Novi Beograd, 2024, 2. deo
Novi Beograd je najveća opština u Beogradu po broju stanovnika, mada je po površini jedna od manjih. Razlog za ovo je da se na Novom Beogradu nalazi veliki broj stambenih zgrada na više spratova i sa brojnim stanovima, pa su ranije ovaj deo grada često zvali i „spavaonica“. Vremena su se delimično promenila – i dalje se gradi dosta stambenih zgrada, ali je takođe sve više i poslovnih zgrada, šoping-centara, kao i raznih drugih objekata. Osim toga, vremenom je nekada mlado drveće poraslo, tako da ima dosta lepih zelenih površina između zgrada, mada, da se ja pitam, bilo bi ih još više.
Razlog za ovakav razvoj događaja je taj da su na većem delu teritorije Novog Beograda do pre nekih 80-ak godina postojale samo bare. Tek posle Drugog svetskog rata osmišljeno je podizanje novog naselja na levoj obali Save, mada su tu već nešto dalje bili Bežanija i Zemun. Naselje Bežanija (videti: https://www.svudapodji.com/beograd-zapad-2023/) danas je deo Novog Beograda, a Zemun koji je ranije bio grad za sebe sada je još jedna beogradska opština.
U skladu sa novim planovima, izgradnja je započela 11. aprila 1948. godine, pa se ovaj dan svake godine obeležava kao rođendan Novog Beograda. Ja u ovoj priči koristim fotografije koje sam snimala u različitim periodima godine, kao i različitih godina. Sticajem okolnosti, sledeću fotografiju koja prikazuje neku vrstu spomenika koja govori o odluci da se novi deo grada podigne na levoj obali Save snimila sam par dana posle 11. aprila – otud i cveće.
Danas se Novi Beograd nalazi u prostoru koji je omeđen dvema rekama – Savom koja dolazi sa jugozapada i Dunavom koji dolazi sa severozapada. Ove dve reke se spajaju upravo kod Beograda, a iznad samog ušća, na strani „starog“ Beograda, nalazi se Beogradska tvrđava Kalemegdan. Odatle se pruža divan pogled na ušće, Novi Beograd, ali i Zemun.
Na sledećoj fotografiji se vidi samo deo Novog Beograda na levoj strani slike i duž levog horizonta, a sa druge strane reke. Što se reka tiče, sa leve strane dolazi Sava, a na Dunavu se vide dva ostrva – jedno maleno (više na levoj strani fotografije) koje se i zove Malo ratno ostrvo i Veliko ratno ostrvo (u sredini fotografije). Administrativno, oba ova ostrva pripadaju Zemunu koji se takođe nazire u daljini, duž linije horizonta, više u sredini fotografije.
Sledeća fotografija prikazuje više Novog Beograda na drugoj strani reke.
Pošto je posle Drugog svetskog rata plan bio da se izgradnjom Novog Beograda dobije i novi administrativno-upravni centar države (otud i izgradnja baš u ovom delu glavnog grada Palate Srbije o kojoj sam pisala u prethodnom nastavku), vlast je stavila veliki naglasak na ovaj projekat. Naravno, nije se odmah došlo do finalnog rešenja, već je to bio projekat u trajanju, pa je par godina kasnije donesen i novi Generalni urbanistički plan Beograda, a takođe su organizovani i brojni konkursi da bi se dobila profesionalna rešenja za arhitektonsko-urbanistički koncept. Zbog svega toga se centralna zona Novog Beograda kao prostorno kulturno-istorijska celina smatra nepokretnim kulturnim dobrom.
Koncept razvoja novog dela grada je podrazumevao i stambene blokove omeđene glavnim ulicama koji predstavljaju gotovo mala naselja. I dan-danas većina stanovnika Novog Beograda radi orijentacije pominju blokove i njihove brojeve, a ne nazive ulica. Tako je prvi stambeni blok bio Blok 21 na koji se nailazi kada se Brankovim mostom iz starog Beograda pređe u Novi Beograd.
Ja, naravno, neću sada da krenem da opisujem različite stambene blokove i da ređam njihove fotografije. To i nije toliko zanimljivo, ali sam htela samo da predstavim kratku istoriju ovog dela grada.
Doduše, nije sve na levoj obali Save novo. Naime, tridesetih godina XX veka podignut je drumski most preko Save koji je spajao centar Beograda i Zemun (tada se zvao Most kralja Aleksandra i srušen je 1941. godine, a kasnije podignuti most koji je i danas u funkciji je Brankov most). Na taj način je leva obala Save postala zanimljiva urbanistima još pre Drugog svetskog rata.
Tako je 1937. godine u blizini ovog mosta podignut prvi Beogradski sajam koji je imao 14.000 kv. m izložbenog prostora. Sajam je bio kratkog veka, samo do 1941. godine kada su Nemci, nakon okupacije Jugoslavije, u decembru te godine, sve njegove izložbene paviljone pretvorili u koncentracioni logor. U početku je logor korišćen prevashodno za deportaciju Jevreja i Roma, a kasnije se to proširilo na običan narod zarobljen u drugim delovima Jugoslavije (posle velikih ofanziva, npr, na Sutjesci i Kozari), partizane, ne samo jugoslovenske, već i grčke i albanske, ali i na italijanske vojnike posle kapitulacije Italije 1943. godine, kao i na uhvaćene savezničke avijatičare.
Od lepog izložbenog prostora, ovo je postalo najveće mučilište u Beogradu. Krajem 1941. godine i početkom 1942, ovde je ubijeno oko 11000 Jevreja iz Beograda i drugih delova Srbije. Vremenom su se masovne likvidacije i sahrane prebacile u Jajince (videti: https://www.svudapodji.com/beograd-21/) i na druga mesta u širem području Beograda (videti: https://www.svudapodji.com/beograd-zapad-2023/), ali je i ovaj logor nastavio da funkcioniše tako što su se tu mučili i ubijali ljudi ili se odavde slali na prinudni rad. Smatra se da je kroz njega prošlo oko 90000 zatvorenika od kojih je oko 40000 ubijeno, najviše upravo u Jajincima. U maju 1944. godine, Nemci su logor predali vlastima NDH (hrvatska marionetska država koja je sarađivala sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom). Kasnije te godine, logor je zatvoren jer je dosta uništen u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine.
Posle Drugog svetskog rata ovaj čitav prostor je prolazio razne faze, od rušenja teško oštećenih delova, do korišćenja preostalih za privremeni smeštaj nekih institucija, ili kao stanova za socijalno ugrožena lica, dok su neki delovi dati na korišćenje Udruženju likovnih umetnika Srbije. Kako je vreme prolazilo, javljale su se različite ideje šta da se radi sa prostorom Starog sajmišta, kako se kompleks danas naziva, jer je on s jedne strane mesto stradanja Srba, Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata, a sa druge strane je to svojevremeno bio izuzetno kvalitetno rešen urbanistički prostor grada Beograda. Štaviše, zbog svega ovoga Staro sajmište je u međuvremenu proglašeno za spomenik kulture.
Ipak, godinama, da ne kažem decenijama, taj deo grada funkcioniše kao poprilično zapušteno mesto, barem tako izgleda kada mu posetilac prilazi. Osim blistavo belog i čistog veša koji stanari iz ovih objekata šire na otvorenom.
Međutim, kako sam čitala, u skorije vreme je donesena odluka da se ovde otvori Muzej holokausta, a kako sam se približavala Centralnoj kuli na Starom sajmištu, mogla sam da vidim da je obnova koja je najavljena pre par godina zaista i počela.
Ali, ima tu još puno toga da se uradi pre nego što ovaj deo Novog Beograda uz novu svrhu vrati i neki svoj stari graditeljski sjaj.
U neposrednoj blizini Starog sajmišta, pored šetališta koje vodi duž Save, nalazi se i Spomenik žrtvama logora Sajmište.
Kad već pominjem Drugi svetski rat i ovaj spomenik, da kažem i da se on nalazi između dva mosta preko Save – jedan je prethodno već pomenut Brankov most, a drugi je Savski most. Mada strogo govoreći ovi mostovi nisu isključivo novobeogradski, ovaj drugi takođe ima zanimljivu priču.
Naime, kako je Most kralja Aleksandra (raniji naziv za Brankov most) bio srušen 1941. godine, pojavila se potreba da ipak postoji neki most preko Save koji bi spajao ne samo delove Beograda, već pre svega centralnu Srbiju na jugu i Srem na severu, pa je upravo ovaj most koji se danas zove Savski most podignut 1942. godine, za vreme nemačke okupacije. Ali, kako su u oktobru 1944. godine Nemci morali da napuste Beograd, oni su most minirali sa namerom da ga sruše i na taj način sebi obezbede više vremena za povlačenje, a istovremeno uspore napredovanje jugoslovenskih partizana i jedinica Crvene armije.
Tu na scenu stupa Miladin Zarić (1889-1976), učitelj, dakle, civil, tj, običan građanin. Sticajem okolnosti, Zarić je bio učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kada je naučio kako se obavlja deminiranje. Još veća slučajnost je bila da je živeo u delu Beograda u neposrednoj blizini Save, pa je video da su Nemci minirali most sa namerom da ga dignu u vazduh kada pređu na levu obalu reke. To povlačenje Nemaca se i desilo u rano jutro 20. oktobra 1944. godine baš kako su pripadnici Crvene armije došli do desne obale. Zarić je naišao na jednu grupu sovjetskih vojnika, pa je sa njima otišao do mosta, ali kako je samo on tačno video gde se nalazi detonator i žice, lično je tamo i otišao i nekakvim ašovom je presekao detonatorsku žicu, pa je most bio spasen, a Beograd je zvanično oslobođen upravo 20. oktobra 1944.
Kako sam čitala, Savski most je jedini veći most u Evropi koji je izbegao rušenje posle nemačkog povlačenja, a Zarić je posle rata dobio više odlikovanja zbog svog podviga.
U skorije vreme se povremeno pojave priče i ideje da se nešto uradi sa ovim mostom pošto je Beogradu zbog hroničnih problema u saobraćaju potrebno da ima još mostova. Most je star, preko njega voze tramvaji i vozila, i ima malu propusnu moć za saobraćaj, ali zbog njegovog značaja nije baš prikladno da ga samo sruše. Postoje ideje i da se most preseli na neko drugo mesto, ali ja za sada nisam čula ništa što je posebno pametno.
Oko 1,5 km dalje, ali takođe u blizini reke Save, a na novobeogradskoj strani, nalazi se još jedan spomenik kulture. U pitanju je „Sava centar“.
Ovo je zapravo kompleks objekata koji su sagrađeni u periodu 1976-1978, a predstavljaju izuzetno veliki kongresni, kulturni i poslovni centar predviđen za raznovrsne aktivnosti. Sava centar obuhvata kongresno-koncertnu dvoranu, veliku poslovnu zgradu sa nizom manjih sala za konferencije i sastanke, restoranom, prodavnicama i kancelarijskim prostorom, a tu je i hotel koji je ranije pripadao lancu „Interkontinental“ (ovo se u međuvremenu promenilo).
Sava centar je građen u kombinaciji konstrukcije od armiranog betona i čeličnih ramova, ali ga posebno odlikuje upotreba zelenog stakla kao fasadnog materijala i to je nešto što ga čini karakterističnim. Projektovan je u stilu savremene arhitekture iz osme decenije XX veka i nalazi se odmah pored međunarodnog auto-puta E-75.
Vremenom je kompleks dosta propao, pa je poslednjih godina krenula obnova, a u vreme dok ovo pišem (april 2024. godine), završena je rekonstrukcija kongresno-poslovnog dela, dok će deo sa dvoranom biti završen polovinom godine.
Kada se auto-putem E-75 nastavi u pravcu aerodroma, nužno se uočava i prolazi pored još jednog spomenika kulture koji je ovaj status dobio zbog značaja za srpsku arhitekturu. U pitanju je stambeno-poslovni centar „Geneks“ koji je verovatno i prvi uočljivi objekat za ljude koji iz pravca beogradskog aerodroma ulaze u grad.
Ovaj centar zovu i Geneks kula ili Zapadna kapija Beograda, a sagrađen je u periodu 1970-1980. godine kada je bio najviša zgrada na Balkanu. Sastoji se od dva solitera od armiranog betona (sa 26, odnosno, 30 spratova) koji su na visini 26 sprata spojeni mostom. Oba solitera imaju bočno postavljena stepeništa kružne osnove, po dva svaki, koja idu kroz betonske cilindre. Soliteri su bili predviđeni za dve odvojene funkcije – jedan je imao stambenu, a drugi poslovnu funkciju i tu su bile kancelarije i poslovni prostori Geneksa. Geneks je svojevremeno bio jedna od najvećih i najuspešnijih kompanija bivše Jugoslavije, a naziv predstavlja skraćenu verziju Generaleksporta, pa je jasno čime se kompanija bavila. Kompanija je svakako imala potrebe i za reprezentativnim aktivnostima, pa je tako na vrhu jednog stepeništa u poslovnom delu centra sagrađena i rotonda gde se nalazio restoran – vidikovac. Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa tim restoranom jeste pokretni pod koji se lagano vrteo u krug čime se još više naglašavao lep pogled. Tako se barem pričalo, a ja nikada nisam bila u restoranu i uopšte ne znam kako je to zaista i funkcionisalo.
Geneks je odavno prestao da posluje i ne znam šta se dešava sa poslovnom polovinom ovog centra, ali je jasno da ona baš i nije u funkciji pošto je dobar deo nje prekriven reklamnim panoom. U drugom delu ljudi i dalje normalno žive.
Mada u ovom delu Novog Beograda i dalje suvereno vladaju stambene zgrade, samo 1 km dalje nalazi se i Erport siti Belgrejd (Airport City Belgrade), prvi poslovni park u Srbiji. Do pre par godina sam tu išla relativno često da se nađem na kafi sa drugom koji je radio u jednoj kompaniji koja je tu imala kancelarije i uvek sam se pitala zašto je taj poslovni park dobio baš to ime („Aerodrom grad Beograd“). Baveći se spomenicima kulture na Novom Beogradu konačno sam došla do odgovora.
Naime, od 1926. do 1932. godine ovde se gradio prvi aerodromski kompleks u Beogradu koji je bio poznat kao Aerodrom Dojno polje po nazivu područja za ovaj deo između Bežanije i Zemuna, a služio je i za vojne i za civilne svrhe. Kompleks je obuhvatao nekoliko vojnih kasarni, ali i šest velikih betonskih hangara i nekoliko montažnih metalnih hangara, kao i dve travnate poletno-sletne staze, zgradu za vazdušni saobraćaj, brojne objekte za održavanje aviona, kao i skladište vojnog vazduhoplovstva. Od svega ovoga do danas je preživeo samo hangar betonske konstrukcije sa aneksima u kojima su se nalazile radionice. Ovaj objekat je sagrađen 1929. godine.
Zanimljivo je da je aerodromski kompleks napravljen u skladu sa rešenjem i pod nadzorom Milutina Milankovića (1879-1958), čuvenog srpskog matematičara, astronoma, inženjera, naučnika i akademika. Poznat je po dva doprinosa nauci: „Kanon osunčavanja Zemlje“ i teorijsko objašnjenje dugotrajnih klimatskih promena na Zemlji. U slučaju ovog hangara koji je preživeo Milanković je primenio nekakav inovativni pristup izgradnji krovne konstrukcije i danas je to u svetu redak primer sačuvanog objekta sa ovim tipom konstrukcije.
I sada se pričom vraćam do prostranog parka koji se pruža duž obale Dunava i pored kojeg se nalazi Palata Srbije o kojoj sam pisala u prethodnom nastavku. Park delimično pripada Zemunu, a delimično Novom Beogradu. U novobeogradskom delu se nalazi i zgrada koja je takođe bila važna prilikom osnivanja i izgradnje Novog Beograda, a jasno je odražavala vreme kada je podignuta što je bilo 1961. To je tada bila Zgrada Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije ili skraćeno samo CK. Međutim, zgrada je ozbiljno oštećena tokom NATO bombardovanja 1999. godine i to u par navrata krajem aprila. Nije bilo prijavljenih žrtava pošto je zgrada bila prazna u to vreme, tako da pretpostavljam da je razlog za gađanje bio više marketinške prirode. Zanimljivo je da je zgradu pogodilo čak 12 raketa tipa tomahavk, ali je konstrukcija izdržala, tako da je zgrada kasnije prodata i rekonstruisana uz dodatak par spratova pa je danas visoka 110 m. U skorije vreme je pored nje sagrađena još jedna slična zgrada i sada se one pod nazivom „Poslovni centar Ušće“ koriste kao poslovni prostori.
Kad već pominjem NATO bombardovanje 1999. godine, neizbežno je osvrnuti se i na zgradu Kineske ambasade koja se nalazila na Novom Beogradu nedaleko od ovog velikog parka pored Dunava. Mimo svih običaja rata i kršeći međunarodno pravo, NATO je kasno uveče 7. maja 1999. godine direktno pogodio i ovu zgradu i tom prilikom je poginulo troje kineskih novinara. Kinezi su bili ogorčeni, a Amerikanci su se izvinjavali tvrdeći da je u pitanju bila greška i da su u stvari hteli da gađaju zgradu koja se nalazi oko 450 metara dalje. Zanimljivo je da ta druga zgrada uopšte nije bila pogođena kasnije, a osim toga, svi koji su upoznati sa istorijom Novog Beograda znaju da na mestu gde se nalazila Kineska ambasada nikada ništa drugo nije postojalo, te tako nijedna mapa nije mogla da pokazuje ništa drugo na tom mestu osim Kineske ambasade.
Bilo kako bilo, kasnije je tu postavljena memorijalna ploča, a ja relativno često tu prolazim pa sam godinama viđala cveće, ali i kineske turiste koji očigledno ne zaboravljaju šta se desilo i tu redovno dolaze da obiđu spomenik. U skorije vreme je na tom mestu podignut Kineski kulturni centar, a takođe sada postoje dve memorijalne ploče. Cveće i venci se i dalje redovno ostavljaju.
U okviru parka se nalazi još jedan spomenik koji podseća na dešavanja 1999. godine. U pitanju je spomenik „Večna vatra“ koji je 2000. godine podignut u znak sećanja na žrtve NATO bombardovanja Savezne republike Jugoslavije (SRJ). Tokom 78 dana, 19 zemalja NATO pakta je bombardovalo zemlju koja se sastojala od današnje Srbije i Crne Gore. Da ostavim po strani odsustvo rezolucije UN-a kojom bi se eventualno odobrio napad NATO-a na SRJ, imajući u vidu da SRJ nije napala nijednu državu članicu NATO-a, „odbrambena“ priroda ovog vojnog saveza je trajno pala u vodu agresivnim postupcima samog saveza.
Od platoa ispred spomenika kreće i veoma zanimljiv deo parka koji se naziva Park prijateljstva i koji kao znamenito mesto predstavlja nepokretno kulturno dobro.
Naime, kada je 1961. godine završena izgradnja Palate Srbije, a u Beogradu se održavala i Prva konferencija nesvrstanih zemalja, pojavila se ideja za formiranje prostora memorijalnog karaktera u vidu spomen-parka gde bi strani zvaničnici zasadili po drvo kao „simbol borbe za mir i jednakost svih naroda u svetu“.
Prvo drveće je ovde zasadio Tito 7. septembra 1961. godine, a vremenom su tu dolazili veoma različiti državnici iz čitavog sveta. Osim zasađenog drveća, od tog perioda su preostale i kamene ploče sa imenima i zemljama iz kojih su ti državnici dolazili, kao i godinom posete. Naravno, veliki broj državnika je poticao iz nesvrstanih zemalja.
Neke od ovih tabli predstavljaju izvanredan podsetnik na istoriju XX veka.
Tu su i table koje podsećaju na državnike iz istočne Evrope, ali i na kosmonaute.
Bili su ovde i predstavnici međunarodnih organizacija, ali i državnici iz zapadne Evrope.
Osim političara i političkih vođa, ovde su dolazili i svoj trag ostavili i vladari sa rangom aristokratije.
U poseti Jugoslaviji i Titu, bila je i engleska kraljica Elizabeta II, ali mi je ona u ovom kontekstu zabavna iz drugog razloga. Naime, u neposrednoj blizini njene kamene ploče nalaze se još dve koje sve zajedno čine izuzetno zanimljivo društvo. Teško da se njih troje igde mogu „smestiti“ tako blizu jedno drugog.
Poslednje veliko sađenje u Parku prijateljstva je bilo obavljeno 1989, ali se drveće sadi i u drugim delovima parka pored Dunava. Na primer, tačno preko puta Palate Srbije, skoro je posađeno 100 platana da bi simbolizovali 100 godina od rođenja Hejdara Alijeva (1923-2003) i azerbejdžansko-srpsko prijateljstvo.
Nedaleko od Parka prijateljstva nalazi se još jedan spomenik kulture, a to je Muzej savremene umetnosti.
Park prijateljstva
Muzej je sagrađen u periodu 1962-1965. godine. U njemu su u okviru stalne postavke izložena dela jugoslovenskih i inostranih umetnika XX veka, a povremeno se organizuju i privremene izložbe i druga dešavanja. Neka dela mogu da se vide izložena i oko same zgrade koja ne samo tematski, već i svojim izgledom, i spolja i iznutra, odražava savremene tendencije iz druge polovine XX veka.
Muzej se nalazi u delu velike zelene zone koja se naziva Park Ušće i koja se pruža duž reke Save do samog ušća. Poslednjih godina se ovaj deo dosta lepo razvio i tu postoji i šetalište pored reke, ali i različite staze i razni objekti koji služe odmoru i razonodi.
Kada se od Parka Ušće krene iz pravca samog ušća duž Dunava, ka Zemunu, to šetalište se zvanično naziva Zemunski kej, mada je dobar deo njega na teritoriji Novog Beograda. Često se zove i Dunavski kej, ali samo u kontekstu Novog Beograda (pošto zvanični Dunavski kej postoji u starom delu Beograda) da bi se pravila razlika u odnosu na Savski kej, što je naziv za šetalište pored Save u blizini blokova 45, 44, 70 i 70a. Kako god da se zove, ovo je jedno od mojih omiljenih mesta u Beogradu, a pomaže i što živim blizu njega i da je sve ravno pa tu lakše mogu da vozim bicikl.
U okviru parka koji se pruža pored Zemunskog keja, postoji i velika širina gde se leti održavaju koncerti i festivali. Ja volim provod, ali ovo često bude previše bučno i traje previše dugo u noć. Strani muzičari (Rolingsounsi, Madona, Bili Ajdol, Metalika, ...), kao lepo vaspitana deca, redovno završavaju svoje koncerte pre ponoći. S druge strane, lokalnim muzičarima, kao raspojasanoj i divljoj hordi, na solo-koncertima ili u okviru festivala dozvoljava se da arlauču do 4 ujutru!
Kada koncerata nema, ovo je veoma lepo mesto za boravak u urbanoj prirodi. Osim travnjaka, tu je i staza za trčanje, biciklistička staza i šetalište.
U zavisnosti od doba godine i dana, u parku bude više ili manje ljudi i nije uvek ovako prazan kao što može da se čini sa mojih fotografija. Nekada ljudi samo šetaju ili odmaraju na travnjaku, redovno se šetaju psi, voze bicikli i džogira, a ima i mesta koja su predviđena za sportske aktivnosti i dečju igru.
A ako se nastavi dalje šetnja iz pravca ušća, svakako se prelazi i na područje Zemuna, ali to zahteva nove obilaske i nove priče.
Za sada, evo karte sa mestima koja se pominju u priči o Novom Beogradu: