Njujork-Martinik 2016, 4. deo (Njujork)
Sledećeg dana sam ponovo isplanirala posetu jednom muzeju, ali sam za početak otišla do Karnegi hola (7. avenija između 56. i 57. ulice). Par večeri ranije sam tu prolazila i ugledala zgradu koja je bila izvanredno osvetljena, pa mi je tako i upala u oči, a onda sam videla da je u pitanju čuvena koncertna dvorana Karnegi hol, pandan beogradskom Kolarcu. Osim tim osvetljenjem, zgrada mi je privukla pažnju i zato što sa svojim renesansnim stilom izgradnje značajno odskače od okolnih, modernih visokih zgrada čije su fasade često od stakla i metala.
Nešto dalje u 57. ulici, između avenija Park i Medison, nalazi se i jedna zgrada koja mi je ovih dana privlačila pogled jer je bila za mene nova. Ispostavilo se da nije bila nova samo za mene, pošto je završena 2015. godine. U pitanju je veoma visoka i vitka stambena zgrada koja je u vreme kada je završena bila treća zgrada po visini u Sjedinjenim američkim državama i najviša stambena zgrada na svetu. Čak je i 2020. godine kada pišem ovaj tekst ona i dalje u vrhu najviših zgrada na svetu, a ima 85 spratova. Lepo se vidi na jednoj od fotografija koju sam već objavila u 2. delu, a evo je ponovo:
Na gornjoj slici se dobro vidi još jedna zanimljiva zgrada koju ću da pomenem nešto kasnije. U pitanju je zgrada Sitigrup-centar, tj., Centar Sitigrupe. Na gornjoj slici je ona druga levo od najviše zgrade na horizontu.
Ali, dok sam stajala tako na ulici u okolini Karnegi hola i divila se tim raznim zgradama, mislila sam o tome da bez obzira koliko ja više volim prirodu od tekovina ljudskih ruku, istinski jako volim da šetam po Menhetnu i divim se tim velikim zgradurinama. Postoji nešto u toj njihovoj ogromnoj veličini, što je nevezano za stil njihove izgradnje, a što na mene ostavlja veoma jak utisak. Ta ogromnost ima neku svoju privlačnost. Barem za mene. Bila sam puno puta u Londonu i Parizu, ali su to gradovi sa istinski dugim istorijama koje se vide u građevinama koje krase veći deo ovih novih velikih svetskih centara. Bila sam i u Hong Kongu koji je moderan, veoma nov, čak sa većim brojem nebodera od Njujorka, a ipak se ne sećam da sam imala tako jak utisak impresivnosti koja proističe iz veličine kao u Njujorku. Možda zato što sam u Njujorku bila više puta (posle Beograda i Londona, najviše dana u svom životu sam provela u Njujorku), pa sam tu opuštenija nego što sam bila u Hong Kongu tokom četiri dana koja sam tamo provela. Ne znam. Tek, uživam u tim svojim polu-neobaveznim šetnjama po ulicama Menhenta.
Tom mom uživanju nije smetala ni buka sa ulica, uključujući i sirenu nekih ambulantnih kola koja su prolazila pored Karnegi hola u vreme kada sam se ja sa posebnom koncentracijom divila zgradama Njujorka.
Nedaleko odatle, u okviru bloka koji čine 5. i 6. avenija i 53. i 54. ulica nalazi se još jedan muzej koji sam rešila da obiđem tokom ovog svog boravka u Njujorku, a to je Muzej savremene umetnost ili kao engleska skraćenica „MoMA“.
I ovde je bilo radova poznatih Impresionista kao i onih koji su došli posle njih.
Zanimljivo mi je bilo da vidim da je gornja Seraova slika došla u muzej kao poklon izvesne gospođe Levi. Ranije sam već pominjala praksu gde pojedinci i institucije muzejima ustupaju umetnička dela kako bi ih uživo videlo što više ljudi. Ono što takođe postoji kao praksa kod bogatih pojedinaca i institucija jeste da svoju umetničku imovinu poklanjaju, čime se pravo vlasništva prenosi na muzej. Onda, po pravilu, muzej kod oznake na kojoj piše naziv dela i autor takođe stavlja i informaciju o tome kako je to delo došlo u muzej, kao i ime/naziv osobe ili institucije koje su to delo poklonili ili pozajmili, a ponekad stoji samo diskretna informacija da delo dolazi iz „privatne kolekcije“.
Radovi koje ovde prikazujem idu nekako hronološkim redom, pa tako sada prelazimo u vreme 20. veka sa svim što je ovaj vek doneo u vizuelnu umetnost.
Osim raznih Pikasovih slika koje sam videla obilazeći muzej, obišla sam i jednu specijalnu postavku sa njegovim brojnim trodimenzionalnim radovima – od keramike, preko bronzanih skulptura, a tu je bila i poznata Glava bika:
Naravno, u okviru muzeja ima i mnogo „savremenijih“ radova.
Mada moram da priznam da savremena umetnost često zna da mi bude previše daleka, ipak je bilo ovde i radova koji su mi se svakako dopali, mada ne bih nikako mogla da objasnim šta mi se dopalo. Ali, tako sam ja vremenom naučila da posmatram savremenu umetnost – gledaš i onda ti se sviđa ili ne sviđa to što vidiš, bez ikakvog pokušaja analize šta je to i zbog čega je to. Za mene – sasvim dovoljno.
Uz put sam, hodajući kroz muzej, nailazila i na mesta gde sam kroz prozor mogla da posmatram okolinu, a možda je i to bilo samo neko – umetničko delo.
Iz muzeja sam izašla na 53. ulicu i kada sam se uputila u pravcu 5. avenije, nešto dalje (tri avenije dalje) na uglu sa avenijom Leksington videla sam još jednu od zgrada koje svojim izgledom odskaču i čine panoramu Njujorka, tačnije Menhetna, toliko karakterističnom. To je ona zgrada koju sam prethodno već pomenula – Sitigrup-centar, mada se danas zove po svojoj adresi – 601 Leksingon-avenija. Zgrada je sagrađena 1977. godine kako sedište Sitibanke i ima tek nekih tričavih 59. spratova. Ipak, ona je jedna od najspecifičnijih zgrada kada se iz daljine posmatra prividni horizont Menhetna. Razlog za to je da je njen vrh postavljen pod uglom od 45 stepeni, a noću je zgrada specifično osvetljena, tako da se i tada odlično vidi. To takođe može da se vidi na jednoj slici koju sam već objavila, ali sada i nju ponavljam.
Ipak, ma kako ova zgrada delovala zanimljivo, ja nisam nastavila do nje, već sam odmah kad sam došla do 5. avenije skrenula u pravcu juga, tačnije jugozapada, pre toga se osvrnuvši u pravcu Central-parka i videvši Tramp tauer, još jednu od poznatih zgrada Njujorka.
Par ulica dalje niz 5. aveniju nalazi se poznata Katedrala sv. Patrika. U pitanju je katolička katedrala koja je podignuta 1879. godine i ona je jedna od poznatih odrednica Njujorka.
Tačno preko puta katedrale Sv. Patrika nalazi se i Rokfelerov centar, tačnije statua Atlasa, kao i neki delovi Rokfelerovog centra koji se u celini zapravo sastoji od 19 komercijalnih zgrada i obuhvata prostor između 48. i 51. ulice, kao i 5. i 6. avenije. Ukupna površina zemljišta je skoro 9 hektara.
Za izgradnju ovog ogromnog kompleksa zaslužan je Džon Rokveler mlađi, a izgradnja kompleksa je završena 1939. godine.
Između 49. i 50. ulice se nalazi Rokfeler plaza, tj., centralni deo ovog velikog kompleksa, a tu se u zimi, pa svakako i u januaru 2016. godine nalazilo i poznato klizalište.
Posle kraćeg posmatranja klizališta koje su pripremali za sledeći termin, nastavila sam da idem cik-cak ulicama, pa sam tako došla i do Tajms skvera što je popularno proširenje koje nastaje na mestu gde ulica Brodvej preseca 7. aveniju. Ovaj neformalni trg je poznat po tome što se tu čeka Nova godina u Njujorku, ali je pre svega poznat po ogromnom broju svetlećih reklama. Mnoge od tih reklama prikazuju razne proizvode, ali se mnoge bave brojnim koncertima i pozorišnim predstavama pošto se širi kvart u središnjem delu Menhetna koji obuhvata ukupno 41 profesionalno pozorište naziva Brodvej teatar ili jednostavno – Brodvej.
Onda sam se vratila do 48. ulice, pa krenula na istočnu stranu Menhetna da bih došla do Park-avenije i odatle videla još jednu poznatu zgradu Njujorka, a to je MetLajf, ali sa suprotne strane u odnosu na onu koja se vidi na slikama u prvom delu priče o Njujorku. Kada se gleda sa ove strane, ispred zgrade MetLajf se nalazi nešto niža zgrada koju za svoje kancelarije koristi neka velika američka korporacija koja se bavi zabavnim parkovima. Kada sam stigla do Park-avenije, ova niža zgrada je bila divno osvetljena u plavo. Ipak, to plavo osvetljenje nije dugo trajalo, jer su ga isključili. Valjda se tako osvetljava tek s vremena na vreme.
Inače, ja sam se ovim zgradama divila stojeći na pešačkom ostrvu na Park-aveniji baš negde u neposrednoj blizini čuvenog hotela Valdorf-Astorija. Meni taj hotel nije uopšte bitan, ali znam da njegov glavni kuvar 1896. godine smislio jednu lepu salatu – salatu Valdorf.
Sada uvodim jednu novu stvar u svoje priče o putovanjima, a to su recepti za tematska jela, a sve to posluženo u posudama koje sama pravim od keramike. Dakle,...
Salata Valdorf
- 2 jabuke (jedna zelena, jedna crvena)
- 4 veće grane celera
- 200 g crnog grožđa
- 1 šaka oraha
- sok od pola limuna
- 2 kašike majoneza
- 2 kašike kisele pavlake
Prvo se orasi stave u tiganj i na suvo ispeku na ringli, ali treba paziti da ne izgore.
Iscedi se sok od limuna da bude pri ruci, a onda se jabuke iseku na kockice (ja ih nisam ljuštila). Odmah se pospu sokom od limuna da ne bi potamnele i zatim se fino promešaju da bi u potpunosti bile prekrivene sokom.
Grane celera se iseku na komadiće, a zrna grožđa se prepolove. Orasi takođe mogu da se malo usitne.
Sve se spoji sa majonezom i kiselom pavlakom.
Salata se originalno pravi samo sa majonezom, samo od zelenih jabuka i sa belim grožđem, ali se meni sviđa da s jedne strane malo smanjim kalorije, a s druge da unesem malo boje. Takođe, pošto sam sama pravila majonez, znala sam da tu ima soli i koliko, tako da nisam dodavala so u salatu. Ipak, to je i pitanje ukusa. Prijatno!
Ali, da se ja sada vratim na priču o šetnji po Njujorku i Park-aveniji 2016. godine.
Sa druge strane zgrade MetLajf nalazi se Velika centralna stanica ili terminal, pa pošto mi je bilo uz put, iskoristila sam priliku i prošla kroz zgradu terminala, a zatim i izašla na drugu stranu pre nego što sam se spustila u metro i napustila Menhetn.
Narednih par dana sam se samo družila sa svojim prijateljima, a onda sam krenula na odmor od odmora u trajanju od nedelju dana i to pravo na jedno karipsko ostrvo.
Naime, kada sam jednom ranije bila u Njujorku u toku zime, slučajno sam naletela na neke veoma povoljne ponude za kratke boravke na nekom od brojnih karipskih ostrva po principu „u zadnjem trenutku“ ili „još malo pa ostalo“. Tada nisam bila spremna da idem na letovanje u sred zime jer nisam imala ništa od letnje garderobe, a bilo mi je besmisleno da krenem da kupujem sve redom zbog 4-5 dana u toplim područjima. Međutim, ovom prilikom sam bila spremna i već iz Beograda sam ponela sve što mi treba za visoke temperature i more. Razmišljala sam: „Samo još da naletim na povoljnu ponudu.“ Kad, ne lezi vraže, povoljne ponude ove godine nije bilo ni na pomolu. Naprotiv, svi aranžmani (prevoz i smeštaj) bili su suviše skupi za mene, pa sam već mislila da neće ništa biti od toga kad slučajno naletim na nešto sjajno – jeftinu avio-kartu.
Kako se ispostavilo, jedna evropska avio-kompanija koja nudi karte po niskim cenama letela je baš sa aerodroma JFK (koji u Njujorku meni najviše odgovara) do Martinika – teritorije Francuske u Karipskom moru. Kupim ja tako odmah povratnu kartu za nedelju dana „da se ne rasproda“, a onda krenem da tražim i smeštaj. I tu je bilo povuci-potegni, pošto su mi hoteli bili preskupi, a ni privatne sobe nisu bile baš jeftine. Onda uključim u kombinaciju neki sajt na kojem sam ja već godinama i gde „članovi“ eventualno nude besplatan smeštaj. Ja taj sajt povremeno koristim kada putujem negde, ne nužno zbog smeštaja, već više kao priliku da kontaktiram nekog lokalnog i da eventualno zajedno popijemo kafu. Može da bude zanimljivo.
Međutim, sada mi je bilo prilično bitno da nekako nađem neko prihvatljivo mesto gde ću da spavam, pa sam tako jednu ženu iz tog „kluba“ pitala da li zna za „neki povoljan i pristojan smeštaj“. Ono što sam u stvari htela da kažem bilo je: „neki jeftin smeštaj, a da nije rupa.“ Ispostavilo se da mi je ona ponudila sobu kod sebe, a cena za nedelju dana je bila kao što bih otprilike platila sobu u dobrom hotelu za pola dana. Prodato!