak severnoamerički akcenat, a povremeno sam izgovarala i „šuškavo s“ koje se kao takvo koristi u Španiji, pa ih je verovatno i to upućivalo na zaključak vezan za zvanični jezik u mojoj zemlji.
Takođe su me redovno pitali zar se ne plašim da putujem sama i da nešto loše može da mi se desi na putu. Ovo je bilo sasvim logično pitanje tim pre što je čitava ova regija tradicionalno poznata kao veoma nebezbedna, a ti moji saputnici su očigledno brinuli za mene redovno mi naglašavajući da ni slučajno ne izlazim na ulicu uveče i noću, tj., kad padne mrak. Ja sam im svaki put govorila da veoma vodim računa o bezbednosti, ali i da nemam previše brige jer „zašto bi iko želeo meni da naudi?“ Oni su me gledali širom raširenih očiju verovatno sa nevericom – mora da su mislili ili da sam jako naivna, vrlo neobaveštena, možda luda, a možda i prosvetljena. Na kraju bih im ja svakako zahvalila na savetima i brizi svaki put im govoreći da ja u suštini ne znam kakvi su oni uveče i noću, ali danju svu svi bili apsolutno divni!
Tako je sve bilo i na ovoj etapi mog putovanja i uskoro je naišao kombi koji nas je vozio do granice Hondurasa i Gvatemale koja je oko 12 km udaljena od sela Kopan Ruinas. Tu sam se ujedno opraštala od Hondurasa.
Granicu koja je delovala prilično pusto prošla sam peške, a zatim uhvatila drugi kombi koji je vozio u pravcu gradića Čikimula (Chiquimula). U međuvremenu sam morala da ponovo menjam kombi za malo veći, ali je to bilo to. Ušla sam u Gvatemalu.
U Čikimuli sam malo prošla do velikog autobusa i njime sam krenula put sela Kirigva (Quiriguá). Dan je bio vreo i veoma je prijalo dok se autobus pokretao zbog otvorenih prozora, ali čim bi se zaustavio, a to je činio relativno često na usputnim stajalištima, činilo mi se kao da nema vazduha i da ću se udaviti od vrućine. Problem je bio u tome da sam praktično napustila visine i znala sam da do kraja puta nigde više neću imati svežinu koja dolazi od iole veće nadmorske visine. Ali i tu je bilo izvesne razlike, pa sam prateći prognozu za naredne dane znala da me najveća vrućina očekuje u mestu Flores odakle sam planirala obilazak Tikala. Morala sam psihički da se pripremim za to.
U međuvremenu sam išla u selo koje se nalazi najbliže arheološkom lokalitetu Kirigva koji je i nazvan po tom selu. Negde desetak minuta pre nego što je trebalo da siđem iz autobusa počela je sa mnom da priča neka žena i ispostavilo se da i ona silazi na istom mestu kao i ja da bi išla u selo Kirigva. Kad smo zajedno sišle, nju je čekao muž, a ona je rekla da će me ispratiti do hotela i pokazati mi put, što su i uradili. Ona i muž su Jehovini svedoci i tu su već drugu godinu bili na „zadatku“. Kako su mi tog dana posebno pomagali neki duhovni ljudi, pomislila sam da mora da sam bila jako dobra, pa mi je Univerzum tako slao neke svoje „izaslanike“.
Dakle, kada sam se smestila u hotel, prvo sam se istuširala da malo dođem k sebi zbog one velike vrućine kojoj sam bila izložena pošto sam tog dana putovala od 11 pre podne do pola 5 popodne, promenivši ko zna koliko prevoznih sredstava. Zatim sam izašla da malo prošetam po selu dok je još bilo dnevnog svetla, a temperatura je u to doba bila idealna – bilo je toplo, ali ne previše, Sunce nije peklo i ta šetnja mi je izuzetno prijala.
Pogotovo mi je bilo drago jer sam bila u jednom malom selu koje nije ukaljano lošim stranama urbanog ljudskog razvoja. Naime, svako koga bih srela bi se – javio! Sa jednostavnim „Dobar dan“ (Buenas tardes - u ovom slučaju). Meni to ni najmanje nije bilo neobično, jer sam još davnih dana tokom planinarenja po zavučenim predelima Crne Gore i Srbije shvatila da je običaj na takvim mestima da se ljudi jave jedni drugima kada se sretnu, bez obzira što se ne poznaju i što se gotovo izvesno nikada više videti neće. Bilo mi je drago da vidim da je to očigledno sveprisutan običaj u raznim delovima sveta među ljudima koji žive u manje ili nimalo otuđenim mestima. Naravno da sam i ja tim ljudima otpozdravljala, a nekad se i prva javljala. Onda su oni spremno meni otpozdravljali. Ma kako naizgled površna, taj iskonska ljudska, dubinska i plemenita razmena dobrih želja mi je ostala u sećanju kao izuzetno prijatna i draga srcu.
Tokom te šetnje sam otišla i do punkta gde je postojao javni internet (kao mala kancelarija u koju se ulazi sa ulice) da bih proverila svoju poštu, a takođe sam kupila i vodu i par sitnica, pa sam se onda povukla u sobu. U hotelu sam imala večeru, a kada sam htela da odem da jedem, upravo je na TV-u kretala neka serija koju sam volela da pratim tokom putovanja. Već sam ranije pričala da sam bez obzira na skromnost smeštaja redovno u svojim sobama imala TV i kablovsku televiziju, pa sam mogla da pratim i neke američke kanale. Tako je bilo i ovde i to mi je prijalo kao malo zabave pred spavanje jer nisam imala nikakvu knjigu za čitanje, pošto su knjige teške i po pravilu izbegavam da ih nosim kada idem na putovanja gde se stalno pokrećem. Dakle, bila sam gladna, a počinjala mi je serija. Ipak, glad je prevagnula, pa sam se spustila u trpezariju gde sam se srela sa gazdaricom, a kada je ona čula za moju dilemu rekla je da to nije nikakav problem i da će da mi donese večeru u sobu! Kakva usluga, kakva divna žena i kakav užitak! Divno opuštena i prijatno punog stomaka, posle sam odgledala i neki film, a onda mi se i prispavalo.