Srednja Amerika 2008, 35. deo (Gvatemala: Tikal)
Nastavljajući obilazak arheološkog lokaliteta Tikal u Gvatemali, sa grupom od nas desetak lagano sam napustila kompleks Izgubljeni svet i krenula ka Trgu sedam hramova. Ja sam pratila grupu i vodiča, ali kuda god bih se okrenula kroz drveće bi se videli neki kameni objekti, tako da ja do dana današnjeg ne znam šta sam uz put sve videla i koliko toga, ali mislim da sam videla najvažnije stvari. Tikal je izuzetno značajan i veliki lokalitet koji pripada civilizaciji starih Maja i sigurno je potrebno puno znanja, a i vremena da bi se sve to temeljno i smisleno obišlo.
Ovde negde se desilo i nešto čega se sa smehom setim svaki put kada pomislim na Tikal i svoj obilazak. Dok je vodič pominjao obližnje palate, pričao je i kako se puno toga ne zna o Majama, pogotovo detalji koje se odnose na obične, svakodnevne stvari. U tom kontekstu je rekao i da se, recimo, ne zna kakve su im bile higijenske navike i kako su rešavali pitanje fizioloških potreba. I tu je u meni, u deliću sekunde, proradila štreberka, gotovo da sam digla ruku i počela uzbuđeno da vičem: „Ja znam, ja znam!“ U realnosti je situacija istinski bila jača od mene i samo sam se ubacila u vodičevu priču, rekavši da u stvari u palati u Palenkeu postoji jedna prostorija u kojoj se vidi toalet. (O tome sam pisala u 12. nastavku priča sa putovanja po Meksiku i Srednjoj Americi, a postoji i fotografija). Ne znam da li je taj podatak na bilo koga ostavilo utisak i da li je taj vodič to kasnije ubacivao u svoju priču, ali sam se posle svog „nastupa“ u sebi prosula od smeha na sopstveni postupak, a u glavi mi je bilo: „Eto, jednom štreberka, uvek štreberka!“ Nekih navika je zaista teško da se čovek oslobodi. S druge strane, obožavam kada imam materijal da se samoj sebi nasmejem, jer mislim da je to zdravo za moj ego, a samim tim i za mene kao celovitu ličnost.
Vrlo brzo smo između drveća mogli da vidimo i krovnu krestu Hrama III koji se takođe zove i Hram sveštenika jaguara. To je jedan od glavnih hramova-piramida u Tikalu. Njegovu krovnu krestu sam već videla sa leđa sa vrha Hrama IV, a sada sam je videla i sa strane.
Hram je visok 55 metara i sagrađen je u Kasnom klasičnom periodu, tačnije 810. godine. Njegova izgradnja je povezana sa malo poznatim vladarom Tamno Sunce i pretpostavlja se da je ovo bio njegov posmrtni hram. Ujedno ovo je i poslednji hram-piramida koji je podignut u Tikalu i odatle je sve išlo samo nizbrdo do polovine 10. veka kada je grad praktično napušten.
Hram III je samo delimično restauriran, pri čemu je fokus stavljen na samo svetilište na vrhu i krovnu krestu. Samo telo piramide još uvek nije restaurirano i mada se zna da postoji devet stepenastih nivoa, hram je zatvoren za javnost.
U blizini mesta sa kojeg sam posmatrala vrh Hrama III nalazi se i jedan od manjih hramova pored kojeg smo prolazili. Ono što je zanimljivo za njega jeste da ima stepenice sa desne i leve strane u odnosu na središnji deo gde se nalazi nešto za šta se pretpostavlja da je nekada bilo svetilište, jer je tu i oltar na koji su mogli da se postavljaju pokloni. Na vrhu omanje piramide, na ravnoj platformi su podignute tri prostorije, a u srednjoj se jasno vidi kameno postolje. Pretpostavlja se da je tu sedeo sveštenik radi meditacije.
Takođe, sa desne strane stepenica na gornjoj fotografiji nazire se nešto poput uzanog prolaza koji vodi u piramidu. Tu upravo može da se vidi da su Maje gradile ove piramide jedne preko drugih. Kada se proviri kroz taj prolaz u zidu vidi se maska koja pripada prethodnoj piramidi, a ne ovoj koja se danas vidi spolja.
Ovde je vodič iskoristio priliku da nam još nešto pojasni. Obično se govori da Maje nisu znale za točak, zbog čega njihove građevine značajno dobijaju na impresivnosti. Međutim, kako nam je on to objasnio, Maje nisu koristile točak, ali su znali za taj oblik, što pokazuju brojni oltari tog oblika. Teorija je da Maje u stvari nisu hteli da koriste točak, jer bi na taj način vređali svoje bogove Sunca i Meseca pošto su oni okrugli.
Nešto dalje u okviru konstrukcije ovog istog objekta može da se vidi i tunel koji postoji između prethodne građevine i ove koja se danas vidi, ali spolja to deluje samo kao nezanimljiv mračan i uzan prolaz.
Prateći dalje stazu koja je vodila prema nedalekom Trgu sedam hramova pitala sam se šta se nalazi ispod ovih hrpa zemlje sa leve strane sledeće slike. Verovatno još neki objekti.
A onda smo došli i do Trga sedam hramova. Na njegovoj severnoj strani nalazi se mesto gde tri terena za igru loptom stoje jedan pored drugog. Mada ovo nisu veliki tereni, to je jedinstveni primer u čitavoj Mesoamerici. Na sledećoj fotografiji napravljenoj od video-snimka, teren ne može baš jasno da se razazna, pre svega zbog brojnog rastinja i senki, ali prolaz pravo čini sam teren sa čije leve i desne strane se uzdižu kao mali brežuljci iza kojih paralelno stoje još dva terena, sa svake strane po jedan. Kada je čovek na licu mesta, ova tri terena mogu ipak da se razaznaju – vidi se brdašce, pa ravan teren, pa brdašce, pa drugi teren, pa brdašce, pa treći teren, pa još jedno brdašce.
A kada se pređe preko terena izađe se na Trg sedam hramova. Trg je dobio ovaj naziv zato što se na njegovoj istočnoj strani nalazi sedam malih hramova. Onaj u sredini je najveći, a sa svake njegove strane postoje još tri manja koji su gotovo identični. U vreme kada sam bila u Tikalu, maj 2008. godine, veći deo ovih hramova nije bio raščišćen, mada je već uveliko krenula restauracija središnjeg hrama. Koliko sam videla na internetu, u međuvremenu je dosta toga urađeno, ali ipak ni najmanje ne žalim što sam ovde bila pre završetka radova. Naime, meni je bilo sasvim impresivno da se vidi kako je prašuma ovde zauzimala svoje mesto.
Nisu svi hramovi bili prekriveni korenjem drveća, ali oni koji jesu ličili su mi na glavu na kojoj vise pramenovi dugačke kose.
Što se središnjeg hrama tiče, kao što sam rekla, on je najveći, 2,5 metra viši od ostalih šest, i njegova restauracija je 2008. godine uveliko bila u toku. I on je pre restauracije bio prekriven korenjem drveća koje je značajno počelo da razara njegovu krovnu krestu, ali je to korenje uklonjeno 2004. godine.
Ispred hrama se na sledećoj fotografiji može videti polu-ukopana stela iznad koje je krov od trske.
A na sledećoj fotografiji se u krupnom planu vidi i ta polu-ukopana stela i odgovarajući oltar, pošto su oni obično išli u paru, a inače su služili za prinošenje žrtava i ponuda.
Sa južne i zapadne strane Trga sedam hramova nalaze se razne palate, tačnije njihovi ostaci. Na južnoj strani ih ima tri, pri čemu je ona središnja najveća.
Na zapadnoj strani se nalazi hram koji formalno pripada kompleksu Izgubljeni svet, pošto su ovaj kompleks i Trg sedam hramova bukvalno jedan do drugog, a razdvaja ih niz objekata uključujući i ovaj Hram lobanja (Templo de las Calaveras) nazvan tako zbog nekih ukrasa u vidu lobanje. Hram lobanja je takođe građen u par faza i on predstavlja treći objekat po veličini u kompleksu Izgubljeni svet.
Na trgu smo videli i jedno crveno drvo čija se kora ljuspa. Vodič nam je rekao da ono lokalno stanovništvo podseća na belce kada oni ovde dođu, pa se sunčaju i izgore na plaži. Mora da se lokalci silno zafrkavaju i valjaju od smeha na račun belaca. Sasvim na mestu. Ne znam naziv drveta na srpskom, ali na latinskom je Bursera simaruba. Vodič je rekao da je drvo izuzetno lekovito. Može se kupati u čaju od lišća, a čaj može i da se pije protiv raznih infekcija. Dodatno je zanimljivo da je to jedno od vrsti drveća koja su najotpornija na jake vetrove, pa se njegova sadnja preporučuje u područjima gde duvaju uragani, makar kao vrsta žive ograde.
Ovde smo završili sa obilaskom trga, pa smo krenuli dalje, prošavši i pored zadnjih delova sedam hramova po kojima je ovaj trg i nazvan. Činilo mi se da je njihovo stanje ipak znatno bolje sa ove strane.
Hodajući dalje, naišli smo na grupu crnorukih pauk-majmuna (Ateles geoffroyi) koji mada ispuštaju jake zvuke nisu toliko bučni kao jukatanski crni drekavci (Alouatta pigra), ali oni uopšte nisu bili spremni na saradnju i nisu pozirali, već su brzo jurili kroz krošnje drveća. Šta da se radi, nastavili smo dalje i ubrzo smo došli do Hrama V. U stvari, prošli smo stazom sa leve strane hrama kada se gleda spreda i odjednom – puca pogled sa raščišćenog trga. Utisak je bio potpuno fantastičan. Ja sam ipak prvo otišla na desnu stranu jer sam odatle imala više prostora da snimim čitav hram-piramidu.
Izgradnja ovog hrama je počela polovinom 7. veka, a završen je oko 700. godine nove ere. Uključujući i krestu visok je oko 58 metara što ga čini drugom piramidom po visini na lokalitetu (posle Hrama IV). Za razliku od ostalih velikih hramova, piramida Hrama V ima zaobljene uglove na svojim terasama, što se vidi na prethodne dve fotografije. Takođe za razliku od ostalih velikih hramova gde se pristupno stepenište nalazi ili sa istočne ili sa zapadne strane, u slučaju Hrama V stepenište je postavljeno sa severne strane. Duž stepeništa, sa obe strane, postoje široke balustrade, a zanimljivo je i to da u svetilištu na vrhu još uvek postoje originalni drveni nadvratnici. Istraživači su na svetilištu i kresti uočili više maski boga kiše Čaka, kao i par maski koje predstavljaju majanskog boga sunca.
Do svetilišta ovog hrama može da se penje, ali ne centralnim kamenim stepenicama, već drvenim stepenicama koje su napravljene sa strane, poput velikih fiksiranih merdevina.
Prateći svoj osećaj, a on je bio da mi je vruće i da me mrzi, ja sam odbila da se penjem, ali je Ana otišla.
Čekajući u prijatnoj hladovini da se deo grupe koji je otišao na vrh vrati, iskoristila sam priliku pa sam se malo uvukla u šumu da bih snimila jednu grupu crnorukih pauk-majmuna. Problem je bio da se oni dosta pokreću kroz gustu krošnju visokog drveća, ali ih sledeći kratki video ipak malo prikazuje.
Kada sam odustala od daljeg mučenja vezanog za snimanje i pokušaje fotografisanja majmuna, okrenula sam se i utisak je istinski bio neverovatan. Posle nekoliko minuta koncentrisanog gledanja u krošnje drveća, preda mnom je sada bio impresivni Hram V iz 700 godine nove ere, a na vrhu stepeništa, kod svetilišta, mogla sam da vidim par ljudi iz moje grupe koji su se tamo popeli.
Ubijajući vreme dok sam čekala da se vrate ovi što su se popeli na hram, obratila sam pažnju i na samo stepenište hrama. Tu je zabranjeno penjanje, a stepenište je restaurirano do različitih nivoa, tako da su stručnjaci to verovatno ostavili upravo da bi se bolje videlo kako je stepenište izgledalo originalno, kako u nekakvoj među-fazi, a kako je pri vrhu erodiralo.
Sačekala sam da se Ana vrati sa vrha i tada se desila i treća veoma bitna stvar zbog koje je ona bila „poslata“ u moj život u ova nepuna dva dana koliko smo se družile i putovale zajedno. Ovom prilikom sam zahvaljujući njoj naučila jednu od najvažnijih lekcija za putovanja. Naime, ona se vratila i rekla mi da je moj izbor da li ću se peti gore ili ne, ali da ću grdno da pogrešim ako to ne uradim.
Znate kako svi danas pričaju da treba da se prati „svoj osećaj“. To je postala jedna od onih tako čestih floskula 20. i 21. veka. Mada praćenje svog osećaja predstavlja istinski duboko značajan savet, on ima smisla samo kod veoma malog broja ljudi. Većina ljudskog roda ne zna gde im je dupe, gde im je glava, a još manje znaju šta im je „osećaj“. Moj „osećaj“ ovde je bila veoma površna senzacija da mi je vruće i da me mrzi da se penjem. U takvim situacijama je zapravo mnogo bolje koristiti razum, odnosno racionalni deo našeg bića, koji pobornici gore navedene floskule posmatraju sa prezirom. To je sasvim pogrešno i štaviše to je čista glupost. I osećaji i razum imaju svoju funkciju u našim životima. Čitava civilizacija je zasnovana upravo na nepraćenju svog osećaja i na racionalnom ponašanju. Kada bi svi uvek pratili svoj osećaj, a ne svoj razum, svi bi svoje fiziološke potrebe obavljali baš onda i onde gde „osete“ da imaju potrebu za tim. Niko ne bi išao u školu niti se opismenjavao (čak i ja kao dokazana štreberka nisam volela da idem u školu, ali kada već odem tamo volela sam da budem odlična). Imala bih ja još svašta da dodam na ovu temu, ali da se ipak vratim u Tikal i u maj 2008. godine.
Podstaknuta Aninim komentarom, na kome sam joj beskrajno zahvalna, donela sam racionalnu odluku da se, uprkos svom osećaju vrućine i osećaju da me mrzi da učinim napor, ipak popnem na vrh Hrama V. Mada ne mislim da su čitavo iskustvo i pogled odozgo bili spektakularni, ipak mi je istinski drago da sam to uradila. Da nisam, mislim da bi mi danas bilo veoma žao. Na kraju krajeva, gotovo izvesno je to bio moj jedini boravak u Tikalu, pa zašto onda ne uraditi sve što čovek može. I upravo je to bila ta veoma važna lekcija za moja putovanja. Kada putujem, mada se ne ponašam baš kao programirani robot i pravim pauze za odmor, zaista se trudim da svaki slobodni trenutak iskoristim da vidim nešto i ni najmanje mi ne pada teško da ustajem rano, da ubrzam korak ne bih li još nešto videla, da odložim pauzu ili da jedem nešto uz put dok hodam i obilazim umesto da sednem u neki restoran.
Dakle, u ovom trenutku sam donela racionalnu odluku da se popnem, pa je penjanje moglo da počne. Nije bilo lako, tj., bilo je vruće i bilo je zamorno, ali je ipak i vredelo.