Nemačka 2017, 2. deo (Rotenburg ob der Tauber)
Mada je prognoza najavila mestimično oblačan dan, što će reći sa sunčanim intervalima, naredno jutro u Nirnbergu je bilo potpuno oblačno, ali se pojednačni oblaci nisu izdvajali, već je čitavo nebo bilo prekriveno ujednačenom svetlo sivom bojom. Ako je sivo boja. To me nije mnogo zabrinulo, jer često to može da u stvari bude izmaglica koja se lagano diže i koja se vremenom raščisti. Tako nešto je bilo i ovog dana, mada nije bilo previše sunčanih intervala. Malo sam u sebi gunđala u početku zato što nema više sunca, ali sam se uskoro prisetila da sam očekivala kišurinu, vetar i hladnoću tokom svog boravka, tako da sam se podsetila da je bitno da je suvo.
Pozicija i udaljenost Nirnberga i Rotenburga
Rotenburg je od Nirnberga udaljen skoro 2 sata vožnje vozom. Pri tome, potrebno je da se vozovi menjaju i to na dva mesta. Malo me je brinulo to što je voz koji je kretao iz Nirnberga malo kasnio u polasku, ali je na kraju sve funkcionisalo odlično i ja sam stigla u Rotenburg na vreme. Originalno sam planirala da u Rotenburgu boravim 5 sati, ali sam na kraju krenula sat vremena ranije i ostala sat vremena duže od planiranog, tako da sam grad obilazila 7 sati uz par pauza sa sedenjem i bezbrojnim zaustavljanjem radi fotografisanja. Sve sam obišla šta sam htela, ali i da sam imala više vremena ne bi bilo previše.
Puno ime ovog gradića je Rotenburg nad rekom Tauber (Rothenburg ob der Tauber). To je bitno, zato što ima više različitih mesta sa ovim imenom pa da se ne ubrka. Za posetu ovoj destinaciji sam se odlučila na osnovu knjige-turističkog vodiča za Nemačku koji Rotenburg preporučuje čak više od Nirnberga. I nisam bila razočarana.
Rotenburg je stari grad i zapisi pokazuju da su se ovde već u 12. veku nalazili nekakvi zamkovi koji su više verovatno služili u strateške svrhe imajući u vidu visoko i veoma strmo uzvišenje iznad oštrih krivina reke Tauber nad kojima su bili izgrađeni. Bilo kako bilo, dosta toga je bilo uništeno u zemljotresu u 14. veku, ali je grad ponovo izgrađen. Međutim, u nekom trenutku je Rotenburg jako osiromašio i više nije mogla da se prati moda u graditeljstvu, pa je tako ostao manje-više gotovo isti kao što je bio u 16. veku.
Posle dolaska na stanicu uputila sam se u stari deo grada koji je udaljen tek nekih 5-10 minuta peške. Sa putanje koju sam izabrala, u grad se ulazi kod osmatračke kule Redertor. Naime, čitav stari grad je opasan zidinama sa brojnim kulama i to je sve savršeno očuvano.
Zidine su izgrađene tokom 13. i 14. veka i na njima se izdvaja 5 velikih osmatračkih kula, uz niz manjih tornjeva. Sa unutrašnje strane, duž gornjeg dela zidina postoji prolaz kojim i danas može da se ide i tačno može da se zamisli kako su vojnici koji su branili grad tu užurbano prolazili.
Naravno, kada se uđe u stari deo grada, osim kola koja tu prolaze, nailazi se i na mnoštvo radnji, tako da nema sumnje da ste u 21. veku. S druge strane, same stambene građevine, mada veoma lepo održavane u skladu sa pravilima savremenog doba, svojim visokim zabatima i uz povremeno prisustvo građevinskog bondruk stila, nesporno odražavaju davno doba kada su originalno izgrađene.
U samom gradu se na više mesta može naići na fontane/česme koje su takođe preostale iz starih vremena. Tako je i u ulici Redergase kojom sam prolazila.
I naravno, tu ima i puno cveća koje gotovo redovno krasi prozore nemačkih kuća.
Pošto sam prethodnog dana u Nirnbergu čitavo popodne jurila da bih obišla i fotografisala grad po suvom, a znala sam da imam dosta vremena u Rotenburgu, vrlo brzo po dolasku u stari grad otišla sam na kafu i na neko pecivo. Ja sam već doručkovala, ali mi je ovo prijalo kao dopuna, a i da bih imala utisak da sam na mini-odmoru. Ipak, tome je uskoro došao kraj i onda sam nastavila sa šetnjom. Put me je dalje vodio istom ulicom ka glavnom trgu koji se zove Marktplac (Marktplatz), što znači Pijačni trg.
Na Marktplacu sam zatekla silne metalne ograde i neku bučnu muziku, jer je očigledno sve to bilo tu postavljeno zbog ulične trke koja je organizovana u Rotenburgu, ali ja nisam znala kada. Nije bilo velike gužve, pa sam zaključila da još nije došlo vreme za takmičenje. Mada je bledo sunce divno obasjavalo jedan kafe koji je na samom trgu imao stolove, ipak nisam sela tu jer sam samo desetak minuta ranije napustila jedan drugi kafe.
Na trgu se nalazi velika Gradska većnica koja se u stvari sastoji iz dva dela. Da kažem – od smeđeg i od belog dela. Ovaj prvi svojim bočnim zidom izbija na sam trg, a drugi, beli, prepoznaje se po svom 60 metara visokom tornju. Takođe su pravljeni i u dva različita stila – smeđi je delo Renesanse, a beli deo je napravljen u gotičkom stilu.
Na trgu se nalazi još jedna zanimljiva zgrada, a to je Ractrinkštube. Naime, postoji jedna priča da je tokom Tridesetogodišnjeg rata koji se vodio u prvoj polovini 17. veka, Rotenburg osvojio neki general koji je bio veoma čvrst u svojoj odluci da će grad da sravni sa zemljom. Molili ga, kumili da odustane, ali ne. On bio veoma rešen čovek. Ali… Nekome padne na pamet da ga malo odobrovolje i to tako što će mu ponuditi najbolje vino koje je postojalo u gradu. I tu general pokaže svoju mekšu stranu i odustane od sravnjavanja grada sa zemljom, ali pod jednim uslovom, tek da bi pokazao da je ipak čovek sa integritetom, a u stvari se sve svodilo na ekstremnu mušičavost i što bi se reklo moglo mu se da izmišlja besne gliste. Dakle, njegov uslov je bio da grad „delegira“ nekog svog stanovnika koji mora da ispije na iskap jedan pehar tog vina, a zapremina pehara je bila skoro 3 litre. Našao se jedan delija, čak mu se i ime zna, Nuš, ispio je svo to vino i grad je bio spasen. Šta se posle desilo sa njim, ne zna se, ali su njegov podvig, pa i on sam, ovekovečeni upravo na pročelju zgrade Ractrinkštube. Svakog dana, nekoliko puta dnevno i u tačno određeno vreme, prozori na zabatu se otvaraju i tu se vide figure mušičavog generala i momčine sa dobrim cugom.
Naravno, oko trga postoji još slikovitih zgrada, a tu je nezaobilazna fontana, ali je ova na glavnom trgu, Fontana Sv. Đorđa (St. Georgs Brunnen), bila zaštićena metalnim kavezom, barem njen centralni deo, pretpostavljam da bi se lepa fontana zaštitila od ptica.
Pored desne zgrade na gornjoj slici nalazi se i Nemački božićni muzej. Ja sam ovde bila početkom novembra, ali se već sve zagrevalo za proslavu Božića. Ipak, pretpostavljam da u sred leta poseta ovom muzeju može da deluje po malo neobično.
Osim slikovitih kuća, zidina i fontana, u Rotenburgu postoji i veliki broj oznaka kafea i radnji napravljenih od kovanog gvožđa i mesinganih delova koji su na suncu povremeno blještali kao da su od zlata.
Naravno, svako malo se naiđe i na neku od brojnih fontana-česmi. Ne znam da li se i danas ta voda koristi i, ako da, za šta, ali je svakako tekla.
Iz samog centra starog grada uputila sam se pored koledža iz 16. veka i crkve Sv. Jakova ka velikoj osmatračkoj kuli koja se nalazi na severozapadu mesta. U pitanju je kula Klingentor i pored nje, sa spoljne strane zidina, tj., van opasanog dela grada, nalazi se veoma neobična Crkva Sv. Volfganga. Crkva je neobična jer nema pravilnu osnovu, a osim toga ispod tog njenog dela koji odstupa od ose crkve, prolazi i tunel kojim idu i vozila i pešaci. Kada se uđe u crkvu, jasno se vidi da je to integralni deo građevine, mada spolja možda i ne deluje tako.
Kao i na više mesta duž zidina koje idu oko grada i kod osmatračke kule Klingentor može da se strmim stepenicama popne do „hodnika“ koji zajedno sa tim zidinama opasuje grad.
Ali, kada se popne do tog prolaza, osim što može njim da se šeta, takođe je to i sjajna prilika da se dobije i jedan drugi pogled na grad, sa izvesne visine, a i da se neki detalji još bolje uoče.
Odatle sam se ipak spustila na zemlju i pratila zidine, ali sa unutrašnje strane. U tom delu ima nekoliko manjih kula, dok je sa spoljne strane park.
Povremeno sam se ipak zavlačila i u manje ulice. Osim što sam prolazila pored stambenih kuća i muzeja, tu sam naišla i na par manjih hotela i restorana. Ono što ih izdvaja jeste koliko se njihovi vlasnici trude da ih ulepšaju tako običnim, a tako privlačnim detaljima.