Šetajući tako duž zidina Rotenburga došla sam do velike osmatračke kule Burgtor kod kojeg se iz područja starog grada izlazi u omanji park, tačnije Gradsku baštu (Burggarten), smešten na jednoj uskoj, a relativnoj dugoj zaravni oko koje je veliki pad prema dolini reke Tauber. Kao da je u pitanju dugačko i usko poluostrvo, ali nije okruženo morem već strmim padom terena. Na kraju te zaravni ima par mesta sa kojih se pruža lep pogled na okolinu.
Burgtor
Ipak, pre obilaska parka, posebno mi je bio zanimljiv jedan detalj u delu zidina pored kule – iznad tunela kroz koji vodi put koji spaja grad i park. Detalj se sastoji od kamenog ukrasa na zidu u vidu maske sa otvorima gde su oči i usta, a pored toga su i dva useka kroz koje može da prolazi tečnost. Pitam se da li se to nekada koristilo da bi se sipalo vrelo ulje na one koji pokušavaju da se kroz kapiju uvuku u grad.
Detalj sa kapije kod Burgtora
A što se parka tiče, odatle se zaista moglo uživati u lepim pogledima, ali pretpostavljam da je sve to još lepše u proleće i leto, kada je drveće prekriveno zelenim lišćem, mada pune krošnje mogu i da zaklanjaju pogled.
Pogled iz parka Burggarten ka južnim delovima Rotenburga i dolini reke Tauber
Kroz dolinu ispod zaravni, osim reke Tauber prolaze i lokalni putevi, a ima i par mostova. Kod jednog se nalazi građevina veoma čudnog oblika, Topleršleshen (Topplerschlößchen) – na vrh kule je postavljena stambena kuća!
Topleršleshen
U dolini, kod jedne crkve, nalazi se takođe i Dupli most (Doppelbrücke), odnosno kameni most „na sprat“.
Crkva i Dupli most u dolini reke Tauber
Zatim sam nastavila da pratim zidine i tu je bilo lepih i zanimljivih prizora. Prvo sam ugledala jednu veliku zgradu čiji su me prozori na visokom krovu, koji su mi ličili na nekakve oči, neodoljivo asocirali na Indiju – kao da su oči nekog božanstva postavljene na krajnje neočekivanom mestu. A u pitanju je jedna zgrada u kojoj se nalazi hostel.
Hostel u Rotenburgu sa „očima“ na mestu prozora
A pre nego sam stigla do zgrade u kojoj je hostel, prošla sam pored još jednog otvorenog hodnika, ali je on bio niže postavljen i služio je u stvari da se iz njega ulazi u dugačku zgradu koja je pratila liniju zidina. Međutim, meni je tu mnogo više pogled zadržao njegov sjajno održavan izgled starine – zaista kao da sam se vratila u neki raniji vek. Staro, ali ne i raspadnuto.
Stari otvoreni hodnik u južnom delu Rotenburga
I konačno, iz tog dela grada, kada se nagnete kroz neke od otvora na zidinama kod tornja Kalkturm, pruža se divan pogled na centar Rotenburga.
Pogled ka centru Rotenburga
Šetajući dalje, došla sam i do grupe zgrada iz 16. i 17. veka koje se zajednički zovu Špital (Spital), što znači bolnica. Tu je ujedno i krajnji južni deo starog grada, pa se tu nalazi još jedna osmatračka kula i kapija koji se nazivaju Špitaltor (Spitaltor). Još malo sam se prošetala u tom delu, čak i izašla u potpunosti van zidina, ali sam se ubrzo vratila u stari deo grada.
Ponovo sam nailazila na lepe, ali i zanimljive detalje.
Kanal za odvod vode iz jedne fontane-česme koji je napravljen gotovo kao „zen bašta“. Ipak glavna stvar je mala tabla na zidu sa leve strane: „Toalet za pse“
Oznake radnji i kafea, a u pozadini je i zgrada Ractrinkštube (Ratstrinkstube)
Do sada sam već bila ozbiljno umorna, a i pretpostavljala sam da sam i gladna. Ovo kažem ovako jer često kada obilazim ja ni je osećam glad. Da li je razlog za to što se pokrećem, pa želudac ne dobija dovoljno krvi da bi dojavio da je prazan ili mi je mozak zauzet gledanjem, tek ovo je nešto što mi se često dešava na putovanjima.
Zbog toga sam rešila da vidim da li mogu da nađem neke kobasice. Originalno sam planirala da idem u neki restoran i da ljudski ručam (kasni ručak), ali sam zaključila da mi je bolje da jedem nešto sa nogu, a da sednem negde gde ću popiti kafu i probati neke lokalne slatkiše. Tako je i bilo. Naišla sam na jednu mesaru koja je i pekla kobasice i prodavala ih u zemičkama i to je stvarno bilo sjajno.
Kobasica u zemički (toliko je divno mirisala da sam počela da je jedem i pre nego što mi je palo na pamet da je fotografišem)
Jedući divnu kobasicu u zemički, ponovo sam prošla kroz centar, a zatim otišla i do istočnog dela zidina koje se inače zovu Štatmauer (Stadtmauer).
Krovovi Rotenburga
Osim divnih pogleda koji su se pružali ka centru grada, imala sam lep pogled i na jednu kuću koja ima posebno zanimljivu arhitekturu. Original je potpuno uništen u bombardovanju 1945. godine, ali je zgrada rekonstruisana i danas krasi Rotenburg u svoj svojoj lepoti. U pitanju je Gerlahšmide (Gerlachschmiede).
Gerlahšmide
Pogled ka otvorenom hodniku koji vodi duž zidina
Krovovi i centar Rotenburga
I onda je konačno došlo vreme i da sednem i da se malo odmorim uz kafu i lokalni specijalitet – grudve (Schneeballen).
Izlog u kojem se vidi nekoliko verzija rotenburških grudvi
Kad sam već kod izloga, prošla sam i pored jednog u kojem su se videli modeli kućica koje nisu bile jeftine, ali su svakako bile lepe.
Izlog sa kućicama-suvenirima iz Rotenburga
I dok sam završila kafu i kolače, već je pao i mrak. Sve je i dalje bilo lepo i kao iz bajke, ali na nešto drugačiji način.
Zibersturm (levo) i Kolturm (desno)
Pogled na Markusturm noću
Uskoro sam i hvatala voz za Nirnberg, ali pre nego što sam se vratila u stan, odlučila sam da malo prošetam i po centru Nirnberga. I nisam bila razočarana. I ovde je bilo divnih prizora.
Fontana Tugendbrunen kod Crkve Sv. Lorenca
Bolnica Svetog duha na reci Pegnic
Frauenkirhe
Narednog dana sam ponovo krenula u laganu šetnju po centru Nirnberga, ali sam takođe rešila i da odem na obilazak turističkim vozićem koji je kretao sa Glavnog trga kod Lepe fontane, tj., Šener Brunen (Schöner Brunnen).
Šener Brunen
Ova 19 metara visoka fontana potiče još iz 14. veka, mada su figure koje se danas vide na njoj u stvari kopije, a zanimljivo je da je za nju vezana jedna legenda koja kaže da ako dotaknete jednu alku koja se nalazi na njoj, možete da poželite neku želju i ta želja će da vam se ostvari. Dok sam sedela u voziću i čekala da krene, fontanu je razgledala jedna grupa turista i bogme oni su se svi izvijali da dohvate alku.
Alka na fontani Šener Brunen koja ispunjava želje
Posle turističkog obilaska Nirnberga vozićem, rešila sam da još malo prošetam po gradu pre nego što počne kiša koja je bila najavljena za popodne. Međutim, pošto sam se baš u podne našla na Glavnom trgu, prisustvovala sam maloj „predstavi“ koju izvode figure na pročelju Bogorodičine crkve, tj., Frauenkirhe.
Pogled ka Glavnom trgu, fontani Šener Brunen i turističkom voziću koji čeka da poveze novu grupu
I da, uskoro je krenula i kiša. To nije bila jaka kiša, ali je ipak padala neprestano. Bez obzira na to, otišla sam da posetim još par mesta, kao što su Viseći most (Kettensteg) i Vajserturm, tj., Bela kula (Weißer Turm).
Viseći most
Bela kula, a iza nje je crkva Sv. Elizabete
Vajserturm je nekada bio prekrečen i otuda potiče naziv za kulu, ali je kreč odavno nestao, a ime je ostalo. Blizu Bele kule nalaze se i crkva Sv. Elizabete (St. Elisabethkirche), koja je sa svojom kružnim centralnim delom veoma zanimljiva, kao i crkva Sv. Jakova (St. Jakob).
Sa trga koji na neki način spaja ove tri građevine pruža se u pravcu crkve Sv. Lorenza par ulica sa radnjama i robnim kućama, i ja sam mislila da bih tu mogla povremeno da se sklonim sa kiše, ali je moj plan propao. Bila je nedelja i sve je bilo zatvoreno.
Da ne bih dalje bespotrebno kisnula, otišla sam direktno u glavni muzej, što je i bio moj osnovni plan za to kišno popodne. U pitanju je Germanski nacionalni muzej (Germanisches Nationalmuseum). To je najveći nemački muzej i on je osnovan polovinom 19. veka. Sadrži ogroman broj eksponata od praistorije do današnjih dana, mada nije svakako sve izloženo. Osim velikog broja eksponata, muzej takođe pokriva i veoma širok spektar tema, od umetničkih dela do etnoloških postavki koje sadrže predmete za svakodnevnu upotrebu, od iskopanih praistorijskih ostataka koji svedoče o nastanku ljudske kulture na ovom području do mode i savremene odeće. Tu je zaista moguće na jednom mestu videti istoriju germanske kulture.
Bilo je tu puno stvari koje su mi se dopale, ali bih izdvojila grupu koju je 1516. godine napravio Fajt Štos (Veit Stoß), pod nazivom Arhanđeo Rafael i mladi Tobijas. Ovo delo je napravljeno od drveta i samo obratite pažnju na fantastično vešto i delikatno izvedene pregibe materijala.
Fajt Štos, Arhanđeo Rafael i mladi Tobijas, Germanski nacionalni muzej
Kada sam izašla iz muzeja već je bilo mračno, a kiša je i dalje padala. Ipak, rešila sam da još malo prošetam i tako sam slučajno došla do „crvene ulice“, tj., do jedne ulice u kojoj je dosta zgrada bilo obasjano crvenim svetlom, a kuće pored kojih sam prolazila imale su prozore sobičica kao izloge. U njima su sedele polugole mlade žene. Nisam ih baš zagledala, ali sam ipak primetila da je većina njih gledala u svoje mobilne telefone. Valjda tako najlakše prekraćuju vreme dok čekaju mušterije.
Mada naredno jutro nisam morala da žurim, ipak sam imala samo vremena da odem u jednu pekaru na miran i lep doručak koji je, između ostalog, obuhvatao i bavarsku perecu sa puterom. Pošto sam bila u Bavarskoj, bio je to jedan simboličan i ukusan način za obeležim kraj svoje kratke posete ovom delu Nemačke.