Srednja Amerika 2008, 32. deo (Gvatemala: Rio Dulse, Livingston)
Posle fine pauze kod Termalnih izvora Rio Dulse, nastavila sam dalje duž reke Rio Dulse u istočnoj Gvatemali u motornom čamcu koji je služio i za javni prevoz od Mosta Rio Dulse do Livingstona, gradića na obali Karipskog mora, i za usputne obilaske, pošto su svi putnici, nas desetak, bili stranci.
Ipak, mi svakako nismo bili jedini stranci u ovom delu Gvatemale. Već sam pominjala da i obale reke, a pogotovo veliko plovno jezero Isabal, zbog toga što su ipak dosta zaklonjeni od najjačih udara čestih sezonskih uragana, veoma dobro služe da bi se tu čuvale jahte i jedrilice tokom perioda u godini kada se ne koriste za uživanje na Karipskom moru. Ovima na sledećoj slici je odmor očigledno bio gotov jer su plovili uzvodno, pretpostavljam da bi svoj brod ostavili u nekoj marini.
Naravno, duž obala, što sam takođe već pomenula, mogu se videti brojne drvene konstrukcije gde čamci mogu da pristaju. Mada postoji lokalno stanovništvo koje živi duž obala i reke i jezera, pogotovo oko jezera Isabal, zbog popularnosti ove trase, pogotovo za imućne vlasnike jahti i jedrilica iz Severne Amerike, a pretpostavljam i Evrope, ovde postoje i brojni manji hoteli, pansioni, restorani, kao i privatne kuće.
Lokalno stanovništvo po pravilu koristi drugu vrstu prevoza, ali takođe koristi vode reke i jezera i za kupanje, kao i za pranje veša.
Uskoro po napuštanju Termalnih izvora, ušli smo i u klisuru koja je na nekim mestima visoka i preko 90 m.
Po padinama gusto obraslim bujnom vegetacijom, najviše raste tik, mahagoni i palme.
Prizori oko mene su bili istinski lepi i apsolutno sam uživala. Evo i namontiranog kratkog video-snimka koji podseća na ovu vožnju po Rio Dulse i okolnim jezerima.
Ja sam se u međuvremenu toliko opustila, uživajući u divnoj vožnji i predelima kroz koje smo prolazili, a takođe i za mene potpuno neočekivanim pauzama i prilikama da nešto i vidim, a ne samo da se prevezem, da sam počela veoma romantično da zamišljam svoj boravak u Livingstonu. Taj osećaj unutrašnjeg zadovoljstva i pozitivnosti koji me je ispunjavao je bio toliki da sam donela odluku da u Livingstonu ostanem dva dana. Gledajući svoj vodič, odlučila sam se da odsednem u hotelu za koji je pisalo da ima bazen, pa sam već sebe videla kako plivam u njemu, da ne pričam da sam zamišljala kako ležim na ležaljci pored bazena, a i smislila sam koji časopis da kupim da imam šta da čitam dok se tako opušteno izležavam. Kakva dobra fora!
Kad smo stigli u Livingston i kada sam videla svoj hotel, momentalno sam izmenila svoju odluku i rešila da već narednog dana nastavim dalje za Flores. Čak sam na trenutak pomislila i da promenim hotel, ali je on bio tako privlačno blizu pristaništa da sam ipak odlučila da tu ostanem.
Kad sam se popela u sobu, prvo sam se istuširala, oprala majicu i presvukla se. Onda sam prošetala po glavnoj ulici, otišla do bankomata, a takođe i do internet-kafea.
Dok sam tako malo šetala po glavnoj ulici u kojoj ima radnji, restorana, tezgi sa voćem i sl, zaključila sam da tu nemam šta da tražim i da je ispravna odluka koju sam već donela da sutradan nastavim dalje sa svojim putovanjem po Gvatemali. Poslednjih godina se u Livingstonu dosta razvija turizam, ali mene tako nešto ovde uopšte nije zanimalo, pogotovo imajući u vidu neka od odredišta koja sam tek planirala da obiđem (Belize i istočnu obalu Jukatana).
Uz put sam kupila malo voća i svratila u sobu da to ostavim, a onda ponovo izašla da bih otišla na večeru. Mada je u glavnoj ulici bilo restorana, htela sam da odem na neko mesto gde ću da imam pogled na more.
Tako sam došla i do nekog hotela koji je imao restoran, baštu i drveni mol, a preporučivala su ga oba vodiča koje sam imala na temu Gvatemale. Za početak sam otišla na mol hotela i slikala uzburkane vode koje bi ovde tehnički trebalo da su vode širokog ušća reke Rio Dulse. Tek nešto dalje kreće Karipsko more. Naime, gradić Livingston se nalazi na levoj obali reke Rio Dulse kod samog ušća, tako da se on širi od tog ćoška – istočni deo grada leži na obali reke Rio Dulse, a severni na obali Karipskog mora.
Pošto do Livingstona uopšte nema puteva, već se tu dolazi isključivo brodovima, maltene svi koji poseduju imovinu na obali reke imaju i svoj mol. Ali, kako sam ja već postajala gladna, mene molovi, reke i mora više nisu zanimali, već sam sela za sto pored bašte i naručila šta sam htela.
I hotel i njegov restoran su bili možda nekako previše prilagođeni ukusu američkih i evropskih turista, ali meni je pre svega bilo bitno da je tu duvao vetar i hladio me. Dok sam sedela tu i posmatrala hotel koji je delovao fino, ja nisam mogla, a da ne poredim utiske. Pošto sam u međuvremenu već bila par puta u svojoj sobi u hotelu koji sam izabrala, mislim da sam sada već realnije posmatrala čitavu stvar. Moja soba je imala relativno fin pogled, čak po malo i na reku i na more, ali je tu bio i klima-uređaj i mada je na prvi pogled možda sve delovalo na neka rupčaga, soba je svakako bila jeftina, pa onda i nisam imala prava da previše očekujem. Sedeći u bašti ovog očigledno finijeg hotela bila sam sigurna da bi tu soba bila znatno bolja.
S druge strane, bez obzira na nepovoljan utisak koji je moj hotel ostavio na mene prilikom prvog susreta, on je imao jednu ogromnu prednost u odnosu na ovaj – bio je odmah pored pristaništa, a to mi je bilo najvažnije. Ovaj hotel ovde, ma kako delovao fino, bio je od pristaništa udaljen nekih desetak minuta. To nije ništa kada se opušteno šeta predveče i kada duva vetar, ali ako se nosi težak ranac, a napolju vrućina, to je onda sasvim druga stvar.
Ipak, ovo mi je sve bilo važno iskustvo, pre svega zbog mog sledećeg odredišta, a to je bio grad Flores na severu Gvatemale. Već sam par dana proveravala situaciju sa vremenskom prognozom u Floresu i bila sam zgranuta – temperatura je tih dana išla do 39 stepeni C, a vlažnost vazduha je bila preko 90%. To je značilo da moram istinski da budem pažljiva u odabiru hotela uz obavezan klima-uređaj, jer ja jednostavno nisam navikla na ovakve uslove da bih u njima dobro spavala. Osim toga, osećala sam i potrebu da to bude nešto udobno, jer sam se zaželela pristojnog smeštaja. Pitala sam se da li sam počela da starim? To svakako, jer starim svakog dana, ali je suština bila da sam na ovom putovanju imala prilično ograničen budžet, pa sam sve vreme bila vrlo pažljiva s novcem, a kako se kraj puta približavao uvidela sam da sada već mogu povremeno da popustim sa strogoćom koja se odnosila na trošenje.
Između ostalog sam u ovaj hotelski restoran došla sa namerom da se častim i jedem nešto fino, jer su ga tako preporučivali vodiči, ali tu je nastao problem zato što sam stigla suviše rano i kuhinja još uvek nije počela da radi. A ja sam bila jako gladna. Zato sam pitala da li mogu da mi donesu neku običnu salatu jer sam jako gladna. Kelner jer rekao da može, pa mi je doneo zemičku, ali ne i salatu. Posle skoro pola sata sam mu rekla da otkaže salatu i da mi donese kafu (zemičku sam već pojela), ali sam i na nju morala da čekam još pola sata!
Mada je duvao topao vetar, bio je ipak dovoljno jak da me je rashlađivao. Međutim, uprkos tome, osećaj visoke vlažnosti vazduha bio je dominantan. Čekajući na salatu, kafu i na večeru, pisala sam svoj putni dnevnik, a papir u svesci je bio vlažan i mekan, mada to ipak nije smetao pisanju. Lice mi je masno i ulepljeno, kao da sam imala 20 slojeva kreme ili mleka za sunčanje i samo sam želela da mi što pre donesu tu hranu da bih otišla u sobu i ponovo se dobro istuširala.
Navodno je kuhinja počinjala da radi u 19h, pa su mi u 19.15 doneli salatu, što je bilo sat i po nakon što sam je naručila. Za glavno jelo sam morala da čekam do 19.50. Mada nije bila loša, večera apsolutno nije vredela tolikog čekanja, ali makar na kraju nisam bila gladna.
Više se ne sećam kako se zvao taj hotel i on možda ima dobre i lepe sobe, ali svakako ne bih preporučila njegov restoran nikome. Ipak, htela sam da jedem za stolom odakle se pružao lep pogled, pa to sam i dobila, makar na početku. U međuvremenu je pao mrak, pa ni toga više nije bilo. Posle večere sam se jednostavno vratila u svoj hotel i svoju sobu gde sam se nadala da ću uz pomoć klima-uređaja moći lepo da spavam te noći. I mogla sam... Sve do ujutru. VEOMA rano ujutru...
Već oko 5 sati ujutru su ulicom prošla neka kola, mora da su bila jedna od onih što na krovu nose velike zvučnike, i sve je odzvanjalo od podsećanja ljudi da je tog dana bio Dan majki. To nije zvanični državni praznik, ali je ovde veoma važan i u Gvatemali se slavi upravo 10. maja kada sam ja spavala u Livingstonu.
Dakle, posle tog prolaska kola sam nastavila da spavam, ali ne zadugo. Kola su ponovo prošla ulicom pored hotela u 5.20, ali ovog puta očigledno bučno najavljivanje preko zvučnika nije bilo dovoljno, već je krenuo i dugi lanac petardi. To je bio prvi talas petardi, a u narednih pola sata ih je bilo još. Shvatila sam da tu više nema šanse da spavam, a pošto je već svanulo, ustala sam i već u 6 ujutru bila na ulici. Prvo sam kupila kartu za motorni čamac za povratak u mesto Rio Dulse (zvanično ime: Fronteras), a onda nastavila da obilazim Livingston.
Šetajući po mestu, otišla sam i do obale Karipskog mora gde se nalazi Bela plaža (Playa Blanca). Iskreno, zaista ne znam kome je palo na pamet da plažu tako nazove.
Mada svakako nisam bila oduševljena što sam onako rano bila probuđena, na kraju sam u stvari i bila vrlo zadovoljna da sam ovako rano obišla centar gradića. Nije tu baš bilo mnogo šta da se obilazi, ali je tako rano ujutru još uvek bilo koliko toliko prijatno. Već oko 8 ujutru je počelo za zagreva, ne u smislu da je temperatura bila previše visoka tako rano ujutru, ali je povećavala lični doživljaj visoke vlažnosti vazduha i to je ono što je stvaralo taj veoma neprijatan osećaj.
Zato sam ubrzo sela u jedan restoran gde sam doručkovala i popila kafu.
I dalje mi ta glavna ulica u Livingstonu nije bila previše zanimljiva, tako da sam opušteno sedela u tom restoranu, a nešto kasnije sam otišla i do hotela gde sam spakovala svoje stvari i spustila se do doka sa kojeg je polazio čamac do mosta Rio Dulse.
Na pristaništu sam videla još jednu devojku koja je bila sama, ali tu nije bilo nikakve priče. Tek smo kasnije, prilikom pauze kod termalnih izvora, počele da pričamo. Ona se zvala Ana i bila je iz Nemačke. Ispostavilo se da smo išle u istom smeru i da su nam planovi za taj i naredni dan bili suštinski isti, pa smo se dogovorile da nastavimo putovanje zajedno. Taj susret sa njom je za mene bio izuzetno značajan po više osnova. Kao da mi je sam Univerzum nju poslao. Ali o tome kasnije.
Za sada, mogu da prijavim da je putovanje rekom Rio Dulse ponovo bilo pravi doživljaj. Reka je delovala nešto mirnije ovog dana, ali je okolina i dalje bila izuzetno lepa.
Ovog dana je u motornom čamcu bilo manje putnika, ali su zato ptice mogle dobro da se vide i na drugim mestima, a ne samo na Ostrvu ptica.
Ponovo smo prolazili pored priobalnih delova nekih hotela, kao i pored „parkirališta“ za jahte i jedrilice.
Kako smo se već dogovorile da nastavimo dalje zajedno, Ana i ja smo krenule od pristaništa ka autobuskoj stanici u mestu Fronteras, koji lokalno stanovništvo po reci zove Rio Dulse. Uz put smo prošle i pored jedne proslave Dana majki.
Kako se ispostavilo imale smo još slobodnog vremena pre polaska autobusa, pa smo onda otišle na ručak u jedan lokalni restoran gde smo pojele po punu činiju guste čorbe.
Kad već pominjem čorbu, mogu ovde da dam i recept za čorbu od povrća koju ja zovem „Meksička čorba“. Moje priče sa putovanja se trenutno očigledno bave Gvatemalom, a ne Meksikom, ali mislim da se niko tu neće uvrediti. S druge strane, u svim ovim zemljama su suveniri za turiste praktično isti, pa ako mogu suveniri da važe za više različitih zemalja na području Mesoamerike, mogu onda i recepti za čorbe da prevazilaze granice pojedinih zemalja. Uostalom, pogledajte sliku moje čorbe. Da se ne postidi nijedna kuvarica ni iz Meksika, ni iz Gvatemale.
Meksička čorba
- 1 glavica crnog luka
- 2 čena belog luka
- 1/2 kašičice mlevenog kumina
- 1/2 kašičice aleve paprike (može i ljuta – ipak je u pitanju meksička čorba)
- 1-2 šargarepe
- 1 veći krompir
- 3 sveža paradajza ili konzerva pelata
- pola glavice mladog kupusa
- 1 l supe ili vode + supa u kocki
- 1 šolja smrznutog graška
- 1 šolja smrznutog kukuruza
- malo seckanog lišća od korijandera (može i peršun)
- so i biber
Na malo ulja propržiti crni i beli luk. Dodati mleveni kumin i alevu papriku, pa to još malo propržiti (ne na jakoj vatri). Zatim dodati seckanu šargarepu i krompir. I to malo prodinstati, a onda ubaciti seckani paradajz (ili pelat iz konzerve). Kada se i to prodinsta par minuta, doda se i seckani kupus. Promešati, poklopiti i prodinstati još 5-10 minuta. Zatim naliti supom ili vodom uz dodatak supe u kocki. Začiniti solju i biberom po ukusu, a kada prokuva, ubaciti zamrznuti grašak i kukuruz i sve zajedno kuvati još 10 minuta. Na kraju dodati seckani korijander (ili peršun).
Mere za povrće su ovde date otprilike. Dodajte ga onoliko koliko volite, a mogu da se koriste i rendana bundeva, seckane tikvice, boranija, spanać... Takođe, ja najčešće već na početku dodam i narandžasto sočivo (brzo se skuva, praktično raspadne, a ima puno belančevina i gvožđa).