Vrativši se u svet živih, krenula sam u finu šetnju po Monmartru. Kuda god da se uputite po ovom brdu, vrlo brzo ćete naleteti na neko mesto gde je živeo, stvarao ili voleo da dolazi i lumpuje ovaj ili onaj umetnik. Ovakav trend je krenuo negde početkom 19. veka, a već posle Prvog svetskog rata, umetnici su se preselili u ravnije delove, kao što je Monparnas. Ovde nećete videti velike palate, ali ima divnih mesta koja vrede da se obiđu.
Osim Mulen ruža, tj., Crvenog mlina, na Monmartru su preostale i dve druge vetrenjače, tj. mlina, a to su Mulen d' la Galet i Mulen Rade. Malo zbunjujuće, ali ovaj drugi se nalazi na vrh restorana koji se zove kao ovaj prvi, mada se i ovaj prvi često naziva Blit-fen, a naziv Mulen d' la Galet se koristi da opiše oba pošto su u jednom periodu pripadali istoj porodici ili je sve to tako samo da bi zbunilo jadne turiste. Bilo kako bilo, naziv jednog od mlinova je ovekovečen na čuvenoj Renoarovoj slici Bal u Mulen d' la Galet, koja se nalazi u Muzeju d'Orsej, pošto je početkom 20. veka tu bilo popularno mesto za igranke.
Mulen Rade i Restoran Mulen d’ la Galet
Mulen d' la Galet
Renoarov Bal u Mulen d' la Galet, Muzej d’Orsej (Pariz)
Dalja šetnja me je provela preko nekog dečjeg igrališta i parkića, pored neobične statue Sen Denija koji svoju odsečenu glavu drži u rukama, a zatim i do malenog Trga Dalide, opet one poznate pevačice čija je bista tu postavljena. Odatle se pruža slikovit pogled ka crkvi Sakre ker koja krasi vrh Monmartra.
Monmartr
Ipak, nisam se uputila pravo ka crkvi, već sam napravila mali krug da bih došla do Lapen Ažil, poznatog stecišta umetnika početkom 20. veka (pitam se da li ima neko mesto na Monmartru gde se umetnici nisu sakupljali) i do čuvenog vinograda sa Monmartra. Da, tu u sred grada, postoji mali vinograd i tu se svake jeseni, početkom oktobra, organizuje berba grožđa na koju su svi pozvani. Sigurna sam da informacije o tačnom vremenu i ostalim detaljima mogu da se nađu na internetu.
Vinograd na Monmartru
Lagano sam se popela pored vinograda, ušla u potpuno turistički deo sa kafeima, restoranima i prodavnicama suvenira i tako sam došla i do same crkve Sakre ker. Sa platoa ispred crkve pruža se divan pogled na Pariz.
Pogled na Pariz sa platoa kod crkve Sakre ker
Crkva Sakre ker, u značenju Sveto srce, građena je krajem 19. i početkom 20. veka, a posvećena je 1919. godine. Unutra nije bilo dozvoljeno snimanje i slikanje, ali mogu da prijavim da je veoma lepa i impresivna, a glavni ukrasi unutra su u vidu mozaika. Takođe je moguće i da se penje na kupolu, ako nekome pogled na Pariz sa platoa i stepeništa ispred crkve nije dovoljno dobar. U blizini Sakre kera nalazi se i crkva svetog Petra, koja je jedna od najstarijih crkava u Parizu i potiče iz 12. veka, ali je bila zatvorena kada sam došla do nje.
Praktično preko puta crkve svetog Petra nalazi se poznati Trg Tertr, koji je jedan od simbola slikarskog Monmartra. Tu stalno ima umetnika koji nude na prodaju svoje slike i crteže, ali i da naprave brzinske karikature ili portrete turista kojih ovde ima u izobilju. Po obodu kvadratastog trga, nalazi se mnoštvo kafea i restorana. Mada je ovo jedan od čuvenih prizora, ja ipak nisam poželela da tu napravim pauzu za neku kaficu, već sam to učinila nešto kasnije kada sam se spustila do nižih delova Monmartra.
Trg Tertr na Monmartru
Ipak, pre kafe sam još malo prošetala po Monmartru koji je zaista slikovit i ta šetnja je bila potpuno prijatna. Uz put sam opet nailazila na znamenitosti tipa „Ovde je Pikaso živeo i naslikao Gospođice iz Avinjona“, ali i na veoma neobičnu crkvu Svetog Jovana Evangeliste koja potiče iz 1904. godine. Crkva je značajna po tome što je to prva crkva koja je sagrađena od armiranog betona, ali je i njena arhitektura izuzetno zanimljiva i netipična.
Ubrzo sam sela u jedan kafe i uživala u kafi i grejalicama koje su omogućavale da se sedi napolju, mada je bilo dosta sveže. Tu sam takođe odlučila i da peške odem do Opere, pa i dalje do Sene, ali sam pre toga otišla do dna stepeništa koje se spušta od platoa ispred crkve Sakre ker i tu sam se oprostila od Monmartra.
Crkva Sakre ker na Monmartru
Dalja šetnja vodila me je kroz razne ulice i pored crkve sv. Trojstva, ali se tu nisam zadržavala. Kada sam došla do same zgrade Opere, koja se zvanično zove Pale Garnijer po svom arhitekti, ni tu se nisam posebno zadržala, već sam samo malo fotografisala i gledala oko sebe. Pale Garnijer je počela da radi 1875. godine, mada se ideja da se podigne nova zgrada opere pojavila početkom 19. veka. Urbanističkim planom koji je osmislio Osman (uskoro malo više o njemu) njeno mesto je predviđeno na prostoru koji se zove Trg Opere. Zgrada Opere je veoma impresivna spolja, a kažu još više iznutra i to je svojevremeno bila najveća pozorišna građevina na svetu sa svojih 11.000 kvadratnih metara. Danas se tu uglavnom održavaju baletske predstave.
Pale Garnijer ili Opera
Upravo sa platoa na sred trga, kada se okrenete oko sebe i pogledate na razne strane, pruža se lep pogled na široke pariske bulevare. Glavni „krivac“ za te čuvene prostrane bulevare je Baron Osman. Doduše, to mu je naložio Car Napoleon III, ali se čitavo to raščišćavanje starih i zbijenih građevina, pravljenje širokih bulevara, parkova i trgova povezuje upravo sa Osmanom. Da ne bude zabune, njegovo ime koje se izgovara kao što ga pišem, uopšte ne znači da je on imao bilo kakve orijentalne korene. Pre bi se reklo, nemačke. Naime, u originalu se piše „Haussmann“, ali Francuzi ne čitaju „h“, a i „au“ se čita kao „o“, pa tako dođosmo do Osmana. Mada su njegove ideje i planovi često bili na meti kritike savremenika, Parižani su mu danas zahvalni na tim širokim bulevarima, jer je čak i sa njima velika gužva u saobraćaju, a nezamislivo je kako bi sve to funkcionisalo sa uskim ulicama.
Nakon ovog osvrtanja oko sebe i posmatranja širokih bulevara, jednim od njih sam se uputila ka crkvi Svete Marije Margarete koja je znatno poznatija pod nazivom Madlen. Crkva je takođe poznata i po svom neobičnom obliku, a to je oblik grčkog hrama. Ona je građena od polovine 18. do polovine 19. veka, uz teške peripetije i različite ideje o tome šta ona u stvari treba da bude. Konačno je 1842. godine posvećena i tu je stavljena tačka na njenu namenu. Centralni deo crkve okružen je sa 52 korintska stuba koji su visoki po 20 metara.
Crkva Madlen
Pogled sa stepeništa crkve Madlen ka Trgu Konkord sa staroegipatskim obeliskom, iza je Pale Burbon, a pozadi desno se vidi kupola Palate invalida
Kada se izađe iz crkve, sa vrha stepeništa pruža se divan pogled ka Trgu Konkord, ali se ja nisam uputila pravo tamo već sam prvo otišla do jednog drugog trga koji se nalazi u blizini, a to je Trg Vandom. On je osmišljen krajem 17. veka i u početku ga je krasila statua Luja XIV, ali je ona uništena tokom revolucije. Napoleon je posle dao da se tu postavi ogroman stub Austerlic. Naime, 44 metara visok stub, koji je od kamena, spiralno je obavijen bronzom dobijenom od 1.200 topova zarobljenih u bitki kod Austerlica. Na vrh stuba postavljena je statua Napoleona kao Cezara. U zgradama koje okružuju trg između ostalog nalazi se i francusko Ministarstvo pravde, hotel Ric i mnoštvo najčuvenijih svetskih juvelarnica.
Trg Vandom sa stubom Austerlic
Pošto sam obišla Trg Vandom, izašla sam na ulicu Rivoli koja pored parka Tiljeri vodi ka čuvenom Trgu Konkord. To je jedan ogroman prostor sa par fontana i staroegipatskim obeliskom iz hrama u Luksoru koji su Francuzi dobili na dar od egipatskih vlasti u prvoj polovini 19. veka u zamenu za neku podršku. Ipak, trg je čuven i po tome što se u vreme Revolucije tu nalazilo glavno mesto za odsecanje glava giljotinom. Tako su tu svoje živote završili i Luj XVI i žena mu Marija Antoaneta, kao jedni od skoro 1500 ljudi koliko je u periodu od par godina doživelo da im se glava odseče upravo na ovom divnom trgu.
Trg Konkord i jedna od njegovih fontana. Pozadi je Pale Burbon
Sa Trga Konkord pruža se i divan pogled prema najpoznatijoj ulici Pariza, a to je Šanzelize, tj., Jelisejska polja, koja vodi ka jednom drugom poznatom trgu sa kružnim tokom, a to je Etoal u čijem centru se nalazi Trijumfalna kapija.
Pogled sa Trga Konkord duž Šanzelizea i dalje ka Trijumfalnoj kapiji
Tu gde je spoj Trga Konkord i parka Tiljeri, postavljen je i veliki panoramski točak. To je valjda krenula moda sa tim točkovima i sada ih dosta gradova ima jer turisti izgleda da to vole. Ipak, meni je najupečatljiviji onaj u Beču, ne zato što sam se vozila njime i imala sjajan pogled (a nisam nijedno ni drugo), već zbog čuvenog romana „Treći čovek“ od Grema Grina i svakako sjajne filmske adaptacije sa Orsonom Velsom. Preporučujem oba.
Ušavši u park Tiljeri, ubrzo sam sela na jednu od stolica koje su poređane oko Osmougaonog bazena. Tu sam silno uživala gledajući par galebova, od kojih je jedan zaista bio pravi maher svoje ptičje vrste. Naime, on je plivao po površini, zatim bi uzleteo metar dva iznad vode, bukvalno se zadržao koji sekund u vazduhu, a onda uleteo u vodu da bi uhvatio ribice koje tu očigledno žive. Nije uspeo svaki put, ali je nekoliko puta uhvatio veoma fini komad.
Park Tiljeri se inače pruža u pravcu Luvra po osi: Trijumfalna kapija, Šanzelize, Trg Konkord (popreko), Tiljeri i Luvr. Ako se osvrnete, odatle možete da vidite i Ajfelovu kulu, kao i Muzej d'Orsej na drugoj strani reke. Hoću da kažem da je u samom centru Pariza, pa je i nezaobilazan.
Park Tiljeri, pogled preko Osmougaonog bazena, kroz panoramski točak i dalje ka obelisku na Trgu Konkord, preko Šanzelizea i do Trijumfalne kapije
Kada se već uđe u prostor Luvra, tj., u njegovu baštu, naiđe se na Trijumfalni luk dvokolica. Podignut je početkom 19. veka da bi proslavio Napoleonove pobede iz 1805. godine. Čak su mu i vrh krasili pozlaćeni bronzani konji doneseni iz Venecije, ali su već 1815. Francuzi morali da ih vrate. Sada su tu neki drugi konji, ali je luk takođe veoma zanimljiv i zbog lepih pogleda koji se pružaju kroz njegovu konstrukciju.
Trijumfalni luk dvokolica, pogled ka centralnom dvorištu Luvra i staklenoj piramidi kroz koju se ulazi u muzej
Trijumfalni luk dvokolica, pogled u pravcu Trijumfalne kapije