Srednja Amerika 2008, 34. deo (Gvatemala: Tikal)
Nakon što su se posle izlaska Sunca na lokalitetu Tikal od posetilaca koji su ovde stigli očigledno jako rano oformile manje grupe koje su svaka imale svog vodiča, krenuli smo u obilazak.
Tikal je arheološki lokalitet na severu Gvatemale i on se nalazi u gustoj prašumi. Doduše, danas su neki delovi niskog rastinja u okviru lokaliteta raščišćeni da bi se oformile staze i čistine radi prolaska ne samo istraživača, već i brojnih posetilaca, jer lokalitet Tikal je jedno od najpopularnijih turističkih odredišta u Gvatemali, a takođe je i deo Nacionalnog parka Tikal. Naime, čitav sever Gvatemale koji je ravničarskog tipa uglavnom je prekriven prašumom i prepun je različitih nacionalnih parkova i rezervata biosfere, ali tu takođe na više mesta postoje i arheološki lokaliteti koji pripadaju civilizaciji starih Maja. Ipak, Tikal je najveći i najpoznatiji od njih i njegovo naučno istraživanje je započelo polovinom 19. veka.
Na Uneskovoj Listi svetske baštine, u okviru dobara koja pripadaju Gvatemali nalazi se Nacionalni park Tikal koji je tu uključen zbog svojih i prirodnih i kulturoloških vrednosti koje se ogledaju u izvanrednom biodiverzitetu i istorijsko-arheološkom značaju. Park obuhvata skoro 60.000 hektara močvarnog područja, savane i tropskih šuma, i tu žive i jaguar i puma, nekoliko vrsta majmuna i mravojeda, kao i preko 300 vrsta ptica, a sve je to smešteno u šumama sa preko 200 vrsta drveća i preko 2000 vaskularnih biljaka. Osim toga, u šumama postoje i hiljade graditeljskih i umetničkih ostataka iz majanske civilizacije od Predklasičnog perioda (600. g. pre nove ere) do propadanja i konačnog kraja urbanog centra oko 900. godine nove ere.
Mada sam prilikom svog obilaska Tikala videla neke ptice i majmune (jaguare i pume ne), a naravno bilo je i puno drveća i biljaka, ja sam ovde ipak došla da bih posetila ostatke drevnog majanskog grada.
Tikal je bio glavni grad jedne od najmoćnijih država starih Maja. Moć Tikala je već pomenuta u mojim pričama, jer su upravo vladari odavde postavili utemeljivača dinastije koja je četiri veka vladala takođe moćnim Kopanom (današnji Honduras). Mada postoje ostaci građevina koje su podignute u Tikalu još u 4. veku pre nove ere, Tikal je svoj sveukupni vrhunac doživeo tokom Klasičnog perioda, tj., od oko 200. do oko 900. godine nove ere. Poslednja od velikih piramida, po kojima je Tikal poznat, podignuta je oko 810. godine. Posle toga se podaci o Tikalu pojavljuju s vremena na vreme do druge polovine 10. veka, a onda napušteni grad osvaja prašuma. Sve do 19. veka kada su lagano krenula istraživanja.
Kao i u slučaju ostalih gradova starih Maja, pretpostavke vezane za nestanak ove civilizacije sa scene svetske istorije vrte se pre svega oko prevelikog broja stanovnika po samim urbanim centrima i nemogućnosti da se toliki broj stanovnika prehrani, pogotovo imajući u vidu sve lošije prinose poljoprivrednih kultura zbog gubitka hranjivih materija u zemljištu. Takođe je zbog povećanog raskrčivanja šuma dolazilo i do erozije zemljišta. Drugim rečima, poljoprivredne aktivnosti nisu mogle da obezbede dovoljno hrane za sve. Osim toga, istraživanja takođe pokazuju i da je voda za piće bila zagađena živom, fosfatima i nekim bakterijama.
Danas se u okviru unutrašnje gradske zone ovog arheološkog nalazišta koja ima oko 400 hektara mogu videti značajni graditeljski objekti koji obuhvataju hramove, palate, stambene objekte različitih veličina, terene za igru loptom, trgove, puteve, itd. Lokalitet je veoma veliki pogotovo uzimajući u obzir i širu zonu koja se smatra takođe arheološki vrednom i ovde se može provesti nekoliko dana u obilasku. Moj obilazak, u okviru manje grupe predvođene vodičem, nije naravno ulazio u taj nivo detalja, ali je svakako bio izuzetno zanimljiv.
Ipak, obilazak arheološkog lokaliteta je krenuo baš od jednog drveta. U pitanju je sapodilja ili sapota (Manilkara zapota) koju na španskom zovu i „čikle“ (chicle), a to je termin koji se u španskom koristi i za „žvakaću gumu“. Naime, osim što drvo rađa jestive plodove i to u velikoj količini (dva puta godišnje), kora ovog drveta proizvodi beličasti, gumenasti lateks koji se ovde zove čikle i koji se skuplja tako što se kora ukoso zaseče mačetom. Još su Asteci i Maje žvakali čikle da bi ublažili osećaj gladi, osvežili dah, čistili zube ili da bi lepljenjem spajali predmete za svakodnevnu upotrebu, a Maje su ovu gumastu materiju takođe koristili i kao plombe. Što se tiče savremene upotrebe čiklea, žvake su patentirane u SAD u drugoj polovini 19. veka (tokom 1860-ih godina) i u to vreme su one u sebi imala čikle, kao prirodni gumenasti sastojak. Vremenom se ispostavilo da su veštački materijali jeftiniji od prirodnog, tako da danas veoma mali broj proizvođača pravi žvake od prirodnog čiklea. Sledeća slika nije ni na koji način spektakularna, ali meni služi kao podsetnik na priču o žvakama.
U blizini ovog drveta smo prošli i pored jedne arheološke sonde, gde su istraživači malo iskopali pored temelja. Imajući u vidu koliko je Tikal veliki i koliko tu arheološkog materijala postoji, nije ni čudo da se verovatno stalno obavljaju nekakvi radovi. U maju 2008. godine, pored te sonde se videlo kako istraživači rade na restauraciji stepeništa koje se nalazi na istočnoj strani Hrama IV. Koliko sam videla preko interneta, ovo stepenište je u međuvremenu i napravljeno. Inače, veliki hramovi-piramide iz Tikala imaju samo po jedno stepenište kojim se penje ka vrhu piramide gde se u stvari nalaze hramovi koji ovde u Tikalu često imaju i veoma dobro očuvane ornamentalne krovne kreste.
Na gornjoj fotografiji se vidi mesto gde su radovi na restauraciji u toku, a naredna, osim što se na njoj vidi delimično obnovljena osnova zida, prikazuje i u kakvom stanju je bilo nalazište pre savremenih intervencija. Mada se vide neki delovi hrama-piramide koji još uvek stoje stabilno, dobar deo je i razrušen što zbog vekova velikih sezonskih kiša, što zbog korenja drveća koje buja na ovim objektima.
Iznad krošnji okolnog drveća mogla sam da vidim i vrh Hrama IV koji je bio sav u skelama, jer su radovi na njegovom održavanju očigledno bili u toku.
Dok smo ovako gledali u visinu, vodič nam je skrenuo pažnju i na jednu pticu koja je stajala dosta daleko na vrhu jednog visokog drveta, ali se njen oblik ipak razaznaje. U pitanju je prstenastokljuni tukan (Ramphastos sulfuratus), koji je jedna od tri vrste tukana koji žive u Gvatemali. Snimak je daleko od idealnog, ali služi kao lepo podsećanje.
Obilazeći dalje Tikal zajedno sa manjom grupom koja je imala vodiča na španskom, došli smo i do Oltara 5 i Stele 16. Odmah treba reći da se originali nalaze u muzeju, a ove replike su postavljene u blizini mesta gde su i pronađene, a to je označeno kao Kompleks N.
Oltar 5 je uspravljen i tu se mogu razaznati dva izrezbarena lika koji obavljaju neki ritual koristeći kosti neke važne žene. Pretpostavlja se da je jedan od njih vladar Haso Čan Kavil I (Jasaw Chan K'awiil I) (vladao od 682-734).
Za vladara Tikala po imenu Haso Čan Kavil I koriste se i nazivi Vladar A, Ah Kakao i Nebo Kiša, a njegova prava titula je bila „gospodar“, odnosno, „ahau“ (ajaw). Ujedno, on je otac vladara Sunce Nebo Kiša koji je podigao Hram IV. Ovaj vladar Nebo Kiša je podigao najvažnije hramove-piramide u Tikalu, ali o tome nešto kasnije.
Ovde mogu da kažem da osim što se smatra da se ovaj vladar vidi na isklesanoj predstavi na Oltaru 5, pored se nalazi i Stela 16 koja je posvećena 711. godine i ona prikazuje portret vladara kao i ideogramski tekst. Ona se smatra za jednu od najlepših u Tikalu.
Posle kraćeg zadržavanja kod oltara i stele nastavili smo sa šetnjom vijugavom stazom kroz šumu i tako smo sa jednog mesta još jednom mogli da vidimo vrh Hrama IV.
Zatim smo prošli pored zadnje strane Palate prozora ili Palate slepih miševa. Ona ima dva sprata i brojne prostorije na oba, a razlog zašto je dobila ovakav naziv je zato što ima prozore na gornjem spratu, pa je to jako zgodno za slepe miševe koji se tu povlače na spavanje. Kada krenu u potragu za hranom mogu da se vide kako u velikom broju izleću iz prostorija ove palate.
Već sam rekla da je Tikal prilično veliki arheološki lokalitet i on može danima da se obilazi ako čovek želi da sve zagleda detaljno.
Zbog te brojnosti zanimljivih objekata kroz šumu su napravljene mnoge staze i čini mi se da bi individualni posetilac ovde dosta vremena mogao da izgubi pronalazeći pravi put do onoga što želi da vidi. Vodiči, s druge strane, očigledno znaju sve te staze jako dobro, a i imaju iskustva, tako da mi u stvari do samog kraja maltene nismo naletali ni na jednu drugu grupu, a bilo ih je više. Hoću da kažem da postoji izvesna lepota u tome kada neki objekat možete da posmatrate na miru bez desetina ili stotina drugih posetilaca.
U okviru našeg obilaska krenuli smo u pravcu grupe spomenika koja se zove Izgubljeni svet (Mundo Perdido). U pitanju je najveći ceremonijalni kompleks koji se sastoji od 38 objekata koji okružuju jednu veliku piramidu. Maje su veoma često preko starih objekata gradili nove, što se može videti na primer kod ostalih velikih građevina u Tikalu, ali u slučaju ovog kompleksa objekti koji mu pripadaju dolaze iz različitih perioda – neki su iz Kasnog predklasičnog perioda (350. godina pre nove ere-250. godina nove ere), neki iz Ranog klasičnog perioda (250.-550. godine n.e.), a neki iz Kasnog klasičnog perioda (550.-830. g.n.e.). To je bio prvi graditeljski kompleks sagrađen u Tikalu, a ujedno i poslednji deo grada koji je napušten tokom Terminalnog klasičnog perioda. U svakom slučaju, upravo zbog tih starijih objekata ovaj kompleks je i dobio svoje ime.
U okviru ovog kompleksa postoji par piramida, a jedna je dobila svoj naziv po „talud-tableru“, graditeljskom stilu koji je jedno vreme bio veoma popularan i koristio se u izgradnji platformi, hramova i piramida u predkolumbovskoj Mesoamerici. Doduše, više u delovima koji su bili pod direktnijim uticajem Teotivakana (Teotihuacan) (blizu današnjeg Meksiko Sitija), a mnogo ređe kod Maja. Da bi se dobila kosina koja vodi ka vrhu, naizmenično se smenjuju kosi nivoi koji se zovu „talud“ i vertikalni nivoi koji se zovu „tablero“. To se delimično može videti na sledećoj slici, a videće se i na narednim slikama koje prikazuju piramide.
Dakle, prvo smo došli do Hrama Talud-tablero koji zovu i Hram tri sobe. Osim fasade koja odražava stil talud-tablero, ovde postoje i balustrade na obe strane stepeništa što je veoma retka pojava u majanskoj arhitekturi.
Arheolozi su kod ove piramide uspeli da ustanove nekoliko faza izgradnje. Prvi objekat na ovom mestu je podignut u drugoj polovini 3. veka nove ere, a svoj završni izgled je piramida dobila u periodu od 550. do 700. godine nove ere. Piramida je sada visoka 22 metra. Kažem „sada“ pošto je ranije na vrhu postojala i ukrasna krovna kresta, ali se ona vremenom urušila.
Ovde smo dobili priliku i da se popnemo na vrh piramide, a to je onda bila i dobra prilika da se slikamo na njenom stepeništu.
Kada se popne na vrh mogu da se vide tri prostorije, s tim da su dve prostorije sa strane oštećene zbog te urušene krovne kreste, dok je samo središnja prostorija preživela u celosti.
Zanimljiv je i podatak da je pre arheološkog istraživanja ovog hrama, u svetilištu na vrhu je bilo leglo jaguara, sa sve otpacima od njegove lovine.
Hram Talud-tablero se nalazi na severnom delu Zapadnog dvorišta, dok se na istočnoj strani nalazi Velika piramida ili Piramida Izgubljenog sveta.
Ovo je najveća građevina u okviru kompleksa Izgubljeni svet u Tikalu. I ova piramida potiče iz Predklasičnog perioda i građena je u okviru više faza. Prvi objekat je podignut oko 700. godine pre nove ere, po čemu je to najstariji objekat u Tikalu. Svoj peti i finalni oblik piramida je dobila u 3. veku nove ere. Visoka je oko 31 metra, dok joj je dužina strane pri osnovi 80 metara. U maju 2008. godine nije moglo da se penje na ovu piramidu, ali koliko sam videla u međuvremenu je napravljena platforma na njenom vrhu, a do nje se penje preko metalno-drvene konstrukcije, a ne preko originalnih stepenica.
Velika piramida u Izgubljenom svetu je nekada bila astrološka opservatorija, a sa njene istočne strane su sagrađeni i neki objekti u pravcu tačaka na liniji horizonta iznad kojih se rađa Sunce prilikom ravnodnevica, kratkodnevnice i dugodnevnice. Osim toga, na gornjoj fotografiji mogu da se vide bela polja na fasadi piramide. Kako nam je vodič rekao, nekada su tu bile maske boga Čaka, ali ne znam šta se sa njima desilo.
Inače, u okviru Kompleksa Izgubljeni svet postoje brojni manji hramovi, palata, objekti kojima nije utvrđena namena, a pronađeni su i mnogi grobovi, svakako članova elite u okviru društvene strukture u Tikalu.
Takođe smo prošli i do severne strane Velike piramide gde se jako lepo videla razlika između dela koji su arheolozi raščistili i onoga kako je to izgledalo pre savremene ljudske intervencije.
Ovde sam takođe iskoristila priliku da me Ana fotografiše. Da objasnim vunene čarape i gojzerice. Znala sam da će da bude vruće, ali nisam znala da li ćemo hodati kroz travu i da li ima buba. Da ne bih razmišljala, ja sam bila u punoj opremi i to mi nije smetalo.