Mladenovac i Aranđelovac, 2023.
Pre par godina sam u okviru jednog svog izleta prošla kroz Aranđelovac, ali tada nisam svraćala u ovaj gradić u Šumadiji. A 2023. godine mi se početkom septembra ukazao jedan slobodan dan i to u vreme kada nije bilo onako letnje, previše vruće. Drugim rečima, bilo je idealno za odlazak na izlet. Smislila sam da na putu ka Aranđelovcu svratim i u Mladenovac, pa sam tako i učinila.
Moram da priznam da se ne sećam da sam ranije dolazila do centra Mladenovca koji administrativno pripada Beogradu kao jedna od njegovih opština, mada sam veliki broj puta prolazila po njegovom obodu. Ulazeći kolima u grad stekla sam utisak da je to jedno ljupko mesto. Ima dosta privatnih kuća, ali ima i nekoliko stambenih zgrada na sprat što mu daje izgled urbanog mesta. A veličina – baš nekako dobra. Eto, takav mi je utisak bio.
Ovde sam prvo prošetala do glavnog gradskog trga, gde je u stvari i park, a tu se nalazi važan spomenik kulture – Spomenik palim ratnicima 1912-1918. Po godinama na spomeniku vidi se da je spomenik iz 1926. godine podignut za žitelje ovog kraja koji su poginuli u dva Balkanska rata i Prvom svetskom ratu.
Park je veoma lepo uređen i tu može da se vidi još nekoliko spomenika – jedan je posvećen srpskom pesniku Miloradu Petroviću Seljančici (1875-1921) koji je rođen u okolini Mladenovca, a drugi srpskom srednjevekovnom vladaru despotu Stefanu Lazareviću (1377-1427) koji je umro u selu Crkvine, takođe na teritoriji Mladenovca (videti: https://www.svudapodji.com/juzno-od-beograda/).
Osim savremenijih stambenih zgrada zanimljive arhitekture, u neposrednoj blizini trga sam uočila i jednu stariju kuću veoma lepe fasade, ali o njoj nisam uspela da pronađem nikakve podatke.
U blizini ovog trga se nalazi i pijaca u Mladenovcu, pa sam otišla i tamo da bih kupila malo voća i povrća, jer mi je to bilo potrebno za kasnije kad se vratim kući. Ja pijace jako volim, tako da sam uživala da i ovde prošetam, a i kupila sam baš neke lepe stvari.
Zatim sam se odvezla do jednog prilično zelenog područja nalik na park u južnom delu Mladenovca. Tu se nalazi spomen-česma „Crkvenac“ koja predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture.
Česma je podignuta u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, u čast nekoliko Škotlanđanki koje su lečile i negovale ranjene srpske vojnike. Njih je predvodila dr. Ilzi Ingliš (1864-1917), prva žena koja je dobila najviše srpsko odlikovanje u okviru kraljevine Srbije i kraljevine Jugoslavije – Orden belog orla.
Naime, tokom Prvog svetskog rata na teritoriji Srbije delovale su brojne savezničke medicinske misije, pa je tako bilo i nekoliko britanskih bolnica u kojima su pre svega bile aktivne članice Škotskih ženskih bolnica koje je oformila upravo dr. Ingliš, a koju su prozvali srpskom majkom iz Škotske.
Osim nje, pominju se i dr. Beatris MekGregor, medicinska sestra Gertruda Pars i dobrovoljna bolničarka Margaret Nil Frejzer.
Česma je podignuta u jesen 1915. godine na mestu gde se nalazila II rezervna mladenovačka bolnica u znak zahvalnosti i sećanja na medicinsku misiju škotskih žena u Srbiji. One ne samo da su lečile ranjene srpske vojnike, već su pomagale i obolelom lokalnom stanovništvu. Česmu su izgradili vojnici Moravske divizije po projektu srpskog oficira Borivoja Popovića. Nažalost, voda sa česme više nije za piće.
Posle obilaska česme, uputila sam se ka Aranđelovcu i usput sam prošla kroz selo Banja gde po mojim materijalima postoji još jedno nepokretno kulturno dobro, a to je rodna kuća narodnog heroja Vojislava Manojlovića iz Drugog svetskog rata. Ipak, odlučila sam da ni ne pokušavam da pronađem ovaj spomenik kulture pošto uopšte nisam imala podatke o tačnom mestu gde se kuća nalazi.
Mada nisam puno obilazila Srbiju na ovaj način kao što sada to radim, tražeći različita nepokretna kulturna dobra, shvatila sam da je izvestan broj takvih objekata dospeo na listu zbog svoje važnosti za dešavanja tokom Drugog svetskog rata, a svakako i za period i sistem koji su usledili. Ja apsolutno nemam ništa protiv toga, uostalom dolazim iz „partizanske“ porodice, ali objektivno gledano neki od ovih objekata koje sam videla ne prikazuju nikakve vidljive graditeljsko-stilske odlike koje bi ih sa te strane kvalifikovale za spomenik kulture. Dakle, u pitanju je samo vezanost za ličnosti, najčešće narodne heroje. I to mi ne bi smetalo, ali kada bi takvi objekti dobili nekakav smisao, poput toga da budu pretvoreni u muzejske ili galerijske prostore, i kada bi se dobro održavali ili se za njih navodili tačni/precizni podaci. Na primer, ovo se vodi kao kuća Milorada Manojlovića, a da li je taj Milorad današnji vlasnik, ili otac narodnog heroja, ili je samo greška u kucanju – ne zna se. (Videti takođe primer i moj komentar u: https://www.svudapodji.com/cacak-ovcarbanja-2/).
Dakle, razmišljajući na ovaj način, jednostavno sam se provezla glavnim putem kroz mesto Banja i nastavila do Aranđelovca gde sam prvo planirala da obiđem okućnicu Ilije Miloševića koja je obeležena kao „etno kuća“. I ovo je nepokretno kulturno dobro klasifikovano kao spomenik kulture koje se nalazi na samom ulazu u grad iz pravca Topole, tačno prekoputa pećine Risovača koja mi je bila sledeće odredište.
Ali, kada sam stigla, sačekalo me je neprijatno iznenađenje – ulaz na imanje je bio zaključan. Ipak, rešila sam da malo obiđem nadajući se da ću sa nekih dugih mesta imati mogućnost da slikam delove domaćinstva. Kako se ispostavilo, ovo je bila prava ideja, jer sam došla do dela gde u stvari nije ni postojala ograda, pa sam tako ušla na imanje.
Ispostavilo se da je tu u stvari radila jedna izuzetno ljubazna gospođa iz Narodnog muzeja u Aranđelovcu, Nevenka Dojić. Trenutno je jedini problem da se imanje još uvek preuređuje, pa zbog toga nije formalno otvoreno, mada nema nikakvih problema da se tu uđe, samo ne sme da se ulazi u same objekte jer nisu nužno stabilni. S druge strane, imala sam priliku da saznam i da je odobren projekat za obnovu čitavog imanja i objekata na njemu, tako da će za godinu-dve ovo biti pravi spomenik kulture predviđen za obilaske.
U novoj kući iz 1917. godine trenutno se nalazi terenska kancelarija, a po dvorištu su raspoređeni stariji objekti – mlekar, stara kuća, magaza, vajat, bunar i koš.
Mada objekti tek treba da se obnove, moja poseta je bila veoma lepa i uspešna. Osim što sam se divno ispričala sa ženom koja je tu dežurala, takođe je bilo lepo videti i da se imanje fino održava bez obzira što projekat obnove još uvek nije započeo – trava je fino podšišana, a tu je i lepo cveće.
Zanimljivo mi je bilo da su u dvorište doneli i jednu staru vršalicu ili dreš za koju pretpostavljam da će takođe biti restaurirana, pa će onda imati i malo više smisla da tu bude izložena.
Već sam rekla da mi je sledeće odredište bila pećina Risovača i do nje sam samo prošetala, prešavši glavni put kojim se sa istoka ulazi u grad. To mi je bilo lakše nego da pomeram kola stotinak metara.
Dakle, u ovom delu se nalazi brdo Risovača unutar kojeg se nalazi i istoimena pećina koja je zbog važnosti za arheologiju proglašena kulturnim dobrom od velikog značaja, a zbog prirodnih specifičnosti i pećina i okolni prostor su proglašeni za prirodno dobro od izuzetnog značaja.
Za početak treba preći rečicu Kubršnicu.
Dok se penjete ka ulazu u pećinu, staza vodi i pored par simpatičnih skulptura praistorijskih životinja koje su nekada ovde živele.
Pećina se obilazi u društvu vodiča, tako da se prilikom kupovine ulaznice saznaje i kada je sledeći obilazak. Ja sam stigla baš na vreme.
Na samom ulazu se vide skulpture ljudi koji su nekada ovde boravili. Naime, na osnovu istraživanja, ustanovljeno je da su se ovde još u periodu Starijeg kamenog doba (pre 50.000 do pre 35.000 godina) boravili Neandertalci. Mada nisu otkriveni ljudski ostaci, pronađene su brojne kamene i koštane alatke, obrađene kosti praistorijskih životinja, kao i tragovi ognjišta, što nesumnjivo potvrđuje duži boravak ljudi unutar pećine, a pretpostavlja se da su to pre svega bili lovci iz Paleolita.
Do 1937/38. godine kada je ovde počeo da radi kamenolom, postojala su samo dva uzana ulaza koji su vodili u podzemnu prostoriju. Vremenom je to prošireno, a polovinom XX veka su započela i arheološka istraživanja.
Pećina je u prošlosti izvajana proticanjem većih količina vode, a na par mesta mogu jasno da se vide prolazi kroz koje voda u jakom mlazu može da ulazi u pećinu, kao da su u pitanju rupe u krovu.
Mada svakako veoma zanimljiva i vredna posete, Risovača nije ogromna pećina sa mnoštvom pećinskih ukrasa poput onih koji se mogu videti po raznim drugim pećinama u Srbiji. Ali, i ovde, kao i u mnogim drugim pećinama, prokapne vode tokom dužih vremenskih perioda stvaraju razne vidove pećinskog nakita. Meni se to činilo dosta skromnim, pa čak i ne previše impresivnim, tako da nisam to ni slikala, ali na više mesta mogu da se vide zanimljivi detalji, poput jasno vidljivih naslaga u okviru stene ili formacije veličine ljudske šake koja je poput malenog stalagmita u nastajanju, a za koju je vodič šaljivo rekao da je tu predviđena da se na nju stavi dlan i pomisli želja. Grupa čiji sam deo bila je bila mala, bilo nas je ukupno četvoro, ali smo svi stavili šaku na to zanimljivo parče kamena i pretpostavljam da smo svi i zamislili poneku želju.
A što se tiče stalaktita i stalagmita, pri kraju dela pećine koji je predviđen za obilazak nalazi se nekakva naprava, kalcifikator, koju su osmislili neki naši geolozi. Kombinujući ugljenu kiselinu u vodi i temperaturu, pa zatim brzinu kapljanja, visinu pada kapljice i dejstvo na krečnjak, kalcifikator praktično u ubrzanoj formi simulira prirodni proces formiranja pećinskog nakita.
Risovača takođe nije ni posebno duga pećina i procenjuje se da je njena dužina oko 800 m, ali ona posetiocima nije dostupna u čitavoj svojoj dužini. Na kraju se dolazi do većeg proširenja, a duž čitave pećine postoje table sa informacijama, što je takođe dobro, mada je vodič veoma lepo i detaljno pričao.
Ono što se takođe vidi duž pećine jesu odlivci praistorijskih životinja čiji su fosilni ostaci pronađeni tokom istraživanja, poput pećinskog lava sa sledeće fotografije.
Osim fosila pećinskog lava, tokom istraživanja pronađeni su i fosili pećinskog medveda, mamuta, stepskog nosoroga, jelena, itd. Najveći broj fosilnih kostiju i zuba potiče upravo od pećinskog medveda koji je bio veći od svih današnjih vrsta medveda – uspravljen je mogao da bude visok do 3,5 m, a težina je mogla da mu bude i oko 1000 kg.
Što se tiče „savremenih“ životinja, uspela sam na jednom mestu da uočim malene slepe miševe, ali su oni bili zakačeni za strop pećine koji je bio u priličnom mraku, tako da mi fotografisanje nije uspelo.
Po završetku obilaska pećine Risovača, vratila sam se do kola i mada je glavna ulica u Aranđelovcu bila veoma blizu, a ja imala nameru da tu malo prošetam, prvo sam se odvezla do crkve Svetog Arhanđela Gavrila koja se nalazi na veoma lepom mestu, uzvišenju, a porta više liči na park.
Zanimljivo je da je grad Aranđelovac dobio svoje ime upravo po ovoj crkvi. Naime, knez Miloš Obrenović je 1837. godine naložio „urbanizaciju“ sela Vrbica u Šumadiji koje je 1840. godine dobilo izgled malenog grada. Tokom svoje druge vladavine, tačnije 1859. godine, knez Miloš je odlučio da se ovde podigne crkva i da se posveti Svetom Arhanđelu Gavrilu, a gradić u nastajanju je u avgustu mesecu iste godine nazvan – Aranđelovac.
Radovi na izgradnji crkve su ipak počeli na proleće 1860. godine, a te iste godine u septembru je umro knez Miloš. Ipak, izgradnja crkve je završena 1862. godine i danas ona predstavlja i spomenik kulture. Crkva je stradala i tokom Prvog i tokom Drugog svetskog rata, ali je ipak obnovljena.
U pitanju je jednobrodna građevina koja ima visoki zvonik na zapadnoj strani. Sagrađena je od opeke, ali je spolja obložena kamenim blokovima. Unutra nema živopisa, ali je tu veoma lep ikonostas iz 1863. godine koji je izradio poznati slikar Nikola Marković.
Posle obilaska crkve Svetog Arhanđela Gavrila, prebacila sam se kolima bliže centru, tačnije, bliže ulici Knjaza Miloša. Pošto sam našla zgodno mesto gde mogu da ostavim kola, krenula sam da peške obiđem par spomenika kulture koji se nalaze u ovoj ulici. Prvo sam došla do kuće na broju 22. U pitanju je građevina koja je podignuta u trećoj ili četvrtoj deceniji XX veka.
Ova kuća na uglu dve ulice sagrađena je kao stambeno-poslovni objekat i danas se u njenom prizemlju nalazi cvećara, ali ono po čemu se ona izdvaja već na prvi pogled je veoma lepa i bogato ukrašena fasada.
To se ni na koji način ne može reći za još jedan spomenik kulture koji se nalazi nešto dalje, na adresi Knjaza Miloša 72. U pitanju je Zgrada Stare pošte.
Ova zgrada je sagrađena 1870. godine i značajna je zbog istorije i razvoja PTT saobraćaja u Srbiji, kao i zbog toga što predstavlja važan deo nasleđa vezanog za gradsku arhitekturu XIX veka. Verovatno je zbog toga i proglašena za spomenik kulture. Ali, mada sam čitala nekakva objašnjena u vezi sa njenom arhitekturom, u stanju u kojem se nalazi meni deluje potpuno nezanimljivo. Ona se koristi, mada ne kao pošta, ali mi je čak i susedna zgrada (razdvaja ih mala ulica) koja nije ni u kakvoj funkciji delovala zanimljivije u graditeljskom smislu.
Kad već pominjem zgrade koje nemaju status spomenika kulture na nacionalnom nivou, da pomenem još jednu zgradu koja se takođe nalazi na parnoj strani ulice Knjaza Miloša, a koja je ne samo upadljivo lepa, već i istorijski zanimljiva.
Sagrađena je 1880. godine kao lekarska ordinacija, a u njoj je u više navrata boravio i kralj Srbije, Petar I Karađorđević.
U ovoj sam ulici u Aranđelovcu, šetajući gore-dole, videla još nekoliko lepih zgrada, ali i detalja.
Na nekim objektima još uvek mogu da se uoče građevinski detalji koji podsećaju na stara vremena i stilove izgradnje, poput drvenog stuba koji nosi ispust gornjeg sprata u primeru kuće koja se vidi na sledećoj fotografiji.
Takođe su mi bili zanimljiva i stepeništa koja sa ulice vode direktno u radnje.
U ulici Knjaza Miloša postoji još jedan spomenik kulture, a to je Zgrada Starog opštinskog suda u Aranđelovcu i to je jedini sačuvani objekat koji je imao javnu funkciju. On ujedno lepo prikazuje i vrstu i stil objekata čija je izgradnja doprinela da Aranđelovac u okviru svog razvoja preraste iz malene varoši u grad.
Nisam uspela da pronađem podatak kada je zgrada podignuta, ali se u materijalima koje sam koristila pominje da su dva bočna krila koja idu prema dvorištu, a ne vide se na prethodnoj fotografiji, dograđena 1910. godine, što bi sugerisalo da zgrada potiče iz XIX veka.
Ovde sam ujedno i završila šetnju po ulici Knjaza Miloša, pa sam se kolima prebacila do Narodnog muzeja koji se nalazi u zapadnom delu grada, na padinama planine Bukulje.
Narodni muzej u Aranđelovcu je osnovan tek 1981. godine i on se nalazi u objektu koji je namenski sagrađen za ove svrhe. Muzej nije veliki, ali je veoma lep i lepo organizovan. Pošto sam u ovom trenutku bila jedini posetilac muzeja, izuzetno ljubazna mlada žena koja ovde radi me je provela kroz izložbeni prostor i praktično sam uz ulaznicu dobila i vođeni obilazak muzeja.
Jedan od značajnih eksponata je i kostur pećinskog medveda koji je sklopljen od originalnih delova kostiju pronađenih u Risovačkoj pećini, a tu se takođe mogu videti i kosti raznih drugih praistorijskih životinja koje su nekada davno naseljavale ove krajeve.
Osim kostiju životinja, u pećini su, kao što sam već ranije pomenula, pronađeni i ostaci alatki koje su koristili ljudi koji su boravili u pećini.
Ali, na lokalitetu su pronađeni i artefakti koji pripadaju čuvenoj Vinčanskoj kulturi iz perioda Mlađeg kamenog doba ili Neolita, tačnije, iz perioda od oko 5700-4500. p.n.e.
U muzeju se zatim mogu videti i neki eksponati iz nove ere koji su pronađeni u široj okolini Aranđelovca, poput stubova iz IV veka nove ere i figure lava iz II-III veka nove ere, kao i delovi živopisa iz nešto kasnijeg perioda.
Imajući u vidu veoma burna dešavanja tokom Prvog i Drugog svetskog rata, deo postavke muzeja bavi se i tim periodom, pa se mogu videti i različiti komadi oružja, kao i fotografije, ordenje, pisma vezana za te periode i slično.
Lep je i eksponat u vidu ćirilične pisaće mašine koja je proizvedena u SAD u četvrtoj deceniji XX veka. Osim što mi je bilo zanimljivo da u muzeju vidim jedan primerak ovakve mašine, nije me to mnogo iznenadilo jer je i čuveni Mihajlo Pupin imao takvu pisaću mašinu u Njujorku (videti: https://www.svudapodji.com/idvor/).
Deo muzeja je posvećen i izlaganju etnografske zbirke, a takođe su prikazani i eksponati koji ilustruju stare zanate koji u današnje vreme sve više nestaju, poput proizvodnje opanaka – tradicionalne obuće u Srbiji i čitavoj jugoistočnoj Evropi.
Deo muzeja se neizbežno posvećen i mineralnoj vodi iz Bukovičke banje koja je praktično deo Aranđelovca, ali sam se time bavila nešto kasnije kada sam tamo i otišla. Za sada sam se popela na sprat muzeja gde se mogu videti različiti, divni primeri savremene keramike, pošto muzej ima običaj da poziva umetnike iz čitavog sveta, koji onda svoje radove poklanjaju muzeju.
U neposrednoj blizini Narodnog muzeja u Aranđelovcu nalazi se i crkva Sv. arhanđela Gavrila u Bukoviku koja je spomenik kulture.
Prvobitna crkva potiče iz druge polovine XIV veka, ali je ona posle propasti Prvog srpskog ustanka spaljena. Ipak, 1832. godine je na njenim temeljima podignuta nova, s tim da je zvonik dodat kasnije. Kada se uđe unutra, crkva deluje po malo „uzano“, ali je svakako veoma bogato ukrašena. Pretpostavljam da živopis potiče iz 2014. godine kada je postavljen i novi ikonostas od belog venčačkog mermera.
Iz porte ove crkve, između visokog drveća, može da se nazre deo još jednog spomenika kulture, a to je Vila „Karadžić“.
Do ove vile, međutim, ne može da se dođe i ona ne može da se obiđe, pošto je u vlasništvu kompanije „Elektromreža Srbije“, pa oko imanja na kojem je vila postoji visoka ograda. Ali... Vila ipak može i nešto bolje da se vidi, ali je za to potrebno da se ode do parkinga Opšte bolnice u Aranđelovcu.
Kada sam stigla do parkinga bolnice, prvo sam se slatko zabavila videvši ambulantna kola koja su me asocirala na Dart Vedera ambulantnih kola. Kada idem na ova svoja putovanja, vrlo sam otvorena za različite utiske i volim da obraćam pažnju i na slučajno uočene detalje.
Što se tiče Vile „Karadžić“, u pitanju je izuzetno lepa građevina smeštena u sred šume, a urađena je po projektu jednog arhitekte koji je bio izbeglica iz Rusije, pretpostavljam nakon Oktobarske revolucije. Vila je sagrađena u četvrtoj deceniji XX veka, a njen prvi vlasnik je bio direktor Narodnog pozorišta u Nišu koji se prezivao Karadžić, tako da objekat nije dobio svoje ime po Vuku Karadžiću. Vila je osmišljena kao kombinacija srednjevekovnog zamka i elemenata moravskog graditeljstva.
Pošto sam videla i ovaj spomenik kulture u Aranđelovcu, odvezla sam se do vrha planine Bukulja. Prvobitno sam mislila da bih mogla i peške da se popnem do vrha planine, pošto je ovaj ugašeni vulkan visok 696 m, a naravno ne počinje se od nivoa mora, ali sam shvatila da nemam baš previše vremena, tako da sam se ipak kolima prebacila do vrha.
Jedan od razloga zašto sam sada htela da odem do vrha planine jeste da sam u međuvremenu dobila dobru preporuku za restoran koji se tamo nalazi, a ja sam htela da ručam. Ovom prilikom sam izabrala pomalo neobično jelo za moje pojmove, ali je bilo apsolutno fantastično ukusno. U pitanju je teleći obraz. U početku sam posumnjala u svoje kapacitete, ali sam na kraju sebe fino iznenadila time što sam „očistila“ tanjir.
Posle divnog ručka sam iskoristila činjenicu da je ovo bio jedan divan, sunčan dan, pa sam malo prošetala do obližnjeg osmatračkog tornja.
Penjanje na toranj je bilo i naporno, ali i neophodno posle onog obilnog ručka, a na kraju je sve to apsolutno i vredelo. Pogled koji se odatle pružao je bio sjajan.
Mada sam već na putu ka Narodnom muzeju prošla pored Parka Bukovičke banje koji sa svojom površinom od 21,5 ha predstavlja nepokretno kulturno dobro kao prostorno kulturno-istorijska celina, tek posle ručka i penjanja na osmatrački toranj sam se vratila do parka i tu ostavila kola da bih prošetala po parku.
Ovaj park je nastao krajem prve polovine XIX veka kao deo realizacije ideje inženjera Emilijana Josimovića koji je bio prvi srpski urbanista. Naime, on je pokrenuo ideju da se zelene površine uspostavljaju i u drugim gradovima Srbije, a ne samo u Beogradu. Bravo za njega!!! Tako je ovde zemljište za park kupljeno 1849. godine, kada su započeli i radovi, zasađeno prvo drveće, a takođe uređen i izvor termalne vode i kupatilo „Talpara“. Park je već 1856. godine dobio izgled vrlo sličan današnjem, a konačne konture su uspostavljene u periodu 1900-1905. I sam park kao i banja su najveću promenu prošli u četvrtoj deceniji XX veka kada je izgrađena većina objekata koji se danas ovde mogu videti.
Ja sam planirala samo jednu finu šetnju po parku, bez ulaženja u previše detalja. Prvo sam naišla na zgradu Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Bukovička banja“ koja se bavi lečenjem i terapijama, tj, rehabilitacijom vezanom za reumatske bolesti, bolesti disajnih puteva i povreda i oboljenja koštanog sistema.
Nedaleko se nalazi i „Staro zdanje“ iz 1868. godine koji je jedno vreme služio kao letnjikovac porodice Obrenović. Objekat je prilično veliki, oko 9000 kv. m, a kasniji kraljevi iz porodice Obrenović su tu priređivali raskošne balove. Posle promene dinastija na vlasti u Srbiji 1903. godine ovaj objekat je izgubio svoju funkciju, ali je već 1906. godine pretvoren u hotel. Čak i u vreme socijalističke Jugoslavije, objekat je nastavio da posluje kao ekskluzivni hotel, ali je sve to vremenom propalo. 2022. godine je ovde izbio požar (smatra se da je podmetnut), ali mada u dosta razrušenom stanju dobar deo zgrade je ipak preživeo i postoje planovi za njenu rekonstrukciju.
Ispred Starog zdanja je i lepa fontana i tu sam krenula u šetnju po parku više obraćajući pažnju na razne detalje.
U parku se između ostalog može videti i više od 200 skulptura od belog mermera napravljenih u okviru manifestacije Simpozijum „Beli Venčac“, nazvane tako po mermeru sa obližnjeg planine Venčac, a koje su nastale od 1966. godine do danas.
Hodajući tako kroz park došla sam i do Paviljona „Knjaz Miloš“.
Lekovitost mineralne vode u Bukovičkoj banji je ustanovljena već 1836. godine, a prva kaptaža izvora je izvršena 1839. godine. Na mestu tog prvog banjskog izvora je 1907. godine podignut ovaj paviljon koji je nazvan po knezu Milošu i tu je počelo flaširanje mineralne vode.
Danas se u unutrašnjosti objekta mogu videti i neki stari detalji, ali se deo koristi i kao izložbeni prostor.
Mineralna voda „Knjaz Miloš“ je i dan danas jedna od najpoznatijih u zemlji, a zanimljivo mi je bilo da ovde vidim i neke stare etikete koje su se stavljale na flaše sa ovom vodom koja se izvozila i po raznim delovima sveta.
Kao posledica par zemljotresa iz treće decenije XX veka koji su pogodili ovaj kraj, pojavio se i novi izvor koji je nazvan „Pobeda“ i koji je takođe ograđen. Ovaj izvor nije bio istog kvaliteta kao glavni izvor „Knjaz Miloš“, tako da se nekada koristio, a nekada i ne.
U neposrednoj blizini ovih objekata se nalazi i otvorena scena, jer osim što se Park Bukovičke banje koristi kao muzej skulpture na otvorenom, tako se ovde svake godine održava i manifestacija „Mermer i zvuci“ koja se redovno organizuje od 1968. godine. Program se održava tokom letnjih meseci, a pristup je besplatan.
Još bih pomenula i da je veliki deo drveća u parku veoma star, a to znači da su neki primerci i prilično veliki. Evo jedne ilustracije:
Sada sam se lagano uputila prema mestu gde sam parkirala kola, ali sam usput prošla pored još par izvora, „Đulara“ i „Knjaz Mihailo“.
Međutim, najzanimljiviji mi je bio izvor „Talpara“ koji je ranije bio korišćen za flaširanje mineralne vode, ali je danas to izvor pijaće vode koja se može uzeti na licu mesta.
Tačnije, možete besplatno da na licu mesta pijete koliko hoćete, ali ako hoćete da vodu sipate u bocu, onda morate da platite – u septembru 2023. godine litra mineralne vode je bila 5 dinara (0,04 evro centa), a mesečna pretplata je bila 750 dinara (6,3 evra). Iznad česmi lepo piše: „Svaki litar vode se plaća“!!!
Ovde takođe piše i za šta je dobra mineralna voda „Knjaz Miloš“: za želudačno-crevna oboljenja, oboljenja žučnih puteva i gušterače, metabolizam, oboljenja bubrega i mokraćnih kanala, i kardio-vaskularna oboljenja. Dakle, ako imate ovakvih problema, pretplatite se, a onda na zdravlje!
Pošto sam se napila vode, sela sam ponovo u kola i odvezla se do spomen kosturnice iz Prvog svetskog rata koja je podignuta u Aranđelovcu u periodu 1933-1938. godine, a koja takođe predstavlja spomenik kulture. Spomen kosturnica je posvećena ratnicima koji su poginuli 1914. i 1915. godine, a iznad kosturnice je podignut spomenik piramidalnog oblika.
Iz pravca kosturnice pruža se veoma lep pogled na Bukulju.
Ja sam ipak sada planirala da uživam u jednom drugom lepom pogledu, a to je bilo iz restorana jedne obližnje vinarije. Pošto sam još uvek bila sita, nisam nikako mogla ponovo da jedem, a pošto sam vozila nikakva vina nisu dolazila u obzir. Barem ne da ih pijem u tom trenutku. Zato sam naručila neki sok, a par boca vina sam kupila tako da mogu da ih probam kada se vratim kući.
Na kraju sam samo još malo prošetala između vinograda. Jesen je bila na vidiku i grožđe je sve više sazrevalo, a ja nisam odolela već sam probala par zrna, što sam kasnije i prijavila vlasniku vinarije dok mi je pakovao boce sa vinom. Nije se ni malo ljutio, već smo se slatko našalili na tu temu.
Sa vinom u gepeku, ali i voćem i povrćem koje sam kupila na pijaci u Mladenovcu, uskoro sam se uputila nazad ka svojoj kući, veoma zadovoljna još jednim izletom po Srbiji koji sam osmislila.