Meksiko i Srednja Amerika 2008, 42. deo (Meksiko: Tulum, Kankun)
Mada sam prethodno veče legla oko ponoći, uopšte mi nije bilo teško kada sam se probudila odmah po izlasku Sunca, a to je bilo oko 6 ujutru. Svetlost je lagano prodirala kroz zidove moje sobe-kolibe, a čuli su se i talasi, što je sve predstavljalo veoma primamljivu pozivnicu. Pošto je moja koliba bila u drugom-trećem redu, od plaže me je delilo tek desetak metara, pa sam se spremila i otišla u jednu kraću šetnju.
Nisam se dugo zadržala na plaži jer sam planirala još jednu šetnju. Uzela sam iz sobe sve što mi je bilo potrebno, pa sam izašla iz hotela na ulicu, koja je zapravo više kao put koji prati obalu mora i brojne hotele koji su podignuti na toj obali. Posle par stotina metara naišla sam na jedno odvajanje sa leve strane i to je put koji vodi direktno u grad, ali mene to sada nije zanimalo i nastavila sam pravo. Ono kuda sam se ja uputila ovo rano jutro bio je jedan arheološki lokalitet koji se nalazio oko 4 km severno od mog hotela što znači da je to bilo manje od sat vremena hoda. Tako rano ujutru nije bilo puno vozila, ali je već počinjalo da bude vruće, odnosno, u pitanju je bila visoka vlažnost vazduha, tako da sam bila skroz znojava kada sam već oko 7.15 stigla do lokaliteta. Naravno, još uvek nije bilo otvoreno, pa sam samo provirila kroz kapiju na koju se izlazi kada se završi obilazak.
Lokalitet je bio jedan od poslednjih gradova koje su stare Maje podigli i naseljavali, a svoj vrhunac je doživeo između 13. i 15. veka. Izgleda da su u slučaju Tuluma propadanju doprinele i bolesti koje su doneli Španci, tako da je posle sveopšteg pada naselje u potpunosti napušteno do kraja 16. veka.
Postoje neki pokazatelji da se grad originalno zapravo zvao Sama (Zama) što znači „zora“ i što ima smisla pošto je podignut na 12 metara visokoj litici koja je deo istočne obale Jukatana. I sadašnji naziv Tulum ima svoje značenje na lokalnom majanskom jeziku i to je „ograda“ ili „zid“, što opet ima smisla jer je bio opasan kamenim zidovima koji su ga štitili od osvajača.
Došavši ovde ranije, malo sam ubijala vreme sedeći na nekom zidiću, a onda su u 8.00 otvorili kapije lokaliteta.
Jedna od prvih građevina na koje se naiđe je Kuća senotea (Casa Cenote). Razlog zašto je ovaj objekat ovako nazvan je taj da se ispod njega nalazi podzemni bunar slatke vode. Dok sam stajala ispred Kuće senotea, prva prostorija u njoj sa stubovima podsećala me je na antičke atrijume, a u sredini naredne prostorije se vidi otvor u podu koji bi mogao da bude upravo vrh tog senotea. To nisam mogla da proverim lično jer nije smelo da se ulazi u prostor kuće.
Sa staze koja vodi ispred Kuće senotea pruža se lep pogled na par drugih objekata u okviru lokaliteta.
Zatim sam došla do mesta odakle sam bolje mogla da vidim Hram boga vetra (Templo del Dios del Viento), ali i delove čudesno lepog Karipskog mora kod Tuluma.
Pretpostavlja se da je ovaj objekat, koji često obeležavaju brojem 45, bio posvećen bogu vetra pošto je postavljen na okruglu osnovu koja je tradicionalno povezana upravo sa bogom vetra jer vetar duva sa svih strana, a odsustvo uglova treba da mu omogući nesmetano duvanje. Takođe se smatra i neobičnim da je ulaz u hram okrenut ka severu i on se vidi na prethodnoj slici.
Staza za obilazak dalje vodi oko Hrama boga vetra, a onda se spušta do nivoa obale, tj., divne peščane plaže.
Ipak, ma kako privlačna, ova plaža nije predviđena za kupanje posetilaca i u tom smislu je sasvim jasno i vidljivo ograđena. Plaža se zapravo nalazi između dva uzvišenja. Na jednom je Hram boga vetra, a na drugom je El Kastiljo, koji je i najimpozantnija građevina na lokalitetu.
Prateći stazu popela sam se ponovo na uzvišenje i tu prvo naišla na Kuću Alača Ujnika (Casa del Halach Uinic) ili Vrhovnog gospodara, pa je negde označavaju i kao Palatu.
Nešto dalje niz stazu se nalazi i Kuća sa stubovima.
Međutim, pre nego što sam tamo otišla, okrenula sam se na drugu stranu i tu je bio Hram silazećeg boga (Templo del Dios Descendente).
Tačno iznad vrata može da se vidi predstava ovog boga – noge su mu gore, dok su mu glava i ruke dole, kao da pada, odnosno, silazi sa neba. Pretpostavlja se da je to simbolizovano zalazeće Sunce.
Mada se i na gornjoj slici vidi El Kastiljo, ja sam se ipak prvo bavila drugim objektima koji stoje preko puta u odnosu na stazu za posetioce.
Tako sam se približila i prethodno već pomenutoj Kući sa stubovima (Casa de las Columnas) koju često označavaju i kao Veliku palatu (El Gran Palacio). U pitanju je jedan od najvećih objekata na lokalitetu, a karakterišu ga stubovi, što lako može da se zaključi iz naziva. Četiri stuba postoje na ulazu, a šest stubova nose plafon u glavnoj prostoriji.
Sledeći objekat je bio Hram fresaka (Templo de los Frescos) kome sam prvo prišla sa zadnje strane.
Kao što može da se vidi na gornjoj slici, oko svih ovih objekata postoje stubići i konopac, što više nego jasno znači da nije predviđeno da se ulazi u same objekte. To, međutim, apsolutno ništa nije značilo za neke od posetilaca, sve dok nisu stigli čuvari koji su ih razjurili. U stvari, i nema puno potrebe da se ulazi u ove hramove, jer njihove najznačajnije odlike mogu da se vide i sa staze.
Za početak sam obišla oko Hrama fresaka, pa se tako u njegovoj pozadini video i El Kastiljo.
Kada se Hramu fresaka priđe sa prednje strane, već na samoj fasadi mogu da se vide različite zanimljivosti. Na primer, levo od prozora na spratu mogu da se vide crveni otisci od šaka, a na frizu između spratova se ponovo vidi onaj silazeći bog, odnosno, kao što sam rekla, pretpostavlja se da je to bila simbolična predstava zalazećeg Sunca. Uostalom, prednja strana hrama je okrenuta prema zapadu.
A kada se bolje zagleda, na zidu trema (prostor iza stubova) vide se veoma lepo sačuvane zidne slike.
Posle Hrama fresaka malo više pažnje sam posvetila i El Kastilju.
Ni ovom objektu nije dozvoljeno da se prilazi i da se na njega penje, tako da je posmatranje njega sa različite udaljenosti jedino što može da se uradi, ali je i to sasvim u redu, jer njegova lepota dolazi spolja i zbog zanimljivosti vezane za njegovu pretpostavljenu svrhu. El Kastiljo znači „zamak“, ali sve upućuje na to da ovaj objekat uopšte nije imao nikakvu ulogu zamka, već je on više služio kao svetionik.
Naime, Tulum je bio jedan od veoma značajnih trgovinskih centara u doba starih Maja, kako za suvozemnu, tako i za pomorsku trgovinu. Pošto se duž istočne obale Jukatana, pa i pored Tuluma, prostire masivni koralni greben (usput, jedan od najvećih na svetu), to je predstavljalo veliki problem i prirodnu prepreku za razna plovila koja je trebalo da priđu obali. Ovaj objekat je sagrađen upravo na mestu koje označava kratki prekid u koralnom grebenu koji postoji baš nasuprot El Kastilju. Kada bi plovila prošla kroz koralni greben zahvaljujući ovom navođenju, lako bi onda prišla uvali i plaži za iskrcavanje pored kojih sam prethodno već prošla.
Sada sam se prvo vratila ispred El Kastilja, a onda otišla i do Hrama silazećeg boga, da bih zatim stazom prošla do njihove zadnje strane.
Međutim, ma kako zanimljive bile ove građevine, ovde je postojalo nešto što je meni bilo značajno impresivnije od kamenih zidova.
Kao što može da se primeti na gornjoj slici, na ovoj plaži je moglo da se kupa, a to je bilo olakšano jer je pristup plaži bio obezbeđen pomoću velikog drvenog stepeništa. Takođe sam nešto dalje mogla da vidim i blistavo belu peščanu plažu nekog skupog hotela. Kako znam da je u pitanju bila plaža nekog skupog hotela? Jednostavno, ne može tako impresivno mesto da zauzme neki hostel od 0,5 zvezdica.
Zatim sam se okrenula i ka severu, a tu se veoma lepo videla ona uvala i plaža na kojoj kupanje nije dozvoljeno, kao i Hram boga vetra.
Nastavila sam šetnju širokom stazom koja prati ivicu litice i nešto dalje sam imala odličan pogled na zadnji deo El Kastilja, kao i stepenište koje vodi do plaže za kupanje.
Prizori i boje su bili divni, pa sam osetila potrebu da ovde napravim autoportret.
Dok sam prošetala još 50-ak metara i osvrnula se, već je bilo ljudi koji su se kupali u moru, jer je ovo javna plaža i zove se Plaža ruina (Playa Ruinas).
Plaža ili, bolje rečeno, plaže u Tulumu važe za jedne od najlepših u Meksiku. To je naravno uvek pitanje ličnih sklonosti, ali evo i kratkog video snimka koji možda može još bolje da dočara utisak od statične fotografije.
Kada sam došla do nekog objekta na kraju lokaliteta videla sam jednu iguanu koja se tu sunčala. Mislim da joj nešto nije bilo u redu sa repom, ali imam utisak da joj to u suštini nije ništa smetalo.
Odavde sam lagano krenula ka izlazu. Uz put sam još malo fotografisala delove arheološkog lokaliteta Tulum. Na sledećoj fotografiji se vidi prolaz u zidu napravljen kao „lažni luk“ koji vodi u dvorište ispred El Kastilja, ali kao što može da se nazre na slici, postoji konopac koji jasno označava zabranu prolaska.
Kada sam izašla sa lokaliteta, namera mi je bila da odem do centra grada Tuluma koji je udaljen samo oko 3 km, tako da sam planirala da tu razdaljinu pređem peške.
Samo što sam napustila prostor lokaliteta, naišla sam na neku raskrsnicu i tu vidim jednog čoveka koji nešto petlja oko svog motocikla. Pitam ga kojim putem je najbolje da krenem ka gradu, a on me pita kuda tačno idem, pa mi kaže da će me povesti. Upravo je dovezao svoju suprugu koja radi na lokalitetu, pa se sada vraća kući. Pošto sam pristala, prvo mi je dao kacigu, pa smo onda i krenuli. Bila sam zaista veoma razdragana, pa sam uspela i da izvučem svoju video-kameru i kratko snimim ovo iskustvo.
Tako sam se prebacila do terminala autobusa, a oni mi opet rekli da ne mogu da kupim kartu tog dana, već sutradan. Kakvi mamlazi!!! To su mi isto kazali i prethodnog dana. Ipak, iskoristila sam situaciju, pa sam otišla u obližnji internet kafe. Dok sam tu boravila, naišli su Lidija i Pol, pa smo se Bog zna kako srdačno ispozdravljali.
Onda sam otišla na lagani ručak u jedan sasvim običan restoran – u pitanju su bili takosi sa piletinom. Bez obzira na skromnost restorana i jednostavnost jela, ručak je bio odličan!
U blizini je bilo i par štandova sa voćem, pa sam i tu obavila svoju kupovinu.
Još sam kupila i neki časopis na španskom, pa sam se vratila u hotel, gde sam višak stvari ostavila u sobi, a onda otišla na plažu, tačnije do dela gde su se nalazile hotelske ležaljke. Kao što sam u prethodnom delu priča sa putovanja pomenula, a i pokazala sliku, u pitanju su bili dupli ležajevi u vidu ljuljaški obešenih o drvenu platformu čiji je gornji deo služio kao mesto za sunčanje, dok su ležaljke bile ispod i u hladovini.
Našla sam jednu slobodnu ležaljku i tu se fino smestila, pa i ostala do zalaska Sunca.
Mada sam povremeno išla da se okupam, vreme sam provodila uglavnom lenjo, čitajući onaj časopis koji sam kupila, a tek povremeno bih levim stopalom pogurala konopac i tako zaljuljala čitavu ležaljku. Bilo je divno biti tako lenj.
Sa ležaljke sam povremeno i posmatrala dešavanja na plaži. Tako sam videla neku devojku koja se veoma „hrabro“ sunčala po prilično jakom suncu, mada se videlo da su joj ramena skroz izgorela. Izgleda da joj to nije bilo dovoljno.
Upravo sam ovog popodneva imala veoma zanimljivo, mada i delimično neprijatno iskustvo. Pošto sam ležala u debeloj hladovini i već sam imala dobru podlogu iz Belizea, smatrala sam da nema potrebe da se mažem kremom za sunčanje. Pogrešno! Refleksija sunčevih zraka o beli pesak je očigledno bila toliko jaka da sam čak uspela i po malo da izgorim preko postojeće boje. Ne želim ni da mislim kako je prošla devojka koju sam snimila da leži na otvorenom.
Ipak, nisam čitavo popodne provela ležeći, već sam osim tog povremenog kupanja, malo i slikala plažu dok su boje još uvek bile jake.
Kada je pao sumrak, ponovo sam prošetala plažom i uživala u toplom vetru koji je duvao. Osim toga, već je izašao Mesec koji se punio, a na nebu na istočnoj strani se video nekakav svetlosni efekat u kojem sam ja prepoznala slovo „V“ koje je početno slovo mog imena. Rešila sam da ovo tumačim kao otvoreni poziv, ali i potvrdu da ću ovde ponovo doći. I to je bilo idealno za moje poslednje veče u Meksiku i Srednjoj Americi 2008. godine.
Uveče sam u hotelu večerala enčilade i pila pivo, a zatim sam se vratila u sobu i ranije legla, mada sam pre toga još malo šetala po plaži koju je obasjavala mesečina.
Sledećeg jutra sam opet ustala rano, već u 6, pa sam ponovo išla u šetnju plažom. Kasnije sam se istuširala, oprala kosu, jela voće koje sam kupila prethodnog dana, a zatim otišla do hotelskog restorana na kafu. Bila sam veoma opuštena i to mi je prijalo.
Nešto kasnije sam se vratila u sobu, završila sa pakovanjem, a onda sam i krenula.
Kada sam stigla na autobuski terminal u Tulum, ponovo su mi rekli da ne mogu da kupim kartu unapred, jer je autobus bio prolazan, već da treba da ga čekam. U sebi sam im nedvosmisleno rekla šta oni treba da rade.
U nekom trenutku sam sela u jedan od kolektivnih (linijskih) kombija, pa sam se njime prebacila do mesta Plaja del Karmen (Playa del Carmen), gde sam konačno mogla da kupim kartu za autobus koji je odatle vozio direktno na aerodrom u Kankunu.
Evo i mape koja prikazuje puteve kojima sam hodila tokom svog čudesnog putovanja po Meksiku i Srednjoj Americi 2008. godine.
Na aerodrom sam stigla dosta rano, ali mi to nikada ne smeta i sasvim sam fino provela to vreme i našla sam načine da se „zabavim“. Dok sam kasnije čekala kod kapije za ukrcavanje u avion, seli su pored mene jedna mlada žena iz Meksika i njen sin, pa smo počeli da pričamo. Kada je dečko čuo da sam iz Srbije, bio je potpuno oduševljen, jer je znao za neke fudbalere iz Srbije (Kežman, Mijatović i Mihajlović). Toliko mu je to značilo da me je čak zamolio i da se slika sa mnom. Ipak, ma kako da je priča sa Gvadalupe (majkom) bila srdačna i intenzivna, u nekom trenutku su njih dvoje morali da odu jer je njihov avion kretao pre mog.
Sačekala sam još malo, a onda sam se i ja ukrcala u svoj avion koji je poleteo na vreme. Vraćala sam se kući.