Meksiko i Srednja Amerika 2008, 8. deo (Ušmal, Merida)
U nastavku svog obilaženja arheološkog lokaliteta Ušmal koji pripada civilizaciji starih Maja, došla sam i do sledeće važnije građevine, a to je Kuća kornjača.
Objekat je izgrađen u 9. veku, a svoj naziv duguje skulpturama kornjača koje krase njegov venac postavljen iznad jednostavnog friza sastavljenog od uspravnih kamenih stubića.
Zbog simbolike kornjača kod starih Maja, pretpostavlja se da je ova „kuća“ bila posvećena nekom vodenom božanstvu.
Posle ovoga sam ponovo krenula u pravcu Piramide proroka da bih je malo bolje pogledala i sa njene zapadne strane. Sada je već bilo skoro podne i temperatura je značajno porasla tako da sam koristila svaku priliku gde je bilo hlada da napravim kratku pauzu, pa sam tako stojeći ispod nekog drveća uočila jednu pticu veoma zanimljivog repa. Kako sam kasnije pronašla, u pitanju je momot sa tirkiznom obrvom (Eumomota superciliosa) koja je u stvari jedna fantastično slikovita i divno šarena ptica, ali to nažalost ne može da se vidi na mojim fotografijama, jer je i ptica stajala u hladovini, pa lepota njenih boja nije dovoljno dolazila do izražaja.
Posle ove pauze sam se uputila direktno ka Piramidi proroka. Mada sam tu prošla pored jednog lepog objekta, nisam uspela da nađem nikakve informacije u vezi sa njim, ali na kraju krajeva, to valjda i nije toliko bitno. Bila sam opuštena, zadovoljna i uživala sam.
A zatim sam konačno došla i do pravougaonog unutrašnjeg dvorišta kod zapadne strane Piramide proroka. Dvorište je sa svih strana okruženo prizemnim konstrukcijama u boljem ili lošijem stanju, ali ja skoro da više nisam bila zainteresovana za to, već sam pre svega bila usredsređena na samu piramidu. Razlog za to je pre svega da je Piramida toliko impozantna da se i sama nameće. Ipak, kako sam jednom stazom prilazila tom dvorištu nisam mogla, a da ne uočim predivno bogatu i lepu dekoraciju koja krasi gornji deo fasade objekta tačno preko puta zapadnog stepeništa Piramide.
Već sam u 6. delu priče o svom putovanju po Meksiku i Srednjoj Americi 2008. godine dala neke od osnovnih podataka o Piramidi proroka u Ušmalu. Ovde ću samo ponoviti par detalja koji se odnose na zapadnu stranu Piramide.
Sa desne strane se vidi otvor kroz koji može da se uđe u Piramidu da bi se došlo do Hrama I, ali posetiocima tu više nije dozvoljen pristup.
Takođe, duž desne strane stepeništa, vidi se niz maski boga Čaka. On je svuda u civilizaciji starih Maja bio veoma važno božanstvo jer je zadužen za kišu, pa samim tim i za plodnost, pre svega useva. Osim toga, u starom majanskom gradu Ušmalu nije bilo prirodnih izvora vode, već su stanovnici morali da prave bunare-cisterne, što znači da je postojao problem sa vodosnabdevanjem. Zbog svega toga je bog Čak ovde bio možda i značajniji nego na drugim mestima, pa otud toliko često korišćenje njegove tradicionalne predstave u ukrašavanju građevina.
Taj niz maski boga Čaka se dobro vidi i na sledećoj fotografiji, ali je ta fotografija mnogo bitnija da bi pokazala strminu stepeništa na Piramidi proroka u Ušmalu. Naime, te stepenice se penju pod uglom od 60 stepeni, tako da sam bila sasvim zadovoljna da penjanje njima više nije dozvoljeno.
Razlog zašto su neke stvari danas zabranjene, a ranije nisu bile, nije samo bezbednost posetilaca, već i da se ne bi građevine oštećivale. I to je sve sasvim na mestu.
Zatim sam otišla do severozapadne strane Piramide i tu se ponovo lepo video niz maski boga Čaka koji postoji i na levoj strani stepeništa, a odatle sam malo više pažnje obratila i na ulaz u Hram IV koji se nalazi na vrhu velikog stepeništa.
Hram IV je najbogatije ukrašen hram, a dekoracija na fasadi ulaza predstavlja još jedan prikaz boga kiše Čaka napravljen tako da se u hram ulazi kroz sama usta boga. Ipak, da bi se ovo videlo još bolje može da posluži fotografija koju sam napravila sa jugozapadne strane piramide.
Na gornjoj fotografiji se, pored maski boga Čaka na vrhu velikog stepeništa i samog ulaza u Hram IV, odlično vidi i manje stepenište koje vodi ka Hramu V koji krasi vrh Piramide proroka. Uzgred, isto takvo stepenište postoji i levo od ulaza u Hram IV.
Sa ovim sam praktično završila svoj obilazak Piramide proroka, a samim tim i čitavog arheološkog lokaliteta Ušmal. To je taman i bilo dobro jer je već počelo da mi bude prilično vruće, a između ostalog se to ogledalo i u mojoj zajapurenosti.
Ka izlazu sa lokaliteta sam nastavila obilazeći Piramidu proroka sa suprotne strane u odnosu na onu sa koje sam prolazila na početku obilaska. Ali, sa koje god strane da posmatrate ovu majansku piramidu, koja je specifična i zbog svoje zaobljene forme, ona je impresivna.
Pretpostavka arheologa i istoričara umetnosti je da je ova piramida, kao i neke druge građevine, bila prekrivena malterom, a onda i obojena u crveno sa detaljima plave, žute i crne boje. Vremenom su kiše sprale boje i malter, pa se sada vide samo krečnjački kamenovi od kojih je piramida sagrađena. Imajući u vidu koliko Piramida i danas deluje impozantno, zamislite samo koliko mora da je bila spektakularna u svom originalnom izdanju.
Za kraj i moj rastanak od arheološkog lokaliteta Ušmal, na sledećoj fotografiji se u vidu tamne fleke na stepeništu na istočnoj strani Piramide dobro vidi ulaz u Hram II.
Kao što sam pomenula na početku priče o Ušmalu, on je bio glavni grad regionalne države Puuk i svoj vrhunac je doživeo u 9. i 10. veku nove ere, ali ga je onda negde oko 1000. godine stanovništvo napustilo.
Na povratku autobusom u Meridu razmišljala sam o tome koliko sam intenzivno uživala u svom obilasku Ušmala. Sam lokalitet je sjajan, bilo je znatno manje posetilaca nego prethodnog dana u Čičen Ici, a takođe sam i svojim ranim početkom obilaska uspela da izbegnem najtoplije delove dana.
Kada sam se vratila u Meridu, prvo sam otišla do pijace da bih kupila malo voća, a zatim u sobu jer je bilo rano popodne i na ulicama grada je bilo vrelo. Zato sam iskoristila popodnevni odmor da bih se istuširala i oprala kosu, koristila internet u pansionu i to je sve bilo prilično prijatno. Tek oko 5 popodne sam krenula u obilazak Meride. Tada je već bilo veoma prijatno, jer je duvao neki vetar, pa je fino hladio. U delu grada gde sam odsedala kuće su po pravilu sve prizemne, a tek poneka ima i sprat, i one sve uglavnom odražavaju arhitekturu nekih starih vremena.
Merida je glavni grad meksičke države Jukatan, ali ih na poluostrvu Jukatan ima još dve – Kintana Ro, u kojoj sam već bila kada sam boravila u Kankunu, i Kampeče, u koju sam išla posle Meride.
Evo i mape koja prikazuje moje kretanje po Meksiku tokom prvog dela putovanja.
Grad Merida koji danas predstavlja i kulturni centar ovog dela Meksika osnovan je 1542. godine i mada je tokom španskih kolonijalnih vremena bio veoma značajan, zanimljivo je da je početkom 20. veka doživeo pravi ekonomski bum zbog trgovine biljkom sisal (vrsta agave) od koje se prave konopci. Možda na prvi pogled to može da zvuči neverovatno, ali se ipak priča da je Merida tada imala više milionera po glavi stanovnika nego bilo koji drugi grad na svetu. Međutim, to sasvim lepo može da se pretpostavi na osnovu nekih divnih kuća pored kojih sam prolazila u toku svoje šetnje. Neke od tih kuća možda više ne mogu da se održavaju na nivou svoje originalne raskoši, ali su nesumnjivo čak i danas impresivne za „običnu“ gradsku kuću u jednoj običnoj ulici.
Pošto sam odsedala u pansionu koji je praktično bio u centru grada, ubrzo sam došla i do Velikog trga (Plaza Grande). U urbanističkom smislu centar Meride prati klasični španski pristup – kvadratasti trg-park u samom središtu, a odatle se širi mreža ulica koje se seku pod pravim uglom. Ulice koje idu približno po osi istok-zapad su označene neparnim brojevima, a ove koje idu otprilike sever-jug su obeležene parnim brojevima. Takođe, sve ulice u centru su jednosmerne, ali sve je fino obeleženo i verujem da snalaženje kolima uopšte nije teško.
U ovim ulicama u centru spolja se vide samo kolovozi i fasade kuća, a nema drveća, što ne treba da buni jer veoma često unutar dvorišta koja pripadaju kućama, a koja se ne vide spolja (retko kao na slici gore), postoje manje bašte i zelene „oaze“. Ipak, uveče ljudi vole da izađu i odu do Velikog trga gde sede na klupama u parku koji postoji na trgu, tu se organizuju muzički koncerti i igranke, i to sve obezbeđuje fin predah od dnevnih vrućina, a takođe i boravak između drveća koje je u ostatku centra grada dosta retko.
Sam Veliki trg je okružen veoma važnim zgradama još iz doba španske vladavine, ali sam ja prvo odšetala do Katedrale.
Katedrala u Meridi je najstarija katedrala u kontinentalnim Amerikama. Započeta je 1560-ih godina, a završena je 1598. godine, tj., Katedrala je iz 16. veka. Kratko sam je obišla, a onda sam preko trga otišla do Opštinske palate (Palacio Municipal).
Ovde se nalazi sedište gradske uprave, a sama zgrada je mešavina raznih graditeljskih stilova i ima sahat-kulu iz prve polovine 20. veka.
Kada sam se okrenula, na suprotnoj strani trga, sada divno osvetljenoj zalazećim Suncem, mogla sam iznad krošnji drveća da vidim vrhove impresivne Katedrale.
Pored trga se nalazi i Kuća Monteha (Casa de Montejo) čija je izgradnja završena 1549. godine i ona je služila kao rezidencija prvih španskih guvernera. Naime, upravo je Fransisko de Monteho mlađi (ovo „mlađi“ je bitno, jer ih je bilo trojica sa istim imenom) osnovao Meridu, pa je po toj porodici ovo bivše sedište vlasti i nazvano. Na pročelju se vide statue konkvistadora koje stoje na glavama Maja, pošto je grad osnovan na ruševinama starog majanskog naselja. Danas to meni deluje odvratno, ali polovinom 16. veka kada su Španci ovde bili apsolutni vladari nije postojala potreba za poštovanjem starosedelaca. Štaviše, kamenje koje se koristilo za izgradnju tog majanskog grada je uveliko iskorišćeno za izgradnju crkava i palata koje su gradili Španci.
A na suprotnoj strani Velikog trga u odnosu na Kuću Monteha nalazi se i Vladina palata (Palacio de Gobierno) koja je podignuta 1892. godine.
Istorijski centar Meride je izuzetno lep, a uz to i prilično veliki, tako da nije bilo šanse da ja to sve detaljnije obiđem imajući u vidu moje ograničeno vreme. Ali, to me nije brinulo, već sam sasvim fino i opušteno nastavila da šetam u skladu sa preporukama nekog vodiča koji sam imala u vidu fotokopirane stranice.
Tako sam naišla na omanji Park Idalgo (Parque Hidalgo), a kroz drveće u tom parku je mogao da se vidi Hram Trećeg reda (Templo de la Tercera Orden), jezuitska crkva iz 1618. godine.
A onda sam prošetala i do početka jedne prostrane ulice koja se zove Paseo Monteho (Paseo Montejo). Za razliku od ostalih ulica u istorijskom centru Meride koje su jednosmerne i srazmerno uzane, Paseo Monteho je široka i dvosmerna. Generalno gledano, „paseo“ otprilike znači „promenada“ i to je naziv za ulice koje po sredini imaju zeleno ostrvo, nekada čitav park, dok duž tog dela prolaze kolovozi u različitim smerovima sa svake strane. Ova ulica je veoma bitna i svi vodiči nju ističu, ne zato što je dvosmerna, već zato što su tu živeli ti bogati stanovnici Meride sa početka 20. veka. U skladu sa tim su i elegantne i velike gradske kuće koje danas manje služe za stanovanje, a više kao kancelarije banaka i osiguravajućih društava. Ulica je duga skoro par kilometara, ali sam ja ovde već osetila umor, tako da sam odustala od daljeg obilaženja grada i krenula sam da se vraćam ka Velikom trgu.
Uz put sam sela u jedan kafe da bih malo odmorila, a i osvežila se.
Kao što može da se vidi, a već sam pomenula, Merida je nekada bila jako, jako bogat grad zahvaljujući toj poljoprivrednoj kulturi, a to može i dan danas da se vidi po izgledu nekih zgrada.
Posle ove pauze za piće, ja ipak više ništa nisam obilazila, već sam otišla i da nešto pojedem u jednom od manjih restorana, a tu sam bila potpuno impresionirana kelnerom. Pitala sam ga i rekao mi je da ima 14 godina, ali sam bila sigurna da ima i manje. To, međutim, uopšte nije uticalo na njegov krajnje profesionalni stav.
A onda sam se vratila u svoj pansion gde sam se spremila za nastavak svog putovanja po južnom Meksiku narednog dana. To veče sam naučila još jednu za mene važnu lekciju za putovanja po tropskim predelima, a tiče se obuće. Kada sam obilazila Ušmal tog prepodneva, na nogama sam imala plastično-gumene klompe, ali materijal od kojeg su te klompe napravljene apsolutno nije remetio moju stabilnost kretanja, niti su mi noge proklizavale kada sam hodala preko kamenih stepenica. Međutim, kada sam hodala po Meridi, rešila sam da budem malo „finija“, pa sam na nogama imala lagane baletanke i to je bio veoma bezvezan izbor. Naime, kada je jako vruće, onda mi je svakako značajno više prijalo da budem u otvorenim klompama, nego u zatvorenim cipelama, ma kako one lagane bile. Sve u svemu, od te večeri su baletanke bile uredno spakovane na dnu mog ranca i sve vreme sam nosila samo te klompe. Vremenom sam ovo i usavršila, ali o tome nekom drugom prilikom.