Meksiko i Srednja Amerika 2008, 5. deo (Čičen Ica, Merida)
Pred kraj svog obilaska arheološkog lokaliteta starih Maja Čičen Ice konačno sam se malo više posvetila centralnoj i najvećoj piramidi na lokalitetu koja se jednostavno zove El Kastiljo u značenju „Zamak“.
Ovaj naziv hramu su dali još Španci kada su krenuli sa svojim osvajanjima u ovom delu sveta, ali se piramida često naziva i Hram Kukulkana.
Već sam ranije pominjala ovo božanstvo, ali da ponovim par detalja kada već govorim o hramu koji mu je posvećen. Kukulkan se prikazuje kao pernata zmija i po svojim odlikama je veoma sličan astečkom božanstvu Kecalkoatl čiji je kult dominirao teritorijama koje danas čine središnji Meksiko. Ipak, mada je kult Kukulkana bio proširen sve do gvatemalskog visokogorja, na severu poluostrva Jukatan ovo božanstvo je činilo osnovu „državne religije“ prevazilazeći svoj „tradicionalni“ status „običnog“ glasnika između kralja i bogova. Zbog toga, gotovo svaki objekat u Čičen Ici ima na sebi predstave Kukulkana, što se i vidi na sledećoj slici koja pokazuje deo stepeništa Platforme jaguara i orlova koje je na vrhu ukrašeno glavnom Kukulkana.
Ipak, najvažniji hram u Čičen Ici posvećen Kukulkanu je svakako El Kastiljo.
U pitanju je impozantna stepenasta piramida koja u osnovi ima kvadrat čija je dužina stranice oko 55 metara. Piramida ima 9 „terasa“ koje joj daju stepenast oblik, jer se smanjuju prema vrhu pod uglom od 53 stepena i svaki ovaj „sprat“ je visok oko 2,5 metra, pa je El Kastiljo do vrha platforme visok oko 24 m. Na vrhu platforme se nalazi hram koji je visok oko 6 metara, što znači da je čitav objekat visok oko 30 metara.
Na svakoj od četiri strane postoje stepeništa koja su malo izvučena iz linije stranice kvadrata i ove stepenice idu ka vrhu pod uglom od 45 stepeni. Već sam pomenula da je nekada bilo dozvoljeno da se penje na vrh El Kastilja, ali je nekom prilikom neka žena pala i poginula, pa su od tada zabranili penjanje.
Osim toga, mada na jednom mestu mogu da se vide „vrata“ koja vode u unutrašnjost piramide, ni tu više nije dozvoljen ulaz. Treba reći da su stare civilizacije u Mesoamerici povremeno imale običaj da grade objekte bukvalno preko već postojećih objekata i to je slučaj i kod El Kastilja. Arheološka istraživanja obavljena tokom 20. veka su upravo to i pokazala, pa je ovaj otvor tada i napravljen da bi moglo da se dođe do unutrašnjeg hrama gde su u hramskoj prostoriji pronađene statue Čakmola i tron u obliku jaguara.
Ali, da se vratim na priču o El Kastilju koji može da se vidi spolja. Procenjuje se da je piramida sagrađena u nekom trenutku tokom perioda od 8. do 12. veka i ona sama po sebi predstavlja izvesno graditeljsko savršenstvo. Okrenuta je na četiri strane sveta, ali ipak odstupa 22 stepena od egzaktnih strana sveta, za šta su stare Maje svakako imale svojih razloga.
Mada sva četiri stepeništa imaju balustrade, kako je hram bio posvećen božanstvu Kukulkanu, stepenište na njegovoj severnoj strani koja je okrenuta u pravcu Svetog senotea i Venerine platforme, što ga čini „najvažnijim“, ukrašeno je plitkim reljefima koji prikazuju telo pernate zmije, dok su u samom dnu, položene na tlo, glave pernate zmije, tj., božanstva Kukulkana.
Sama stepeništa su takođe impresivna jer imaju po 91 stepenik, dakle na sve četiri strane, plus gornja platforma i to zajedno čini 365 dana u godini (91x4+1). Ovo nije jedini simbolični element na El Kastilju, ali je jednostavan za objašnjenje, a sve je to vezano za kalendar Maja i njihovo poznavanje astronomije.
Osim toga, ono po čemu je ova piramida možda i najpoznatija i svakako najimpresivnija jeste svetlosni efekat koji se pojavljuje dva puta godišnje, u doba prolećne i jesenje ravnodnevnice.
Naime, u to doba godine, kasno popodne, kada Sunce zalazi, ono osvetljuje zapadnu stranu piramide, a devet stepenastih terasa tada baca senku na bočni zid balustrade koja sa zapadne strane ograđuje severno stepenište koje vodi ka ulazu u hram i na čijem dnu su glave Kukulkana. Time se stvara vizuelni efekat i iluzija koji prikazuje telo talasaste zmije koje se spušta niz balustradu i završava upravo sa glavom na dnu stepeništa. U današnje vreme, svake godine se u doba prolećne i jesenje ravnodnevnice ovde skuplja veliki broj posetilaca upravo da bi prisustvovali ovom fenomenu.
Mada je ovo svakako impresivan vizuelni efekat koji sugeriše vrhunsko poznavanje astronomije starih Maja i njihovu veštinu u praktičnoj primeni astronomije u sferi graditeljstva, i bez obzira na široko rasprostranjeno verovanje da je ovaj efekat namerno napravljen da bi se odredile ravnodnevnice, istraživanja su pokazala da se efekat gotovo istovetno može posmatrati u periodu od nekoliko sedmica oko ravnodnevnica, što znači da svakako nije mogao da se odredi njihov tačan datum samo na osnovu posmatranja senki na severnom stepeništu El Kastilja. Bilo kako bilo, efekat koji može da se vidi na internetu, ako već čovek ne može da poseti Čičen Icu u tim periodima, nesumnjivo je zanimljiv.
S druge strane, ovo me svakako podstiče i da razmišljam o civilizaciji pre svega „zapadnog“ sveta u 21. veku. Za početak, ljudi, a pogotovo osvajači, imaju potrebu da pobeđenim civilizacijama pripisuju vanserijska postignuća i veličanstvenost, valjda da bi na nivou svog nacionalnog kolektivnog ega digli cenu za svoja brutalna osvajanja, a onda to uđe u neku opšte prihvaćenu istoriju. Dodatno, uzme se jedan jedini aspekat koji deluje impresivno i onda se oko toga napravi čitava halabuka i na osnovu tog jednog detalja razvija priča o sveopštem „visokom stepenu razvoja“ date civilizacije, dok se sve ostalo zanemaruje.
Što se tiče Čičen Ice ona je „cvetala“ u periodu od 600. g.n.e. do oko 1200 g.n.e., u smislu da su tada tu izgrađeni neki kameni objekti koji su preživeli do današnjih dana. Mada svakako Maje i dalje postoje u vidu etničkih grupa koje žive u Srednjoj Americi, njihova „civilizacija“ je nestala relativno naglo i ne zna se tačan uzrok tome.
Postoje različite teorije oko toga i to se uglavnom objašnjava klimatskim promenama (što je postalo veoma popularno da bi se objasnilo sve na ovom svetu) i proizvodnjom sve manje hrane, dok se broj stanovnika po gradovima koji su činili taj neki opšti skup civilizacije Maja povećavao, pa je gotovo izvesno došlo do velike gladi. Mada su ti gradovi u okviru teritorije koju su naseljavale Maje ratovali manje-više sve vreme, glad je svakako mogla još više da podstakne međusobno ubijanje da bi se došlo do hrane. Sad ja pretpostavljam da su siromašni ljudi koji ničim nisu bili vezani za dati grad relativno lako mogli da se odluče da se presele na neko drugo mesto ili barem da to probaju. S druge strane, vladari, vlastela i sveštenici, dakle oni koji su predvodili „civilizacijska ostvarenja“, bili su vezani za svoje položaje, a verovatno i nesposobni i neosposobljeni da vode računa o samima sebi. Drugim rečima, pošto su imali ozbiljne konkretne probleme kao što je glad, verovatno nisu imali ni volje ni snage da se bave izgradnjom impresivnih kamenih objekata, pa pretpostavljam da su vremenom samo tiho izumrli i tako je došlo do kraja „civilizacije“. Ako su Maje bili tako sjajni kao civilizacija, kako nisu na vreme videli da tu nešto sa proizvedenom količinom hrane i brojem ljudi nije baš kako treba?
Suština je da je Homo sapiens veoma često izuzetno neprilagodljiva vrsta i vrlo nespremna na promene. Mislim da isto može da se desi i sa našom „civilizacijom“ – ako implodiramo, a neki prežive, pa kasnije ponovo dođe do nekog razvoja i ti neki budući arheolozi počnu da pronalaze ostatke iz naših vremena, pitaće se kako ljudi iz 21. veka nisu preduzeli korake da spreče svoje propadanje ako im je bilo jasno da problemi postoje. To je zato što je Homo sapiens u proseku prilično glup i lenj.
Da dam primer: ako je plastika problem, kao što se toliko često ističe, hajde za početak da krenemo od toga da vrlo jednostavno SVO piće (voda, mleko, jogurt, osvežavajući napici,...) vratimo iz plastičnih flaša u staklene. Ali, do ovoga NIKADA neće doći. Zašto? Pa jednostavno zato što postoji već vrlo razvijeni biznis pravljenja plastičnih flaša, postoji već vrlo razvijeni biznis vezan za reciklažu flaša,... Ali da ne bi bilo da su nevaljali samo ovi koji zarađuju na tome sigurna sam i da ogromna većina kupaca, potrošača, ne bi želela da nosi staklene flaše, kao što se nekada radilo, i da ih menja kada kupuju nova pića u drugim staklenim flašama, jer bi to značilo da treba da misle unapred, da vode računa o tome da ne slome te flaše, da im roba koju su kupili bude teža za nošenje,... Dakle, čekamo da nam prođe vreme i da se udavimo u posledicama svojih sopstvenih postupaka i odluka.
Ali da se ja ipak vratim na priču o svom obilaženju arheološkog lokaliteta Čičen Ica 2008. godine. Kada sam završila sa bavljenjem sa El Kastiljom, krenula sam da se osvrćem po velikom proširenju na kojem sam se nalazila. Bilo je već skoro pola 5 popodne i lokalitet se uskoro zatvarao, što je značilo i da je bilo mnogo manje ljudi nego u toku dana. Ponovo sam pogledala u pravcu Velikog terena za igru loptom i Hramovima jaguara. Na sledećoj slici se nešto bolje vidi stepenište sa leve strane koje veoma strmo vodi ka Gornjem hramu, kao i ulaz u Donji hram gde se u sredini između stubova nazire tron u obliku jaguara.
Tu je bio i Hram ratnika.
A svakako pre nego što sam napustila lokalitet, još jednom sam se osvrnula i pogledala tu impresivnu piramidu – El Kastiljo.
Kao što se može primetiti na gornjim slikama, pred zatvaranje lokaliteta već je bilo i malo posetilaca i malo prodavaca suvenira, a takođe je u to vreme i jačina sunčevih zraka bila manja. Ipak, kada sam otišla do toaleta pre nastavka puta, samo što se nisam onesvestila kada sam videla sebe u ogledalu. Bila sam jako rumena u licu, a znala sam da to nije zato što sam izgorela, već od velike vrućine i umora. Prvi put sam sebe videla u takvom stanju i u trenutku sam se zabrinula. Ali, osim što sam se malo umila, ništa drugo nisam mogla da radim, pa sam otišla da uzmem svoj ranac iz garderobe, a zatim i do autobuske stanice jer sam nastavljala svoje putovanje do grada Meride.
Kao što sam i smislila putujući od Kankuna do Čičen Ice u veoma rashlađenom autobusu, sada sam iz svog velikog ranca uzela malo ćebe od flisa što je bilo divno da sam imala i što mi je svakako bilo neophodno imajući u vidu ekstremno pregrejano stanje mog tela. I bila sam u pravu. U autobusu je rashlađivanje bilo uključeno na najjače, ali mada sam sigurno ostalim putnicima delovala uvrnuto, meni je bilo bitno da mi je u košulji sa dugim rukavima i pokrivenoj ćebencetom bilo sasvim prijatno.
Ali bez obzira na tu temperaturnu prijatnost, bila sam u blagoj panici zbog smeštaja u Meridi. Naime, nisam imala apsolutno nikakvu predstavu o tome gde ću da spavam te noći. Nisam imala nikakvu rezervaciju, nikakve informacije o bilo kakvim hotelima ili pansionima – ništa! Ipak, nadala sam se da ću nekako nešto da nađem. Putovanje od Čičen Ice je trajalo skoro dva sata i u Meridu sam stigla malo pre 7 uveče.
Kada smo stigli, uzela sam svoj ranac iz prtljažnika, namestila ga na leđa, mali ranac stavila ispred sebe i krenula ka izlazu iz autobuske stanice, kad ono – šalter sa turističkim informacijama! Te večeri je tu radio neki Hoze koji mi je dao mapu grada, sve odlično objasnio i preporučio pansion (hospedaje) čija je cena bila vrlo dobra, a ispostavilo se da je smeštaj bio sjajan. Imala sam finu čistu sobu, klima-uređaj, svoje kupatilo, doručak, internet, a sve je bilo mirno i na sjajnom mestu – 10 minuta peške od stanice i 5-10 minuta od strogog centra grada.
Ipak, prvo sam kupila kartu za izlet na koji sam planirala da idem narednog dana, a tek onda sam se smestila. Ostavila sam svoje stvari u sobi, malo se umila i osvežila (boja u licu mi se sasvim normalizovala), pa sam otišla do centra gde sam promenila novac i kupila vodu i neke sitnice, a ujedno sam se i oduševila izgledom centra Meride. Ipak, bila sam poprilično iscrpljena, tako da sam samo prošetala do neke obližnje pijace oko koje se nalaze lokalni restorani gde sam i večerala takose sa piletinom. Meni je meksička hrana sjajna i večera mi je istinski prijala.
Posle večere sam se preko centralnog trga uputila u pravcu svog pansiona. Već je uveliko pao mrak i nije bilo puno ljudi na ulici, ali mi se grad veoma dopao i radovala sam se pri pomisli da ću narednog popodneva imati više vremena i snage da ga malo obiđem. S druge strane, valjda zbog umora i iscrpljenosti zbog vrućine u toku dana, sada sam malo i „pala“ i pitala sam se šta ja tu radim, zašto se ja akam po belom svetu umesto da lepo sedim kod kuće, čemu sve to... Ali, pošto sam već tu bila i nije bilo povratka, ovo se sve svelo na čista retorička razmišljanja.