U Parizu sam bila već nekoliko puta. Prvi put pre puno godina sa mamom i tada sam išla na u to vreme poprilično standardnu turu od nedelju dana. Ipak, ja se grupe i bilo kakvih dešavanja sa njima uopšte ni ne sećam. Razlog? Prvo, već u to vreme sam krenula da sama organizujem dobar deo svog boravka u stranim mestima u koje bih otišla sa grupom, ne čekajući na druge da to učine u moje ime i to se uvek pokazalo kao bolje. Eventualno odem u nekakav zajednički obilazak lokalno organizovanim turističkim autobusom po gradu, ali dalje idem u sopstvenom aranžmanu i čini mi se da sam uvek bolje i više videla na taj način. Drugi, veoma bitan razlog je bio taj da je prijateljica moje mame imala tri sina koji su živeli u Parizu. Jedan od njih, Dule, koga svi Francuzi u njegovom životu iz nekog razloga zovu Miki, bio je posebno spreman na druženje. Ne samo na druženje, već i vođenje po Parizu pokazujući nam i mesta koja turisti ređe posećuju. Takođe smo bile pozvane i na večeru koju je pravila njegova supruga Žaklin, vrsna kuvarica koja je godinama vodila svoj restoran.
Ajfelova kula
Od tog prvog boravka u Parizu u sećanju na prvu loptu ostalo mi je nekoliko stvari. Hotel je bio na Pigalu, blizu Monmartra, i to je bilo prvi put da nisam mogla da spavam od buke. Čitave noći čule su se nekakve sirene i tada sam shvatila da je Pariz zaista grad koji nikad ne spava. Ne samo da grad nije spavao, već ga je bilo i baš briga što i njegovi posetioci to isto ne rade. Posetioci nisu bili baš oduševljeni.
Pariz, crkva Sakre ker na Monmartru
Ipak, tokom tog prvog boravka uspela sam dosta da vidim i obiđem. Bio je maj, tradicionalno najbolji mesec za boravak u Parizu i ja sam uglavnom obišla sve što tipični turista obilazi, uključujući i posetu Versaju i penjanje na Ajfelovu kulu. Mada je uvek bilo turista u Parizu, tada su gužve ipak bile manje, a redovi značajno kraći. Doduše, nije bilo bezbednosnih provera koje danas postoje i koje značajno usporavaju protok, ali koje su svakako neizbežne.
Ajfelova kula
U svim tim pohodima i obilaženjima, mama me je pratila bez reči i pogovora i sada kada sam ja u godinama u kojima je ona tada bila, shvatam da je morala da bude jako umorna, ali nije se bunila. Ipak, imale smo jednu „situaciju“. Ja sam njoj sve vreme pričala detaljno kuda idemo, šta radimo i kakav nam je plan. Ona je sve vreme klimala glavom i slušala me. Kada smo jednom prilikom ulazile u metro, vidim ja sa stepenica da je voz u stanici i samo joj doviknem da požuri, a ja se sjurim i uđem u vagon. Dok je ona došla do voza, čuo se signal, a vrata su krenula da se zatvaraju. Sve se dešavalo u delićima sekunde. Ja sam iz unutrašnjosti vagona samo gledala njeno panikom ispunjeno lice sa druge strane i trenutak kada je krenula napred, pa su je vrata klepila i zaustavila se. Onda su se vrata ponovo otvorila, a ona je ušla. Uz bezobrazluk ohole mladosti brzih i lakih nogu koje su me lako uvele u voz, ja sam se razvalila od smeha pominjući njeno zbunjeno i preplašeno lice pre nego što se odlučila da se ipak probije u vagon, dok me je ona korila rekavši da ništa nije smešno. Onda smo počele da pričamo šta bi bilo da nije ušla. I tu sam konačno zaključila da zaista ništa nije bilo smešno u toj situaciji. Naime, pošto sam joj ja pričala do koje stanice idemo i kojom linijom, ja bih u slučaju razdvajanja otišla na tu stanicu i čekala je da dođe sledećim vozom. Ispostavilo se, međutim, da moja majka nije imala pojma kuda smo se uputile i da je samo kurtoazno klimala glavom. Da smo se razdvojile, rekla mi je, ona bi pokušala da izađe na ulicu i vrati se u hotel koji je bio u blizini pošto ne govori strane jezike i ne bi znala ništa drugo da uradi. Danas u vreme mobilnih telefona ovakvo sveopšte razmimoilaženje bilo bi značajno ublaženo, ali ipak pominjem ovu situaciju jer je bitno kada se putuje sa nekim da postoje dogovori „za postupanje u slučaju razdvajanja“. Uvek može doći do vanrednih situacija (zato se one i zovu „vanredne“) i tada je bitno da sa ljudima sa kojima putujete imate razrađen plan. Za moju mamu i mene je ubuduće važilo pravilo: ona ostaje tamo gde smo se poslednji put videle i čeka me da se vratim po nju. Ipak, više nam se nikada i nigde nije desila slična situacija. Valjda zato što smo bile spremne.
Prilikom tog boravka bila sam i u Luvru prvi put. Od tih ogromnih svetskih muzeja već sam ranije bila u Britanskom muzeju, ali je to bilo kada sam živela u Engleskoj gde sam radila kao o-per (devojka koja boravi u nekoj porodici i pomaže oko dece i/ili u kući), pa sam imala više vremena i nekako opuštenije sam ga obišla. Obično ljudi kažu kako za te velike muzeje treba par dana da bi se obišli. Ja to ne praktikujem. Eto, tako je bilo i sa Luvrom. Pošto mi je nedelju dana ukupnog boravka u Parizu bilo gotovo malo da bih posetila sve što sam htela, nije bilo šanse da provedem ni čitav dan u muzuju, a kamo li dva ili više. Pre dolaska u Pariz nabavila sam sjajnu knjigu vodič koja je precizno navodila šta se od najpoznatijih remek dela nalazi u kojoj sali. Pre odlaska u muzej, napravila sam plan kako da obiđem samo ono što me je istinski zanimalo. To sam i uradila, dok sam pored ostalih eksponata samo projurivala. Bilo mi je potrebno manje od dva sata za obilazak, ali su to bila sjajna i veoma uspešna dva sata.
Luvr, Miloska Venera
Što se muzeja tiče, tada sam otišla i prvi put u Muzej d’Orsej. Samo godinu dana pre mog prvog dolaska u Pariz (1987.), postavka impresionista i postimpresionista prebačena je iz Nacionalne galerije Že de Pom koja se nalazila u parku Tiljeri u nov muzej napravljen u prostoru bivše železničke stanice koja izlazi na ulicu Ke d'Orsej i od tada se tu nalazi najveća kolekcija remek dela ova dva umetnička pravca na svetu. To je bila izuzetno uspešna rekonstrukcija i Muzej d’Orsej je za mene do dana današnjeg jedan od najlepših muzejskih prostora, a zanimljivo je da je zgrada u jednom trenutku bila predviđena za rušenje da bi se na tom mestu napravio hotel!
Muzej d'Orsej
Ipak, tada je srazmerno najjači i najtrajniji utisak na mene ostavio jedan znatno manji muzej. On se nalazi odmah blizu Palate invalida. Međutim, pre nego što nešto kažem o tom muzeju, da se osvrnem malo na Palatu invalida. To je veliki kompleks građevina koje su svojevremeno sazidane po nalogu kralja Luja XIV za potrebe smeštaja ratnih veterana. I danas je dosta aktivnosti koje se ovde odvijaju vezano za vojsku, pa je tu takođe i Vojni muzej osnovan početkom 20. veka. Kompleks obuhvata i praktično dve crkve, koje su ranije bile spojene zajedničkim svetilištem. Jedna crkva je bila namenjena vojnicima, a druga kralju, i mada su ulazili na različite ulaze, ideja je bila da se kralj moli zajedno sa svojim vojnicima, uz puno poštovanje sve moguće etikecije. Vremenom su ove dve crkve odvojene i takozvana Vojnička crkva je prerasla u katedralu ordinarijata francuskih vojnih snaga, dok se Kraljevska kapela invalida naziva jednostavno Kupolom invalida. U njoj postoji veći broj grobnica u kojima su sahranjeni različiti vojni heroji Francuske i neke druge znamenite ličnosti, ali centralno mesto pripada sarkofagu sa zemnim ostacima Napoleona. U stvari, u pitanju je 6 sarkofaga koji su smešteni jedan u drugom. Napoleon, tj., njegovi ostaci prebačeni su u Francusku sa ostrva Sv. Jelena gde je umro 1821. godine 19 godina kasnije, 1840., da bi kripta u okviru Kraljevske kapele invalida bila završena tek 1861. i tada je Napoleon konačno mogao da se skrasi i da tu počiva u miru.
A sada da kažem i par reči o tom manjem muzeju koji mi se toliko dopao. To je Rodenov muzej i kao što može da se pretpostavi iz naziva sav je posvećen Ogistu Rodenu i njegovim delima. Tu nije bila velika gužva i moglo je da se sa popriličnim mirom uživa u delima jednog od najvećih vajara Francuske. U muzej sam otišla po preporuci jednog svog druga, a da nisam mnogo znala o Rodenovom opusu. To me nije sprečilo da se na prvi pogled zaljubim u Poljubac (i dan danas je to jedna od mojih omiljlenih skulptura) i Katedralu, dok je čuveni Mislilac koji krasi dvorište već bio među mojim omiljenim umetničkim delima.
Još jedna stvar se u mom životu prvi put desila u Parizu. Tu sam prvi put kupila avokado jer mi to u bivšoj Jugoslaviji nismo imali, a ja sam želela da ga probam. Naravno, ja ništa nisam znala o avokadu i da li je zreo ili ne, a sada mi je jasno da sam kupila još uvek zeleni avokado. Kada smo se mama i ja vratile u sobu, rešimo mi da ga probamo i bio je – grozan! Toliko da smo ga bacile. Slučaj je hteo da smo baš to veče išli kod Žaklin i Duleta na večeru. Kao predjelo dobile smo ni manje ni više nego baš avokado punjen škampima u nekom sosu. Kakav sam ja užas osetila kada sam videla tu zelenu krušku pred sobom. Ali, bilo mi je neprijatno da bilo šta kažem da ne bih uvredila domaćine, pa sam sa velikom bojazni uzela manji zalogaj. Ovaj put je u pitanju očigledno bio zreli avokado i tu je utisak bio putpuno suprotan – divna, kremasta struktura avokada, dopunjena sjajnim ukusima škampa i sosa. Ta večera je bila poučna iz više razloga. Za glavno jelo smo imali mesni fondi. Meni je bilo fenomenalno lepo to što smo pričali, družili se i smejali, dok je svako pržio svoje komadiće mesa u svom ritmu. Toliko mi se to dopalo, da sam odmah sutradan kupila metalnu posudu sa dodacima za fondi kao suvenir iz Pariza. Ipak, to veoma retko koristim, jer se ispostavilo da mi kao nacija prilikom druženja više volimo odmah već spremljenu veliku količinu hrane na koju se momentalno bacimo bez potrebe da čekamo po minut-dva dok nam se isprži jedan zalogaj mesa. Ne pomaže čak ni ako svako ima po dva metalna dvozupca, pa dok se jede jedno parče, drugo se prži. Možda je to i psihološki zdravo. Daj mi svu hranu ovde i sada. Momentalno.