Naravno da sam prvi put čula za Nirnberg još odavno, u školi, kada smo učili istoriju Drugog svetskog rata i njegovih posledica. Sudski proces protiv Nacista koji se vodio u ovom nemačkom gradu 1945. i 1946. godine predstavljao je završni čin užasavajućeg perioda u ljudskoj istoriji, jer je retko koji deo zemaljske kugle ostao netaknut ratnim dejstvima ovog vojnog sukoba.
Tako se čini da osim kao podatak iz istorije, Nirnberg nije imao nikakav bitniji značaj u mom životu. Greška! Ja sam prevodilac i veoma često radim simultane prevode, iz kabine, sa slušalicama, u „realnom vremenu“ (nikada u nerealnom vremenu), itd. E, tu je Nirnberg veoma bitan. Naime, sudski procesi u Nirnbergu 1945. godine bili su prvi put da je u simultanom prevođenju korišćena elektronska oprema, pa pošto se to ispostavilo kao dobro i uspešno, sistem je primenjen i u Ujedinjenim nacijama i tako je na neki način rođena nova profesija čiji sam i ja danas pripadnik.
To međutim nije imalo nikakvog uticaja na moju želju za putovanjem, sve dok ove godine nisam od nekoga čula da je to nekada bio veoma lep grad koji su saveznici na kraju rata poprilično uništili, ali su ga vredni i preduzimljivi Nemci ipak dosta obnovili i da je to danas ponovo veoma lep grad. To je već više nego dobar razlog da mi padne na pamet da idem u Nirnberg.
Put sam organizovala tako da sam imala dva cela dana i dva puta po deo dana, a plan mi je bio da osim Nirnberga posetim i Rotenburg za koji sam iskopala podatak koji kaže da je on još lepši od Nirnberga.
Osim toga, sve se dešavalo početkom novembra. E, sada... Početak novembra, srednja Evropa, to nikako ne obećava i ja sam još na samom početku planiranja puta rekla sebi da ću da zamišljam kako sve vreme obilazim dok kiša lije, vetar duva i jako je hladno. Računala sam da je to u vremenskom smislu najgora moguća realna situacija za to doba godine i da je bolje da se pripremim. Ako se naviknem na tu ideju i bude mi u redu, što je i bio slučaj, sve druge vremenske okolnosti će da predstavljaju poboljšanje.
Par dana pre puta sam proverila vremensku prognozu i tako se ispostavilo da će me u Nirnbergu dočekati suvo vreme, što je uvek poželjno kada se obilazi. Osim toga, rekli su i da će biti i samo delimično oblačno, sa sunčanim periodima. Drugim rečima – idealno! Temperatura je bila niska, ali očekivana za to doba godine, tako da nisam imala nikakve zamerke.
Takvo vreme je najavljeno i za naredni dan, dok će već trećeg da pada kiša. Upravo su mi vremenske okolnosti i pomogle da organizujem svoj boravak. Prvo popodne – Nirnberg (obilaženje), drugi dan – Rotenburg (obilaženje), treći dan – Nirnberg (muzeji, crkve i zatvoreni prostori), a četvrti dan je već bio planiran za povratak.
Prognoza je bila tačna, ali je situacija bila još i bolja, tako da me je u Nirnbergu dočekalo uglavnom plavo nebo.
Nirnberg u novembru
Smeštaj sam obezbedila u jednom stančiću koji nije bio u samom centru, ali je bio relativno blizu starog grada i vrlo lako dostupan kada sam metroom došla sa aerodroma. Samo sam ostavila stvari i odmah krenula do centra da bih što je moguće više iskoristila suvo i dosta lepo vreme.
Uz put sam prošla kroz železničku stanicu i to sam iskoristila da bih videla kako i gde da narednog dana kupim kartu za Rotenburg. Volim da unapred uz put obavljam ove „generalne probe“, bilo da je u pitanju pronalaženje najkraćeg puta, mesta gde se kupuju karte i slično, tako da kada zaista dođe vreme da nešto treba da uradim, to uradim sa lakoćom, poznavanjem „sistema“ i bez stresa.
Kada sam izašla iz zgrade Glavne železničke stanice, već sam videla i veliki toranj, Frauentor, koji je jedan od četiri impresivna osmatračka tornja koji postoje duž zidina koje opasuju Stari grad u Nirnbergu. Ove zidine su praktično ostale nenarušene još od 15. veka kada je završena njihova izgradnja. Ipak, ono što ih čini posebnim jeste veličina, tj., njihov obim imajući u vidu da Stari grad u Nirnbergu nije tek neko selašce, već ozbiljno veliko mesto. Postoje četiri ovako velika osmatračka tornja kao što je Frauentor, koji su dodati tokom 16. veka, a to su Špitlertor, Nojtor i Laufertor. Osim njih tu je takođe i 67 manjih, odbrambenih tornjeva.
Frauentor
Čim se uđe unutar zidina, mogu da se vide slikovite zgrade. Nisu sve kao sa razglednice, ali dosta njih su zaista lepe. Ono što je meni ipak bilo najbitnije jeste da sam već na samom početku bila veoma zadovoljna svojim izborom odredišta.
Originalno skladište za žito, kasnije zgrada carine, Mauthale
Kuća Nasauer, rezidencijalni toranj
Moja putanja za obilaženje bila je veoma jednostavna. Samo sam pratila ulicu koja me je vodila od ulaska u Stari grad. Tako sam došla do omanjeg trga na kojem se osim Kuće Nasauer nalazi i Crkva Sv. Lorenca.
Crkva Sv. Lorenca
Fontana Tugendbrunen kod Crkve Sv. Lorenca
A onda je počeo da se pojavljuje potencijalni problem. Naime, počela sam da osećam glad. Glavni razlog zašto sam smatrala da je to problem bio je da ja u stvari uopšte nisam želela da sednem negde i da jedem, jer mi je to bilo gubljenje dragocenog vremena u toku dana. Ovo mi je bilo bitno zbog fotografisanja i obilazaka. Na svu sreću, ovo se dešavalo u Nemačkoj, a Nemačka je poznata po kobasicama. Ja se često šalim kada govorom o tome da sam davnih dana učila nemački par godina, ali kako ga nikada nisam koristila sve sam zaboravila. Sve osim – brot, wurst i bier, tj., hleb, kobasica i pivo. Računam, najvažnije je da ne budem gladna. A ni žedna. I tako ja naletim na jedan štand ispred crkve sv. Lorenca, a na štandu prodaju kobasice. Bilo je raznih vrsta, ali su tradicionalne nirnberške male i tanke. Uzmem jednu porciju, a ona podrazumeva tri u zemički i to je bilo – fantastično!!! Samo sam šetala, jela i uzdisala „mmmm...“ Kobasice su bile zaista sjajne, kao i zemička. Samo je realno nedostajalo pivo, ali ma kako da bi se dobro uklopilo uz hranu, ne bi mi odgovaralo, jer me alkohol uspava, a valjalo je još obilaziti. Osim toga, nisam ni želela nigde da sednem, a ne bi imalo smisla da pijem pivo hodajući.
Tri male kobasice u zemički
Ove kobasice su mi se toliko dopale, da sam uskoro ušla i u jedan restoran u kojem se nude kobasice u zemički za poneti. Restoran je bio pun lokalnih ljudi koji su tu sedeli, ali je bilo i ljudi poput mene koji su se rađe odlučili za ovu neobaveznu varijantu. I ovde je zemička bila topla, kobasice su bile tu i bile su dobre, ali moram da priznam ne kao one prve. Ipak, uskoro su i one otišle u moj želudac, a ja sam slobodnih ruku za fotografisanje mogla da nastavim dalje sa obilaženjem.
Tako sam došla do mosta koji vodi preko reke Pegnic koja protiče kroz Nirnberg. Odatle se lepo videla Bolnica Svetog duha koja je originalno sagrađena u 14. veku, ali je značajno oštećena tokom Drugog svetskog rata, pa je kasnije rekonstruisana.
Bolnica Svetog duha na reci Pegnic
A nedaleko od mosta nalazi se i Glavni trg koji je centar Starog grada. Pre Božića se na ovom trgu organizuje poznata tematska pijaca na otvorenom, Kristkindelsmarkt (Christkindlesmarkt), ali su u novembru tu bile samo tezge sa hranom.
Glavni trg sa pijacom i Frauenkirhe
Na Glavnom trgu se nalazi i Bogorodičina crkva, tj., Frauenkirhe koja je podignuta u 14. veku na mestu nekadašnje sinagoge. Naime, Jevreji su svoj prvi pogrom ovde doživeli već tada. Prednji deo crkve je ukrašen satom, ali i figurama koje se pokreću svakog dana u podne (pogledati 3. deo priče o poseti Nemačkoj 2017. godine).
Deo pročelja Bogorodičine crkve u Nirnbergu
Posle Glavnog trga kreće jedna veća uzbrdica koju sam ipak sa lakoćom savladala, često se okrećući i fotografišući okolinu. Bilo je divnih prizora.
Pogled ka Gradskoj većnici
Krovovi Nirnberga
Onda sam se popela na Kajzerburg gde se nalazi Zamak. On nije mnogo veliki, ali ima lepih delova koji su simpatični za obilaženje. Osim toga, odatle se pruža i divan pogled ka gradu. Prošetala sam i po bašti zamka koja je u ovo doba godine bila dosta skromna, ali nije smetalo.
Pogled sa terase ispred Zamka
Delovi Carskog zamka u Nirnbergu
Zatim sam se između starih zgrada spustila do trga Tirgertner (Tiergärtnerplatz) gde se nalazi velika statua zeca koja predstavlja omaž Albrehtu Direru koji je rođen u Nirnbergu, a oko trga je, osim restorana, dela zidina i kule Tirgertnertor, i kuća u kojoj je Direr živeo od 1509. sve do svoje smrti 1528. godine. Danas se u njoj nalazi muzej posvećen ovom umetniku, mada su njegova najznačajnija dela rasuta po muzejima i galerijama širom sveta.
Ulica koja izbija na trg Tirgertner
Pogled na “hodnik” koji vodi duž zidina, a takođe i na trg Tirgertner, dok se iznad trga vidi Carski zamak
Moj dalji plan je bio da odem do mosta Maks (*Maxbrücke *), jer sam čitala da tu ima lepih vidikovaca, ali sam do onde otišla putem koji deluje kao sporedni. I tako se desilo da sam se oduševila lepotom zgrada u jednoj od ulica u koju sam ušla.
Ulica Vajsgerbergase (Weißgerbergasse)
Vrlo brzo sam došla do Maksbrikea, ali sam pre toga prošla pored zgrade Vajnštadel (Weinstadel) u kojoj je nekada bilo skladište vina, a danas je tu Studentski dom. Inače, Vajnštadel je najveća zgrada u Nemačkoj sagrađena u bondruk stilu (drvene grede ispunjene malterom).
Vajnštadel
Vajnštadel i vodotoranj koji mu pripada, pogled sa mosta Maksbrike
Na malenom ostrvu na reci Pegnic nalazi se i Henkerhaus, danas mali muzej, a ranije mesto gde je potpuno odvojeno živeo državni dželat. To je u Srednjem veku bilo jedno neizbežno, ali i nepopularno zanimanje i verovalo se da donosi nesreću ako dželat živi blizu vas, pa su ga izolovali da živi što dalje od svih ostalih.
Vajnštadel, reka Pegnic i Henkerhaus (mali toranj u sredini)
Detalj sa reke Pegnic
I nakon ovoga vratila sam se do Glavnog trga, tu je već počeo da me hvata umor, a i dan se približavao kraju. Rešila sam da se vratim u stan i malo odmorim. Ipak, uz put sam ponovo prošla pored štandova kod crkve Sv. Lorenca gde su se osim kobasica u raznim verzijama prodavali i izvanredno ukusni lebkuhen (Lebkuchen), specijalitet Nirnberga, varijacija na temu medenjaka.
Štand sa slatkišima uključujući i lebkuhen
Lebkuhen