Njujork-Martinik 2016, 9. deo (Martinik)
Pošto sam malo prošetala po području Memorijala Ans Kafard, ponovo sam stopirala i prebacila se do centra mesta L Dijaman na obali zatona koji se zove Grand Ans di Dijaman.
U centru mesta gde sam izašla, prvo sam naletela na crkvu Sv. Tome. Prva crkva je ovde podignuta krajem 17. veka, ali je ona potpuno uništena u uraganu iz 1766. godine, pa je sledeća sa sve tornjem sagrađena 1778. I tu crkvu je 1817. uništio uragan, a onda je nova crkva sagrađena u stilu Baroka i posvećena 1829. godine. Vremenom je građevina doterivana i proširivana, a u drugoj polovini 20. veka je proglašena i za istorijski spomenik.
Na mestu na kojem sam stajala dok sam slikala crkvu sam se samo okrenula i na drugoj strani je bio Grand Ans di Dijaman.
Obasjana Suncem, voda u ovom zatonu bila je privlačne boje, ali je duvao veoma jak vetar i talasi su bili relativno veliki, a osim toga, nikoga u vodi nije ni bilo, tako da nisam ni pomišljala da tu idem da se kupam. Umesto toga sam prošetala po velikom molu koji tu postoji.
Tu sam naišla i na nekakvu betonsku konstrukciju kroz koju se na zanimljiv način fino vidi stena Dijamant.
Sledećih par slika jednostavno prikazuju obalu zatona Grand Ans di Dijaman.
Sa mola sam se vratila do obale i glavne ulice, pa sam tu malo prošetala po mestu.
Ova šetnja me je odvela i do lokalnog groblja. Ne zato što sam htela da jurim eventualne grobove onih nelegalnih trgovaca robljem, već jednostavno zato što je groblje u sred naselja. S druge strane, groblja znaju i da budu zanimljiva mesta jednostavno jer zbog različitih tradicija i kultura mogu u značajnoj meri da se razlikuju od mesta do mesta i od države do države.
Dok sam ovako šetala, imala sam i jedan konkretan „zadatak“. Trebalo je da nađem selotejp. Naime, dok sam povremeno menjala baterije na svom foto-aparatu tokom ovog putovanja, jedna plastična kukica na poklopcu kućišta za baterije se prvo rasklimatala, a onda i pukla, tako da poklopac nije mogao dobro da se zatvori, pa je kontakt baterija bio loš, što znači da moj aparat praktično nije mogao da radi. To nikada nije dobra stvar, a pogotovo ne kada ste na putovanju i u sred obilazaka. Da bih na licu mesta „popravila“ aparat i osposobila ga, smislila sam da mi je potreban selotejp kojim ću čvrsto obmotati aparat preko poklopca koji ću tako fiksirati, kontakt baterija bi bio dobar i po mojoj zamisli bi onda sve trebalo da bude u redu do sledeće promene baterija.
Ali, gde naći selotejp u jednom malom primorskom mestu? U prodavnici kancelarijskog i školskog pribora, kažem ja sebi. Ali, kako se to kaže na francuskom? Hm??? Onda sam ušla u neku radnju i počela da ih pitam gde se nalazi prodavnica u kojoj se prodaju papiri i olovke (u malo više reči i sa mahanjem ruku). Toliko sam znala. Objasne oni meni i ja krenem da tražim tu radnju, ali nisam mogla da je nađem (a u ulici je bilo ukupno najviše desetak prodavnica svega i svačega). Tako ja uđem u jednu radnju sa raznim sitnicama za plažu i suvenirima, ali kada sam došla do kase da pitam ženu koja je tu radila, vidim da ona na svom pultu ima držač selotejpa, sa sve selotejpom, pa počnem da joj pokazujem šta mene zanima i šta mi je potrebno, i onda sam je pitala gde ja to mogu da kupim. Ta žena je bila fantastično ljubazna, pa je onda otišla u kancelariju pored pulta i jednostavno mi donela nov, novcat mali selotejp. Pitam je ja koliko košta, a ona čak kaže ništa ne treba. Ipak, ja sam insistirala, pa sam joj ga na kraju platila, tako da smo obe mogle da budemo mirne. Veoma zadovoljna zbog završenog posla, krenem ka izlazu, a onda se setim, okrenem se i pitam je kako se to što držim u ruci kaže na francuskom. A ona kaže: „L skoč“. Zahvalila sam joj se, ali sam se i prosula od smeha. Naime, selotejp se na engleskom kaže „skoč tejp“ (Scotch tape), što znači da sam ja sve vreme znala kako se to kaže na francuskom. Uzgred, ovo sa nazivom za selotejp na engleskom predstavlja i jednu zanimljivu pojavu iz 20. veka koja je san svih velikih kompanija, a to je da naziv njihovog brenda postane zajednička imenica koja označava ne samo njihov sopstveni proizvod, već se primenjuje i na iste proizvode konkurentnih kompanija. („Skoč tejp“ je brend-naziv za lepljivu providnu traku koju proizvodi kompanija 3M i čiji je inženjer upravo i smislio ovaj proizvod 1930. godine, ali se kao naziv na engleskom koristi i za lepljive providne trake bilo kog proizvođača.)
Dakle, moj problem sa poklopcem na foto-aparatu je bio rešen, a kad sam se par dana kasnije vratila u Njujork, slatko se sa svojim drugom Velislavom smejala dok sam mu prepričavala ovu situaciju. Zaključili smo da je dovoljno da ispred engleske reči staviš „l“ i eto francuskog naziva za datu stvar.
Posle rešenog problema sa foto-aparatom, postala sam svesna i da sam gladna, pa sam se uputila ka jednom restoranu na obali. Ipak, za početak sam prvo otišla na plažu da bih malo fotografisala. Mada je temperatura vazduha bila prijatna, vetar je duvao dosta jako, što svakako samo po sebi nije bilo strašno, ali me je, dok sam bila na plaži, stalno zasipao fini pesak, tako da sam se tu zadržala vrlo kratko, a onda sam konačno otišla da ručam.
Ponovo sam za predjelo naručila one moje favorite – karipske riblje uštipke, tj., akra d mori (Accras de Morue), a za glavno neke škampe. Dok sam čekala jelo naručila sam i sok od svežeg voća, ali je ovaj bio maksimalno razvodnjen, pa samim tim i ne baš dobar.
Posle lepog ručka (ne računajući sok), rešila sam da još malo prošetam po plaži, pa sam čak videla i par ljudi koji su ulazili u vodu, ali je to bilo samo u plićaku gde su se lomili talasi. Meni ipak nije bilo dovoljno privlačno, pa sam se zadržala na fotografisanju.
Negde u daljini, prema središtu Karipskog mora videli su se oblaci i kiša koja je iz njih lila, ali je na Martiniku ovog dana bilo suvo. Posle te šetnje po plaži zatona Dijamanta, krenula sam da se auto-stopom vraćam ka mestu Dukos. Ovog prilikom mi je bilo potrebno da stopiram par puta da bih udaljenost od nepunih 20 km pokrila u etapama. To mi ipak ni najmanje nije smetalo. Još je bio dan, a ja sam mogla da posmatram razne delove Martinika i stojeći u mestu, a ne samo vozeći se pored njih. Ništa tu nije bilo spektakularno, ali je svakako bilo statično.
Tako sam se prebacila do mesta na glavnom putu gde se odvaja skretanje za Dukos u kojem sam odsedala i tu sam odlučila da jednostavno prošetam do stana gde sam imala iznajmljenu sobu. Od glavnog puta do zgrade u kojoj sam odsedala bilo je nepunih 2 km, još je bio dan i to je bila jedna sasvim lepa i prijatna šetnja.
Posle onog inicijalnog „šoka“ kad sam videla svoju rentiranu sobu, sada sam se već sasvim privikla i nisam imala apsolutno nikakav problem sa svojim smeštajem. Bilo mi je bitno da imam gde da spavam, a uz put me i nije puno koštalo. Jedino što se do kraja nije poboljšalo bio je pogled iz moje sobe, jer su prozori bili u vidu staklenih poprečnih panela (kao fiksne staklene žaluzine), pa mi je ugao gledanja bio ograničen. Zato sam otišla na drugu stranu stana i kroz otvoreni francuski prozor slikala nebo koje je bilo divno osvetljeno Suncem u zalasku.
Narednog dana sam planirala da odem do glavnog grada Martinika – For-d-Fransa (Fort-de-France). Ipak, za početak, kada sam se probudila osećala sam se po malo bezveze, kao da osećam vrlo udaljeni nagoveštaj nekakve prehlade. Bilo mi je čak i malo hladno pa sam se ogrnula šalom, a uzela sam i jedan aspirin. Setila sam se da sam prethodno veče svratila u samoposlugu i tamo je klima radila ekstremno, tako da je postojala neprirodno velika razlika između temperature spolja i temperature unutra. To mi nikada ne prija i nikada mi nije jasno zašto to ljudi rade, ali ko mene pita. Mada sam zbog ovakvog svog stanja bila dosta zadihana dok sam se od stana pela ka stanici kolektivnog taksija, koji se na Martiniku zove taksiko, ubrzo sam skroz zaboravila na jutarnju slabost, što znači da je sve prošlo kako treba i da sam na kraju ipak ostala zdrava. Nisam bila ludački poletna, ali sam ipak bila u redu.
Verovatno mi je raspoloženje bilo poboljšano i činjenicom da je taksiko naišao bukvalno minut-dva pošto sam stigla na stanicu i ja sam se praktično bez čekanja uputila direktno u For-d-Fransa, što je bilo sjajno.
Taksiko je vozio do svoje poslednje stanice, a to je bio jedan široki prostor koji je više ličio na parking, mada je tu formalno bila i autobuska stanica For-d-Frans, kao i terminali za polazak lokalnih brodova.
Odmah kod luke, na putu ka obližnjem rtu na kojem je izgrađeno utvrđenje For San Luj (Fort Saint Louis), čiji počeci kreću iz prve polovine 17. veka, nalazi se i gradska plaža La Fransez (La Française). Čak mi se učinilo i da nije najgora od onih koje sam do tada videla. Paralelno sa plažom se nalazi i mali park, koji se onda nastavlja u park La Savan (La Savane).
Mada sam hodala u pravcu utvrđenja, ja zapravo uopšte nisam imala nameru da ovde bilo šta ozbiljnije obilazim. Ideja mi je bila da malo prošetam po gradu, fotografišem, ali i kupim neke sitnice. Tako sam se u jednom trenutku samo okrenula i kroz park La Savan uputila u pravcu jedne veoma lepe zgrade, a to je Biblioteka Šelšer (Schoelcher).
Zanimljivo je da je ova zgrada veoma složenog izgleda zapravo sagrađena u Francuskoj za Izložbu u Parizu 1889. godine. Zatim su je demontirali, prevezli do Martinika, a onda ovde ponovo montirali. Otvorena je 1893. godine, a u nju su za početak smestili 10.000 knjiga koje je 1883. godine gradu donirao Viktor Šelšer, francuski političar i abolicionista po kojem je biblioteka i nazvana. Naravno da biblioteka danas ima značajno veći broj knjiga.
Zatim sam nastavila da šetam po obodu starog centra grada, pa sam tu odmah kod biblioteke videla i zgradu Prefekture Martinika.
Nešto dalje se nalazi i bivša Gradska većnica For-d-Fransa u kojoj je danas smešteno Pozorište Eme Sezer. Pozorište je nazvano po Emeu Sezeru (1913. – 2008.), pesniku, piscu i političaru sa Martinika, koji je bio i veliki borac za ljudska prava. Po njemu se zove i međunarodni aerodrom na Martiniku. O samoj zgradi današnjeg pozorišta neću puno da pričam jer se ispostavilo da i nisam napravila dobru fotografiju ovog zdanja iz 19. veka.
Glavni razlog zašto ovu zgradu u ovom trenutku nisam bolje fotografisala leži u činjenici da sam ja na Martiniku imala izvesne probleme sa svojom foto-opremom. Posle onog problema sa poklopcem za kućište baterije, ispostavilo se i da mi fale memorijske kartice. Jednostavno sam sve rezervne kartice ostavila u Njujorku. Mislila sam da mi jedna velika kartica može biti dovoljna – kakva početnička greška! Zatim sam otišla i kupila novu karticu, pa sam nastavila dalje da šetam po gradu, ali sam se prvo vratila do pozorišta.
Zatim sam svoju šetnju nastavila po pešačkoj zoni grada.
Tu sam naletala na neke starije turiste koji su takođe šetali po centru i pomislila sam da su oni verovatno sa nekog od kruzera. Ponovo sam razmišljala o tome da ti ogromni brodovi dovode putnike na neko daleko i egzotično ostrvo gde ovi u stvari vide samo urbani centar nekog grada, blizu luke.
Jer, već sam prethodnih dana imala priliku da dosta obiđem Martinik i uvidim raznolikost koja postoji na ostrvu, pa onda nisam mogla da se načudim ljudima koji idu na ta krstarenja da bi navodno obilazili razna ostrva. I tako veliki brod pristane u luci u For-d-Fransu, a ti ljudi izađu sa broda da bi išli u obilazak od par sati, tako da oni praktično vide samo taj grad i ništa više. A sam grad je zapravo najmanje zanimljiv. Na tim brodovima svakako postoje brojni bazeni, pa ti turisti verovatno i nisu toliko zainteresovani za obilazak raznih plaža, ali ipak... Biti samo nekoliko sati u gradu, a misliti da si posetio Martinik – to mi se čini kao totalni promašaj.
Zatim sam došla i do natkrivene pijace gde sam prvo mislila da ima samo voća i povrća, što ja inače veoma volim da obilazim, ali je osim voća i povrća bilo i raznih sitnih suvenira za turiste.
Takođe su neke prodavačice imale haljine sa specifičnom mustrom materijala i u bojama koje su vrlo popularne ovde – crveno, zeleno, plavo i žuto. Tu sam kupila neke sitnice uključujući i traku za kosu i manju maramu od tog materijala i to se može videti na jednoj mojoj slici sa hodočašća u Španiji 2018. godine (https://www.svudapodji.com/spanija-8/).
Posle ovoga sam nastavila još malo da šetam po centru For-d-Fransa. Htela sam da odem i do katedrale, ali je ona u vreme mog boravka bila kompletno pod skelama jer se renovirala i nije bilo moguće da se uđe.
Ovde sam konačno završila svoju kratku posetu glavnom gradu Martinika, For-d-Fransu, pa sam zatim krug zatvorila tamo odakle sam i krenula u šetnju, a to je terminal za lokalne brodove koji služe kao javni prevoz. Tu sam kupila kartu da bih se brodićem prebacila do još jednog zatona – l’Ans a l’An (L’Anse à l’Âne).