Jako volim Njujork. Mada je to svakako jedan potpuno čudesan grad sam po sebi, glavni razlog zašto ga volim i zašto toliko volim da idem tamo jesu moji prijatelji koji tamo žive. Upravo kada sam bila kod njih 2016. godine shvatila sam da se u njihovom domu osećam bolje nego kod sopstvene kuće. Kako je to moguće, pitala sam se po povratku sa puta, a onda i shvatila: kod njih se osećam bukvalno kao kod svoje kuće, ali bez svih onih obaveza i poslova koji se moraju završiti kada sam u Beogradu.
Tako je sve i krenulo, od te moje opuštenosti kao da tamo idem u svoju kuću. Par meseci pre puta naletela sam na neku fantastičnu promociju avio-karata i onda smislim kako bi meni sasvim bilo lepo da odem u Njujork, a onda odande smislim još neko „lokalno“ putovanje. Okrenem telefon, javi mi se Mitar, mi popričamo malo o opštim stvarima i familijama, a onda ga pitam da li su radi da im dođu gosti. Mitar me pita ko je u pitanju, a ja sramežljivo kažem da sam ja ta koja bi došla. Onda me on sa veselim i šaljivim tonom u svom glasu pita:
„Pa da li to znači da i ja treba da pitam ako hoću da dođem kod tebe?“
Znala sam da to znači da mogu da idem kad god mi to odgovara i njegovo sugerisanje dolaska kod mene je bilo samo kao šala. Kao prvo, Mitar nikada nije ni dolazio kod mene pošto ima dosta svoje familije u Srbiji i Crnoj Gori i on je to samo tako rekao (mada bih ja bila oduševljena da oni dođu kod mene), a kao drugo i on i Milana pripadaju tradicionalnim ljudima sa ovih prostora gde se podrazumeva da su familiji i prijateljima vrata uvek otvorena. Tako, osim u Njujork, mogu da idem kad god mi padne na pamet i kod svoje sestre od tetke u Leskovac, a moja porodica ima i iste takve prijatelje u Kraljevu i ja jednostavno znam da u svakom trenutku mogu da odem kod njih, jer su ti neki formalni „pozivi“ uvek otvoreni. U današnje vreme se to gotovo skroz izgubilo, nema spontanosti i svi se viđaju gotovo isključivo samo uz prethodno dogovaranje o danu i satu susreta. Delimično to mogu i da shvatim, jer moram da priznam da ni meni samoj sa mojim poslom i vrstama obaveza ne bi uvek odgovaralo da mi dođu nenajavljeni gosti na neodređeno dugo. S druge strane, znam da bih se svojim voljenim ljudima istinski obradovala, a pretpostavljam da bi se poslovi i obaveze već nekako razrešili. Volim da verujem da u meni nije skroz nestao jedan svetao i pozitivan deo naše tradicije.
Ali da se vratim na priču o odlasku u Njujork. Ja sam posle razgovora sa Mitrom kupila kartu, a tek onda sam shvatila da ga uopšte nisam ni pitala da li je u redu da budem kod njih tri sedmice. Ipak, karta je bila kupljena i ja sam tako krenula, a Milana i Mitar su me čekali na aerodromu i bio je to jedan veoma radostan susret.
Ja sam sa svojim godinama negde između godina Milane i Mitra i njihovog sina Velislava i praktično sam prijatelj sa svima. Velislav se u međuvremenu oženio i ima dvoje dece, i ja se sa svima njima divno slažem. Pošto je moj boravak u Njujorku kretao tokom vikenda, te prve dane sam provela pre svega sa Velislavom, Naletom i decom.
Deca su od ranije krenula da se bave raznim sportovima i tako sam već prvog dana išla sa mlađim delom porodice na teniske terene koji pripadaju kompleksu u parku Flašing medous. Naravno da nije u pitanju bio centralni teren na stadionu Artur Eš, ali kada su deca završila sa svojim treningom, onda smo iznajmili jedan od brojnih pomoćnih terena, pa smo i mi odrasli zajedno sa decom sat vremena igrali tenis i lepo se provodili.
Deo tog veoma lepog i prijatnog vikenda provedenog sa prijateljima obuhvatao je i odlazak u Bronks na neke druge teniske terene zbog dodatnih časova tenisa za decu, kao i šetnju po parku Astorija sa Naletom i Tamarom.
Ja obično dosta fotografišem kada putujem, ali sam tih prvih dana bila veoma opuštena, pa uopšte nisam ni nosila svoj foto-aparat sa sobom i samo sam uživala u društvu dragih i voljenih ljudi. Ipak, u toku te šetnje po parku Astorija i pored Ist rivera, Nale je uskočila, tako da osim par fotografija gde se mi vidimo i koje su deo privatne kolekcije, danas imam i par slika koje prikazuju most Roberta F. Kenedija, Ist river i delove Menhetna, uključujući i središnje delove ovog ostrva koje čini centar Njujorka, što se lako može zaključiti na osnovu nekih od poznatih zgrada koje se vide na slici, ali ću se tim zgradama baviti kasnije.
Most Roberta F. Kenedija, Ist river i Menhetn (Fotografija: NJ)
Most Roberta F. Kenedija, Ist river i Menhetn (Fotografija: NJ)
Inače, Ist river što znači „istočna reka“ uopšte nije reka, već je to moreuz koji odvaja ostrvo Menhetn i Long ajland što uzgred znači „dugo ostrvo“. Kad već pominjem ovo da dam i neke opšte geografske i prostorne odrednice Njujorka i okoline. Grad Njujork koji se nalazi u saveznoj državi Njujork, ali nije njen glavni grad (to je Olbani), obuhvata pet opština: Menhetn, Bruklin, Kvins, Bronks i Staten ajland. Njujork se praktično prostire na obali Atlantskog okeana i on pokriva teritoriju više ostrva. Tu su ostrvo Menhetn, kao i Staten ajland; Bruklin i Kvins se nalaze na Long ajlandu, a takođe u teritoriju grada ulazi i veliki broj manjih ostrva koja pripadaju ovim opštinama, dok se samo Bronks nalazi na obalskom, tj, primorskom delu kontinenta.
Posle još nekoliko dana provedenih isključivo sa prijateljima, uključujući i odlazak na Maksimov čas klavira, jednog lepog, sunčanog dana krenula sam u šetnju po Menhetnu. Prvo treba imati u vidu da je u pitanju bio januar i bilo je hladno (oko nule), ali nije duvao jak vetar, a ja sam bila dobro obučena, tako da je bilo sasvim fino i prijatno za jednu lepu šetnju.
Kada sam u Njujorku, ja odsedam u Kvinsu nedaleko od početne stanice jedne metro-linije, tako da uvek mogu da biram mesto za sedenje jer volim da gledam kroz prozor. Naime, ovaj metro kroz Kvins vozi po površini, a takođe i prelazi do Menhetna preko mosta i onda sedeći mogu lepo da posmatram grad.
Sama okolina metro-pruge i nije impresivna, ali mi se sviđa da u daljini gledam neke od čuvenih zgrada na Menhetnu koje se lako raspoznaju – Empajer stejt bilding i Krajslerova zgrada, na primer. Čak i sa mosta Menhetn može lepo da se posmatra, mada ograde i konstrukcija mosta svakako kvare pogled. Čim pređe na stranu Menhetna, voz ulazi pod zemlju i tu se više ništa ne vidi osim unutrašnjosti voza i usputnih stanica.
Za ovaj dan sam smislila da prošetam po središnjem delu Menhetna, tačnije po delovima koji se zovu Ist vilidž i Midtaun. Krenula sam od ulice Hauston i ta ulica je zanimljiva jer predstavlja jednu vrstu saobraćajno-urbanističke granice – grubo gledano južno od nje nalaze se svakojako isprepletane ulice koje su nazvane po raznim ličnostima ili pojmovima, a grubo gledano prema severu od Haustona kreće ona poznata njujorška mreža ulica i avenija. Popreko po Menhetnu idu ulice obeležene brojevima od 1 (prva posle Haustona) pa na dalje, dok duž Menhetna idu avenije. Ove ulice i avenije se po pravilu seku pod pravim uglom, a glavni izuzetak je Brodvej koji od 78. ulice pa ka donjim delovima Menhetna ukoso seče ovu mrežu saobraćajnica. Kako budem pisala o svojim šetnjama i posetama po Menhetnu, ja ću često pominjati brojeve ulica i/ili avenija i mada to može da se čini kao previše brojeva na jednom mestu, ipak se na taj način značajno olakšava snalaženje u jednom tako velikom gradu kao što je Njujork.
Kada sam iz metroa izašla na površinu, za početak sam se osvrtala i pokušavala da se orijentišem i setim detalja iz nekih svojih ranijih poseta Njujorku. Onda sam krenula prema 3. aveniji, a zatim skrenula u 9. ulicu. Ipak, pre svega sam počela da uživam u „pejzažu“ centralnog Menhetna.
Zgrade Njujorka
Njujork nije poput Londona, Pariza ili Istanbula, o Rimu da i ne govorim, gde postoji istorija koja se meri vekovima i milenijumima i koja se ogleda u građevinama, ulicama i spomenicima. Njujork je čedo 20. veka. Mada su ove delove kontinenta originalno naseljavali pripadnici plemena Lenape, prvo naselje na južnom kraju Menhetna je 1613. godine nazvano Novi Amsterdam (ostrvo je tada pripadalo Holanđanima). Od 1664. godine, kada su Englezi osvojili grad, on dobija svoj današnji naziv – Njujork, što znači Novi Jork. Ipak, Njujork tek u 20. veku prerasta u jedan od svetskih centara, pre svega kao centar međunarodnih finansija, ali i kulture, između ostalog, a jedno od glavnih obeležja su zgrade – njegove čuvene višespratnice koje su redovno među najvišim i najpoznatijim neboderima na svetu.
Dok sam tako šetala, prošla sam i pored par bezimenih zgrada koje ni zbog čega nisu poznate, ali su meni zapale za oko zbog boja fasade koje su intenzivno dolazile do izražaja po zimskom suncu, a osim toga su te zgrade bile tako tipične sa svojim požarnim stepenicama koje se obično vide samo na filmovima i u TV serijama.
Zgrade Njujorka
Prvi cilj moje šetnje ovog dana bila je poseta jednoj posebnoj radnji u koju ja već godinama volim da svratim kada sam u Njujorku. U pitanju je jedna mala radnja koja prodaje okultne, tj., magijske stvari. Davnih dana sam se ja upoznala sa nekim okultnim pričama i tako mi se pojavila potreba za Abramelinovim uljem. U pitanju je veoma posebna mešavina ulja koje se koristi u ceremonijalne magijske svrhe i pošto je to ulje veoma, veoma posebno, onda ono i ne može da se nađe svuda. Elem, u ovoj radnji ga ima. Kada sam prvi put došla u tu radnju i kada sam tražila ulje, osoba koja je radila kao prodavac pitala me je da li mi je potrebno ulje da spoljašnju ili za unutrašnju upotrebu, a ja sam uzela ono koje je moglo da se „konzumira“. Uzgred, to ulje se ne koristi za kuvanje, dakle u svakom slučaju nije predviđeno da se pije i guta, već se njegova upotreba svodi na krajnje simbolične količine.
Sledeći put kada sam bila u Njujorku, ponovo sam otišla u tu radnju i tada sam imala meni veoma simpatično iskustvo. Naime, prišla sam devojci koja je tu radila i tražila sam joj Abramelinovo ulje odmah naglasivši da mi je potrebno ono koje je za unutrašnju upotrebu. Ona me je pogledala TOTALNO zaprepašćeno i rekla da je Abramelinovo ulje otrovno i da nikako ne sme da se konzumira.
„Ali, ja sam ga već konzumirala,“ rekoh ja, očigledno i dalje veoma živa i živahna.
Devojka je i dalje bila sasvim u čudu, pa je otišla da se konsultuje. Dodatno je čitava situacija bila za mene smešna i blesava, jer je devojka nosila majicu na bretele i njeno telo je bilo kompletno istetovirano, a ona je oko vrata imala neke silne lance sa privescima u skladu sa radnjom u kojoj je radila. Za razliku od nje, pošto je i tada bila zima, a ja šetala napolju, ja sam na sebi imala neku žuto-crnu jaknu i šal koji se slagao sa njom, a kosa mi je bila upletena u kikice. Dakle, u odnosu na nju sam delovala kao Alisa u zemlji čuda (ništa lično, već samo hoću da naglasim koliko smo spolja delovale različito). Zatim se ona vratila sa jednim momkom koji se valjda razumeo u datu problematiku, pa smo nas dvoje još malo razmenili informacije, a onda mi je on uz put ispričao i kako se već sa 13 godina pridružio Satanistima, itd., pa me je na kraju pomalo konspirativno pitao:
„A Vi ste O.T.O.?“ (O.T.O. – Ordo Templi Orientis – poznata okultna organizacija)
Ja sam se samo nasmešila i rekla kako ne volim o tome da pričam, što mora da je mojoj spoljašnjoj Alisi dalo prizvuk neke TEŠKE skrivene magičnosti. Suština je da ja veoma retko to ulje koristim tako da bi ono završilo u mom telu, a i ako to uradim to je u toliko malim količinama da zaista nikada nisam imala nikakvih problema. S druge strane, ulje miriše čudesno lepo, a ja imam prijatelje koji bi voleli da imaju Abramelinovo ulje i koji iz raznih razloga ne mogu da dođu do Njujorka i ove radnje, pa onda ja rado volim da kupim par bočica kao poklon.
Tako sam i ovom prilikom 2016. godine došla do te radnje, ali sada već nisam davala nikakve informacije unapred, već sam samo tražila ulje, platila ga i izašla napolje.
Dalje sam šetnju nastavila cik-cak dok nisam došla do 14. ulice, a onda sam njom krenula ka parku Junion skver. Niz jednu od ulica koje prate pravac pružanja avenija, a ova se ulica zove Irving plejs i od parka Gramersi prelazi u aveniju Leksington, u daljini sam videla Krajslerovu zgradu.
Krajslerova zgrada, najviša sa desne strane
Krajslerova zgrada je 1930. godine sagrađena u stilu ar deko na uglu 42. ulice i avenije Leksington i 11 meseci je to bila najviša zgrada na svetu (u maju 1931. godine je taj primat preuzela Empajer stejt bilding). Mada ne više najviša ni u Njujorku ni na svetu, Krajslerova zgrada je ipak i dalje jedna od najznamenitijih i najlakše uočljivih na Menhetnu.
Hodajući dalje 14. ulicom stigla sam tako do ugla kod parka Junion skver i tu sam niz Park-aveniju videla vrh Velikog centralnog terminala, velike stanice za prigradske vozove, kao i još jednu poznatu njujoršku zgradu, a to je MetLajf. Takođe je zanimljivo i da su Veliki centralni terminal, zgrada MetLajf i još jedna zgrada podignuti tako da zauzimaju blok koji poprečuje Park-aveniju i ova avenija zapravo na tom mestu odstupa od pravog kretanja i zaobilazi ovaj blok zgrada. Uzgred, da bi se uvidele razmere Njujorka gde je sve nekako posebno veliko, da samo skrenem pažnju na to da od mesta odakle sam napravila sledeću fotografiju do zgrade MetLajf ima preko 2 km!
Junion skver, Park-avenija i zgrada MetLajf
Park-avenija i zgrada MetLajf
Mada zgrada MetLajf ima „samo“ 59 spratova, ona je ipak veoma zanimljiva po svojoj arhitekturi i istoriji. Sagrađena je 1963. godine kao zgrada sa najvećim komercijalnim kancelarijskim prostorom u to vreme po broju kvadratnih metara i tada se zvala zgrada Pan Am-a po tada najvećoj međunarodnoj avio-kompaniji koja je bankrotirala 1991. godine, pa je onda vremenom i sama zgrada promenila svoje ime.