Srednja Amerika 2008, 38. deo (Belize: Ki Koker, Velika plava rupa, Haf Mun Ki)
Nakon prijatnog opuštanja koje je usledilo posle ručka kada sam čitala jednu od par polovnih knjiga koje sam kupila na Ki Kokeru, otišla sam do sobe gde sam sa sebe sprala morsku so, a onda sam ponovo otišla do one agencije sa kojom sam već pričala o eventualnom izletu do atola Lajthaus Rif. Prethodno su mi rekli da nisu sigurni da li će biti dovoljno zainteresovanih ljudi da bi se organizovao izlet i da treba da dođem kasnije, što sam ja i učinila.
Na moju ogromnu sreću, već se dovoljno njih prijavilo za izlet organizovan već za naredni dan, tako da sam se onda prijavila i ja. Atol Lajthaus Rif je bila jedna od dve stvari koje sam htela da vidim tokom svog boravka u Belizeu, a druga je bila Velika plava rupa (Great Blue Hole). Ono što nisam shvatila pre dogovora oko izleta to je da je Velika plava rupa u stvari deo atola Lajthaus Rif, što je značilo da ću istog dana videti oba mesta koja sam i želela. To je bila divna vest i bila sam izuzetno zadovoljna kada sam platila izlet i sve se dogovorila oko sutrašnjeg polaska.
Zatim sam još malo prošetala po selu Ki Koker, a posle se vratila do hotela gde sam još neko vreme sedela na plaži. Uzgred, kada kažem hotel, mislim na nekoliko manjih drvenih kuća u kojima su bile sobe, dok su recepcija i restoran bili u posebnoj omanjoj kući. Ništa tu nije bilo veliko i impresivno, ali je meni bilo sasvim dovoljno.
U par navrata sam morala da idem do recepcije da bih svoje vredne stvari tamo ostavila u sefu, ali sam praktično ostatak dana provela sedeći pored mora, malo čitajući, malo pišući putni dnevnik, a uz put sam popila i jedno pivo. To opuštanje mi je veoma prijalo. Mada je duvao jak vetar, ipak je bilo divno toplo, neveliki talasi su šumeli i osećao se blag i prijatan miris mora. Čak i kada je pao mrak bilo mi je prijatno da tu sedim, a uostalom u blizini je bila jedna jaka ulična svetiljka tako nije bilo previše mračno, pošto nije bilo mesečine.
Međutim, veoma rano mi se prispavalo, jer sam valjda još uvek imala potrebu da nadoknadim onaj manjak sna od pre dva dana, tako da sam se prilično rano povukla u sobu i legla. Uostalom, narednog dana sam ponovo morala da ustajem jako rano.
Razlog zašto sam morala da ustajem rano bio je taj da je izlet počinjao već u 6 ujutru. Dakle, tog jutra sam se ponovo probudila pre sata, ali sam ipak nastavila da dremam do 5. Onda sam lagano ustala, spremila se i otišla do agencije gde smo se prvo svi okupili, a onda se ukrcali u jedan veći gliser i krenuli.
Koralni greben Belizea, koji je deo Sistema mesoameričkog koralnog grebena, dugačak je oko 300 km i pruža se duž obale čitave zemlje. Postoje podaci koji kažu da je Sistem mesoameričkog koralnog grebena drugi koralni greben po veličini na svetu, ali to sve zavisi kako se meri, tako da neki drugi podaci ne potvrđuju ovako nešto. S druge strane, kolika god da mu je veličina, deo koji pripada Belizeu predstavlja 30% Sistema mesoameričkog koralnog grebena.
Osim grebenskog kompleksa, Belizeu pripadaju i tri velika atola. U okviru svega toga po svom značaju i kvalitetu izdvojeno je sedam zaštićenih područja i ona su, kao skup rezervata i prirodnih spomenika, upisana u Uneskovu Listu svetske baštine kao prirodno dobro pod zajedničkim nazivom Sistem rezervata Koralnog grebena Belize. Zajednički, ovih sedam zaštićenih područja predstavljaju 12% od celokupnog kompleksa grebena, a ja sam ovog dana išla da posetim dva.
Oba ta zaštićena područja nalaze se u okviru atola koji se zove Lajthaus rif, a naše prvo odredište bila je upravo Velika plava rupa koju sam već pomenula. Uz put je bilo talasa tako da je dosta treslo i prskalo na sve strane, ali mi je prijalo. Mada je gliser vozio prilično brzo, pošto je Velika plava rupa udaljena oko 70 km od Ki Kokera, bilo je potrebno oko dva sata da se do tamo stigne.
Sada da objasnim o čemu se ovde radi. U pitanju je Prirodni spomenik Velika plava rupa koji je jedan od onih sedam zaštićenih područja u okviru Sistema rezervata Koralnog grebena Belize. Velika plava rupa predstavlja jedan fantastičan prirodni fenomen. Tokom geološke istorije naše planete, svojevremeno je na ovom mestu postojala pećina koja je vremenom potopljena, a onda se njena krovina urušila i tako je nastala rupa. To ništa ne bi bilo neobično da ulaz u tu rupu nema savršeno kružan oblik kada se gleda iz vazduha – fantastična modro plava tufna okružena tankom tirkiznom linijom gde je voda plića, zatim smeđe-zelenim pojasom gde se nalazi uzdignuti deo grebena, pa ponovo tirkizno, itd. Na internetu mogu da se nađu brojne fotografije i one sve ekstremno impresivno izgledaju, ali, kada je čovek na nivou mora te impresivnosti jednostavno nema. Znajući o čemu se radi mogla sam da procenim šta se tačno nalazi oko mene, ali da nisam ranije već videla te fotografije, vrlo malo toga bih sa površine mogla da zaključim gledajući naokolo.
Kako je naš motorni čamac bio parkiran iznad ivice rupe, tako je ispod nas mogao da se vidi i plići pojas prekriven peskom koji od rupe vodi ka koralima koji čine prsten oko Velike plave rupe.
Ali, kada sam gledala prema horizontu preko Velike plave rupe, praktično ništa nije upućivalo na fenomen koji je toliko slikovit kada se gleda iz vazduha.
Inače, Velika plava rupa ima prečnik od 318 metara, a duboka je 124 metra. Ona je postala poznata 1971. godine kada je ovde ronio čuveni Žak Kusto. Upravo je veći deo grupe s kojom sam bila na izletu, njih petoro, krenuo na ovaj izlet da bi ronili sa bocama, dok smo jedna devojka i ja ronile na dah. Oni su možda bili spremniji od mene po pitanju ronjenja, ali ni ja nisam bila za bacanje. Ja sam imala svoj specijalni fotoaparat za podvodno slikanje. Dok su se pravi ronioci još spremali, na čamcu, ja sam već ušla u vodu i bila sam oduševljena.
Moram priznati da sam očekivala da vidim puno šarenih ribica, ali toga baš i nije bilo. Tu i tamo je bilo riba, ali ne onako šarenih kao što bih volela. Ipak, zadovoljstvo je svakako bilo prisutno.
A onda sam iskoristila prisustvo još jedne devojke koja je tu ronila na dah kao i ja, pa me je ona slikala.
Dok sam ja ronila na dah, slikala i slikala se, pravi ronioci su se spremili i krenuli da zaranjaju u Veliku plavu rupu. Jedna devojka, Argentinka, zamolila me je da je fotografišem, što sam ja sa zadovoljstvom i uradila.
Posle ovoga sam masku za ronjenje, peraja i foto-aparat vratila na naš motorni čamac, pa sam ostatak vremena, čekajući da se ronioci vrate, provela jednostavno plivajući iznad Velike plave rupe i uživala sam. Ne zbog nekakve posebnosti mesta, već jednostavno more je bilo divno i prijatno toplo. Sasvim dovoljno da se uživa.
U međuvremenu je došlo još par izletničkih motornih čamaca, pa su se oni parkirali odmah pored našeg, a posle izvesnog vremena su i ronioci iz moje grupe završili sa svojim ronjenjem i vratili se na čamac gde su se malo okrepili.
Tako smo završili sa posetom Velikoj plavoj rupi, pa smo onda nastavili dalje sa izletom zadržavajući se u području atola Lajthaus rif. To je podrazumevalo i vožnju motornim čamcem preko plitkog dela atola koji je imao čudesno divnu boju.
Nekih 12 km dalje došli smo i do drugog zaštićenog područja u okviru Sistema rezervata Koralnog grebena Belize koji smo obilazili tokom ovog izleta, a to je Prirodni spomenik Haf Mun Ki. Uzgred, ovo „ki“ (kao i u slučaju ostrva na kojem sam odsedala, Ki Koker), koje se u Belizeu piše kao caye, a na nekih drugim mestima drugačije, predstavlja reč koja označava malo, nisko, peščano ostrvo koje je nastalo na površini koralnog grebena. Takvih ostrva ima u tropskim područjima svih okeana.
Što se tiče ostatka naziva ovog malenog ostrva, Haf Mun znači polumesec, zato što ostrvo otprilike ima takav oblik kada se posmatra iz ptičije perspektive.
Pilot motornog čamca je ovde značajno usporio, a onda se i polako primakao drvenom molu gde se par nas iskrcalo. Ostali, a to su bili oni koji su ronili sa bocama, otišli su dalje da bi nastavili sa ronjenjem.
Mi koji smo ronili na dah ovde smo prvo krenuli da malo obiđemo ostrvo koje su u to vreme u velikom broju nadletale ptice fregate, ali su one bile suviše visoko, odnosno, daleko da bih ih slikala. Zato sam samo fotografisala plažu na koju smo prvo stupili kada smo došli na kopno.
Kao što se vidi, ovde odmah u plićaku kreće dosta trave, ali to u ovom trenutku i nije bilo bitno, jer smo nas troje krenuli ka šumi, prateći jednu stazu. Naime, na ovom ostrvu se nalazi jedna od većih kolonija ptica uključujući i crvenonoge blune (Sula sula) koje su meni u tom trenutku bile posebno zanimljive jer ih pre toga nisam nikada videla uživo. (2019. godine sam imala divnu priliku da ih ponovo vidim u Brazilu - https://www.svudapodji.com/brazil-17/).
Osim što je spomenik prirode, Haf Mun Ki je i prvi prirodni rezervat ustanovljen u Belizeu, kao i prvo pomorsko zaštićeno područje u Srednjoj Americi. A sve to upravo zato što je stanište crvenonogih bluna ovde zaštićeno još 1924. godine.
Došavši do kraja staze, naišli smo na uzdignutu metalnu platformu do koje se pelo takođe metalnim stepenicama. Odatle odlično može da se posmatraju krošnje drveća u kojima se gnezde crvenonoge blune, a one tu takođe sleću i da bi održavale higijenu svog perja. U svemu tome društvo im prave fregate.
Moj fotoaparat nije mogao previše da približi ptice, tako da sam to morala da radim koristeći video-kameru.
Kada čiste svoje perje, crvenonoge blune znaju da zabace svoju glavu skroz unazad, tako da u zavisnosti od ugla gledanja može da ispadne kao da postoji samo telo, dok glave nema.
Ipak, moj glavni problem ovde uopšte nije bio vezan za foto-opremu već za činjenicu da sam do ovde došla bosa, a metalna platforma je u potpunosti bila izložena suncu tako da je bila vrela. Sve sam stopala ispekla. Zato sam gledala da što pre završim sa posmatranjem i snimanjem ptica i da se sklonim odatle.
U povratku kroz šumu, na jednom mestu sam lepo snimila tlo ostrva gde se videlo kako tu postoje okamenjeni korali izmešani sa peskom. Naravno, vremenom tu pada lišće, ono truli i meša se sa peskom, a nakuplja se, pogotovo tamo gde se ptice gnezde, i velika količina gvana, izmeta morskih ptica, koji predstavlja izvanredno đubrivo, tako da šuma ovde može nesmetano da se razvija.
Naravno, tu su i kokosove palme i orasi, tako da i oni daju svoj doprinos održavanju ovog malog eko-sistema. Naime, ostrvo je ukupno dugo nešto malo više od 1 km.
A onda smo ova Argentinka sa kojom sam se iskrcala na ostrvu (bilo ih je ukupno dve – jedna pravi ronilac, a druga, kao i ja, raspoložena samo za ronjenje na dah), momak koji je bio zadužen za nas dve i ja otišli po našu opremu i prošetali do dela ostrva gde postoji fino mesto za ronjenje na dah. Tu smo nas dve predvođene ovim momkom ušle u vodu i ponovo je do izražaja došao moj foto-aparat za podvodno snimanje.
Moram da priznam da sam bila po malo razočarana jer sam očekivala više šarenih ribica, ali šta da se radi. Nisam dozvolila da me to obeshrabri, već sam krenula da slikam ono što je postojalo.
A onda je naišla jedna za koju definitivno znam koja je. U pitanju je riba-papagaj, specifično riba-papagaj sa žutom tufnom (Sparisoma viride).
Ribe-papagaji predstavljaju jednu porodicu od oko 95 vrsta riba. Ono što je posebno zanimljivo vezano za ove ribe jeste to da upravo one proizvode koralni pesak. Ribe-papagaji su uglavnom biljojedi, ali neke jedu i korale, a uz put zakače i malo stene na kojima ovi rastu. Pošto imaju zube koji stalno rastu, to je sasvim izvodljivo, pa tako svojim jakim zubima samelju sve što zahvate. Nakon što svare jestive delove onoga što su sažvakale, one nesvarene, ali usitnjene delove stena izbacuju u vidu peska koji onda stvara mala ostrva i peščane plaže. Mislite o tome kada se izležavate na nekoj lepoj peščanoj plaži.
Ja se ovde svakako nisam izležavala, već sam intenzivno fotografisala, ali i pozirala.
A onda nam je momak koji nas je ovde i doveo da ronimo ukazao na par ajkula koje su se odmarale među koralima. U pitanju je morski pas dadilja (Ginglymostoma cirratum).
Za razliku od većine drugih vrsta ajkula, morski psi dadilje su izuzetno malo pokretljivi i mada na prvi pogled deluju nepreteće, po nekakvoj evidenciji koja se vodi na tu temu, oni su u stvari čak na četvrtom mestu kada su u pitanju ujedi ljudi od strane ajkula. Smatra se da je to upravo zbog njihove naizgled mirne prirode, što dovodi do toga da su ljudi manje pažljivi. Dok sam ronila oko njih zaista je i delovalo kao da samo mirno leže na dnu i jedino su se malo pomerile kao da biraju bolji položaj. Ipak, bile su tu dovoljno dugo da ih slikam par puta, kao i da poziram sa njima, ali na pristojnoj udaljenosti.
Bila sam vrlo zadovoljna. Kako ne bih bila. Pogledajte tu lepotu kojom sam okružena i fantastično čistu i bistru vodu.