Njujork-Martinik 2016, 11. deo (Martinik)
U okviru botaničke bašte koja postoji na plantaži Klemon (Habitacion Clement) nalazi se i par jezeraca, a oko njih osim raznog drveća postoje i različite savremene skulpture.
Jedna od prvih vrsta drveća na koju sam ovde naišla, a koja za mene kao Evropljanku predstavlja čistu egzotiku i manifestaciju neverovatne maštovitosti tvorca, jeste drvo topovsko đule (Couroupita guianensis). To sam drvo već ranije pominjala u okviru putovanja po Brazilu (https://www.svudapodji.com/brazil-1/).
Naravno, tu je i njegov veoma zanimljiv cvet.
Kada već govorim o biljkama sa „eksplozivnim“ nazivom, svakako moram da kažem nešto i o drvetu dinamitu (Hura crepitans) koje sam ovde takođe videla.
Kad se ovako pogleda kako mirno raste pored jezerceta u botaničkoj bašti na plantaži Klemon, čovek bi se možda i začudio otkud ovakav naziv. A ono – u pitanju je jedno od najopasnijih drveta na svetu! Već kad mu se približite, jedan nivo opasnosti (a ima ih više) postaje sasvim jasan.
Osim ovih bodlji po čitavom stablu, ovo drvo je i otrovno, ali ni to nije sve. Njegov naziv dolazi od činjenice da kada njegov plod sa semenom skroz sazri i osuši se, on se rasprsne tako jako da se čuje zvuk sličan eksploziji, a semenke mogu da lete do preko 15 metara udaljenosti i to je dobro za razmnožavanje drveta. Ali ipak ono što ovo drvo čini posebno opasnim kada je u pitanju njegovo razbacivanje semenja jeste da te semenke mogu da lete brzinom od preko 200 km/h i ako se neka osoba ili životinja nalaze u blizini, ove semenke mogu ozbiljno da ih povrede.
Kada sam ja šetala pored ovog drveta, mada sam mu videla i uslikala plod (u obliku male bundeve), bilo je jasno da je plod još zelen, tako da nije bilo nikakve opasnosti.
Drvo dinamit inače prirodno raste u Južnoj i Severnoj Americi, a sa američkog kontinenta (više iz sredine, tj., iz Srednje Amerike i sa severa Južne Amerike) potiče još jedno drvo koje takođe iz daljine deluje sasvim u redu. U pitanju je drvo seiba ili kapok, a zovu ga i svileno-pamučno drvo (Ceiba pentandra).
Ali, kada mu se približite, opet vidite nekakve bodlje i to poprilično velike.
Ipak, ovo je jedno dosta korisno drvo i osim što može da naraste do impresivnih 73 m u visinu, ono se komercijalno gaji zbog vlakana koja su poput svile ili pamuka (otud jedan od naziva – svileno-pamučno drvo), a koja se dobijaju iz njegovih čaura sa semenom. Delovi drveta se takođe koriste u tradicionalne medicinske svrhe, a osim toga ovo je i sveto drvo Maja.
Tu je naravno bilo i raznog drugog drveća, između ostalog i ogromni bambusi, hlebno drvo (Artocarpus altilis), tik (Tectona grandis), kao i gumijevac (Ficus elastica).
Mada gumijevac koji potiče iz južne i jugoistočne Azije i koji pripada istoj grupi smokava kao i banjan drvo (pomenula ga u prethodnom nastavku priča) sadrži veliku količinu lateksa, prirodna guma ili kaučuk se komercijalno proizvode od lateksa koji se prikuplja iz amazonskog/brazilskog kaučukovca (Hevea brasiliensis) koji zapravo potiče iz Južne Amerike.
Ovde na plantaži Klemon videla sam i jedan baobab i to specifično afrički baobab (Adansonia digitata). Kada sam pripremala ovu priču, to mi je bilo posebno zanimljivo jer sam nekoliko godina posle ovog putovanja imala prilike da vidim sasvim druge vrste baobaba koje su endemske na Madagaskaru.
Sandrin i ja smo ovde obilazile drveće oko dva jezerca koja postoje u okviru botaničke bašte i koja svakako samo još više uvećavaju lepotu čitavog parka.
Posle kruga oko jezeraca, vratile smo se u pravcu drvoreda sa kraljevskim palmama (Roystonea regia). Tu sam se malo igrala sa fotografisanjem.
Ipak, ma koliko ja fotografisala i igrala se sa tim, ovom prilikom sam bila bleda senka u odnosu na Sandrin. Imajući u vidu da je luda za biljkama i da joj je to profesija, ona je slikala svako drvo, svaki list, svako stablo, a o cvetovima i plodovima da i ne govorim. Čekajući je da islika sve što je želela, povremeno sam osećala nagoveštaje dosade, ali sam na kraju ipak uspela sasvim dobro da se opustim, prepustim i da uživam. Na kraju krajeva, tako mora da se osećaju i moji prijatelji kada ja počnem da fotografišem.
Oko parka smo videle plantaže banana, ali je sada pred nama bilo i obilaženje jednog dela botaničke bašte u kojem rastu brojne različite palme.
Mada palme često uz svoj naziv imaju i „drvo“, one su samo drvolike, a zapravo nisu pravo drveće jer nemaju godove. Njihovo „stablo“ zapravo nastaje od listova koji su se osušili i otpali, a takođe se i prečnik stabla ne uvećava s godinama kao što je to slučaj kod pravog drveća.
Ipak, pre nego što smo krenule da se malo bavimo palmama, prošle smo pored jednog drveta, kalabaš (Crescentia cujete), koje u ovom slučaju nije bilo veliko, ali je zato imalo prilično veliki plod.
Prošle smo i pored nekoliko velikih drveta manga na kojima su se videli plodovi, ali je bilo jasno da voće još nije bilo zrelo.
Onda smo se popele na jedno uzvišenje gde se nalazi stari mlin za šećernu trsku koji je nekada davno radio na životinjski pogon.
Mlin je svojevremeno bio napravljen na Haitiju, ali su ga ovde doneli da bi se koristio za ceđenje soka iz šećerne trske tako što su volovi vukli poluge mlina u krug. Vremenom je tehnologija ceđenja šećerne trske napredovala, pa je mlin izgubio svoju svrhu i onda su ga demontirali. Ipak, 1998. godine je ponovo sklopljen i postavljen je ovde na čistini kao deo industrijske izložbe.
U blizini mlina raste i nekoliko meksičkih plavih palmi (Brahea armata) koje, kao što može da se zaključi iz njihovog imena, prirodno rastu u Meksiku. Mnogo više od specifične boje lišća ove palme, mene su oduševili sami listovi koji kao da imaju više od jednog punog kruga u sebi, pa trake lista koje izrastaju iz jedne lisne drške nisu raširene kao prsti na ruci, u jednoj ravni, već talasaju par puta praveći neku vrstu karnera.
Tu je ponovo bila jedna velika palma – gigantska palma (Corypha umbraculifera). Kažem „ponovo“ jer sam se kod jedne takve palme koja raste ispred ulaza na plantažu već slikala, a to može da se vidi u prethodnom delu priče sa putovanja po Martiniku.
Ova palma originalno dolazi sa juga Indije i sa Šri Lanke, i to je jedna od najvećih palmi na svetu – može da naraste do visine od 25 metara. U vezi sa njom postoji još par zanimljivosti. Ona može da živi oko 60 godina u proseku, ali pripada monokarpnim biljkama, što znači da cveta samo jednom u toku svog života. Ali kad cveta, onda stvarno cveta – njena cvast je najveća cvast na svetu. Kada palma konačno procveta posle nekoliko decenija života, potrebno je oko godinu dana da bi njeni sitni plodovi sazreli i svaka ta voćkica ima po jednu semenku. Posle sazrevanja ploda, palma jednostavno ugine.
Ovde sam videla i palmu sa crvenim stablom koja bi mogla da se zove „karmin-palma“ (Cyrtostachys renda). Ona poreklo vodi sa jugoistoka Azije.
Bilo je tu još dosta različitih palmi, ali ja više nisam mogla da se bavim njihovim nazivima, već sam samo fotografisala neke od njih i neke njihove delove.
Kada smo završile sa obilaskom ovog dela sa palmama, već smo bile prilično crknute od umora i vrućine, ali je ipak trebalo da se obiđu i neki delovi destilerije.
Kao što sam u prošlom delu priče već pomenula, na ovoj plantaži se proizvodi veoma kvalitetni „poljoprivredni rum“ (rhum agricole) koji se pravi od soka šećerne trske. Tokom obilaska ovih pogona, pokazali su nam gde se rum skladišti u drvenim burićima, ali su naglasili da zbog temperature i poroznosti buradi godišnje oko 8% količine ruma ispari. Zbog toga oni dopunjavaju ove buriće, a ujedno tom prilikom i provere kakvo je stanje pića.
Bilo je tu i dosta drugih industrijskih delova, pogona i skladišta, ali moram da priznam da me to baš i nije toliko zanimalo. Uz Sandrin sam i ja više bila zainteresovana za razne biljke na koje smo ovde nailazile.
Ovde sam videla i jedan plod drveta dinamita koji je delovao dosta suvo, pa sam se pitala da li bi bilo mudro da se odmaknem od ovog drveta da me ne bi povredila leteća semenka.
Tako smo se uputile i ka upravnim zgradama koje pripadaju plantaži.
Tu sam uočila još jedno drvo koje sam često viđala u tropskim predelima, a za koje sam vremenom shvatila da je originalno sa Madagaskara. U pitanju je plameno drvo (Delonix regia).
Ovo drvo koje tokom kišne sezone bude u potpunosti prekriveno crvenim cvetovima gaji se i kao ukrasno drvo, ali i zato što ima gustu krošnju pa pravi hladovinu. Zanimljivo je, međutim, da ne treba da se sadi blizu kuće jer ima izuzetno jak koren koji može da uništi i najjače temelje.
Zatim smo Sandrin i ja otišle do dvorišta oko kojeg su raspoređene neke kuće za koje pretpostavljam da su upravne zgrade i tu smo videle veliko drvo tamarinda (Tamarindus indica).
Mada ovo drvo potiče iz Sudana, vremenom su ga ljudi proširili širom tropskih i suptropskih područja. Drvo pripada mahunarkama i njegov plod sadrži pulpu koja se koristi u kuhinjama širom sveta, posebno u Meksiku i na jugu Azije.
Ali što se drveća tiče, moj favorit je ipak banjan drvo sa svojim impresivnim i masivnim potpornim korenjem.
Ovde smo negde otprilike i završile obilazak drveća i biljaka, mada smo svuda nailazile na razne cvetajuće biljke koje rastu između industrijskih objekata. Takođe smo naletele i na jednog lokalnog skakavca, a možda je i on u stvari naleteo na nas. Tačnije na Sandrin.
I onda smo još pogledale i izložbu nekog savremenog haićanskog slikara, čime smo završile obilazak ove plantaže. Na kraju se ispostavilo da smo ovde ostale čitavih 5 sati!
Gladne i žedne smo se odvezle do mesta L Fransoa (Le François) gde smo planirale da sednemo negde i nešto lepo pojedemo, ali se ispostavilo da je to bilo neizvodljivo jer su restorani već bili zatvoreni za ručak (bilo je kasno popodne), a i bila je nedelja. Zato smo malo prošetale.
L Fransoa je mesto na atlantskoj obali Martinika i odatle kreću brojne ronilačke ekskurzije pošto u blizini ima više manjih ostrva, ali se, sudeći po broju mreža koje su ležale na dokovima, odatle ide i u ribarenje.
Na kraju smo ipak našle jedan restorančić čiji je bar još radio, a oni su nam ponudili ribu za poneti. Kada su nam je doneli predložili su nam da je ipak pojedemo u restoranu, mada je riba bila spakovana u odgovarajuću posudu. U pitanju je bio morski grgeč, što je vrsta ribe koja živi u zapadnom Atlantiku.
Posle jela smo malo prošetale pored luke, a onda smo se odvezle i do mesta L Rober (Le Robert). Bilo je već 5 popodne, a pošto je Sunce zalazilo oko 6, nismo imale još mnogo vremena da bilo šta obilazimo. Samo smo obišle jedan krug peške po malenom parku pored obale i to je bilo to.
Zatim smo sele u kola da bi me Sandrin vratila u Dukos. Mada je poseta ovog dana za mene bila pomalo neuobičajena, ipak mi je bilo veoma zanimljivo jer sam dosta toga novog videla i naučila, a i Sandrin je bila veoma zabavno i prijatno društvo. Pre nego što sam se vratila u svoju iznajmljenu sobu, iz kola sam još malo uživala u bojama i prizorima koje je stvaralo Sunce u zalasku.