Kada sam peške prešla preko Mosta Mopan u mestu Melčor de Menos (Melchor de Menos) u Gvatemali, bilo je potrebno da na isti način prođem još nekih 50 metara i tu je odmah bio granični prelaz. Vrlo brzo sam završila sa pasoškom kontrolom i tako sam ušla u Belize. Bilo je oko pola 3 popodne, a već u 3 sam se našla u jednom pilićaru na putu ka gradu Belize siti.
Sa površinom od skoro 23.000 kvadratnih kilometara, Belize je druga najmanja država u Srednjoj Americi (najmanja je Salvador), ali ima ubedljivo najmanje stanovnika – manje od pola miliona.
Istorijski gledano, stare Maje su naseljavale i teritoriju današnjeg Belizea i tu je postojalo nekoliko važnih naselja, a procenjuje se da je tokom kasnijeg dela Klasičnog perioda majanske civilizacije (od 6. do 10. veka nove ere) na području današnjeg Belizea živelo između 400.000 i 1.000.000 stanovnika.
Početkom 16. veka su ovde došli Španci, malo istraživali okolno područje i proglasili ga delom Španske imperije, ali praktično nisu podizali nikakva svoja naselja. Umesto njih su to učinili Britanci 1716. godine kada je osnovano prvo stalno britansko naselje na teritoriji Belizea. Usledio je period tokom kojeg su se Španci i Britanci povremeno sukobljavali, ali su Britanci ovde prevladali i vremenom je teritorija koju su oni zauzimali prerasla u britansku koloniju. To je formalno proglašeno 1862. godine i tom prilikom je kolonija dobila svoje ime – Britanski Honduras. 1964. godine je Britanski Honduras postao kolonija sa samoupravom, što je u stvari bila nekakva međufaza, a u septembru 1981. godine je država stekla i nezavisnost. Doduše, i dan danas im je britanska kraljica Elizabeta II šef države, tako da meni ta „nezavisnost“ i nema baš smisla, ali moje mišljenje u stvari i nije bitno. Ako to odgovara stanovnicima Belizea, onda je to sasvim dobro rešenje.
Osim toga, još pre sticanja nezavisnosti, tačnije 1973. godine, Britanski Honduras je svoj naziv promenio u Belize, a takođe je u međuvremenu došlo i do preseljenja glavnog grada. Od 1862. godine, dakle od formalnog proglašenja kolonije, do 1971. godine, glavni grad Britanskog Hondurasa je bio Belize siti, a zatim je glavni grad postao Belmopan, koji je nastavio da bude glavni grad Belizea i posle sticanja nezavisnosti.
I još jedna zanimljivost vezana za Belize, imajući u vidu da je to bila britanska kolonija, to je jedina država u Srednjoj Americi u kojoj zvanični jezik nije španski, već engleski.
Kada sam polovinom maja 2008. godine ušla na teritoriju Belizea, bilo mi je vrlo jasno da ovde ne želim da obilazim nikakve arheološke lokalitete. Takođe ni brojne prirodne rezervate, nacionalne parkove i zaštićena područja prirode koji postoje ovde. Možda je sve to šteta, ali sada je moj cilj bio – Karipsko more.
Zato sam na granici ušla u taj autobus-pilićar koji je vozio direktno za Belize siti koji se nalazi na obali Karipskog mora i koji je, usput, i najveći grad u Belizeu. Put kojim sam se vozila prolazio je pored glavnog grada, Belmopana, ali ni tu nisam imala nameru da svraćam. Evo mape koja prikazuje moj boravak u Belizeu.
Kako sam već uveliko bila izverzirana u vezi sa lokalnim prevozom, ma kako bio tesan sam pilićar mi ni najmanje nije smetao. Ali to ne mogu da kažem i za temperaturu. Mislim da mi je upravo ta vožnja od granice do Belize sitija bila najgora. Kada je autobus stajao, a stajao je često, bilo mi je katastrofalno vruće. Kada se kretao, pošto su svi prozori bili otvoreni, nije bilo toliko vruće, ali je duvalo veoma jako, što mi je posebno smetalo jer su mi se pramenovi kose izvukli iz kike, pa su se lepili za moje znojavo lice i vrat, što mi dodatno apsolutno nije prijalo. Osim toga, put je dugo trajao, bilo je potrebno skoro 3 sata da autobus pređe udaljenost koja je manja od 130 km, mene je umor stizao (ustala sam pre 3 ujutru), a nisam mogla da spavam.
Nadala sam se da ću to isto kasno popodne moći iz grada Belizea da se prebacim za ostrvo Ki Koker (Caye Caulker), ali to nije moglo, tako da sam se na brzinu odlučila za jedan hotel. Recepcioner je bio prilično zgodan, mada mi je ostavljao utisak prevaranta. Ipak, bila sam toliko umorna da mi u stvari ništa od toga nije bilo važno. Dobila sam sobu i imala sam mesto gde mogu da se dobro odmorim. Samo je to bilo bitno. Prvo sam se istuširala i oprala kosu, a zatim otišla da podignem novac sa bankomata.
Kad sam se vratila da platim sobu, recepcioner mi je naručio neku kinesku klopu i čak mi je nešto kasnije doneo na prolaznu terasu ispred moje sobe gde sam sedela. Eto, možda je i bio prevarant, ali je bio i veoma ljubazan i uslužan. Suština je da sam ja njemu sigurno platila sobu više nego što je trebalo, pa je bio i red da bude ljubazan prema meni. U svakom slučaju, to meni više ništa nije bilo ni najmanje bitno, već je bilo važno to da je uz pivo, koje sam takođe naručila, klopa bila savršena. Objektivno, ona to u stvari i nije bila, ali mi je u tom trenutku idealno prijala. Pojela sam i popila sve što sam imala, a onda sam već oko 8 uveče legla i odmah se uspavala. Oko 2 noću sam se probudila, poput zombija ustala, čak upalila svetlo, a niti sam znala ni gde sam, ni šta tu radim. To mi se nikada ni pre, ni posle nije desilo, a samo ilustruje nivo iscrpljenosti i umora koji me je obuzeo. Na svu sreću, pametno sam se, valjda po instinktu, vratila u krevet i nastavila da spavam do 5.30 ujutru. Već sam se tokom putovanja navikla na ovako rano buđenje, a to naravno i nije tako teško kada se rano ide na spavanje.
Lagano sam ustala, čitala vodič, a već u 8 ujutru sam krenula motornim čamcem – taksijem do ostrva Ki Koker.
Ipak, onaj umor od prethodnog dana nije skroz nestao, a to sam kasnije zaključila po činjenici da suprotno svim svojim običajima u Belize sitiju nisam napravila nijednu jedinu fotografiju, niti sam snimila ijednu sekundu video-kamerom. Čak ni tokom prebacivanja od Belize sitija do Ki Kokera. A možda je sve to bilo tako jer sam se potpuno opustila. Uostalom, ja sam išla na mini-odmor.
Ki Koker je krečnjačko koralno ostrvo u Karipskom moru koje pripada Belizeu i ono se nalazi oko 32 km severoistočno od Belize sitija. Kad kažem „krečnjačko koralno“ ostrvo mislim na to da se vremenom koralni pesak nataložio preko krečnjačke osnove. Motornom čamcu kojim sam se tamo prebacivala bilo je potrebno oko sat vremena da pređe tu razdaljinu.
Pošto sam smislila da ovde provedem četiri dana i četiri noći, i da se opustim i dobro odmorim posle onolike jurnjave po Srednjoj Americi, isplanirala sam da odsednem u nekom finom pansionu, ali nisam mogla da rezervišem unapred, a kada sam otišla tamo ispostavilo se da nije bilo slobodnih soba. Pa dobro, otišla sam i smestila se u drugi hotel. Bila sam zadovoljna – soba je bila sasvim fina i čak prilično velika, i imala je klimu, tako da je sve bilo kako treba.
Čim sam se smestila i istuširala, krenula sam u šetnju i do internet-kafea da proverim imejl. Posle te kraće pauze otišla sam direktno do Splita. Naravno, ne onog u Hrvatskoj, već do „Rascepa“, što bi bio smisleni prevod u ovom slučaju (split na engleskom, između ostalog, znači i rascep).
Ostrvo Ki Koker se pruža po pravcu sever-jug i ono je dugačko oko 8 km, a u najširem delu ima nešto preko 1 km. Bilo bi tačnije i preciznije da se kaže da je ostrvo „bilo“ dugačko 8 km, pošto upravo ovde kod Splita postoji prekid, odnosno, rascep. 1961. godine je uragan Hati pogodio ostrvo i redovno se priča da je upravo taj uragan bukvalno presekao ostrvo i napravio taj rascep. Međutim, mada stoji da je uragan u ovom delu napravio nekakav plitak prolaz, po svedočenju ljudi koji su direktno bili uključeni u to, posle uragana je ovde u stvari iskopan prolaz da bi se na taj način olakšao prelazak između istočne i zapadne strane ostrva.
Ki Koker: Split u maju 2008. godine
Ovim, praktično, moreuzom ostrvo je podeljeno na severni deo dugačak oko 5 km i južni deo dug skoro 3 km. Mada i na severnom delu danas postoje neki hoteli i imanja, glavno naselje je na južnom delu Ki Kokera i zove se Selo Ki Koker (Caye Caulker Village). U selu je takođe bio i dok gde je pristao motorni čamac iz Belize sitija kojim sam došla, kao i moj hotel.
Pogled na Split i severni deo Ki Kokera
Detalj sa Splita
Ograđeni deo kod Splita koji služi kao nekakav prirodni plitki bazen
Pošto ja jako volim da plivam, a ne samo da budem potopljena u vodu, ovaj „bazen“ na gornjoj slici me ni najmanje nije privlačio. Činilo mi se da je upravo sam Split bio jedino pristojno mesto za kupanje, jer je bio dovoljno dubok, mada mi se stojeći na obali činilo i da je struja dosta jaka. Ostalo je da to sve proverim nekom drugom prilikom.
Dve fregate lete iznad Splita
Tu na samom severnom kraju donjeg dela ostrva, kod Splita, bilo je nekoliko kafea i restorana, tako da sam smatrala da i to predstavlja pozivnicu prvo za kupanje u Splitu, a onda i odmaranje posle kupanja.
Kada danas na internetu gledam snimke ovog dela Ki Kokera veoma mi je zanimljivo da vidim koliko se tu u međuvremenu promenilo, ne u smislu da je tu nešto uništeno, već je samo više razvijeno. Meni se čini kao da sam skoro bila i ne mislim da je išta falilo tome kako je tada to izgledalo i šta se tada nudilo, a ipak savremeni turizam i novi posetioci očigledno traže još, još i još.
Deo prostora Splita 2008. godine koji 2021. više ne postoji i pogled na istočnu obalu Ki Kokera
Nakon kraćeg zadržavanja kod Splita, okrenula sam se i vratila nazad ka „centru“ sela.
Selo Ki Koker
Selo Ki Koker
Mada su ulice sasvim jasno definisane, ne postoji asfalt, već samo pesak. Glavno prevozno sredstvo na ostrvu su – noge. Na kraju krajeva, urbani segment južnog dela Ki Kokera je dugačak manje od 2 km, a to je maksimalno pola sata šetnje. Ipak, za one koji baš ne vole da hodaju koriste se bicikli, a u novije vreme i malena golf-vozila.
Kao što može da se vidi na gornjoj fotografiji, a još bolje na sledećoj, veliki broj kuća na Ki Kokeru je praktično neka vrsta sojenica. Kako je najviša tačka na ostrvu samo nepunih 2,5 metra iznad nivoa mora, a ostrvo je redovno suočeno sa opasnošću od uragana koji sa sobom donose ne samo veoma jake vetrove, već i značajno povećanje nivoa mora, na ovaj način se ipak kuće čuvaju makar do izvesne mere.
Kuće u selu Ki Koker
Hodajući kroz selo, kupila sam razglednice, ali i dve polovne knjige u nekoj knjižari, jer sam htela da imam nešto da čitam tokom svog „odmora“. Zatim sam počela da se raspitujem za izlete i ispostavilo se da će najverovatnije narednog dana biti organizovan jedan izlet do koralnog grebena Lajthaus (Lighthouse Reef). To je upravo bilo jedno od dva mesta u Belizeu koja sam htela da vidim, tako da sam bila veoma zainteresovana. Rekli su mi da se još uvek ne zna da li će biti dovoljno prijavljenih ljudi za izlet, pa su me posavetovali da ponovo dođem kasnije popodne.
Zatim sam se vratila u hotel gde sam prvo otišla na plažu koja je uostalom i bila kod hotela. Voda u plićaku nije obećavala, ali bio je tu drveni mol, a na njegovom kraju i stepenice kojima je moglo da se siđe u vodu, kao i da se popne iz nje.
Plaža kod hotela
Međutim, još nisam bila spremna da idem da se kupam jer je trebalo nešto i da jedem. Rešila sam da to obavim u hotelu koji ima svoj restoran i to na kraju nije ni bilo loše rešenje.
Za predjelo sam uzela načose, tj., tortilja čips, prelivene nekim topljenim sirom i sosom, a uz to najbolje ide pivo.
Predjelo na Ki Kokeru
Za glavno jelo sam uzela crvenog snapera (Lutjanus campechanus).
Glavno jelo na Ki Kokeru
I bio je to odličan ručak!
Prijatno punog stomaka, posle ručka sam malo sedela na plaži kod hotela i čak sam se brčnula sa mola, ali uživanje nije bilo veliko, jer je tu voda mutna između ostalog i zbog morske trave, ali je to ipak predstavljalo nekakvo osveženje. S druge strane, nisam ni htela previše da se zadržavam u vodi jer osim lica, ruku i donjeg dela nogu, koji su bili izloženi Suncu tokom ranijeg dela putovanja, svi ostali delovi mog tela su bili sasvim beli, tako da nisam želela da rizikujem i da pregorim. Zato sam sela u hladovinu koju je pravilo par palmi, pa sam počela da čitam jednu od onih knjiga koje sam kupila. Bila je to tipična „laka“ literatura koja se obično čita na odmoru. I moram da priznam da mi je prijalo. Sa lakoćom sam se udubila u priču, a nisam baš mnogo morala da razmišljam.