Meksiko i Srednja Amerika 2008, 40. deo (Belize: Ki Koker; Meksiko: Tulum)
Posle popodnevnog izleta do Pomorskog rezervata Hol Čan u Belizeu, vratila sam se u sobu i oprala kosu, a zatim sam otišla na plažu kod hotela gde sam čitala dok se Sunce približavalo svom zalasku. Onda mi je palo na pamet da bih mogla i da prošetam po ostrvu i da ga „upoznam“, pogotovo zato što je vetar dosta duvao, što se najviše osećalo upravo na plaži, tako da je temperatura bila sasvim prijatna za jednu šetnju.
Već sam rekla da je donji deo Ki Kokera na kojem sam odsedala i gde se nalazi selo Ki Koker dugačko oko 3 km, a široko nešto malo preko 1 km. Dakle, tu i nema puno mesta za obilazak, ali prema jugu postoji aerodrom za male avione. Malo sam obišla taj deo, pa sam se vratila u hotel da bih uzela svoj dnevnik putovanja, a onda sam još prošetala po glavnoj ulici i uz put kupila papaju za doručak za naredni dan. Takođe sam otišla i u internet kafe, a onda i na večeru. Jela sam neke „ražnjiće“ od riba i škampa, ali nisam ponela fotoaparat, tako da nema slike ni večere, a ni piva. Na kraju krajeva, nije ni bitno. Važno je da je večera bila fina i taman dovoljna, a pivo je bilo hladno.
Kad sam završila, vratila sam se do hotela i ponovo sela na jednu od stolica koje su tamo postojale, gledajući u prazno i uživajući u miru kojim sam bila okružena. Posle izvesnog vremena sam se vratila u sobu gde sam još malo čitala pre nego što sam otišla na spavanje.
Sledeći dan je ujedno bio i moj poslednji čitav dan na Ki Kokeru, pa i u Belizeu. Kako nisam išla ni na kakav izlet, plan mi je bio da jednostavno čitav dan provedem opuštajući se i čitajući.
Ranije u toku pre podneva, dok sunčevi zraci još uvek nisu bili jaki, konačno sam se okupala u moru kod hotela. Naime, mada sam svaki dan tu sedela, uopšte nisam imala inspiraciju da ulazim u vodu sa obale, jer je sav plićak bio pun trave, a nije mi se dopadalo da hodam kroz to.
Zato sam otišla do kraja drvenog mola koji postoji kod hotela i stepenicama se spustila u vodu gde je situacija bila nešto bolja. Tu nije bilo previše trave, ali je voda bila mutna, a ne onako kristalno bistra kao što je bila prethodnog dana gde sam ronila. Doduše, kada sam otplivala malo dalje u pravcu koralnog grebena, koji je ipak bio suviše daleko (skoro 2 km) da bih baš plivala skroz do njega, voda je ipak bila nešto bistrija i bilo je manje trave, mada je bilo dovoljno duboko da nisam ni mogla da slučajno dodirnem dno.
S druge strane, voda je gotovo neprirodno topla, kao da je u pitanju termalna voda, a ne more. Pošto se Ki Koker nalazi u okviru Koralnog grebena Belizea gde je voda plitka, nije ni čudo da je bila toliko zagrejana. Čak ni jak vetar koji je ovih dana duvao nije bio dovoljan da bi se voda rashladila.
Posle tog kupanja, a zatim i čitanja u senci palme, kada je Sunce počelo da biva suviše jako, povukla sam se u svoju sobu i u prijatnoj hladovini nastavila da čitam. Ujedno sam pojela i onu papaju koju sam kupila prethodnog dana i baš mi je prijala. Da ne bi ispalo da sam čitav dan provela u sobi, krenula sam u kraću šetnju po mestu, a može da se kaže i po okolini hotela, jer je selo Ki Koker prilično malo. Nije mi se baš sviđalo da čitav dan budem statična. Uostalom, znala sam da ću morati da odem negde i da ručam, pa sam to uklopila u šetnju.
Za početak, u blizini hotela u kojem sam odsedala nalazi se lokalno groblje, a po sred groblja prolazi staza koja od plaže vodi ka ulici.
Inače u središnjem delu sela Ki Koker postoje otprilike tri ulice koje idu duž ostrva i veći broj poprečnih. Sve je na ostrvu podređeno turistima i turizmu, što ponekad i nije loše, jer postoji relativno veliki broj restorana gde može da se jede. Ja sam na kraju ipak ručala u hotelskom restoranu gde sam uzela buritos sa škampima i bio je dobar.
Posle ručka sam se vratila do plaže kod hotela i tu nastavila da čitam, a onda sam se setila da je, eto, skoro već došao kraj mog boravka na Ki Kokeru, a ja se nisam okupala kod Splita, odnosno, onog „moreuza“ koji ostrvo Ki Koker deli na dva dela. Morala sam to da ispravim, a to je ujedno bio i dobar povod za još jednu, popodnevnu, šetnju po selu Ki Koker.
Pošto sam ulicama po sred ostrva prošla već više puta, ovom prilikom sam do Splita išla pored obale, pa sam uz put uživala u prizorima koji se odatle mogu videti.
Do sada sam već savladala veštinu slikanja same sebe foto-aparatom (ovo je bilo 2008. godine), pa sam smatrala da moram da snimim i sebe sa ovim divnim bojama u pozadini.
Kada sam došla do Splita voda je bila prilično uzburkana, ali mi to nije smetalo. I tako i tako nisam imala nameru da se tu dugo kupam i da se mnogo udaljavam od stepenica kojima sam se spustila u vodu, već sam samo htela da mogu samoj sebi da kažem da ništa nisam propustila na Ki Kokeru. Ja sam odlična plivačica, ali moram da priznam da sam u vodi ostala još kraće od planiranog jer je struja koja je išla kroz taj „rascep“ u ostrvu bila neprijatno jaka. Smatrala sam da nema potrebe da se tu duže zadržavam, jer nisam mogla da se opustim, već sam sve vreme morala da pratim koliko me jako struja vuče i da se brže-bolje vraćam u pravcu stepenica.
Kada sam izašla, malo se prosušila, uzela sam svoje stvari i vratila se u mir koji je i dalje vladao na plaži kod hotela. Mada sam išla u par kraćih šetnji, dan mi je u stvari prošao prilično mirno i to mi je izuzetno prijalo. Toliko sam se opustila da sam čak pomislila da mi ne bi smetalo ni da ostanem još koji dan tako lenja i na plaži. Ali, to je bila tek usputna misao u mojoj glavi koja nije imala težinu.
Kada je Sunce polako krenulo da zalazi, otišla sam u sobu, istuširala se i oprala kosu da bih bila spremna za naredni dan i nastavak putovanja. Opet sam kratko šetala, uglavnom duž plaže, a otišla sam i do internet kafea da se javim kome treba. Pošto sam bila zadovoljna hranom koju sam jela u restoranu koji pripada hotelu u kojem sam i odsedala, odlučila sam da tamo i večeram. Ovaj put sam naručila grilovanu barakudu jer sam htela da probam i mogu da kažem da uopšte nije bila loša.
Još malo šetnje pored mora posle večere i onda sam se konačno povukla u sobu da bih se spakovala i ranije otišla na spavanje.
Naredno jutro sam se opet probudila pre sata, a pošto sam imala brod za Belize siti tek u 8.30, iskoristila sam to vreme za još jednu šetnju koja mi je istinski veoma prijala. Takođe sam izašla i na jedan drveni mol i snimala obalu Ki Kokera odatle. Delovalo je kao da svaki hotel ili svaka kuća ima svoj drveni mol. Naravno da to nije slučaj.
Dakle, sa Ki Kokera sam krenula za Belize siti na vreme i za manje od sat vremena sam već stigla u grad. Na istom mestu gde je motorni čamac pristao mogla sam da kupim kartu za Četumal u Meksiku, a i autobus je polazio bukvalno ispred te zgrade gde su se prodavale karte. Trebalo je da krene u 10.30, a onda se ispostavilo da je kasnio skoro 2 sata u polasku. Ipak, nije bila stvar samo u tome da sam već imala kartu, nego mi je potreban baš taj autobus, jer je u pitanju bila međunarodna linija, tako da ovaj put nisam mogla da uskačem u putničke kombije i pravim neku svoju kombinaciju. Ali, nisam mogla ništa drugo da radim, osim da iskoristim situaciju i vežbam strpljenje. Neki ljudi kažu da se vežbom može stići do savršenstva. Nisam baš sigurna, ali i dalje vežbam.
Kada smo konačno krenuli, u jednom trenutku sam kroz prozor autobusa u daljini snimila divne vode Koralnog grebena Belizea.
Kasni polazak autobusa ovom prilikom nije bio i jedini problem ili prilika da se vežba strpljenje. Takođe su mi rekli da put do Četumala treba da traje 3 sata, a trajao je skoro 5! Ono što je mene brinulo je bilo to što od Belize sitija u Belizeu do gradića Tulum u Meksiku, mog sledećeg odredišta u kojem nisam imala nikakvu rezervaciju, ima skoro 400 km. Osim toga, još sam „izgubila“ i sat vremena od dana zbog promene vremenske zone, tako da sam bila prilično nemirna i veoma nezadovoljna. Na svu sreću sam imala pezose, pa sam u Četumalu mogla odmah da kupim kartu za prvi sledeći autobus za Tulum koji je, kako se ispostavilo, kretao već za 20 minuta, a karta je bila za poslednje slobodno mesto u njemu.
Evo mape mog kretanja tokom drugog dela boravka u Meksiku 2008.
Ipak, pre nego što krenem da pišem o nastavku putovanja, još da pomenem da sam originalno planirala da ostanem u Četumalu da bih se odatle prebacila do arheološkog lokaliteta Kalakmul (Calakmul). Kalakmul je bio jedan od najvećih i najmoćnijih gradova u svetu starih Maja, a glavni rival mu je bio Tikal s kojim se stalno borio oko premoći i uticaja. Bile su to dve supersile majanske civilizacije. Ostaci ovog grada su otkriveni tek u prvoj polovini 20. veka, pošto je čitavo ovo područje pokriveno gustom prašumom, a kada se gleda na mapi Kalakmul mu nekako dođe u sred Jukatana i daleko je od svih većih gradova. Od Četumala je udaljen oko 240 km, a od Kampečea, glavnog grada istoimene savezne države na čijoj teritoriji se Kalakmul nalazi, čitavih 300 km.
Mene ni najmanje ne bi brinule te razdaljine da sam uspela da nađem informacije o javnom prevozu do onde. Po onome što sam čitala na internetu, trebalo je da odem do nekog malog mesta, a onda tamo da uzmem taksi. To mi je bilo suviše neizvesno, a bojala sam se da bi bilo i previše skupo za moj budžet, tako da sam ovom prilikom samo promenila autobus u Četumalu i nastavila dalje ka severu Jukatana i gradiću Tulum. Ipak, ostalo mi je žaljenje da nisam videla uživo par impozantnih piramida, brojne stele i druge objekte i artefakte koje su stare Maje tu ostavili za sobom. Kalakmul je još jedan lokalitet koji je upisan na Uneskovu Listu svetske baštine.
Autobus je kroz Meksiko vozio znatno efikasnije nego onaj kojim sam išla kroz Belize, ali sam na kraju ipak u Tulum stigla tek oko 9 uveče, a onda po mraku krenula da tražim smeštaj, doduše vozeći se u taksiju, pošto drugog izbora nisam imala. Naime, Tulum je gradić par kilometara udaljen od obale Karipskog mora, ali ja nisam želela da tri dana provedem u urbanom delu ove opštine u državi Kintana Roo (Quintana Roo), već sam htela smeštaj pored plaže, pošto Tulumu pripada i preko 50 km obale Karipskog mora. Naravno, ja nisam imala nameru da tražim smeštaj duž čitave obale, na kojoj postoji veliki broj hotela različitih kategorija, već sam svratila na par mesta u okviru hotelske zone gde sam se raspitivala da li imaju smeštaj i koliko košta. Iz trećeg puta sam našla slobodnu sobu i to po ceni koje je bila apsolutno najviša tokom čitavog putovanja, ali je već bio kraj, a moj budžet je bio vrlo solidan i mogla sam sebi da priuštim takvo opuštanje. S druge strane, nije baš i da sam imala puno izbora. Nisam mogla celu noć da provedem tražeći sobu gde ću da spavam.
Pošto sam je našla, dečko sa recepcije me je odveo do moje „sobe“ u kojoj sam čak imala i privatno kupatilo sa tekućom vodom, a onda sam tu ostavila svoje stvari i po mraku otišla do recepcije i restorana gde sam nešto malo pojela, a onda se vratila da spavam. Naime, staze nisu bile osvetljene, ali su se nazirale sasvim jasno zbog Meseca koji je bio skoro pun.
Tek rano naredno jutro, kada sam se probudila i krenula da šetam po okolini svoje sobe, mogla sam jasno da vidim gde odsedam, pa sam tako i slikala jednu od „soba“ (to nije bila moja, jer moja nije bila u prvom redu i sa pogledom na more).
Kao što može da se vidi sobe u ovom hotelu su u stvari bile drvene kolibe-sojenice podignute duž plaže. Radi informacije, noćenje u jednoj ovakvoj sojenici, doduše sa privatnim kupatilom, u maju 2008. godine, bilo je 60 dolara.
S druge strane, kada sam došla na potpuno praznu plažu, jer je bilo zaista vrlo rano, mogla sam da uživam u divnim prizorima. Bila sam zadovoljna.