Pariz 2017, 3. deo
Narednog dana sam se lagano probudila, a zatim otišla preko puta da bih kod Duleta i Žaklin doručkovala. Oni su mi za doručak organizovali najbolje kroasane iz kraja koji se prave sa pravim puterom i ukus je zaista bio sjajan. Dobro je bilo biti u Parizu! Da bih se što manje uplitala u nedeljnu rutinu svojih prijatelja, rešila sam da ih ostavim na miru i otišla sam u šetnju po Vansenskoj šumi, što je na kraju trajalo skoro 5 sati. Nije ni čudo, jer šuma je zaista ogromna i divno je da u tako velikom gradu ima par takvih predela (zajedno sa Bulonjskom šumom), a ne samo tu i tamo po neki park. Vansenska šuma je svojevremeno pripadala kruni i koristila se kao lovište. Danas je to pre svega prostor za odmor i rekreaciju. Pošto me je Dule ostavio blizu svog kluba za boćanje, put me je prvo poveo pored nekog starog drveta koje je očigledno uginulo, ali umesto da ga iseku i sruše, Parižani su odlučili da od njega naprave skulpturu – pri dnu je u stablu bila izrezbarena sova, a ostaci grana pri vrhu, bili su pretvoreni u izrezbarene kućice.
Šetnja me je zatim dovela do jezera Domesnil koje predstavlja pitomiji deo Vansenske šume, kao i do dva malena ostrva u sred jezera do kojih se dolazi preko mostova. Moj boravak u Parizu je bio polovinom marta, što znači da je bio početak proleća, pa je i vegetacija bila veoma skromna, a drveće je još uvek uglavnom golo. Ipak videlo se da je sve napupelo i da će već za par nedelja sve da bukne od zelenila. Oblačno i prohladno vreme nije sprečilo ljude da dođu ovde, pa je bilo dosta šetača, džogera i biciklista, a i nekoliko njih koji su iznajmili čamce i lagano u njima veslali po jezeru.
Pošto sam obišla krug oko jezera, uputila sam se skroz ka severnom kraju šume, birajući zemljane staze. Šuma je sva ispresecana stazama, neke su od asfalta, neke od zemlje, a ima staza koje su posebno namenjene za konje, tj., za ljude koji dođu u šumu da jašu. To mu dođe nekako prirodno, jer je u okviru šume i ogromni hipodrom.
Tako sam otišla do Dvorca Vansen, ali tu nisam planirala da se zadržavam ili da ga obilazim, mada je on svakako vredan posete. Bio je to prvi dan mog boravka i želela sam da uživam u laganoj šetnji po prirodi pre svega. Tako sam otišla dalje do obližnjeg Pariskog cvetnog parka, koji je u stvari jedna velika botanička bašta u okviru Vansenske šume. Kao što sam rekla, bilo je rano proleće pa nije bilo puno cveća, ali su povremeno mogle da se vide predivne rascvetale magnolije, po koji zumbul i mestimična mora zelenkada. Za neupućene, zelenkada je prolećno cveće, žuta verzija narcisa (Narcissus pseudonarcissus). Svaki put kada ih vidim u tolikom broju setim se jedne Vordsvordove pesme posvećene upravo njima. Kakav romantičar!
Posle ovog sam krenula da se vraćam i na svu sreću sam naletela na neku mapu parka koja mi je jasno pokazala kojim opštim pravcem treba da se uputim. Bila sam veoma ponosna na sebe što sam nepogrešivo i direktno našla tačan put do Duletovog kluba. Kako sam prethodno veče već svratila sa Duletom tamo na jednu kaficu, sada sam već imala poznanike, sa kojima sam se ovom prilikom srdačno pozdravila. Lokalna opština je za svoje starije građane zakupila neku kuću i prostor oko nje, a sve se to nalazi unutar šume, i sada je za neku relativno simboličnu članarinu moguće da tu ljudi dolaze da bacaju svoje kugle i da se druže.
Onda je došlo i vreme da se prebacim u stan koji sam iznajmila za ostatak svog boravka u Parizu. Pre nekoliko godina, jedna moja draga koleginica koja je potpuno, bespovratno i apsolutno zaljubljena u Pariz pronašla je preko interneta mali stan koji se izdaje turistima i koji je ona veoma hvalila. Još od tada je meni u glavi ostalo da ne bi bilo loše da i ja iznajmim taj stan, tako da sam kontaktirala Biljanu kada sam počela ozbiljnije da razmišljam o tome da idem u Pariz. Ona mi je dala kontakt pa sam ja napravila rezervaciju, ali u periodu koji je meni odgovarao stan nije bio na raspolaganju svih 7 dana, već samo šest i zato sam prvu noć provela u hotelu.
Stan je zaista na divnom mestu, 15 minuta od Luvra, na levoj obali Sene, i to mi je mnogo značilo prilikom mojih obilaženja. Odmah posle ostavljanja stvari u stanu, izašla sam napolje da bih prošetala po kraju i stekla neku opštu predstavu gde sam i šta se tu sve nalazi. Bila sam zadovoljna.
Rešila sam da svoje obilaženje Pariza započnem lokal-patriotski. Išla sam po „svom kraju“ ili barem kod najbližih komšija. Tako mi je prva u programu bila crkva Sen Silpis. To je crkva koja je građena, dograđivana i rekonstruisana više puta, najviše u 16. i 17. veku, i konačno u 18. veku. A opet, na kraju nisu završili desni toranj. To je baš aljkavo! Unutrašnja dekoracija se produžila i na naredni vek, a najpoznati doprinos dao je Delakroa sa par fresaka koje je uradio oko polovine 19. veka. U njoj se nalazi i kameni obelisk, metalna tabla i lajsna umetnuta u pod, a sve po pravcu sever-jug. To sve potiče iz 1744. godine i služilo je, a i dalje služi, za obeležavanje meridijana i označavanje podneva. Ono po čemu je sve to postalo poznatije je iz jednog lakog krimi romana koji je postao ludački planetarno popularan početkom ovog veka. Meni je ipak posebno simpatična bila fontana iz 1844. godine koja stoji na trgu ispred crkve i koja je napravljena tako da četiri figure uglednih crkvenih zvaničnika na njoj gledaju na četiri strane sveta, a naziv joj je takav da na francuskom postoji igra reči: Fontana četiri strane sveta ili Fontana četvorice koji nikada nisu postali kardinali.
Sasvim blizu crkve Sen Silpis nalazi se jedan od lepih parkova Pariza, Luksemburški park, u kojem se nalazi i istoimena palata. Danas je to sedište Senata, gornjeg doma Francuskog parlamenta, ali je krenulo sasvim drugačije. Udovica kralja Anrija IV, Marija Mediči, želela je da joj naprave palatu koja će je podsećati na rodnu Toskanu. Tako je ona kupila imanje od Vojvode od Luksemburga i radovi su krenuli. Čak je i čuveni slikar Rubens bio angažovan da naslika dve serije slika koje su se ticale života kraljice i pokojnog kralja. Jedna od njih, Ciklus Marija Mediči, sastoji se od 24 slike koje se danas nalaze u Luvru. Tri su portreti, a ostalih 21 prikazuju život kraljice od rođenja na dalje. Dobro, znam da je u pitanju Rubens koji je obožavao masivne žene pune celulita i da su u pitanju alegorije, ali mi je ipak fascinantno da na samo tri ili četiri slike niko nije go!
Kada je palata bila završena, kraljica se lepo uselila u nju, ali je tu vrlo kratko živela. Ozbiljno se zamerila Rišeljeu, pa je kod sina, Luja XIII, izdejstvovala da ovaj otpusti Kardinala, ali je sin u roku od jednog dana promenio mišljenje, izbacio majku iz palate i onda se ona spotucala po Evropi tokom narednih 12 godina da bi na kraju umrla u Kelnu. Pretpostavljam da nije bila uzorna majka, ali ni sin nije bio blistav.
Kada sam završila šetnju po Luksemburškom parku, sela sam u metro i otišla do brda Monmartr, tj., do Bulevara d’ Kliši u kojem se nalazi nazaobilazni Mulen ruž, tj., Crveni mlin, centar zabave u vreme Bel epoka, sa čuvenim igračicama kan-kana koje je ovekovečio Tuluz-Lotrek. Kabare je i dalje aktivan, ali ne više kao stecište vrhunskih umetnika, već kao turistička atrakcija.
Pariz je poznat ne samo po kabareima, već i po grobljima. Ja se nekako do sada nisam bavila njima, ali sam ovom prilikom rešila da malo i njih obiđem. Naime, pošto je Pariz uvek bio stecište poznatih umetnika svih vrsta, a za razliku eventualno od svojih dela, autori su smrtni, oni su negde morali i da budu sahranjeni. Osim umetnika, naravno da tu ima i poznatih imena iz drugih branši, a i mnogo više potpuno nepoznatih ljudi. Ja nisam imala nameru da detaljno obilazim čitavo groblje na Monmartru, već sam otišla do mesta gde je sahranjena Alfonsin Plesis. Ovo vam ništa ne znači? A ako kažem Dama s kamelijama (napisao Aleksandar Dima sin, takođe sahranjen na groblju Monmartr) ili Travijata (komponovao Đuzepe Verdi)? Da, ta mlada nesrećna žena koja je ovekovečena u ovim remek delima književnosti i muzike sahranjena je upravo tu. Posle ove kraće posete, rešila sam da napustim groblje i uputila se ka jednom od izlaza, ali se ispostavilo da je on ipak bio zatvoren, pa sam morala da se zaobilazno vratim među žive. Međutim, taj odlazak do „slepe ulice“ nije bio, ako mogu da kažem, uzalud. Naime, naišla sam, ne tražeći, i grob od Dalide. Ni ovo ime verovatno nije poznato velikom broju ljudi, a i ovde se radi o jednoj nesrećnoj ženi koja je kada je imala 54 godine izvršila samoubistvo. U pitanju je čuvena pevačica i jedna od njenih pesama, u verziji koju izvodi sa Alen Delonom, meni je jako draga i prirasla srcu zbog nekih simpatičnih situacija u kojima se pozivalo na značenje reči te pesme.
Tim povodom sam rešila da pokrenem potpuno novu stvar i da dam svoj doprinos civilizaciji, ako to tako može da se kaže. Uostalom, kakva civilizacija, takav i doprinos. Naime, uvodim – MLOG! Posle bloga i vloga, vreme je došlo i za mlog, a ja sam njegov začetnik. O čemu se radi? Vrlo jednostavno u pitanju je muzički blog koji ima smisao. Naime, meni je muzika jako važna u životu. Neko mi je svojevremeno rekao da je Niče navodno kazao da bi život bez knjiga bio promašaj. Slažem se, ali dodajem: „I bez muzike!“ Ja često u svojoj glavim imam razne melodije, skoro kao da imam ugrađeni besplatni džuboks. Desi mi se da se ujutru probudim sa nekom pesmom koju nisam čula od ko zna kad i uopšte ne znam kako je završila u mojoj glavi. Ovo sa uvođenjem mloga kao pojma i pokreta (!), meni takođe pojednostavljuje život jer ako mi se desi da idem i pevam ulicom, pa neko pomisli da sam luda i 'oće da me privede i makne sa javnog mesta da ne uznemiravam ozbiljne građane i građanke koji idu na posao ili u kupovinu, ja mu samo u svoju odbranu kažem da ja u stvari priremam svoj MLOG! :-)
Eto, kao svoj prvi mlog, ja postavljam sliku sa Dalidinog groba i moje pevušenje te njene poznate pesme, kao svoj omaž ovoj velikoj umetnici. Dakle, uključite zvučnike i kliknite na ubačeni video: