Srednja Amerika 2008, 36. deo (Gvatemala: Tikal, Flores, Most Mopan)
Kada sam se spustila sa vrha Hrama V u okviru arheološkog lokaliteta Tikal u Gvatemali, nastavila sam obilazak sa grupom koja je bila oformljena ranije tog jutra. Sada smo svi zajedno došli do dela šume gde je boravila jedna grupa crnorukih pauk-majmuna (Ateles geoffroyi).
Mada fotografije nisu blistave, ipak jasno može da se vidi zašto su ovi majmuni dobili svoje ime.
Nekih 300-400 metara dalje došli smo i do krajnjeg odredišta u okviru ovog obilaska, a to je bio Veliki trg (Plaza Mayor).
Veliki trg predstavlja srce Tikala i njegov ceremonijalni centar koji sa istočne i zapadne strane ukrašavaju najpoznatiji hramovi-piramide u Tikalu. Mi smo do trga došli tako što smo prošli pored Hrama II, pa sam se odmah osvrnula i da ga malo bolje pogledam.
Hram II, koji je takođe poznat i kao Hram maske, sagrađen je oko 700. godine nove ere i visok je 38 metara. Na platformi na vrhu piramide koja ima tri nivoa nalazi se svetilište koje se sastoji od uobičajene tri prostorije, a bočno od manjeg stepeništa koje sa platforme vodi ka svetilištu nalaze se dve erodirane maske i po je tome ovaj hram dobio svoj drugi naziv. Inače, ovu piramidu je podigao vladar Haso Čan Kavil I (Jasaw Chan K'awiil I) (vladao od 682-734) u čast svoje supruge Gospe Kalahuun Une’ Mo’ (Kalajuun Une’ Mo’) koja je takođe poznata i kao Gospa 12 repova are ili Gospa Lahan Unen Mo’. Njen lik je izgraviran u drvenoj gredi koja postoji u središnjoj prostoriji i smatra se da je ona tu i sahranjena posle smrti 704. godine, mada grob nikada nije pronađen. Ova kraljica je bila i majka budućeg vladara, Jik’ina Čana Kavila (Yik’in Chan Kawil) (vladao od 734. do oko 766.), poznatog i kao Sunce Nebo Kiša koji je ujedno i dovršio Hram II.
Dok sam stajala ispred Hrama II i slikala ga, na vrhu njegove krovne kreste sam ugledala jednog lokalnog lešinara koji se nazire i na gornjoj slici, a evo ga i malo uzumirano.
Mada na Hram II može da se penje, sa strane postoji metalno-drvena konstrukcija sa stepenicama, ipak sam odlučila da se ne penjem, jer sam želela još malo da obilazim, pošto je vreme bilo ograničeno, jer se izlet približavao kraju. Tu u podnožju Hrama II sam zamolila Anu da me slika sa Hramom I u pozadini.
Hram I koji se takođe naziva i Hram velikog jaguara nalazi se za istočnoj strani Velikog trga i on je visok 47 metara. Ovaj drugi naziv hrama dat je zbog jednog nadvoja koji predstavlja kralja koji sedi na tronu u obliku jaguara. Hram je sagrađen oko 732. godine u vreme vladavine jednog od najvećih kraljeva Tikala, Hasoa Čana Kavila I (Jasaw Chan K'awiil I) (682-734.) za koga se često koristi i naziv Ah Kakao, pa se tako i hram često označava kao Hram Ah Kakaoa, pošto je ovaj vladar i sahranjen u njemu. Grobnica je otkrivena 1962. godine duboko unutar piramide i ispod nivoa Velikog trga. Unutra su pronađeni zemni ostaci vladara, kao i bogate ponude u vidu predmeta od žada, keramike, školjki, kao i 37 fino izrezbarenih ljudskih kostiju.
Piramida Hrama I na vrhu koje se nalazi svetilište ima 9 stepenika, tj., terasa, pošto je 9 jedan od svetih brojeva Maja koji je broj rođenja i života, pa se simbolično koristio za rituale, važne sastanke, kao i za krunisanje ili veoma važne ceremonije. Ranije je moglo da se penje na Hram I (na gornjoj slici se vidi parcijalno restaurirano stepenište), ali je posle par padova sa smrtnim ishodom to zabranjeno.
Ja sam sada počela malo da posmatram i okolne delove ovog nekadašnjeg urbanog naselja. Na južnoj strani Velikog trga nalazi se Centralni akropolj.
U pitanju je celina koja sadrži brojne objekte i prostorije spojene stepenicama i hodnicima, a koje okružuju šest unutrašnjih dvorišta. Celina zapravo predstavlja kompleks kraljevskih palata, mada istraživanja upućuju na to da se on koristio i u stambene i u upravne svrhe.
Na suprotnoj, severnoj strani Velikog trga nalazi se Severni akropolj koji je izgrađen na terenu koji je nekoliko stepenika iznad ravni Velikog trga.
Ipak, da još pomenem da se na prostoru Velikog trga, baš ispred stepenica koje vode ka Severnom akropolju nalaze brojne stele poređane u dva reda. One nisu ni približno impresivne kao stele iz Kopana ili Kirigve, ali čuvaju uspomenu na velike kraljeve Tikala. Mada se te stele vide i na prethodnoj fotografiji, evo još jedne koja ih prikazuje malo bliže.
Što se tiče Severnog akropolja, on je jedan od najistraženijih delova Tikala i to je složena grupa objekata od kojih su prvi sagrađeni oko 350. godine pre nove ere. U 1. veku nove ere ova celina je počela sve više da se koristi kao ceremonijalni centar grada, a tada su Maje počele tu da sahranjuju preminule članove svojih kraljevskih porodica. Vremenom je ova celina prerasla u kraljevsku nekropolu, pa se osim brojnih grobova sa ljudskim ostacima tu mogu naći i brojni hramovi imajući i vidu da je svaki novi vladar gradio nove hramove preko konstrukcije starih. Oko 250. godine su tada postojeći objekti srušeni da bi se napravila platforma, pa je izgradnja novih hramova mogla da se nastavi i tako na Severnom akropolju u Tikalu postoji oko stotinak objekata. Osim brojnih hramova, ovde je pronađeno i 43 stela i 30 oltara. Što se kraljevskih grobova tiče, upravo je vladar Haso Čan Kavil I (Jasaw Chan K'awiil I) (682-734.) ili Ah Kakao prekinuo sa tradicijom sahranjivanja vladara na prostoru Severnog akropolja time što je predvideo svoju sahranu u Hramu I. Ipak, zanimljivo je i to da su se sahrane u prostoru Severnog akropolja nastavile čak i tokom Postklasičnog perioda (od oko 950. godine do 1525. godine), mada se obično navodi da je grad napušten početkom 10. veka, dakle pre samog početka Postklasičnog perioda.
Vreme predviđeno za naš izlet i obilazak Tikala je već isticalo, tako da sam još to malo preostalog vremena iskoristila da se popnem na platformu na kojoj se nalazi Severni akropolj. Za početak, odatle se pružao veoma lepo pogled na hramove na Velikom trgu.
Smatrala sam da bi bila grehota da se ovde ne slikam, a ujedno se na ovim slikama Hrama I vidi još par zanimljivosti. Prva je da su stepenice izgrađene pod uglom od 70 stepeni, a druga je takođe vezana za stepenice. Bez obzira na centralni segment koji vodi ka vrhu piramide i koji je vremenom uređen da bi mogao da se koristi kada je to dozvoljeno, na dnu se dobro vidi rekonstruisani deo sa nekoliko stepenika. Upravo tako je stepenište izgledalo u originalu.
Još bolje se video Hram II, kao i natkrivene stele na Velikom trgu.
A što se tiče Severnog akropolja tu sam samo došla do Hrama 33 koji je predstavljao pogrebnu piramidu podignutu preko groba vladara Sijaha Čana K’aviila II (Siyaj Chan Kʼawiil II) (411.-456.), koji se pojavljuje i sa imenom Olujno nebo. Kao i u slučaju ostalih građevina na Severnom Akropolju, i ovde je postojalo nekoliko objekata podignutih jedan preko drugog. Danas, međutim, finalna verzija Hrama 33 ne može da se vidi pošto je 1965. godine data dozvola da se on u potpunosti razmontira jer je navodno bio u previše lošem stanju, a nije bilo ni dovoljno resursa za restauraciju. Ipak, to se ispostavilo kao dobro, pošto je otkriveno nekoliko manjih konstrukcija koje su postojale ispod te piramide koja je zanimljivo bila visoka 33 metra. Ono što može da se vidi su dve velike maske koje potiču iz druge faze izgradnje ovog hrama i upravo sam jednu od njih i fotografisala.
Praktično se moj obilazak Tikala ovde i završio. Stojeći na samom početku Severnog akropolja, samo sam se okrenula i preko nekoliko stepenika spustila na Veliki trg.
Na putu ka izlazu sa lokaliteta prošli smo između Hrama I i Centralnog akropolja gde postoji mali Teren za igru loptom. Jedan njegov deo se lepo vidi na gornjoj fotografiji, dole desno, odmah pored Hrama.
Idući prema izlazu sa arheološkog lokaliteta Tikal prošli smo i pored jednog usamljenog, ne previše velikog objekta podignutog nešto dalje od Centralnog akropolja. On je u stvari veoma zanimljiv. Naime, vodič nam je skrenuo pažnju na kamenu dekoraciju koja se vidi na delu njegove fasade. U pitanju su oblici poput očiju koji imaju apsolutnu sličnost sa prikazima očiju u Teotivakanu kod Meksiko sitija. Upravo to se uzima kao dokaz da, bez obzira na postojanje različitih plemena i bez obzira na različite vremenske periode i specifičnosti koje su oni donosili, prostor Mesoamerike (od današnjeg centralnog Meksika do severoistočne Kostarike) zapravo predstavlja jednu jedinstvenu kulturološku celinu i civilizaciju.
Ono što je meni posebno bilo zanimljivo u vezi sa ovom pričom bilo je to da sam tačno znala o čemu vodič govori. Naime, zahvaljujući neverovatno srećnim okolnostima bila sam u Meksiku 1995. godine i tom prilikom posetila i Teotivakan. Tada sam koristila slajdove, pa sam samim tim i ZNAČAJNO manje fotografisala, ipak po povratku kući sam među svojim slajdovima pronašla upravo ono što sam i htela.
Kod ovog objekta je ujedno bio i kraj mog obilaska Tikala.
Mada sam izuzetno zadovoljna svojim obilaskom Tikala, pre svega zbog fantastične prilike da dočekam izlazak Sunca na vrhu jednog hrama-piramide, a takođe i zbog toga što sam uživo videla najznačajnije građevine na lokalitetu, potpuno mi je jasno da sam videla tek delić onoga što ovde postoji. Već sam ranije rekla da Tikal može da se obilazi nekoliko dana. S druge strane, stoji i to da tako veliko i detaljno obilaženje zahteva i odlično poznavanje svega što se tiče starih Maja. A ja, mada sam dosta naučila tokom obilazaka, pa i prilikom pisanja ovih priča skoro 13 godina nakon putovanja, svakako nisam stručnjak za stare Maje. Drugim rečima, malo je verovatno da ću se ikada ponovo vratiti u Tikal.
Ono što je bilo drugačije u Tikalu u odnosu na druge lokalitete iz doba starih Maja koje sam obilazila na ovom putovanju bilo je to da sam ovde u obilazak išla sa grupom. Mislim da je Tikal pravo mesto za tako nešto. Ne samo da je ovaj lokalitet veliki, već se nalazi i u manje-više gustoj šumi i mada postoje putokazi, mislim da bih, da sam ovde došla sama, dosta vremena izgubila pokušavajući da se orijentišem.
Još bih pomenula i da osim što je ekstremno rani izlet do Tikala bio savršen zbog tog izlaska Sunca, mada sam često bila gola voda zbog jurnjave, penjanja ili jednostavno ekstremno visoke vlažnosti vazduha, taj rani početak mi je takođe omogućio i da lokalitet obilazim pre najveće vrućine. I konačno, time što smo već u 11 sati krenuli da se vraćamo u Flores ja sam znala da ću već tog istog dana moći da nastavim dalje sa svojim putovanjem i da se prebacim u Belize, a ne da noćim u Floresu. Mada je Flores zanimljiv grad sa svojom specifičnom istorijom koju sam već pominjala, sada sam već bila spremna za nešto sasvim drugačije.
Ipak, prvo je trebalo da se vratim u Flores i svoj hotel. Već sam ranije rekla da se Flores sastoji od grada Santa Elena na obali jezera Peten Ica i starog grada koji se zapravo zove Flores po kojem je nazvan čitav glavni grad gvatemalskog Departmana Peten i koji se nalazi na malenom ostrvu blizu obale. Santa Elena i stari deo grada Flores spojeni su jednim nasipom preko kojeg vodi put. Upravo smo se tako i vratili do Floresa i svako od putnika u izletničkom mini-busu do svog hotela. Tu smo se ujedno Ana i ja rastale.
Kad sam se vratila u hotel, istuširala sam se, presvukla, spakovala i krenula. Već malo pre 1 popodne bila sam u putničkom kombiju i na putu ka granici sa Belizeom. Direktnih autobusa ima samo ujutru i samo jedan dnevno. Ipak na granici sam bila već u pola 3, a tu sam morala da siđem i da granicu pređem peške. Ne samo ja već svi putnici iz kombija.
Stavivši veliki ranac na leđa, a mali ispred sebe, krenula sam ka graničnom prelazu i tom prilikom sam morala da pređem preko mosta koji vodi preko reke Mopan. Reka Mopan izvire u Belizeu, onda ulazi u Gvatemalu pa tu teče više desetina kilometara, onda se vraća u Belize (oko 4 km), pa ponovo u Gvatemalu dužinom od manje jednog kilometra, da bi se onda opet vratila u Belize gde se kasnije sa rekom Makal spaja u reku Belize. Razlog za ovo je da granica između Gvatemale i Belizea u ovom delu ne prati nikakve topografske odrednice već je povučena u vidu potpuno prave linije dok reka očigledno meandrira.
Bilo kako bilo, glavna drumska veza između Gvatemale i Belizea koristi upravo most koji sam ja prošla peške, a most se zove isto kao i reka, dakle u pitanju je Most Mopan (Puente Mopan). On se nalazi na gvatemalskoj strani i to baš preko onog dela reke koji nije dugačak ni jedan čitav kilometar.
Dok sam tu prelazila, sa mosta sam videla puno ljudi koji su se hladili u reci, neki od njih skroz obučeni. U svakom slučaju, kada je velika vrućina, a ovog dana je bila, svi moraju da se hlade.
Mada se nije videla nikakva pena, pretpostavila sam i da su se i neka vozila prala u reci Mopan, jer ne znam šta bi drugo tu radila.
U ovim trenucima sam osećala neverovatnu razdraganost, možda podstaknuto veselom cikom dece koja su se kupala u reci, a verovatno zato što sam sve tako dobro obavila tog dana i što mi je sve išlo glatko. I ovaj drugi kratki boravak u Gvatemali je bio izuzetno dobar i uspešan i mada samo u Gvatemali može da se provede par sedmica intenzivno obilazeći brojne zanimljivosti koja ova zemlja nudi, ja sam bila izuzetno zadovoljna svojim učinkom. Evo mape koja prikazuje drugu etapu mog putovanja po Gvatemali.
Ipak, Gvatemala je sada već bukvalno ostajala iza mene, a par stotina metara ispred bio je Belize koji je obećavao nešto sasvim drugačije i novo, i ja sam se tuda uputila.