Srednja Amerika 2008, 39. deo (Belize: Haf Mun Ki, Long Ki, Ki Koker, Pomorski rezervat Hol Čan)
Kada smo nas dve, jedna Argentinka i ja, ronioci na dah, završile sa uživanjem u plitkim i bistrim vodama koje okružuju ostrvce Haf Mun Ki u okviru atola Lajthaus Rif u Belizeu, vratile smo se sa momkom iz agencije koji nas je vodio na ronjenje u centralni deo ostrva, blizu drvenog mola.
Ostrvo je prekriveno drvećem, ali na većoj, zapadnoj strani postoji gusta šuma, dok je na manjoj, istočnoj, drveće mnogo ređe i to su u stvari uglavnom palme.
Ipak, na jednom mestu ima dovoljno palmi da stvaraju finu hladovinu, pa su tu postavljeni izletnički drveni stolovi i klupe. Pošto su se u međuvremenu vratili i pravi ronioci, došlo je vreme za ručak.
Posle ručka sam otišla na suprotnu stranu ostrva u odnosu na drveni mol. Da ne bude zabune, to je bilo manje od 100 metara. Tu postoji jedan manji zaton, koji je sam po sebi lep i vredan posete, ali se odatle i mnogo bolje vidi svetionik koji postoji na ostrvu Haf Mun Ki koje se nalazi na samom jugoistočnom uglu atola Lajthaus Rif. Upravo se po ovom svetioniku i zove čitav ovaj atol, pošto „lajthaus“ (lighthouse) znači svetionik, a čitav naziv atola bi mogao da se prevede kao „Greben svetionika“.
Deo koji se vidi na gornjoj slici je istočni krak ostrva i tu svake godine dolaze tri vrste morskih kornjača da bi tu položile svoja jaja. Sve tri vrste su ugrožene, tako da je ovo veoma važno mesto za njih i njihov opstanak.
Ja sam toliko bila oduševljena bojama mora da sam poželela da imam jednu sliku odatle, ali nije bilo nikoga sa mnom. Tu sam napravila jedan od svojih prvih selfija tako što sam otprilike pozicionirala foto-aparat držeći ga naopačke u ruci. Pošto je bilo oko podneva, sunčeva svetlost je pravila senke koje nisu dobre prilikom fotografisanja, pa sam čak uključila i blic. Mislim da je uspelo.
Zatim sam se vratila do grupe koja je još uvek uživala u pauzi posle ukusnog ručka, a pošto je tu bilo ljudi, sa jednom devojkom sam razmenila uslugu vezanu za fotografisanje – ja nju slikam njenim aparatom, ona mene mojim.
Uskoro je došlo vreme da se ide dalje, pa smo se svi potrpali u motorni čamac i krenuli. Iza nas je ostajalo ljupko ostrvo Haf Mun Ki na čijoj zapadnoj strani postoji gusta šuma i veoma važan rezervat ptica o kojima sam pisala u prethodnom nastavku priča sa putovanja po Meksiku i Srednjoj Americi.
Zatim smo se odvezli do okoline ostrva Long Ki (Long Caye). Long Ki znači „dugačko ostrvo“ i sa svojih 3,5 km dužine ono i jeste najduže u okviru atola Lajthaus Rif kome pripada.
Ovde se naš motorni čamac zaustavio blizu ivice koralnog grebena, gde naglo kreće veća dubina i tu je navodno bilo mnogo zanimljivije za ronioce sa bocama nego za par nas koje smo ronile na dah. Ipak, za početak su sa čamca bacili pirinač koji je preostao od ručka i tu se skupilo mnoštvo riba.
Kada su se ribe razišle, mogli smo i mi da uđemo u vodu.
Ne znam gde su se sve one ribe razjurile posle ručka, ali kada sam krenula da ronim zaista nisam baš puno njih mogla da uočim. Možda i zato što je ovde bilo dublje nego na prethodnim mestima gde sam ronila, pa nisam mogla da im priđem bliže. To me ipak nije sprečilo da se igram roneći za moje pojmove prilično duboko.
Čekajući da se vrate pravi ronioci, malo sam uživala i u plivanju bez maske i zaista mi je bilo veoma lepo. Posle nekog vremena smo se svi okupili na gliseru, a onda i vratili na Ki Koker.
Po povratku sa izleta, prvo sam otišla u svoju sobu i istuširala se. Takođe sam se i namackala nekom kremom pošto sam osetila da sam malo izgorela. Neki delovi leđa mi nisu bili pokriveni kremom za sunčanje i tačno sam tu izgorela. To nikada ne volim da mi se desi, ali, eto, desilo se. Doduše, nije bilo puno, a i imala sam dobru kremu protiv opekotina, tako da se nisam mnogo brinula.
Ipak, važno je znati da jedna od stvari na koje se u Belizeu intenzivno skreće pažnja posetiocima je upravo to da moraju da se redovno i dosta mažu zaštitnim kremama. Ne samo da je ovde sunčeva svetlost jaka jer je u pitanju žarki pojas, već i zbog belog peska koji je svuda naokolo zraci koji se odbiju od njega dodatno utiču na kožu, tako da se u stvari dobija dupla doza zračenja.
Zatim sam sela u restoran hotela u kojem sam odsedala i naručila neki lak ručak, ali i lepo hladno pivo na točenje. Prijalo je. Ja obično ne pijem u toku dana, ali kada je ovako vruće, hladno pivo mi veoma prija i čini mi se da sav alkohol vrlo brzo ispari, a ostane samo fina hladna tečnost koja umanjuje dehidrataciju.
Kasnije sam otišla do lokalne pošte i poslala razglednice koje sam u međuvremenu napisala, a kako sam bila izuzetno oduševljena izletom na koji sam išla tog dana i iskustvima, ponovo sam otišla do iste agencije i uplatila još jedan izlet za naredni dan, s tim da je taj bio samo popodne. Takođe sam se u neka doba našla sa one dve Argentinke da im prebacim slike na CD. To je bilo najmanje što sam mogla da uradim i da im vratim uslugu jer su me slikale sa puno strpljenja.
Uveče sam ponovo sedela na obali kod mog hotela i ponovo mi je to prijalo. Delovi leđa koji su mi malo izgoreli su me peckali, ali to nije bilo ništa strašno, tako da sam fino spavala te noći. Pogotovo znajući da ujutru ne moram da se budim rano.
Pre podne sam provela sedeći na obali kod hotela, koja je mogla da se gleda i kao plaža, mada ulaz u vodu nije bio privlačan zbog velike količine trave koja je tu rasla. Imajući u vidu da sam prethodnog dana blago pocrvenela, mada je u pitanju bilo mini-letovanje, sve vreme sam sedela u majci i u hladovini, tj., u senci palme. Uživala sam u opuštanju i čitanju, a pauzu sam napravila jedino da bih išla da kupim doručak pošto to nije bilo uključeno u cenu sobe.
Oko podneva, kada je već počinjalo da biva neprijatno vruće čak i u senci palme, krenula sam u šetnju po selu. Da bi moja šetnja imala nekakvog smisla, otišla sam do Splita koji je od mog hotela bio udaljen tek nekih 15-ak minuta hoda.
Kao što sam već pominjala u prethodnom delu priče sa putovanja u Belizeu, videla sam na internetu da je ovaj deo sela Ki Koker sada sasvim izmenjen, u smislu da je razvijen i prilagođen turistima. Ne želim da kažem da je išta tu uništeno po mom mišljenju, već samo da ovo što se vidi na gornjoj slici više ne postoji.
Odavde sam takođe gledala i ka istoku, odnosno, u pravcu pučine i dubina Karipskog mora koje su počinjale nekih 2,5 km dalje. Između je bilo prostora za prolazak čamaca, ali i veoma plitkih delova koji su dalje od obale.
Vraćajući se od Splita u pravcu hotela, uz put sam videla i neki restoran gde je pirkao vetar i to mi se učinilo fino mesto za ručak. Naručila sam seviče od škampa, ali nisam bila oduševljena. U stvari sam dobila gomilu načosa (tortilja-čipsa) i vrlo malo sevičea. Mada volim tortilja-čips, počeli su već da mi se smučuju, pogotovo kada se pretera s njima.
Kada sam završila sa laganim ručkom, vratila sam se u sobu da bih se spremila za izlet. Izlet je bio predviđen samo za ronioce na dah. Grupa je bila mala, nas petoro, a vodio nas je neki lokalni vodič. Evo vrlo kratkog video snimka vožnje čamcem, više zbog boja vode i utiska o brzini vožnje.
Inače, kad već pominjem ronjenje na dah i pravo ronjenje sa bocama da kažem i da su to glavni elementi turizma u Belizeu. Na kopnu postoji više zanimljivih arheoloških lokaliteta, kao i rezervata prirode, ali toga ima i u drugim zemljama Srednje Amerike. Ono čega na drugim mestima u ovom regionu nema, svakako ne u većoj količini, su upravo divni morski predeli koje Belize ima u izobilju.
Tako smo i mi ovog dana došli do Pomorskog rezervata Hol Čan (Hol Chan Marine Reserve) koji se nalazi severno od Ki Kokera i tu smo se zaustavljali na tri mesta gde smo ronili i posmatrali podvodni svet oko sebe. Za početak sam ja slikala taj svet sa površine. Boje su bile fantastične.
Kao što sam već više puta pomenula, meni su leđa prethodnog dana na par mesta izgorela (tamo gde nisam nanela kremu za sunčanje), tako da nisam htela da pogoršam situaciju, a svakako nisam htela ni da se odreknem zadovoljstva u vidu odlaska na izlet koji uključuje gledanje kroz masku sa površine, što znači da su leđa direktno izložena suncu. Ali, našla sam vrlo jednostavno rešenje – kupanje i ronjenje u običnoj majici.
Mada nije bilo onoliko šarenih ribica koliko sam očekivala, to ne znači da nisam apsolutno uživala. S druge strane, ipak sam uspela neke i da snimim.
Ali, i ako nije bilo onoliko šarenih tropskih ribica koliko sam želela da vidim, bilo je drugih stanovnika ovog koralnog grebena, tako da ni to nije bilo loše.
Posle plivanja i ronjenja na ovom mestu, ponovo smo se ukrcali u čamac i prešli na drugo mesto. To drugo mesto je poznato i kao Aleja ajkula i raža (Shark Ray Alley). Tako nam je barem vodič rekao. U ovom delu mogu često da se vide morske raže, morske kornjače, kao i morski psi dadilje. Mi ovog dana nismo videle niti kornjače, niti morske pse, što meni lično nije teško palo jer sam prethodnog dana već plivala i ronila u blizini par morskih pasa dadilja. ali je zato ovde bilo mnoštvo morskih raža.
Onda smo se malo odmakli od dela gde su rasle trave iznad kojih su jedrile morske raže, tako da sam uspela da snimim i par lokalnih riba-hirurga.
A tu sam još jednom pozirala, ponovo u majici, ali ovaj put podvodno izdanje.
Nešto dalje su bili delovi koralnog grebena sa lokalnim ribicama. Za ove belo-žute koje sam najčešće viđala ne znam naziv na srpskom, ne znam ni da li ga ima, ali je latinski naziv Haemulon flavolineatum.
Tu sam snimila i nekoliko primeraka još jedne tropske ribice kojoj ne znam naziv na srpskom, ali evo latinskog Abudefduf saxatilis.
A onda smo ponovo doplivali do dela gde su morske raže i dalje lagano plivale, a gde nam je bio parkiran motorni čamac.
Ponovo smo se ukrcali i prebacili i na treće mesto gde smo išli da ronimo. Sve je bilo pomalo isto kao i na prethodnim mestima, minus morske raže i trava, ali nije mi smetalo. Čak mi se činilo da je voda ovde bila još bistrija nego na drugim mestima. Uživala sam.
Jedina moja „zamerka“ ovim izletima na kojima sam bila, i ovom prilikom i prethodnog dana, bila je vezana za ono što sam roneći na dah mogla da vidim, a tu pre svega mislim na, za mene, nedovoljan broj šarenih tropskih ribica. Razlog za ovo leži u činjenici da sam svoje prvo ronjenje na dah u tropskim područjima imala na Sejšelima i tu sam kriterijume na ovu temu u svojoj glavi postavila veoma visoko. Htela ne htela, ja u suštini pravim poređenje. S druge strane, mada svesna razlike koja je ovde postojala, to ni na koji način nije umanjilo moje suštinsko uživanje u onome što sam viđala oko sebe ili doživljavala i do dana današnjeg se osećam veoma privilegovano da sam imala priliku da ovde boravim.
Štaviše, bila sam izuzetno zainteresovana da idem na izlet i do atola Turnef (Turneffe Atoll), jednog od tri atola koji pripadaju Belizeu. Kada smo završili sa popodnevnim izletom do Pomorskog rezervata Hol Čan i vratili se na Ki Koker, otišla sam sa grupom do agencije pre svega da bismo vratili opremu za ronjenje, ali sam se ja takođe i raspitivala da li će biti organizovan i izlet do atola Turnef. Na moju veliku žalost, nije bilo dovoljno ljudi koji bi bili zainteresovani za to, ali i to je bilo normalno jer je bio maj, a to je neka vrsta niske sezone, pa je samim tim bilo i manje posetilaca.
Pa dobro, rekla sam sebi, poslednji dan u Belizeu ćeš provesti odmarajući se na plaži. A to uopšte nije bilo loše rešenje.