Njujork-Martinik 2016, 3. deo (Njujork)
Posle završetka obilaska Američkog prirodnjačkog muzeja, nastavila sam dalje sa šetnjom po ulicama Njujorka. Prvo sam skrenula u 67. ulicu da bih došla do avenije Kolambas koja se dalje ka donjim delovima Menhetna nastavlja u 9. aveniju.
Naime, u bloku koji čine avenija Kolambas i avenija Amsterdam (koja prelazi u 10. aveniju), kada seku 62. i 65. ulicu, nalazi se Linkoln-centar, tj., zvanično Centar za scenske umetnosti Linkoln. Taj kompleks obuhvata Operu Metropoliten, Njujorški gradski balet, Njujoršku filharmoniju, pozorište, itd. Osim ovih čuvenih svetskih institucija, kompleksu Centra Linkoln pripada i takođe čuvena muzička škola Džulijard, mada se ona nalazi na drugoj strani 65. ulice.
Posle kraćeg zadržavanja na ovom mestu nastavila sam dalje ulicom Brodvej koja kod Linkoln-centra seče aveniju Kolambas. Kada Brodvej dođe do sledeće avenije koja se ka donjim delovima Menhetna zove 8. avenija, a pre toga prolazi pored Central-parka kao granična ulica, pa se zove ulica Zapadni Central-park, to proširenje se zove Kolambas srkl (u značenju: kružni tok Kolumbo). Tu se nalazi i jugozapadni ćošak Central-parka.
Dok sam čekala na semaforu da mi se uključi zeleno vidim pored sebe Malkolma Gledvela, novinara po zanimanju, a meni veoma dragog i simpatičnog autora niza bestselera, kako cupka u mestu jer je bio u punoj „uniformi“ za džogiranje. Kako nam se upalilo zeleno svetlo, tako je on ubacio u veću brzinu i otrčao u park na svoju rekreaciju. Ma kako veliki bio, Njujork je i dalje mnogo manji nego što može da se čini na prvi pogled.
Pošto je bio januar, mrak je pao relativno rano, a ja sam se uputila u pravcu stana u kojem živi mlađi deo mojih prijatelja. Stigla sam malo ranije, pa sam to iskoristila da odem na obalu Ist rivera odakle sam imala divan pogled na Menhetn noću.
Kada sam davnih dana prvi put bila u Njujorku, skoro svako veče smo Velislav i ja kolima išli iz Kvinsa na Menhetn i ja sam se tada zaljubila u taj fantastični prizor koji se video na horizontu, a koji stvara veliki broj zgrada i to ogromno mnoštvo osvetljenih prozora. Tada sam pokušavala da to snimim aparatom koji sam koristila u to vreme, ali nikako nisam uspevala da napravim zadovoljavajuću sliku. Uvek je ispadalo mutno. Sada mi to fotografisanje više i nije toliko bitno, mada u tome uspevam koliko-toliko, ali i dalje jako uživam u tom impresivnom utisku koji na mene ostavlja noćna silueta Menhetna.
Narednog dana sam opet u planu imala šetnju po gradu i odlazak do muzeja, ali sam za početak ponovo išla metroom i ponovo sam uživala u pogledu ka Menhetnu dok je voz prolazio kroz Kvins.
Ponovo je bio divan sunčan dan, ali vrlo hladan, a uz to je duvao i veoma jak vetar što je značilo da je osećaj hladnoće bio veoma izražen. Na svu sreću sam imala dobru toplu odeću na sebi, pa je sve nekako bilo lakše.
Rešila sam da nastavim sa svojim obilaženjem njujorških muzeja, pa sam tako došla do muzeja Gugenhajm. Muzej je nazvan po Solomonu Gugenhajmu, biznismenu i kolekcionaru umetničkih dela, koji ga je i osnovao 1939. godine kao „Muzej ne-objektivnog slikarstva“. Kolekcija muzeja obuhvata dela od Impresionista do savremene umetnosti, a osim po radovima koji su ovde izloženi, muzej je veoma poznat i prepoznatljiv i po svom obliku. Ja se ne razumem mnogo u arhitekte, ali za autora ovog muzeja sam čula čak i ja. U pitanju je Frenk Lojd Rajt.
Muzej se nalazi na Petoj aveniji, odmah preko puta Central-parka, i ja sam ušla unutra ali sam neobično brzo i izašla. Naime, glavna postavka je bila zatvorena zbog nekakvih radova, a ja nisam bila nešto posebno rada da obilazim neke specijalne izložbe koje su mogle da se posete. Rešila sam da, umesto toga, malo prilagodim svoj plan za taj dan, pa sam prvo prešla ulicu i krenula da se spuštam kroz park, a paralelno sa Petom avenijom.
Tu se odmah u okviru Central-parka nalazi veliko veštačko jezero nazvano po Žaklini Kenedi Onazis.
Kao što se vidi, dan je zaista bio divan u smislu plavog neba i sunca, ali, kao što sam rekla, bilo je hladno i duvao je vrlo jak vetar, što mi je pravilo probleme kada sam se zaustavljala da fotografišem, a sa ruku skidala rukavice. Zato sam se trudila da vrlo brzo fotografišem i da onda odmah na promrzle ruke vraćam još uvek tople rukavice.
Malo sam čak i ušla u sam park, ali se nisam mnogo tu zadržavala, već sam se vratila na 5. aveniju.
Razlog je bio taj da sam htela da odem do muzeja Metropoliten koji se u stvari nalazi u okviru samog parka, a ulaz mu je sa Pete avenije.
I ovo je jedan od više ogromnih muzeja koji postoje u svetu i koji treba da se obilaze delić po delić jer su jednostavno previše veliki. Impresivni, svakako, ali ipak i previše veliki. Zato čovek treba da napravi nekakav plan i koncentriše se samo na par delova. Ja sam imala praktično čitav dan na raspolaganju, pa sam rešila da se ipak potrudim da obiđem više delova. S druge strane, tu postoji takvo neopisivo mnoštvo eksponata (to je najveći muzej u SAD), a ja se ne razumem u umetnost i istoriju umetnosti toliko da bih svaki predmet ili skulpturu zagledala, tako da se nisam previše brinula. Samo sam krenula u laganu šetnju po muzeju.
Za početak sam otišla u deo koji pokriva umetnost stare Grčke i Rima.
Osim skulptura iz antičke Grčke i Rima, muzej u ovom delu ima čak i oslikane zidove iz tog perioda i na taj način može da se dočara izgled vila u kojima su bogati žitelji sa obala Mediterana živeli pre više od 2000 godina.
Ipak, vajarstvo stare Grčke i Rima je ono što je u najvećoj meri preživelo do današnjih dana, kao, na primer, ovaj rimski sarkofag iz 3. veka nove ere.
Zatim sam prešla u deo koji pokriva umetnost Okeanije. Za mene je to dosta daleka vrsta umetnosti, obzirom da sam joj retko kad bila izložena, ali je to ne čini manje zanimljivom.
Naišla sam i ovde na niz izuzetno zanimljivih keramičkih predmeta koji pripadaju kulturi plemena Moče iz Perua koja je cvetala od 400. do 600. godine nove ere.
Zatim sam ušla u deo u kojem se izlažu umetnički radovi, uglavnom evropski, iz prve polovine 20. veka. Tu se mogu videti neka od dela Žorža Braka, Pabla Pikasa, Dijega Rivere, Vasilija Kandinskog, Žuana Miroa, Amadea Modiljanija, Marka Šagala, itd. Ne mogu da kažem da sam baš poznavalac savremene umetnosti i da mi se baš sve sviđa. Apsolutno ne. Ja umetnost više doživljavam kao nešto što u nama može i što bi trebalo da spontano podstakne emocije bez obzira na naše obrazovanje, a ne kao nešto za šta vam je potrebno deset doktorata, poznavanje istorije umetnosti ili datog pravca ili detaljne biografije autora da biste shvatili kada, zašto i kako je umetnik hteo da iskaže to što je iskazao.
Zbog toga ja opušteno obilazim muzeje i izložbe, i tek gledam da li mi se nešto kao kompozicija ili izbor boja sviđa. Povremeno mi prija, međutim, i da pročitam objašnjenja koja veći muzeji obično stave pored eksponata, ali se ne opterećujem time. Najčešće se kaže da ova dela vrede puno, ali to je pitanje marketinga i onih koji na umetnost gledaju kao na dobru priliku za investiciju ili zaradu, pa je onda i bitno da se o nekim delima piše i priča nadugačko i naširoko. Za mene, vrednost dela uopšte nije vezana za bilo kakav novčan iznos, već da li meni prija da to delo gledam ili ne.
Na primer, za sledeću sliku Žorža Braka vrlo maštovitog naziva – Svećnjak i karte za igranje na stolu – sam muzej je uspeo da navede da se tu vidi ugao stola, da je tu osnova svećnjaka, a takođe i da su tu i dve karte (as herca i šestica karoa), ali sad već prepuštam onima koji gledaju da to traže na ovom platnu.
Tu je i Glava žene, prva kubistička skulptura Pabla Pikasa.
Evo i jedne skulpture gotovo identičnog naziva koju je uradio Amadeo Modiljani, Ženska glava, a iza nje se vidi i Pikasova slika Gertrude Stajn.
U muzeju su izložena i tri Faberžeova jaja. Zanimljivo je da sva tri pripadaju nekoj fondaciji, ali to nije neobično da vlasnici čuvenih dela (pojedinci ili institucije) svoje vlasništvo predaju čuvenim muzejima kako bi tamo bilo izloženo i kako bi više ljudi moglo da uživa u njima.
Uzgred, Faberžeova jaja su Uskršnja jaja koja je za potrebe ruske dinastije Romanov proizvodila juvelirska kuća Faberže iz Sanktpeterburga. Neka su izgubljena, ali je do današnjih dana preživelo preko 40 i ona se nalaze u raznim privatnim i državnim kolekcijama.
Osim velikih soba i sala koje postoje unutar muzeja, povremeno se nailazi i na prostore koji više deluju kao unutrašnja dvorišta ili prostori između zgrada, ali su i ovi delovi zaštićeni i koriste se kao izložbeni prostor.
Uzgred, kada gornja slika već prikazuje Građane Kalea da objasnim nešto što je mene godinama zbunjivalo, a to je: kako ozbiljni muzeji mogu da izlažu isto delo. Ispostavilo se da je to sasvim prihvatljiva praksa kod skulpture, specifično kod odlivaka kao što su Građani Kalea. Roden je skulpturu završio 1889. godine, a originalni odlivak je 1895. godine postavljen u Kaleu, u Francuskoj. Po zakonima Francuske, dozvoljeno je da se napravi ukupno 12 originalnih odlivaka Rodenovih radova, pa se tako jedan od njih, iz 1985. godine, nalazi u Muzeju Metropoliten.
Posle ovoga sam ušla u deo sa Impresionistima, pa su tu bili radovi Renoara, Van Goga, Gogena i ostalih.
A onda sam opet došla do jedne prostrane sale u vidu natkrivenog dvorišta (Dvorište Čarls Engelhard) i tu je ponovo bilo eksponata, a sve je posebno lepo izgledalo zbog sunčanog dana.
Ovo natkriveno dvorište se nalazi u okviru muzejskog Američkog krila, pa su između ostalog tu izloženi i neki stakleni panoi koje je radio Tifani. Da budem precizna – autor ovih panoa je sin osnivača čuvene kompanije Tifani koji se zvao Luis Kamfort Tifani. On je kao umetnik i dizajner posebno radio sa vitražom.
Zatim sam došla i do dela koji se zove Egipatska umetnost i tu sam za početak naišla na Hram iz Dendura. Naime, ovaj mali hram iz 15. godine pre nove ere je 1965. godine Egipat poklonio SAD-u, pa je hram na kraju završio u Muzeju Metropoliten.
Ovaj hram je posebno lepo osvetljen zato što se i on nalazi u jednoj od prostranih sala zaštićenih staklenim zidom. Sa druge strane su mogli da se vide lepo plavo nebo i delovi Njujorka.
Još malo sam prošetala po delu sa staroegipatskom umetnošću i umetnošću Mesopotamije, a onda sam opet došla do dela sa Impresionistima. Bili su tu Renoar, Dega, Mone, van Gog, Gogen, Sera, Pisaro i drugi.
Između ostalih dela, tu je bila i Degaova „Četrnaestogodišnja balerina“. U pitanju je odlivak iz 1922. godine, a jedan drugi odlivak koji se nalazi u Muzeju d’Orsej može da se vidi u mojoj priči iz Pariza (https://www.svudapodji.com/pariz-7/).
Zatim sam se popela na gornji sprat muzeja i nastavila sa šetnjom. Tako sam mogla da vidim puno novih mesta i eksponata, ali i neka već viđena.
U jednom delu sam naišla na postavku koja prikazuje unutrašnje dvorišne neke evropske kuće (mislim da je u pitanju bila Italija) i to je zaista izgledalo impresivno. Tokom 20. veka imućnim Amerikancima novac uopšte nije nedostajao i tako je mnoštvo umetničkih predmeta, ali i čitavih konstrukcija, kao što je ova, kupovano po belom svetu što za privatne kolekcije, što za muzeje.
A onda sam ušla i u deo gde su bile izložene slike starih evropskih majstora. Između ostalih, tu su bili i Piter Brojgel Stariji, Vermer, Rembrant, El Greko i mnogi drugi.
Kod jednog mesta gde inače stoji Vermerova slika „Mlada žena sa bokalom“ tokom moje posete stajala je tabla sa obaveštenjem da je slika pozajmljena nekim muzejima u Japanu kao deo izložbe posvećene Vermeru. I to je jedna od čestih praksi među muzejima jer se na taj način promoviše umetnost najvećih majstora.
U toku šetnje po gornjem spratu sam ponovo naišla i na Dvorište Čarlsa Engelharda, a svetlost je jasno pokazivala da će Sunce uskoro i da zađe.
Nedugo zatim sam se uputila ka izlazu iz Muzeja Metropoliten.
Za razliku od Prirodnjačkog muzeja gde je bilo divnih delova, ali i nekih elemenata koji su za mene bili razočaravajući, u muzeju Metropoliten je sve bilo vrhunski i ja sam istinski veoma uživala. Pošto sam muzej obilazila čitav dan, na kraju sam bila totalno baldisana, ali i vrlo zadovoljna. Kada sam izašla na ulicu bilo je oko 5 popodne i još uvek je bilo dnevne svetlosti, a ja sam krenula dalje da šetam niz Petu aveniju.