Srednja Amerika 2008, 31. deo (Gvatemala: Kirigva, Rio Dulse)
Arheološki lokalitet Kirigva u Gvatemali koji se nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine nije velik poput obližnjeg Tikala ili Kopana u Hondurasu, ali sadrži mnoštvo impresivnih stela i zoomorfa. Obilazeći ga u maju 2008. godine došla sam i do Stele H.
Stela H je posvećena 751. godine i ona odskače od ostalih zbog iskošenog pozicioniranja ideograma, što je relativno retka pojava u svetu starih Maja.
Nedaleko od Stele H nalaze se još tri stele (I, J i K), ali je mene sada više zanimala jedna grupa oltara i zoomorfa, pa sam se tamo i uputila.
Prvo sam prošla pored Oltara M i N. Oltar M koji se često označava i kao Zoomorf M, a napravljen je u vidu kompozitno isklesane glave koja spaja elemente jaguara i krokodila. Ovaj oltar iz 731. godine je specifično bitan za istoriju Kirigve jer je s jedne strane to prvi spomenik koji je posvetio najveći kralj ovog majanskog grada-države, Kavakovo nebo (723-785. godine), a s druge strane tu postoji tekst u kojem se vladar označava kao „sveti gospodar“ (k’ul ajaw) umesto samo „gospodar“ (ajaw), što je bio povod za sukob između Kirigve i Kopana čiji je Kirigva ranije bila vazal.
Zatim sam odšetala i do Zoomorfa i Oltara O. Njih je 790. godine posvetio vladar Nebo Šul, naslednik vladara Kavakovo nebo, koji je na presto stupio 785. godine, a vladao je Kirigvom narednih 10 do 15 godina. Zoomorf ponovo prikazuje neko kompozitno biće, dok se na oltaru vidi nekakav bog munja.
Odmah pored se nalaze i Zoomorf P i Oltar P iz 795. godine.
Ova dva spomenika predstavljaju remek-delo mesoameričke umetnosti, a sam zoomorf zbog njegovog oblika naučnici često nazivaju i Velikom morskom kornjačom. Za početak, na oltaru je prikazano neko neindentifikovano božanstvo koje iskače iz procepa u zemlji, a tu je i veliki broj ideograma. Sa strane sa koje se ovaj oltar posmatra, a tako ga prikazuje i sledeća fotografija, može da se razazna to biće koje deluje kao da je postavljeno „naglavačke“ – glava mu je dole desno, leva ruka je dole levo, dok mu je noga (jedina koja se vidi) u sredini (gore) u procepu u vidu obrnutog slova V oko kojeg stoje ideogrami.
Što se tiče Zoomorfa P, on je težak oko 20 tona. Čitava njegova površina je čudesno detaljno i vešto ukrašena. Sa prednje strane prikazuje vladara Nebo Šul kako sedi prekrštenih nogu u širom razjapljenim čeljustima kompozitnog mitskog čudovišta.
Ja sam krenula da obilazim oko Zoomorfa P i zaista je bilo veoma zanimljivo videti bogatstvo isklesanih ukrasa sa svih strana. Kada se pogleda sa severozapadnog ugla može da se vidi da je zoomorf više širok nego što je dug.
Na zadnjoj strani je prikazano Kosmičko čudovište ili Icamna (Itzamna), majanski bog vatre koji je stvorio Zemlju.
Onda sam još jednom obišla krug oko Zoomorfa i Oltara P, pa sam tako bacila pogled u pravcu Velikog trga.
Sledeće je bilo da malo obiđem Akropolj u Kirigvi. To je najveći graditeljski kompleks na lokalitetu koji se u pravcu juga nadovezuje na ceremonijalni deo ovog grada-države. Kako sam se popela uz veliko stepenište koje postoji odmah iza Zoomorfa O i P, još jednom sam se osvrnula u pravcu Velikog trga.
U odnosu na neke druge arheološke lokalitete iz vremena starih Maja, Akropolj u Kirigvi, koji se sastoji od kompleksa palata prevashodno korišćenih za stanovanje elite i u upravne svrhe, ne deluje previše impozantno, a svakako i ne previše veliko. Međutim, treba imati u vidu da bez obzira na nezavisnost, pa i dobro finansijsko stanje Kirigve, procenjuje se da je na vrhuncu ona imala tek oko 2000 stanovnika.
Još bih dodala i to da mada su i njegovi prethodnici dali doprinos izgradnji Akropolja koji je podignut u četiri sukcesivne faze tokom perioda od 550. do 810. godine, najaktivniji u toj oblasti je bio poslednji zabeleženi vladar Kirigve – Nebo od žada (vladao od oko 800. do oko 810. godine).
Dakle, bez nekog većeg zadržavanja u Akropolju, krenula sam da se vraćam ka ulazu/izlazu u Kirigvi. Uz put sam nastavila da fotografišem, pa se tako vidi da osim mene i dalje na lokalitetu nije bilo drugih posetilaca.
Naravno, ponovo sam prošla pored impozantne Stele E, koja je sa svojih 10,5 metara najviša stela u svetu Maja. Da ne bude zabune, 3 metra je ukopano u zemlju, a preostalih preko 7 m je ono što se vidi.
Kad sam već kod visokih „objekata“, evo i jednog prelepog drveta seiba koje je sveto drvo starih Maja. Nije ni čudo, jer teško je ne diviti se i ne ostati bez daha pred takvom impozantnošću koja tokom godina sama od sebe nastaje pred vašim očima, rastući ka nebu.
Zatim sam napustila arheološki lokalitet i stala pored puta gde sam čekala da naiđe prevoz, jer je trebalo da se vratim u selo Kirigva gde su me moje stvari čekale u hotelskoj sobi. Oko lokaliteta postoje ogromne plantaže banana, ali nakon što sam ih slikala, stala sam u neku debelu hladovinu koje je pravilo jedno obližnje drvo i krenula da čekam kombi ili autobus, šta god da naiđe, a služi kao javni prevoz.
Po povratku u hotel, išla sam na lagani kasni doručak, dopakovala se, malo još odmorila, a zatim krenula. Želja mi je bila da na glavnom putu koji spaja glavni grad Gvatemalu i grad Puerto Barios (Puerto Barrios), glavnu luku u zemlji na obali Karipskog mora, sačekam veliki autobus koji vozi direktno do Rio Dulse (Rio Dulce), ali ga nije bilo, pa sam posle početnih odbijanja konačno rešila da se ipak pokrenem u željenom pravcu i to tako što sam sela u prvi kombi koji je naišao. Bilo mi je jasno da ću morati da presedam, pa sam se tako njime prevezla do mesta Morales, tačnije do odvajanja puta za to mesto, pa sam tu sačekala drugi kombi koji vozi do Rio Dulse. Osim što je bilo vruće, bilo je i poprilično tesno u tim kombijima, ali to gusto sedenje putnika je deo lokalnih običaja, pa onda šta da se radi.
Posle Kirigve sam praktično išla ka severu zemlje i originalno sam planirala da idem direktno za gradić Flores, ali pošto sam u međuvremenu uvidela da imam još dovoljno dana pre povratnog leta za Evropu, odlučila sam da odem do karipske obale Gvatemale. Na osnovu podataka koje sam imala, to je bilo najzanimljivije uraditi upravo sa mog sledećeg odredišta koje je samo oko 70 km udaljeno od sela Kirigva. Kada u prethodnim pasusima pominjem Rio Dulse tu ne mislim ni na kakvo selo ili grad već upravo na reku, što i sam naziv sugeriše, jer Rio Dulse znači „Slatka reka“.
Evo mape kao podsetnika na moj drugi boravak u Gvatemali u maju 2008. godine.
Iz kombija sam izašla odmah nakon što je on prešao „Most preko Slatke reke“ (Puente de Rio Dulce), najveći most u Gvatemali i drugi po veličini u Srednjoj Americi, a to je bilo već oko podneva. Praktično gledano, tu postoji mesto koje se zove Fronteras, a koje često zovu i gradić Rio Dulse. Ipak, to samo mesto meni uopšte nije bilo bitno, već samo ovaj deo na obali reke ispod mosta gde je trebalo da uhvatim motorni čamac koji je vozio za grad Livingston na obali Karipskog mora.
Međutim, ispostavilo se da motorni čamac koji prima oko desetak ljudi kreće tek u 13.30, tako da sam imala više nego dovoljno vremena da odem da obnovim zalihe lokalnog novca, kao i da kupim neko voće i gazirano osvežavajuće piće ne bih li se malo rashladila. Bilo je neverovatno vruće, ili je možda to bio samo moj osećaj zbog izuzetno visoke vlažnosti vazduha, tako da sam posle obavljenog posla sela u debelu hladovinu. Tu sam čekala da povremeno pirne vetar što je donosilo kratkotrajno osveženje, jer sam izbegavala da se previše često hladim nekakvom salvetom, pošto je svako pokretanje, pa čak i samo mahanje salvetom, dizalo temperaturu mog tela.
Kao što je i najavljeno, čamac je krenuo u pola dva, ali je na početku meni delovalo kao da idemo u pogrešnom smeru, dok ubrzo nisam shvatila o čemu se radi. Naime, Rio Dulse je reka koja spaja jezero Isabal (Izabal), najveće jezero u Gvatemali sa površinom od 590 kvadratnih kilometara, i Honduraski zaliv koji je deo Karipskog mora. Pošto je Rio Dulse plovna reka čitavom svojom dužinom od 47 km, onda je i samo jezero Isabal, koje je dugačko oko 70 km i ima najveću dubinu od oko 18 m, spojeno sa Karipskim morem i zato je ono idealno kao parkiralište za jahte koje tu dobro ušuškane mogu da provode vreme kada ne plove egzotičnim Karibima. S druge strane, bez obzira na veličinu jezera, sigurna sam i da su ova plovila ovde sigurnija nego da su na obali mora gde uragani svake sezone prave probleme.
Kada sam imala utisak da plovimo u pogrešnom smeru, nije da nisam bila u pravu, jer smo upravo od mosta preko Rio Dulse krenuli prvo ka jezeru da bi tu pokupili još neke putnike, posle čega se smo se okrenuli i pošli pravim smerom. Ipak, osim što sam se tako malo provozala i po jezeru Isabal, bilo je zanimljivo i to da smo prošli pored Zamka San Felipe de Lara (Castillo de San Felipe de Lara).
Ovo je u stvari utvrđenje koje su 1644. godine Španci podigli na ulazu u jezero Isabal da bi se zaštitili od napada gusara. U tome nisu baš uspeli, pošto je utvrđenje više puta uništavano i pljačkano od strane pirata, ali je u više navrata dograđivano. Danas se nalazi na Uneskovoj Potencijalnoj listi.
Tek nakon što smo pokupili još par putnika, motorni čamac se okrenuo na „pravu stranu“, tj., krenuo je u pravcu severoistoka prateći tok reke Rio Dulse koja zapravo ističe iz jezera Isabal.
Kao i obično, meni je vožnja čamcem veoma prijala sama po sebi, ali je dodatno bilo i divno kada je motorni čamac ubrzao jer je onda temperatura bila odlična, a ujedno je i voda po malo prskala i davala svoj doprinos rashlađivanju.
Ubrzo je čamac ponovo usporio, ali ovaj put da bi se uvukao u neki rukavac i pokupio još par putnika.
Naime, ovde duž obale reke postoji više manjih hotela i pansiona. To ništa nije veliko i ne kvari izgled obale prekrivene gustom vegetacijom.
Kada smo ponovo izbili na glavni tok reke, čamac je ubrzao i ponovo je bilo divno osetiti svežinu koju je stvarao vazduh kroz koji smo jurili. Tako smo došli i do novog jezera u koje smo ujurili nesmanjenom brzinom.
Kao što sam rekla, reka Rio Dulse odvodi vodu iz jezera Isabal koje se nalazi na samo 1 m nadmorske visine, a u Karipsko more se uliva kod mesta Livingston. Duž svog toka, otprilike na drugoj i trećoj četvrtini dužine, korito reke se značajno proširuje i tu se zapravo stvara novo jezero koje se zove El Golfete. Ono je značajno manje od jezera Isabal, dugačko je oko 16 km, a praktično se nalazi na istoj visini kao i more.
Onda je čamac ponovo usporio, ovaj put zadržavajući se na glavnom pravcu kretanja. Naime, prolazili smo pored Ostrva ptica (Isla de los Pájaros), pa se čamac kretao veoma sporo da bismo mogli da posmatramo ptice poređane po krošnjama drveća.
U ovom delu smo se toliko sporo kretali da sam uspela čak i da par ptica koje se vide na gornjoj slici slikam ponovo, ali malo približeno.
Ovde žive brojne ptice, mada se na mojim slikama vide samo dve vrste, ali je jezero El Golfete zanimljivo i zato što u njemu žive morske krave, specifično severnoamerički lamantini (Trichechus manatus), koje ja, naravno, iz čamca nisam videla. Ali, tu su bile ptice...
Ubrzo zatim se naš motorni čamac koji očigledno služi ne samo kao javni prevoz, već i kao čamac za turistički obilazak, zavukao u jedan širi rukavac (ako se El Golfete gleda kao proširenje reke), odnosno, veoma dug, a uzan zaliv (ako se El Golfete gleda kao jezero) koji je poznat i kao „Bašta sa cvećem“. Zbog toga što je voda ovde mirnija, gotovo čitava površina je bila prekrivena lokvanjima.
Mada se oko reke Rio Dulse, kao i oko jezera El Golfete prostire Nacionalni park Rio Dulse, duž obala reke i jezera osim ranije pomenutih hotelčića i pansiona, postoje i brojne kuće, bilo lokalnih stanovnika, bilo ljudi kojima su to „vikendice“ ili makar kuće za odmor i/ili izdavanje.
U svom poslednjem delu, pre nego što dođe do širokog ušća, Rio Dulse protiče kroz klisuru koju čine okolna brda čija je najveća visina oko 200 m. Ali, na samom ulasku u usko korito posle jezera El Golfete, naš motorni čamac se parkirao pored jednog drvenog mola i tu smo imali pauzu. Razlog – na tom mestu se nalazi termalni izvor.
Ovo mesto se jednostavno zove Termalni izvori Rio Dulse (Agua Caliente Río Dulce), a termalna voda koja ovde izvire stvara jedan manji, plići bazen i tu i ljudi redovno dolaze na „kupanje“, uključujući i putnike sa čamca.
Ova putnica koja piše ove priče se nije kupala, ali je morala da umoči svoje noge sedeći na drvenom molu.
Mogu da prijavim da je voda ozbiljno vruća i bez obzira na visoku temperaturu spoljašnjeg vazduha moglo je da se vidi da se voda puši, a ujedno je malo mirisala i na sumpor.
Zatim sam napravila i jedan auto-portret na drvenom molu, a posle toga smo se svi ponovo spakovali u motorni čamac i nastavili put Livingstona.