Prvo jutro u Tulumu u Meksiku započelo je tako što sam se probudila veoma rano, pre 7 po lokalnom vremenu, a onda sam odmah ustala i otišla na plažu koja je bila desetak metara udaljena od moje kolibe-sojenice. Tamo sam uživala u potpuno pustoj plaži.
Plaža u Tulumu kod hotela u kojem sam odsedala – pogled ka jugu
Plaža u Tulumu kod hotela u kojem sam odsedala – pogled ka severu
Ja jako volim da hodam po plažama, pogotovo kada su od peska koji predstavlja prijatnu meku podlogu za moja stopala. To sam uradila i ovog jutra idući malo na jednu, a posle na drugu stranu. Već sam na početku priča o putovanju po Meksiku pomenula da su plaže u ovoj zemlji javne. Hoteli se protežu duž plaža i njima pripada deo obale gde oni postavljaju svoje ležaljke i suncobrane, a bolji hoteli svakako grade i svoje bazene, ali same plaže su dostupne svima.
Pošto je „hotel“ u kojem sam odsedala imao „rustičan“ pristup letovanju, onda su i za izležavanje na svom delu plaže imali opremu u skladu sa ostatkom hotela. U pitanju je bila drvena konstrukcija koja je gore imala platformu gde su gosti mogli da se sunčaju, a ispod platforme su bili dupli kreveti okačeni o debele konopce.
Konstrukcija sa ležaljkama u mom hotelu
Ležaljka u mom hotelu
Bilo je ipak suviše rano da bih ja tu legla, pa sam samo nastavila dalje da šetam, a plaža je po malo menjala svoj izgled zbog Sunca koje je počelo jače da je obasjava.
Plaža u hotelskoj zoni u Tulumu
U neka doba sam se vratila do hotela, a onda i uputila u svoju sobu. Rešila sam da još malo fotografišem, kao uspomenu na ovaj za mene pomalo egzotični smeštaj. Nije da ja nisam spavala na ekstremno skromnim mestima, ali bilo mi je zanimljivo da je ovo bilo najskuplje ekstremno skromno mesto. Baš zato mi je i bilo zabavno.
Kolibe-sobe u mom hotelu u Tulumu
Između koliba je bilo puno rastinja, kao i kamenja, dok su između vodile nekakve staze od peska.
Prostor između koliba
Kad sam se okrenula na mestu sa kojeg sam slikala gornju fotografiju, videla sam i svoju kolibu-sobu.
Moja koliba-soba u Tulumu
Smejala sam se sa samom sobom misleći kako mi je to, eto, najskuplji smeštaj tokom ovog puta, a u stvari sve vreme duva promaja između drvenih letvica. Doduše, jedino je kupatilo bilo obloženo nekim materijalima kako ne bi unutra moglo da se viri spolja, ali je ostatak kolibe-sobe imao prirodni klima-uređaj – prirodno provetravanje.
Pogled u moju kolibu-sobu sa stepeništa
S druge strane, moram da priznam da je noću ovo rešenje bilo sasvim dobro. Mreža protiv komaraca me je dovoljno štitila od vetra koji je duvao kroz kolibu, ali je ipak bilo sasvim sveže, pa sam čak morala da se pokrivam i ćebetom. Bonus je bio taj da sam mogla da čujem šum talasa i to je bilo veoma prijatno iskustvo.
Pošto sam uzela neke stvari iz sobe, otišla sam i na doručak. Cena moje sobe bila je samo za noćenje, ali je postojala mogućnost da se hrana naruči u restoranu. Ovog jutra sam uzela tipičan doručak: dva jaja na oko, pire od crnog pasulja, avokado, sos od paradajza i rendani sir.
Doručak u Tulumu
Iz centralnog dela hotela, gde je bila recepcija, restoran, bar kao i prostrani deo za sedenje imala sam divan pogled na plažu i božanstveno lepe boje Karipskog mora. Mada je duvao jak vetar, temperatura je bila izuzetno prijatna, pod uslovom da ste u hladovini, a ne direktno izloženi suncu.
Pogled na plažu kod hotela kasnije prepodne
Ipak, izašla sam i na ulicu koja prolazi ispred hotela i krenula ka nekoj prodavnici za koju su mi rekli da je najbliža, ali se ispostavilo da je bila zatvorena. Onda sam sela u taksi i odvezla se do grada (udaljen oko 5 km od hotela) i autobuskog terminala gde ipak nisam uspela da kupim kartu za povratak u Kankun poslednjeg dana, već su mi rekli da dođem sutradan. Iskoristila sam taj svoj boravak u urbanom delu, pa sam otišla do bankomata i na internet, a uz put sam kupila i par poklona. Pošto je ovo bio praktično kraj mog putovanja, sada je to već imalo smisla, jer sam veliki ranac odavde nosila samo još na aerodrom. Naime, računajući i ovaj dan, imala sam još tri dana pre povratka za Evropu i Srbiju, a to vreme sam provela u Tulumu.
Kad sam završila sve što sam imala u centru, vratila sam se u hotel i na recepciji se raspitala da li ima neki izlet koji bi mogli da mi preporuče. Ispostavilo se da ima i to baš to isto popodne, pa sam odmah uplatila turu obilaska Rezervata biosfere Sian Ka’an (Sian Ka’an Biosphere Reserve).
Poprilično sam se radovala toj turi pošto su je nahvalili i trebalo je navodno svašta da vidim, pogotovo su me zanimale ptice kojih u okviru rezervata ima oko 300 vrsta, ali kao i obično u marketingu, mnogo se više priča nego što se realno nudi. Ipak, da ne bude zabune, sećanja na neke trenutke sa ove ture su jedna od najdivnijih u mom životu. To nema u suštini nikakve veze sa samom turom, već sa mojim doživljajem nekih detalja.
Za početak, na izlet je išlo nas troje, a kako se ispostavilo svo troje smo odsedali u istom hotelu. Osim mene tu je bio i jedan izuzetno simpatičan mladi par, Lidija i Pol iz Engleske.
Rezervat biosfere Sian Ka’an koji se nalazi na istočnoj obali poluostrva Jukatan upisan je na Uneskovu Listu svetske baštine zbog svoje izuzetne važnosti i bogatstva flore i faune. U pitanju je jedno od najvećih zaštićenih područja u Meksiku (preko pola miliona hektara) koje obuhvata pomorske, obalske i suvozemne ekosisteme, a obala Karipskog mora koja pripada ovom rezervatu duga je 120 km. Inače, sam naziv – Sian Ka’an – potiče iz majanskog jezika i znači „Poreklo neba“.
Granica ovog izuzetnog zaštićenog područja bila je na samo nekih 7 km južno od našeg hotela i mi smo vrlo brzo dotle i došli. Bilo je jasno da jedna popodnevna tura teško da može puno toga da pokrije, jedino što sam se ja nadala (jer mi je tako reklamirano) da ću videti više ptica. I nisam baš, ali smo hodajući kroz neku manju šumu prvo ugledali plave krabe, koje su takođe poznate i kao atlantske plave krabe (Callinectes sapidus). Pošto nismo baš mogli da im se približimo jer bi se odmah povukle u svoju rupu, morala sam da ih slikam baš izdaleka, pa je slika malo mutna.
Plava kraba
Razlog zašto smo išli kroz tu šumu je bila poseta jednom senoteu. Već sam ranije pisala da je senote vrsta prirodnog slatkovodnog bunara. Senotei su tipično vezani za Jukatan u Meksiku i njih su stare Maje koristili za snabdevanje pijaćom vodom, a takođe su neki senotei smatrani svetim, pa su tu prinošene žrtve. Ovaj koji smo mi išli da posetimo nije se koristio ni za jedno, ni za drugo, već je tu bilo predviđeno naše prvo kupanje na ovom izletu.
Senote u okviru Sian Ka’ana
Kupanje u slatkovodnom senoteu
Na svu sreću sam sa sobom ponela i fotoaparat za podvodno snimanje, pa da sam u jednom trenutku uslikala Pola koji je ronio tako da može da se vidi kako sve to izgleda ispod površine.
Pol roni u senoteu
Posle ovog lepog osveženja u čistoj i slatkoj vodi, istim putem smo se vratili do kola, a zatim nastavili do nečega što je ličilo na nekakav centar za posetioce, ali je to takođe bilo i mesto gde može da se odsedne. Navodno je sve bilo ekološki, ali ono što je meni bilo najimpresivnije je bio vidikovac.
Pogled na Karipsko more – ovo je sve deo Sian Ka’ana
Pogled na Karipsko more – ovo je sve deo Sian Ka’ana
U ovom delu je obala mora tek uzani pojas zemlje sa čije druge strane se nalazi velika laguna koju ćemo kasnije posetiti, ali se sa ovog vidikovca lepo moglo da vidi sve: Karipsko more, uzani suvozemni pojas i laguna.
Karipsko more je levo, a laguna desno
Onda smo se malo spustili na jedan drugi vidikovac gde je postojao i maleni zid, taman zgodan da na njega sednem i poziram.
Na vidikovcu sa Karipskim morem u pozadini
Odatle je bolje mogla da se vidi i plaža.
Plaža u okviru Sian Ka’ana
Plaža u okviru Sian Ka’ana
Pošto smatram da je ovo veoma lep prizor, evo ga još jednom, ali malo drugačije.
Plaža u okviru Sian Ka’ana
Posle spektakularnog pogleda na sjajnu plažu, krenuli smo da šetamo stazom po gustoj šumi od palmi i sličnog rastinja koja od ovog turističkog centra vodi preko uzanog suvozemnog pojasa ka laguni. Vodič nam je skrenuo pažnju na tlo. Ono se sastojalo od mešavine peske i vekovnog organskog otpada (pre svega lišća i stare drvene mase). Tu smo naišli i na termitnjak čija je starost u to vreme bila procenjena na oko 20-30 godina.
Termitnjak izgrađen na jednoj grani
Takođe su mogli da se vide i brojni „tuneli“ koje termiti prave bilo po tlu ili po stablima okolnog drveća. Ove „linije“ koje mogu da se vide na tlu i na stablu nisu nikakve žile već upravo ti tuneli.
Termitski tuneli
Termitski tunel na stablu, malo izbliza
A onda smo krenuli u vožnju čamcem po laguni. Usput, laguna je u ovom slučaju veliki kompleks polu-slanih, polu-slatkih plitkih jezera.
Pogled iz čamca
Uz put smo videli dosta mangrova, pošto njima kombinacija slatke i slane vode koja postoji u ovoj laguni idealno odgovara. Oni ujedno i prečišćavaju vodu tako da je njihov nesmetan rast veoma bitan za lokalni ekosistem.
Posle vožnje po otvorenoj površini prilično velike lagune, usporili smo, a onda ušli u kanale gde su neki detalji mogli bolje da se vide.
Kanal u okviru kompleksa lagune
Na sledećoj fotografiji, osim mangrova, mogu da se vide i neke orhideje (to je ono što raste na visokim stabljikama, iznad mangrova, na levoj strani slike). Tako nam je barem rekao vodič.
Mangrovi i orhideje
Ipak, mada svakako nisu jedina biljna vrsta koja raste oko lagune, mangrovi su ovde apsolutno dominantni.
Mangrovi
Kao što se vidi na prethodnoj slici, voda u kanalima je bila prilično bistra i to je upravo zahvaljujući sposobnosti mangrova da prečišćavaju vodu.
Bistra voda u kanalu
Neki od ovih kanala su bili široki i okruženi samo mangrovima, a neki su bili uski, povremeno okruženi drvećem.
Kanal u okviru kompleksa lagune
Čak smo ušli i u jedan kanal gde je voda bila mlečno plava, ali kako nam je vodič rekao to je bio potpuno prirodni izgled ove vode.
Kanal sa mlečno plavom vodom
A onda smo ponovo izašli na otvorenu površinu lagune pa smo jedno vreme vozili vrlo brzo, da bi se zatim čamac zaustavio.
Na otvorenoj površini lagune
To je bilo na mestu iznad izvora slatke vode. Kada se sa čamca posmatrala voda u laguni, tačno je moglo da se primeti mešanje dve vrste vode. Mesta gde podzemna voda izbija iz zemlje su od čistog peska, za razliku od okolnog dna lagune koje je prekriveno nekakvim niskim travama, tako da je i na taj način moglo da se ustanovi gde se ti izvori nalaze. Ta slatka voda bi čak sama po sebi i mogla da se pije, ali navodno ima dosta kalcijuma, što je dobro za kosti, ali jako loše za bubrege.
Ipak, u okviru lagune postoje i delovi čvrste zemlje i na jednom takvom mestu smo stali i iskrcali se jer tu postoje ostaci jednog malog hrama koji su podigle stare Maje.
Ostaci hrama starih Maja u sred lagune
Osim par palmi koje sada rastu ispred hrama, svuda naokolo su bili mangrovi i pošto je ovde originalno tlo bilo sasvim blatnjavo, stare Maje su morali prvo da donesu kamenje kako bi napravili podlogu, a onda i kamenje za sam hram.
Ako se pažljivo pogleda, vide se komadi kamenja ispred hrama
Kada se posetilac približi hramu na njegovom se frizu, navodno, nazire figura krokodila što ja nisam mogla da uočim, ali sam zato u samom hramu čak i ja mogla da primetim blede ostatke boja. Naime, u hramu je originalno postojalo dosta ukrasa, pre svega u vidu zidnih slika, ali je ta dekoracija vremenom nestala zbog vlage i vremena. Ono što smo svi, međutim, mogli jasno da vidimo unutra bio je jedan maleni slepi miš koji je spavao u mračnom ćošku. Nisam želela da koristim blic da ga ne bih probudila.
Zatim smo se vratili do čamca koji nas je čekao parkiran kod drvenog mola. Voda je tu bila fantastično čista i lako je moglo i dno da se vidi, a ne samo mnogobrojne ribice.
Voda u kanalu pored hrama Maja
Međutim, mi se ovde nismo ukrcali u čamac već je tu bilo predviđeno drugo kupanje u okviru izleta, a ono je bilo nešto sasvim, sasvim posebno.
Naime, kako je voda u čitavoj laguni izmešana, u smislu da je poluslana, a osim toga ima i relativno povećanu gustinu zbog većeg prisustva kalcijuma, sumpora i fosfora, onda u njoj ne može da se potone, barem ne onako kao u reci ili običnom slatkovodnom jezeru. S druge strane, kroz ovaj kanal vodena struja ide dosta brzo, kao da je u pitanju reka. Sve to zajedno stvara veoma specifičnu kombinaciju i da bismo to iskusili, svako je dobio po pojas za spasavanje, ali nismo nužno morali da ga stavimo na sebe. Dubina je uglavnom oko 1,8 metara (to zaključujem na osnovu svoje visine), a dno kanala je pokriveno veoma finim peskom.
Dakle, kada sam ušla u vodu, stavila sam prsluk ispred sebe i zagrlila ga, a zatim me je voda jednostavno lagano vukla napred dok su mi se vrhovi prstiju povremeno vukli po dnu. Nisam morala da činim ni najmanji pokret, a ipak sam lagano plovila. Osećaj lakoće je bio apsolutno neverovatan i jedinstven.
U jednom trenutku sam otvorila prsluk i sela u njega, kao da sam Palčica u ljusci oraha. Osećaj lakoće, uz savršenu temperaturu i vode i vazduha, neprestano lagano klizanje po površini i pokretanje, a ipak bez naizgled ikakvog pomeranja vode, barem ne vidljivo na površini, stvarali su u meni jedan veoma specifičan osećaj apsolutnog spokoja. Toliko je taj celokupan utisak meni bio fascinantan da i dan danas kada hoću da pomislim na trenutak apsolutnog mira u sebi i oko sebe, ja se automatski setim ovog iskustva i u mislima se preselim u jedan kanal u Rezervatu biosfere Sian Ka’an.
Ja u ovim svojim pričama sa putovanja povremeno objavim i po neku svoju fotografiju, mada ne često, ali ću ovde zbog divnog sećanja i specifične vrednosti tog sećanja postaviti sve fotografije koje imam.
Plutanje u kanalu u Sian Ka’anu
Plutanje u kanalu u Sian Ka’anu
Plutanje u kanalu u Sian Ka’anu
Palčica od 1,81 metara
Kada smo se ponovo ukrcali u čamac, krenuli smo da se vraćamo prema onom centru za posetioce. Uz put sam kratko snimila vožnju kroz jedan od kanala.
U centru smo imali prilično simboličnu večeru, ali to više nije ni bilo bitno. Duša mi je bila ispunjena onim spokojem, a uostalom i divno sam se družila sa Lidijom i Polom. Još sam slikala i Sunce koje se spremalo da zađe iza horizonta, a onda su nas vratili do hotela.
Zalazak Sunca u Sian Ka’anu
Kad smo se vratili u hotel, Lidija i Pol su me pozvali da odemo na piće i tu smo slatko i razdragano nastavili druženje do ponoći.