Njujork-Martinik 2016, 12. deo (Martinik, Njujork)
Za poslednji dan na Martiniku sam originalno planirala, a bogme i radovala se, da ponovo idem na plažu Le Salin, jer mi se ona jedina činila vredna truda i prevoženja auto-stopom po ostrvu. Međutim, par dana ranije sam dobila mejl od Sandrin, Francuskinje s kojom me je upoznala gazdarica sobe u kojoj sam odsedala, u kome me zove na roštilj koji organizuje sa društvom koje iznajmljuje sobe u istoj kući gde i ona. Mada je dan na plaži svakako zvučao veoma primamljivo, zaključila sam da može da bude zabavnije i zanimljivije ako odem da se družim sa ljudima. Nisam se pokajala.
Dakle, pre podne je Sandrin došla kolima po mene, ali smo prvo svratile da kupimo sveže voće i povrće (meso je već bilo kupljeno i mariniralo se), a onda smo se odvezle do te kuće na nekom brdašcetu na obroncima sela Pti-Burg.
Ja sam još na samom početku svog kratkog boravka na Martiniku zajedno sa Sandrin upoznala i Kristel, kao i Silvan. Meni je druženje sa njima bilo prijatno, a činilo mi se i da se one dobro slažu. Međutim, kada smo Sandrin i ja stigle do kuće ispostavilo se da je u međuvremenu došlo do neke teške frke između Silvan (koja je zapravo sestra gazde od kuće) i Kristel (koja je bila jedna od gošći). Na kraju se Kristel pokupila i skroz iselila, a meni ništa nije bilo jasno. Eto, treba učiti strane jezike da ne biste bili previše zbunjeni.
Pošto ništa baš mnogo pametno nisam imala niti mogla da pričam, ja sam lepo slikala dvorište kuće i okolinu. Gledajući nebo koje je bilo dosta oblačno, a povremeno bi dunuli naleti vetra i sitna kiša bi počela da pada, dok sam bila sigurna da će u nekom trenutku početi i da lije, mislila sam kako je u stvari dobro da nisam otišla na plažu.
Međutim, kako sam se kasnije fantastično opustila i uživala u druženju uz sva jezička ograničenja nisam više ni bila svesna vremena i nije mi ni bilo bitno da li sunce sija ili ne. Osim Stiva, Amerikanca, koji je takođe ovde imao iznajmljenu sobu, svi ostali su bili Francuzi, bilo da su došli iz evropske Francuske ili su lokalno stanovništvo. Neki su bili gosti, a neki su bili članovi Silvanine familije. Drugim rečima, mogla sam normalno da pričam samo sa Stivom pošto smo, naravno, pričali na engleskom. Ostalo vreme sam ja uglavnom bledo gledala, ali sam povremeno uspevala i da nešto kažem. Mada je moje poznavanje francuskog bilo daleko od dobrog i tečnog, ipak je solidno funkcionalno.
Posle one početne trzavice vezane za odlazak Kristel, pripreme za roštilj su krenule. Za početak smo Sandrin i ja izvadile iz kola voće i povrće koje smo kupile. Između ostalog tu su bile i tropske jabuke, vrsta voća koje pripada rodu Annona. Postoji par vrsta voćaka koje pripadaju ovom rodu. Već sam ranije u svojim pričama pominjala čirimoju (Annona cherimola) koju sam jela u Ekvadoru i Peruu, a ovo je varijacija na temu i između ostalog je zovu i graviola (Annona muricata).
Onda smo u nekom trenutku počele da pripremamo salatu, dok je i roštilj raspaljen, a meso je krenulo da se peče.
Uz meso je, između ostalog, bio predviđen i nekakav kupovni „kreolski“ sos. Nije me mrzelo, već sam pogledala sastav. Bio je vrlo jednostavan: crni luk, suncokretovo ulje, sirće, ljute papričice habanero, so i limuntus. Evo kako je izgledao kada se iz tegle prebacio u činiju:
U neka doba je meso bilo gotovo, pa smo onda svi seli za sto i uživali i u jelu i u druženju.
U toku dana su nam dolazili razni članovi Silvanine porodice. Između ostalih je tu bio i jedan čovek za koga nisam ukapirala niti kako se zove niti ko je on. Mogao je da bude Silvanin rođeni brat, partner, rođak ili komšija, a nije bilo ni mnogo svrhe da se raspitujem. Ono što je bilo zanimljivo jeste da je on kao posvećeni Katolik bio u poseti u jednom mestu koje je vrlo blizu Srbije, pa je tačno znao odakle sam. (U pitanju je Međugorje u Bosni i Hercegovini.)
Mada mi je čitav dan bio vrlo prijatan, negde kasnije popodne kažem ja Sandrin da bih mogla i da krenem, a bilo je bitno da to kažem upravo njoj jer je trebalo da me ona odveze u Dukos. Međutim, ona je predložila da još malo sačekam pa da onda prvo odemo do Sant-Ane da odvezemo Stiva, a posle ćemo i mene. Ja sam kroz šalu rekla da je to u redu, a da onda možemo i da se okupamo na plaži Le Salin.
Tako smo u neka doba krenuli. Sunce je već uveliko bilo u zalasku, a Silve, brat od Silvan koji nas je zapravo vozio, odlučio je da idemo nekim drugim putem, a ne glavnim, da bismo mogli još nešto da vidimo. Sandrin i ja smo sedele pozadi sa skroz otvorenim prozorima i svaka je virila kroz svoj prozor i upijala još ono malo prizora koji su mogli da se vide pri smanjenoj sunčevoj svetlosti. Povremeno bi se okrenule jedna prema drugoj sa ogromnim osmehom na licu i mene smo podsećale na dva srećna kučeta koja vire kroz prozor kola. Bila sam izuzetno zadovoljna i razdragana.
Kada smo Stiva odvezli do Sant-Ane, nas troje smo zaista i otišli do jedne plaže!!! Već je bio skroz mrak, tj., pala je noć, ali je Silve rekao da ćemo ići na neku plažu gde je malo i osvetljeno. To je bila plaža u zatonu koji se zove Ans Figijer (Anse Figuier). Osvetljenje je dolazilo od uličnih lampi kod parkinga gde smo i ostavili kola.
Kada sam ušla, voda je bila divno topla i ja sam bila apsolutno oduševljena doživljajem, ali mi je ubrzo počelo da biva sveže pa sam izašla. Na svu sreću sam kod sebe imala peškir od mikrofibera, tako da sam se brzo osušila.
Kada su i njih dvoje izašli i obukli se, Silve je krenuo na kraj plaže i nekuda se zavukao, a nas dve smo ga pratile jer nas je vodio da nam pokaže neko drvo koje je slikao i čiju nam je fotografiju pokazao dok smo još bili u kući. Ja sam iskoristila priliku i slikala njih dvoje uz pomoć blica kao sećanje na sjajno noćno kupanje.
Kasnije sam proverila preko interneta kakva je ova plaža Ans Figijer po danu i bila sam zadivljena bojama. Možda sam ja sve vreme svog boravka na Martiniku jednostavno išla na pogrešna mesta. Hm?!
Zatim smo se vratili do kola, a njih dvoje su me dovezli do Dukosa. Taj večernji izlet je predstavljao savršen kraj mog boravka na Martiniku i dodatno ulepšavanje opšteg utiska.
U stanu kod Ani sam se okupala i oprala kosu, malo proverila internet, jela svež mango i spakovala se. Već naredno jutro sam imala let direktno za Njujork. Ipak, pre priče o povratku u Njujork da samo kažem i to da sam zahvaljujući sjajnom sticaju okolnosti, svojoj prilagodljivosti, Aninoj preduzimljivosti i Sandrininoj ljubaznosti i našem dobrom slaganju, ja zapravo fantastično lepo obišla Martinik.
Bez obzira što je na aerodromu na Martiniku napolju bila prijatna jutarnja temperatura, u avionu su raspalili po klimi kako bi nas verovatno pripremili na pad temperature od 20 i više stepeni. Meni su u malom rancu bili topli duks i zimska jakna, tako da sam spremna, jer dok sam ja uživala u toploti i suncu Martinika, u Njujorku je pao veliki sneg. Ipak, još pre nego što sam se vratila, sneg je bio sklonjen sa ulica, pa sam se onda jednostavno taksijem sa aerodroma prebacila do kuće svojih prijatelja u Kvinsu.
Imala sam još nepunih nedelju dana u Njujorku i to vreme sam uglavnom provela družeći se sa prijateljima.
Ipak, u par navrata sam išla u nekakve obilaske. Jedan dan sam smislila da hoću da kupim neki začin koji baš i ne mogu da nađem gde god mi padne na pamet, već sam čak i ovde morala da tražim specijalizovanu radnju sa začinima iz Indije. U stvari, meni je samo bio potreban izgovor za šetnju po centralnim delovima Njujorka, doduše po veoma hladnom, ali ipak sunčanom danu.
Tako sam prošla avenijom Leksington i ponovo videla Krajslerovu zgradu (detalji dati u: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-1/).
Verovatno sam već ranije rekla da ja jako volim da šetam po Menhetnu, a onda su mi različite lako prepoznatljive zgrade zanimljivi reperi. Jedna od njih je i Zgrada Sitigrup-centar, tj., Sitigrup-centar bilding (detalji dati u: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-4/).
A onda sam izbila i na 5. aveniju i tu sam krenula u pravcu Empajer stejt bildinga (detalji dati u: https://www.svudapodji.com/njujork-martinik-2/).
Amerikanci su generalno govoreći velike patriote i čini mi se da na svojim putovanjima nigde nisam toliko često viđala nacionalne zastave kao u SAD-u.
Sledećeg dana sam želela da ponovo iskoristim lep i sunčan dan i da obiđem nešto što ranije nisam. U pitanju je poznati Bruklinski most. Za početak sam krenula metroom ka Menhetnu gde sam se prebacila na drugu metro liniju da bih otišla do Bruklina. Uz put sam, između ostalog, posmatrala ostatke snega koji je padao prethodne sedmice.
Kada sam stigla u Bruklin, prvo sam zapravo videla jedan drugi most, a to je most Menhetn. U pitanju je 2 km dug viseći most čija je izgradnja završena 1909. godine.
A onda sam se uputila ka parku pored Ist rivera odakle se pruža divan pogled na Bruklinski most i krajnji južni deo Menhetna.
Mada je dan bio savršeno sunčan, bilo je veoma hladno, tako da osim mene skoro nikoga nije bilo u ovom parku. Ipak, tabla sa upozorenjem je stajala – nije bilo dozvoljeno da se na ovaj travnjak puštaju psi i da se donosi nameštaj. Pitala sam se da li je nekome nekada palo na pamet da ovde donese orman?
Šalu na stranu, iz ovog parka i sa obale Ist rivera pruža se zaista veoma lep pogled na mostove i na Menhetn.
Odavde se prema severu vidi i most Vilijamsburg.
Ali da se ja vratim na temu Bruklinskog mosta zbog kojeg sam i došla ovde. Sva pomenuta tri mosta spajaju Menhetn i njujoršku opštinu Bruklin, ali je Bruklinski most najstariji, tj., prvi kojim je ostvarena fiksna veza između ova dva dela grada. Otvoren je u maju 1883. godine.
Onda sam poželela da se popnem na most i njime peške pređem do Menhetna, ali sam malo lutala. Ipak, ne previše i uskoro sam bila na pešačkoj stazi koja je deo mosta.
Osim Menhetna, sa Bruklinskog mosta mogu da se vide i neke druge znamenitosti Njujorka. Na primer, ostrvo Liberti sa Kipom slobode. Kip slobode je čuvena skulptura koju je Francuski narod poklonio narodu Sjedinjenih američkih država. Čitava kompozicija je visoka 93 metra (od tla do vrha baklje), sama skulptura rimske boginje Libertas napravljena je od bronze i visoka je 46 m, a sve je to postavljeno na ostrvu Liberti 1886. godine. Zapravo, to maleno ostrvo se tada drugačije zvalo, a svoje sadašnje ime (liberty znači sloboda, dakle u prevodu „Ostrvo slobode“) dobilo je tek 1956. godine.
A, naravno, i na drugoj strani je imalo šta da se vidi.
Kada sam peške stigla na Menhetn, malo sam prošetala po tom kraju, a onda ušla u metro i lagano se vratila u svoj njujorški dom.
Narednog dana sam prvo Milani pravila društvo dok je obavljala neke sitne poslove u kraju u kojem živi, a posle sam se spakovala, jer sam se tog dana vraćala kući. Popodne smo sa Mitrom otišli po decu u školu, a onda njihovoj kući na ručak. Posle su deca imala još nekih obaveza i tu smo ih svuda pratili pre nego što ih je Velislav „preuzeo“. Hoću da kažem da sam poslednji dan intenzivno provela u društvu svojih prijatelja i to mi je veoma prijalo. Kasnije su me ti prijatelji odvezli i na aerodrom.
Vreme koje sam provela kod njih u gostima bilo mi je apsolutno predivno i čini mi se da mi je proletelo. Kad god uživam na nekom mestu pomislim kako nema razloga da tu ne dolazim češće, a eto, opet je prošlo nekoliko godina i ja se sa svojim prijateljima nisam videla uživo. Ipak, to ni na koji način ne umanjuje moju bliskost sa njima, ljubav i želje da im sve bude najbolje. Uvek!