Na terminalu za brodiće za javni prevoz u glavnom gradu Martinika, For-d-Fransu, kupila sam kartu do zatona koji se zove l’Ans a l’An. Ja mora da sam bila nekakav pomorac u nekom od svojih prethodnih života jer me uvek obraduje prilika da se vozim brodovima i ova kratka vožnja je za mene bila izvanredna stvar.
Utvrđenje For San Luj u glavnom gradu Martinika For-d-Fransu viđeno s mora
Utvrđenje For San Luj se nalazi na jednom dugačkom rtu koji odvaja širok zaton na koji izlazi stari centar For-d-Fransa i uzak a dubok zaliv u koji pristaju ogromni kruzeri o kojima sam već rekla šta mislim u prethodnom nastavku priča sa Martinika.
Utvrđenje For San Luj otprilike u sredini slike, a desno tipičan kruzer
Linija brodića kojim sam se vozila praktično je sekla veliki Zaliv For-d-Fransa na čijoj drugoj strani se nalazi nekoliko manjih zatona, a takođe i veći turistički centar u kojem postoji mnoštvo hotela i pansiona, a naravno i puno restorana, kafea i svega ostalog što prati turizam.
Pogled na rt preko puta For-d-Fransa gde postoji mnoštvo turističkih objekata
Brodićem smo prvo svratili do zatona Mitan, tj., Ans Mitan (Anse Mitan) gde su neki od putnika izašli, a onda smo mi preostali nastavili do sledećeg zatona, a to je ovog dana bilo moje odredište – Ans a l’An.
Pogled s brodića na Ans Mitan
Ans a l’An je nešto dublji zaton u odnosu na Ans Mitan, a takođe se razlikuje i po tome što je okružen brežuljcima na čijim padinama se nalaze brojne kuće za život i vile sa apartmanima za izdavanje.
Pogled s brodića na Ans a l’An
Pogled s brodića na Ans a l’An
Kada je brodić pristao uz dok, jednostavno sam sišla sa njega, ali se osvrnula da bih ga fotografisala.
Brodić-javni prevoz pored doka u Ans a l’An, a u daljini je For-d-Frans
Ovog dana sam rešila da se kupam, ali nisam bila oduševljena plažom. Ipak, rekla sam sebi da treba da se opustim, pa da vidim kako će stvari da idu u toku dana. Dok sam stajala na dugačkom drvenom molu kod kojeg se brodić parkirao, posmatrala sam plažu u l’Ans a l’An i razmišljala se gde bi mi bilo najbolje da se smestim. Odlučila sam se za srednji deo koji se nalazi između mola za pristajanje javnog prevoza i nešto manjeg mola koji verovatno koriste lokalni čamci.
Plaža Ans a l’An
Zapravo sam prvo odlučila da napravim pauzu za kafu, pa sam onda sedeći za stolom jednog restorana na plaži jednostavno posmatrala okolinu.
Posle sam otišla bliže vodi, ostavila svoje stvari kod jedne palme i ušla u vodu da se okupam. Nisam bila oduševljena jer je pesak tu bio sivkast, a takva je bila i voda pošto se pesak stalno dizao sa dna, ali mi je osveženje ipak prijalo.
Kada sam izašla iz vode, stajala sam neko vreme na plaži da bih se bolje i brže osušila, a onda sam malo i šetala s jedne strane plaže na drugu i tu kao skupljala razne školjke pošto ih talasi izbacuju na obalu. A u stvari sam tu samo šetkala da bi se što više osušila.
Dok sam se tako mlatila po plaži, videla sam da se jedan čamac dovezao do same plaže, onda ga je nekoliko momaka preko drvenih balvana prevuklo preko plaže i tu parkiralo, a zatim je više ljudi prišlo čamcu jer je došlo vreme da se kupuje sveži ulov.
Upravo je stigla „prodavnica ribe“
Ovog dana su u pitanju bile hobotnice i ribe. Zainteresovani kupci su bili i lokalni stanovnici, ali i posetioci koji borave na Martiniku tako što iznajme apartmane i onda kuvaju za sebe. Ja sam se tu muvala da bih malo slikala, ali su mi ubrzo rekli da glavni pecaroš to ne voli. Pa dobro, šta da se radi. Makar sam uslikala čamac pre otvaranja frižidera.
Tu je vagica, razna oprema, ali i ručni frižider sa svežom robom
Posle nekog vremena sam ponovo išla da se kupam, ali sam pre ulaska u vodu snimala da se vidi kako je voda siva i mutna, jednostavno zato što je pesak na toj plaži siv, a onda su i talasi valjali taj pesak, tako da utisak nije bio sjajan. Kao da sam na nekoj rečnoj plaži, a ne u tropima.
Voda na plaži Ans a l’An
Voda na plaži Ans a l’An
U međuvremenu su se navukli oblaci, ali je i dalje bilo toplo.
Onda je krenula neka veoma simbolična kišica, pa sam odlučila da se sklonim pod jedno drvo. Ali dok sam to obavila, kiša je već stala, a ja sam u međuvremenu shvatila da sam gladna, pa sam otišla u onaj isti restoran gde sam malopre pila kafu ovaj put da bih jela. Što se predjela tiče, to je bilo veoma jednostavno – u pitanju je bio moj apsolutni favorit na ovom putovanju, a to su riblji uštipci „akra d mori“.
Riblji uštipci „akra d mori“
Mislim da je ovo dobar trenutak i da dam recept za svoju verziju ovog jela. Original se pravi od suvog bakalara, ali moram da priznam da me mrzi da se petljam sa natapanjem suve ribe, već ja ove riblje uštipke pravim od oslića. Uostalom, oslić i pripada porodici bakalara, pa nisam previše omanula.
Akra d mori na moj način
- 500 g oslića u komadu (ne fileti)
- 2 čena belog luka
- 3 mlada luka
- 1 veza peršuna
- 1 ljuta papričica
- so i biber
- 300 g brašna
- 260 ml voda
- 1 prašak za pecivo
- 1 kašika belog ruma (može i rakija)
- sok od pola limuna
Oslić u komadu se stavi da se skuva, a u vodu se doda malo soli i na pola presečeni čenovi belog luka. Riba se kuva oko 20 minuta, a zatim procedi i ostavi da se prohladi. Zatim se skine koža i uklone kosti. U stvari, osim kičme, oslić ni nema kosti, tako da je ovo sve veoma lako.
Dok se riba kuva, u nekom od aparata za seckanje treba usitniti mladi luk, peršun i ljutu papričicu. To izvaditi, pa kada se riba prohladila (samo čisto meso), treba i tu ribu usitniti u tom aparatu, ali samo veoma kratko, tako da se ne napravi pašteta.
Zatim se u većoj posudi pomešaju brašno, voda, so (vrlo malo jer je riba već slana) i biber, kao i prašak za pecivo. Kada se to spoji, dodaju se povrće i riba, a onda i to dobro promeša. Na kraju se doda sok od limuna i beli rum (ovo je da bi testo manje upijalo ulje prilikom prženja). To se sve ostavi da stoji u frižideru oko sat vremena.
U duboku posudu se stavi dosta ulja koje treba da se dobro zagreje, a zatim se malim kašičicama vadi testo i stavlja u ulje da se uštipci isprže. Kada dobiju lepu boju, vade se iz ulja i stave na papirni ubrus da se ocedi višak ulja.
Riblji uštipci na moj način: „akra d'oslić“
Ali, što se tiče glavnog jela na plaži Ans a l’An, uzela sam neko jelo sa kapicama sv. Jakova za koje se ispostavilo da je najskuplje na jelovniku, a da se više nego uklapalo u moje finansije za taj dan, pa sam još više poželela da se častim. Nije bilo spektakularno, ali nije bilo ni loše.
Glavno jelo sa kapicama sv. Jakova
Na kraju mi je nekako, valjda zbog toplog vremena, najviše išlo pivo.
Lokalno pivo
Posle ručka sam se fino odmarala sedeći nešto duže u samom restoranu, a onda sam otišla da se još malo prošetam do kraja plaže.
Plaža Ans a l’An
Plaža Ans a l’An
Kada sam došla do kraja plaže posmatrala sam predeo pred sobom i ponovo mislila da mada naizgled sve deluje u redu, štaviše slike deluju veoma lepo i privlačno, meni ta boja vode koja je ličila na blatnjavu nikako nije prijala. Jasno mi je bilo da je u pitanju pesak, ali ipak... Valjda mi je u glavi sve vreme stajalo očekivanje tirkizne boje i zbog toga nisam uspevala da prevaziđem to da mi se voda nije dopadala vizuelno. S druge strane, mada nije bilo previše ljudi na plaži, bilo mi je jasno da ih ima i tu je svakako bilo turista-posetilaca koji su verovatno odsedali po brojnim vilama koje postoje na padinama obližnjih brežuljaka, pa se onda tako spuste do plaže. Hoću da kažem da ovo nije bila plaža sa pustog ostrva, ljudi tu dolaze, sunčaju se i kupaju, a verovatno su mnogi i realističniji od mene, sa manje očekivanja, pa onda mogu više da uživaju.
Bilo kako bilo, u neka doba sam rešila da se pokrenem i da napustim plažu Ans a l’An, pa sam krenula da stopiram. Ideja mi je bila da krenem da se vraćam u unutrašnjost ostrva, ali je slučaj hteo da je žena koja mi je stala kada sam stopirala išla baš do zatona Mitan ili Ans Mitan. To je onaj zaton u koji je pristao brodić na putu iz For-d-Fransa.
Mada ova plaža sama po sebi nije bila ni približno lepa kao prethodna, bilo je više ljudi i previše jedrilica, a i falilo joj je zelenilo i hlad, sama voda je za mene bila znatno privlačnija, tako da sam ostavila stvari na plaži i odmah ušla u vodu.
Plaža Ans Mitan
Plaža Ans Mitan
Posle divnog kupanja u kojem sam baš uživala izašla sam na obalu i tu duže čekala da se prosušim. Naime, bez obzira na temperaturu, zbog visoke vlažnosti vazduha kupaći mi se sporije sušio. Ipak, kada sam smatrala da se prosušio dovoljno, obukla sam se i onda krenula peške do obližnjeg rta Puant di Bu (Pointe du Bout).
Čitav ovaj rt koji se nalazi nasuprot glavnog grada For-d-Fransa posvećen je turizmu. Tu se nalazi mnoštvo hotela, restorana, vila za turiste, radnji, itd., a tu je i marina. Praktično, to je predstavljalo jedno veliko turističko naselje sa svim pratećim objektima. U odnosu na prethodna mesta gde sam bila, ovde je sve delovalo pretrpano, a takođe i ne previše privlačno.
Marina na rtu Puant di Bu
Detalj sa rta Puant di Bu
Detalj sa rta Puant di Bu
Ta šetnja po ovom urbanom delu me je dosta zamorila, ali sam onda imala sreće i u dva brza poteza sam se auto-stopom prebacila do odvajanja na glavnom putu za Dukos. Odatle sam lepo i lagano prepešačila do centra mesta, a onda i do stana u kojem sam imala iznajmljenu sobu.
Centar Dukosa sa crkvom Rođenja Presvete Bogorodice
Narednog dana sam po običaju doručkovala posle jutarnjeg umivanja, malo sam pročavrljala sa Ani, svojom gazdaricom, a onda sam sela da čekam Sandrin. Dogovor je bio da će doći po mene već u 8 ujutru da bismo išle na još jedan izlet po Martiniku, ali se u međuvremenu javila da će malo da kasni, tako da sam sela u dnevnu sobu i krenula da je čekam.
Takođe me je prethodno veče dočekao mejl od nje u kome me zove na roštilj u ponedeljak. Naime, društvo koje je živelo u kući na Martiniku gde i Sandrin planiralo je da tog dana pravi roštilj, a kako sam neke od njih već upoznala, pozvali su i mene. Ja sam za taj dan koji je bio moj poslednji dan na Martiniku planirala, a bogme i radovala se na samu pomisao, da ponovo idem na plažu Le Salin, jer je ona jedina vredna truda, ali sam takođe pomislila da možda ne bi bilo loše i da prihvatim ovaj poziv. Na kraju krajeva, na plaži sam već bila, a može biti zanimljivo da se družim.
Dakle, kada je došla po mene, prvo smo otišle u Pti Burg (Petit-Bourg) gde je ona živela, tj., gde je delila kuću sa još stanara. Tamo se Sandrin još dogovarala sa par devojaka oko roštilja i organizacije, a ja sam ujedno i dala svoj deo para za nabavku mesa i ostalog.
Zatim smo otišle, ovaj put samo nas dve, na plantažu Klemon.
Kod jedne palme koja raste ispred ulaza na plantažu Klemon
Plantaža Klemon je jedina plantaža (habitacion) na Martiniku koja je u celosti otvorena za javnost, a takođe je i jedino kreolsko domaćinstvo koje je na listi istorijskih spomenika. Termin plantaža ovde obuhvata imanje i sve objekte (glavna kuća, kuhinja i smeštaj za radnike, itd.), a takođe se tu nalazi i starinska destilerija kao i novi pogoni, pošto se ovde proizvodi rum, kao i različiti objekti gde rum treba da odleži, podrumi, kancelarije, itd. Naime, ova plantaža se smatra centrom proizvodnje takozvanog „poljoprivrednog ruma“ (rhum agricole), a to je rum koji se pravi isključivo od soka od šećerne trske. Pošto se smatra kvalitetnijim, ovo je ujedno i rum koji je skuplji od onih vrsta koje se prave od melase šećerne trske.
Međutim, glavni razlog zašto je Sandrin htela specifično ovde da dođe, a ja je pratila u tom njenom pohodu, leži u činjenici da plantaža Klemon obuhvata i 17 hektara bujne botaničke bašte, koja je zapravo više kao jedan veliki park.
Ulazak u deo botaničke bašte na plantaži Klemon
Ulazak u deo botaničke bašte na plantaži Klemon
Kako je Sandrin veliki zaljubljenik u biljke, onda je bilo sasvim normalno da je želela da ovde dođe. Ja sam je, dakle, samo pratila na tom njenom izletu, ali se nisam ni najmanje pokajala. Bila je to jedna zanimljiva poseta velikoj botaničkoj bašti. S druge strane, ja sam poznata kao osoba koja voli dosta da fotografiše, ali nivo detalja koji je na različitim biljkama fotografisala Sandrin prevazilazi sve što sam ja ikada uradila. Bilo mi je sasvim zanimljivo da je posmatram kako obraća pažnju i fotografiše svaki delić biljke i mislila sam da tako i ljudi koji sa mnom putuju moraju da imaju puno razumevanja i strpljenja za moje fotografsko detaljisanje.
Ushićena Sandrin
Čak je i ona moja gornja slika sa ogromnom palmom ispred ulaza na plantažu nastala tako što je Sandrin stala kolima da bi na miru zagledala i fotografisala te palme. Mada sam srazmerno dosta uspela da shvatim od onoga što mi je Sandrin pričala, bila je zaista šteta da ne znam francuski više, jer je bilo očigledno da sam ovde u društvu stručnjaka. Upravo mi je Sandrin ispričala poreklo naziva za jednu palmu sa Madagaskara koju smo ovde videle da raste. U pitanju je putnikova palma (Ravenala madagascariensis), a detalji vezani za nju mogu da se pročitaju u jednom delu mojih priča sa Madagaskara (https://www.svudapodji.com/madagaskar-22/).
S druge strane, za razumevanje naziva biljaka, pomagalo mi je to što u bašti postoje manje table sa nazivom obližnje biljke, uključujući i njeno latinsko ime. Tako sam saznala da je ovaj gustiš sa leve strane slike zapravo slonovo uvo (Alocasia macrophylla).
Detalj iz botaničke bašte sa slonovim uvetom
Na samom ulazu u deo sa botaničkom baštom postoji i jedno fantastično banjan drvo (Ficus benghalensis).
Banjan drvo na levoj strani fotografije
O ovoj vrsti drveta sam već pisala u svojim pričama o putovanju po Indiji 2007. godine (https://www.svudapodji.com/indija-16/), ali bih sada mogla da pomenem i to da se ovo drvo lako prepoznaje jer njegovi vazdušni koreni vise poput kose. Kada vazdušni koren naiđe na bilo šta što može da mu predstavlja nekakvu podlogu, on se hvata za nju, pušta korenje u zemlju koje zatim prekriva tu podlogu, a sam vazdušni koren se pretvara u stub, tj, u stablo. Ipak, ovo drvo se ne smatra parazitskom biljkom jer se ono ne hrani tim svojim „domaćinom“. Njemu jednostavno treba puno prostora i ono taj prostor otima. Ono što mi je dodatno impresivno kod ovog drveta jeste njegovo potporno korenje koje se jasno vidi na gornjoj fotografiji.