Njujork-Martinik 2016, 8. deo (Martinik)
Jutro nakon dana divno provedenog sa tri Francuskinje, probudila sam se dovoljno rano da je ulično svetlo još uvek gorelo, mada je već uveliko bio dan.
Plan mi je bio da ovog dana obilazim jugozapadni deo Martinika, ali ovaj put sama. Naravno, shvatila sam da ću morati da stopiram.
To stopiranje sam planirala od mesta do mesta i od plaže do plaže i ispostavilo se da ide sasvim u redu. Vrlo brzo sam ušla u štos i bezveze mi je bilo da čekam sat vremena da bih dočekala taksiko, tj., javni linijski prevoz. Smatrala sam, ako naiđe, odlično, ali ako ne, sasvim je u redu i da se ovako prebacujem do željenog mesta.
Tako sam u samom Dukosu već ustopirala jednu devojku koju sam pitala da me doveze do onog glavnog puta gde sam dva dana ranije hvatala taksiko, ali se ispostavilo da je ona išla dalje u pravcu koji je mene zanimao, tako da sam s njom prešla nekoliko kilometara. Fino smo se rastale, a ja sam na jednoj stanici taksikoa stala da čekam, pa šta prvo naiđe i stane – ili javni prevoz ili neko ko će da me poveze.
Moram da naglasim da ja uopšte nisam navikla da stopiram i to mi apsolutno nije običaj. Međutim, dok sam ovde stajala i čekala da me neko poveze, videla sam jednu stariju gospođu koja je u jednoj ruci imala štap za hodanje kako i ona stopira. To me je potpuno smirilo i pomislila sam: „Pa ako može ona, mogu i ja.“ Samo je potrebno da čovek ima strpljenja.
Tako sam morala iz par puta da dalje stopiram, pošto su vožnje bile kratke, a u jednom delu, na nekoj raskrsnici dosta dugo niko nije ni prolazio, tako da sam tu morala malo duže da čekam. Ipak, u nekom trenutku mi je ponovo stao jedan vozač i sam se tako dovezla do sela Lez Ans d’Arle (Les Anses-d’Arlet). Ovo selo se nalazi na brdu i tu sam kratko prošetala i slikala, a onda se spustila do mora.
Lez Ans d’Arle znači „zatoni Arlea“, pošto se na obali u nizu pružaju tri zatona koji pripadaju selu. Uzgred, termin zaton ovde koristim u smislu „plitak, a širok zaliv“ (ne plitak kao da je voda plitka, već su mu bočni delovi kratki).
Dakle, kada se iz sela na brdu spusti do mora, prvo se naiđe na Veliki zaton, tj, na Grand Ans (Grande Anse) i ja sam planirala da tamo idem, ali me ovaj što me je pokupio u stvari dovezao do sledećeg zatona, a to je Ans Šodijer (Anse Chaudière).
Tamo sam takođe malo prošetala i slikala. Za početak sam prvo otišla na plažu.
Kada sam nešto tražila na internetu u vezi sa ovom plažom, potpuno sam se ušokirala kada sam na slikama videla divan, beličast pesak i tirkiznu boju vode. Kao što se vidi na prethodne dve slike, to uopšte nije bila situacija onog jutra kada sam ja bila kod zatona Šodijer. Doduše, u januaru 2016. godine, na licu mesta, ja nisam bila previše iznenađena jer sam već negde čitala da na plažama Martinika ima preko 200 nijansi peska, zbog vulkanskog porekla ostrva, pa sam smatrala da je ovo jedna od onih tamnih nijansi koje dominiraju ovom paletom boja. S druge strane, prethodne noći je padala jaka kiša, pa je pesak još uvek bio mokar i otud tamnija boja, ali ipak...
U ovom delu sela Lez Ans d’Arle kraj obale zatona Šodijer nalazi se i crkva Svetog Anrija od Ans d’Arlea koja je krajem 20. veka proglašena za istorijski spomenik. Prva crkva na ovom mestu sagrađena je u drugoj polovini 17. veka, ali je od tada ovde duvalo mnoštvo uragana, tako da je crkva više puta popravljana i obnavljana, a konkretno toranj koji se vidi na slici potiče iz 2008. godine.
Odmah pored crkve sam uočila jednu zanimljivu kuću, a na njoj je bila i neka memorijalna tabla. Tabla je pominjala britansku invaziju Martinika s početka 1762, ali nisam shvatila kakve veze ima kuća sa tim, pa se nisam dalje udubljivala u te istorijske događaje. Na kraju krajeva, to je ipak nešto između Britanaca i Francuza. Suština je da je Martinik vraćen Francuskoj 1763. godine posle nekog potpisanog mira.
Zatim sam još malo šetala po ulicama ovog dela sela, pa sam tako došla i do zadnjeg dela crkve koji je bio obasjan suncem.
Posle ove kraće šetnje sam rešila da se ipak vratim do Grand Ansa, praktično prvog zatona u nizu od tri kada se ide od severa ka jugu koji pripadaju selu Lez Ans d’Arle. Pošto kroz samo naselje u to vreme i nije prolazilo puno kola, krenula sam lagano da idem peške – uostalom ova dva zatona su udaljena samo 1,5 km jedan od drugog, tako da to i nije nemoguće prepešačiti.
Ipak, naišla su neka kola i ja sam se tako stopom prebacila do Grand ansa, ali mi se uopšte nije dopalo da tamo plivam i da se kvasim. Sama plaža je bila lepa – uopšte nije bilo gužve, Sunce je polako izlazilo iza krošnji palmi, zagrevalo je vazduh i obasjavalo pesak koji je bio relativno svetao, ali... kada sam se približila vodi ona je bila mutna jer su talasići dizali pesak sa dna, mutili vodu i to je sve delovalo sivkasto-smeđe, pa samim tim i neprivlačno, kao da sam na rečnoj plaži. Jednostavno sam se pitala: gde su tu tropi i tropski utisak?
Dodatno mi nije bilo privlačno to što je u zatonu bilo parkirano dosta brodova, a to je ujedno značilo i da u vodi ima ulja, benzina ili čega god. S druge strane, ove plaže su često mesta odakle kreću izleti za gnjuranje i ronjenje, a to je ovde veliki biznis, pogotovo oko Božića, Nove godine i u januaru kada im je vrh sezone, pa ponekad mesta moraju da se rezervišu po par sedmica unapred. Tako sam videla grupu ronilaca koja je sa svom svojom opremom ulazila u vodu i išla ka nekom brodiću kojim će se prebaciti na mesta za ronjenje.
Ja sam nastavila da idem dalje plažom, pa sam došla i do mola i tu je bilo više ležaljki za kupače i turiste, sve je zapravo delovalo lepo na slici, ali ja zaista nisam imala inspiraciju. Verovatno sam i jako razmažena.
Kada sam se sa mola osvrnula na drugu stranu, videla sam deo zaliva i plaže koji je odvojen od ovog većeg komada nekim stenama i rastinjem (kao da je posebna plaža) i taj deo je svakako delovao lepše.
Kako sam se polako prebacivala do tog dela, videla sam da odatle jedna grupa mladih kreće da vozi kajake, ali je meni ipak bilo zanimljivije da se usredsredim na samu plažu.
Kada sam završila sa šetnjom po plaži Velikog zatona iz Arlea, tj., Grand ans d’Arlea, otišla sam do glavne ulice i tu malo sačekala dok mi jedna kola nisu stala. Vozač je bila jedna devojka koja je nedavno dobila posao u pansionu baš u mom sledećem odredištu, pa se tamo i uputila. Parkirala je kola kod mesta gde radi, ja sam joj se zahvalila, pa smo se tu i rastale, a onda sam se od glavnog puta ulicom spustila do još jednog zatona koji pripada selu Lez Ans d’Arle, a to je Ptit ans (Petite Anse) i nekako sam se našla na jednom kraju te plaže.
Sunce je u međuvremenu zašlo iza nekih oblaka i ova plaža, tj., pesak na njoj koji je bio smeđkasto-sive boje ponovo nije izazivao oduševljenje u meni.
I kada sam se okrenula na drugu stranu, situacija nije bila ništa bolja.
Međutim, dok sam se ja tu okretala, oblak koji je zaklanjao Sunce sklonio se i plaža je dobila jedan drugačiji izgled.
Kao što se sa slika vidi, ovde praktično nikoga nije bilo na plaži, ali nije bilo ni brodića u zalivu. Očigledno je ovaj zaton bio otvoreniji u odnosu na struje i vetrove, tako da nije bio pogodan za parkiranje brodića kao što je to bio slučaj u Velikom zatonu, tj., Grand Ans d’Arle.
Mada sam imala kupaći na sebi, ni ovde nisam imala inspiraciju da se kupam. Temperatura je bila odlična, nije bilo previše sunca, dakle nije bilo opasnosti da baš izgorim, ali me voda ovog dana nije puno privlačila. Zato sam samo nastavila da šetam po plaži.
Sa plaže sam se istom ulicom kojom sam se prethodno spustila sada popela do raskrsnice sa glavnim putem i tu sam sela u jedan kafić da popijem kafu, jer apsolutno nisam imala nikakvu potrebu da žurim. Ujedno sam shvatila i da ću očigledno čitav dan obilaziti plaže sličnog tipa, što znači da se neću kupati, ali me to nije ni malo brinulo.
Posle pauze za kafu, krenula sam lagano da hodam pored puta sa namerom da nekoga ustopiram, ali sam uz put takođe i posmatrala prizore koji su me okruživali.
Tako sam slikala i neke od brojnih velikih kuća koje očigledno imaju apartmane za izdavanje turistima.
Možda plaže i pesak na njima nisu u meni izazivali asocijacije obično vezane za tropska područja, ali je bujnost rastinja svakako bila impresivna.
Posle kraće šetnje su mi stala jedna kola i njima sam krenula dalje ka mestu Dijamant (L Diaman) (Le Diamant). Pošto sam uvidela da mi ovo sa stopiranjem ne ide teško, toliko sam se opustila, pa i obezobrazila, da zapravo i nisam iskoristila povoljan prevoz i otišla direktno za mesto Dijamant, već sam zamolila vozača da mi stane kod jednog proširenja na putu gde se na uzvišenju iznad rta Dijamant nalazi vidikovac. Zahvalila sam mu se na ljubaznosti i na traženom mestu izašla iz kola.
Sa tog uzvišenja se veoma lepo vidi stena Dijamant (Rocher du Diamant). U pitanju je bazaltno ostrvce visoko 175 m.
Sa tog mesta se pruža i pogled ka prostranom Velikom zatonu Dijamanta (Grand ans di Dijaman) (Grande Anse du Diamant) pored kojeg leži mesto L Dijaman.
Put koji vodi ka mestu L Dijamant i vode Velikog zatona Dijamanta
Ohrabrena uspešnim stopiranjem, posle pauze za fotografisanje, sledećim kolima koja su mi stala prebacila sam se nepunih 2 km dalje i tu ponovo izašla kod jednog travnatog proširenja gde se nalazi Memorijal Ans Kafard.
Istorijski podaci pokazuju da je 8. aprila 1830. godine oko podneva, neki brod izvodio nekakve čudne manevre u blizini zatona Kafard (na kraju Velikog zatona Dijamanta), a oko pet popodne je bacio sidro. Jedan čovek sa obale, neki Fransoa Dizak, upravnik lokalnog imanja, uvideo je opasnost, pošto su ove vode prepune stena, kao i jakih struja, ali zbog uzburkanog mora nije mogao da se odveze do broda. Slao je neke signale sa obale, ali kapetan broda nije ništa preduzimao. Sve u svemu, oko 11 uveče je počela da se čuje lomnjava broda i krici putnika. Dizak je sa grupom robova koji su radili na imanju mogao samo da gleda kako ljudi sa broda jedan po jedan nestaju u uzburkanim vodama zatona Kafard (valjda je bila vedra noć).
U zoru narednog dana pronađeno je 46 tela, a zanimljivo je da ni do dana današnjeg istoričari nisu uspeli da saznaju kako se tačno zvao brod koji je te noći uništen, niti pod čijom je zastavom plovio. Zna se međutim da su jedan deo ovih poginulih činili trgovci robovima (njih četvorica) i oni su sahranjeni na groblju u mestu L Dijaman, dok su ostalo bila tela afričkih robova i ona su sahranjena blizu obale.
S druge strane, 86 zarobljenika (26 muškaraca i 60 žena), svi Afrikanci, spaseno je i oni su prebačeni u For-d-Frans. Na osnovu svedočenja preživelih robova, pretpostavlja se da je na brodu zapravo bilo preko 300 ljudi. Oni koji nisu pronađeni živi ili mrtvi nestali su u vodama zatona Kafard i Velikog zatona Dijamanta.
Zanimljivo je i to da Francuzi zapravo nisu znali šta da rade sa ovih 86 Afrikanaca na Martiniku. Zbog nekakvih zakona iz tog doba, ovi ljudi nisu mogli da se smatraju robovima, ali takođe nisu mogli ni da imaju status slobodnih ljudi. Zato su ih vlasti jula 1830. deportovali u Gvajanu. Ne znam šta se dalje desilo sa njima, ali pretpostavljam ništa lepo.
Posle 150 godina na ovom mestu je podignut spomenik koji treba da nas podseća na ljudskost i da slavi ljubav i jednakost među ljudima, a sve to povodom nehumanog odnosa jednih ljudi prema drugima. Pa lepo što se neko setio da to obeleži, ali mi se to nekako ne čini dovoljnim, mada ni neko veliko izvinjenje ne može da bude u srazmeri sa užasom koji su trgovci i oni koji su koristili robove činili tim jadnim ljudima koji su besomučno protiv svoje volje dovoženi u novi svet pre svega iz Afrike.