Narednog dana je na red došao i Muzej d'Orsej. Za ovaj muzej nisam kupila kartu unapred, jer nisam htela baš toliko da fiksiram strukturu svog kratkog boravka u Parizu, ali kada sam se odlučila za dan kada hoću da posetim muzej, rešila sam da odem što ranije, pogotovo što je muzej bio tek nekih 15-ak minuta peške od stana u kojem sam živela. Došla sam malo pre otvaranja i već je bilo ljudi, ali ne previše. Kada se muzej otvorio, brzo sam ušla u njega i veoma lepo posetila sve što me je u njemu zanimalo.
Muzej d'Orsej
Muzej d'Orsej je mesto na kojem su objedinjeno slikarstvo, vajarstvo i dekorativne umetnosti pre svega Francuske iz 19. i 20. veka. Svojevremeno je zbirka impresionista, kao najznačajniji segment ovog muzeja, prebačena iz muzeja Ž d' pom u rekonstruisanu železničku stanicu Gar d'Orsej. Za razliku od Luvra, koji je jednostavno preveliki, Muzej d'Orsej ima pravu meru.
Muzej d'Orsej
Koga zanimaju samo čuvene slike, lako može doći do njih da ih pogleda, ali ima se fino i vremena i prostora da se i druga dela lepo i lagano pogledaju, pre nego što se čovek premori i od utisaka i od hodanja. Kako nije bilo prevelike gužve, zaista sam mogla da lepo uživam u nekim od remek dela. Tako se desilo da sam bila potpuno sama ispred Maneovog „Doručka na travi“ i to jesu lepi trenuci. Ali bilo je moguće da se uživa i u drugim delima, uključujući i meni posebno drago „Strugači poda“ od Gistava Kajbota.
Muzej d'Orsej, Eduar Mane, Doručak na travi
Muzej d'Orsej, Edgar Dega, Četrnaestogodišnja balerina
Muzej d'Orsej, Gistav Kajbot, Strugači poda
S druge strane, i Muzej d'Orsej je imao specijalnu izložbu „Iza zvezda. Mistični pejzaži od Monea do Kandinskog“. I tu su bila okupljena brojna remek dela koja su specifično za tu izložbu pozajmljena iz različitih svetskih muzeja. Opet je tu bila veća gužva i opet je bilo teže uživati u izloženim slikama. Ipak, bilo mi je drago da sam imala priliku da na jednom mestu vidim nekoliko od 50 slika ruanske katedrale koje je naslikao Klod Mone. Naime, pošto su se impresionisti igrali sa svetlom i različitim efektima koje ono stvara, Mone je lepo zauzeo položaj iz kojeg je posmatrao pročelje katedrale u Ruanu i onda je isti prizor slikao u različita doba dana i po različitim vremenskim uslovima. Svetlosni efekti su naravno bili sasvim različiti i to može da se vidi na ovim slikama.
Muzej d'Orsej, Klod Mone, Jarko sunce, Harmonija u plavom i zlatnom
Muzej d'Orsej, Klod Mone, Harmonija u sivom
Posle početka dana ispunjenog umetnošću, ostatak sam praktično provela u jedenju i pijenju. A to i nije tako loše. Prvo sam išla da ručam u obližnjem restoranu i jela sam kobasice i krompir pire što može da zvuči nemački, ali ovo je ipak bilo na francuski način. U pitanju su bile kobasice iz oblasti Overnj u centralnoj Francuskoj i „aligo“, krompir pire sa gomilom sira u sebi koji se divno istopi. Mmmmmm... Bilo je divno!
Krompir pire i kobasice na francuski način
Posle ručka sam se prebacila u jedan poznati kafe da bih tu popila kafu i pojela ekler. I mada je izbor eklera u sred Pariza bila krajnje prigodna stvar, ipak mi je bio previše sladak. S druge strane, prijalo mi je da sedim na otvorenom, naravno uz grejalice. Jedino mi je povremeno smetao duvanski dim. Iznenadilo me je da u Parizu ima puno ljudi koji puše bez obzira na veoma visoke cene cigareta u poređenju sa cenama u Srbiji. To je barem moj utisak. Nisam se previše bavila ovom temom, ali mislim da je u zatvorenom prostoru definitivno zabranjeno pušenje, ali ako se sedi na trotoaru, onda tu može. Nekako sam se odvikla od toliko pušača po gradovima u „zapadnim“ zemljama, a i od duvanskog dima jer kod mene u kući već nekoliko godina nije dozvoljeno pušenje. Ovde mi se relativno često dešavalo da, kada sednem u kafe na otvorenom gde su stolovi i stolice maksimalno zbijeni, sedim pored nekog ko puši i taj dim onda nepogrešivo ide baš ka meni. Ne može i otvoreno i vazduh bez dima.
Kada sam završila sa kafom i kolačima, vratila sam se u stan da se malo odmorim, jer je za veče bilo predviđeno druženje sa prijateljima. Naime, Aleksandar vodi jedan mali restoran blizu Trga Bastilja, pa smo se dogovorili da svi zajedno odemo tamo na večeru da bih ja videla gde je i kako izgleda. Restoran je uglavnom otvoren samo za ručak za ljude koji rade u okolini i naravno druge posetioce, ali ga po potrebi Aleksandar otvori i uveče ili kada se rezerviše prostor za grupe i proslave.
Originalno sam planirala da sama odem do onde, pogotovo što u blizini postoji veoma lep deo za šetanje, ali sam odustala i zbog prsta na nozi koji se još uvek oporavljao i zbog vremena koje je bilo loše. Što se tiče tog dela za šetnju, Parižani su naime na par mesta gde su nekada prolazile pruge vremenom rekultivisali te delove tako što su izbacili pragove i šine, i od tog prostora napravili zelena šetališta. Jedno od njih je Kule vert Rene Dimon koji kreće od Bastilje i prolazi veoma blizu Aleksandrovog restorana. Osim lošeg vremena, takođe mi se činilo i da nema mnogo smisla da u rano proleće šetam po nekoj finoj stazi koja je takva pre svega kada je sva u zelenilu. Ipak, ovo mi je ostalo kao ideja i nešto što mogu da uradim sledeći put kada dođem u Pariz uz nadu da će i vreme da bude bolje.
Ovako sam metroom otišla do Duleta i Žaklin, pa smo posle pokupili devojčice i otišli svi zajedno do Aleksandra koji nas je čekao u restoranu. U međuvremenu je i kiša počela jako da pada. Pošto smo sedeli unutra, to nije smetalo da se divno družimo i uživamo u hrani, piću i smehu. Fotografije mi nisu ispale dobro, ali to mi nije ni potrebno, jer još uvek mogu živo da prizovem ukus ramsteka u sosu od bibera. Aleksandrov restoran, Le ding (Les Dingues) može da se nađe i na FB stranici (https://fr-fr.facebook.com/Restaurant.LesDingues/).
Poslednjeg celog dana mog boravka u Parizu jutro je krenulo sa pljuštanjem kiše, pa onda nisam ni žurila. Praktično sam videla sve što sam ovog puta poželela, ali sam takođe smatrala da je neverovatno doći u Pariz, a ne otići do Ajfelove kule i Trijumfalne kapije. Ipak, ja retko kada odem da vidim tek jednu stvar, pa je tako bilo i ovaj put. Prvo sam u stvari svratila u crkvu Sen Žermen de pre u čijoj blizini sam stanovala. Palo mi je na pamet da moram da budem pažljiva da mi se ne desi da stalno odlažem da svratim u nju jer je blizu, pa onda sebi kažem da mogu da je posetim neki drugi put, a da je na kraju ni ne obiđem.
Ona je spolja gledano dosta svedena u odnosu na raskošne gotske crkve koje sam posećivala prethodnih dana i građena je praktično vekovima, ali je osnova sagrađena u 11. veka u romaničkom stilu. U mini-parku kod jednog njenog ćoška može da se vidi i Pikasova skulptura.
Pikasova skulptura „Omaž Apolineru“ kod crkve Sen Žermen de pre
U vreme kada sam je posetila, jedan njen deo je bio u procesu rekonstrukcije, ali je ipak imalo šta da se vidi. Posebno su mi bile zanimljive zidne slike koje su ukrašavale apsidu u dnu crkve i koje su bile u smeđe-belim tonovima.
Crkva Sen Žermen de pre, zidna slika je desno
Malo sam se zadržala u crkvi, a zatim metroom otišla do stanice Trokadero. Prst na nozi mi je i dalje stvarao problem, tako da sam rešila da koristim prevoz gde god sam to mogla da bih ga poštedela, a ujedno sam imala i karte viška, pošto sam na samom početku kupila „karnet“, tj., komplet od deset karata za prevoz što mi se pokazalo kao potpuno zgodno. Naravno, kada se kupi karnet, onda i cena pojedinačne karte bude nešto niža.
Trokadero je jedan polukružni trg kod kojeg se nalazi Pale d' Šajo. Sagrađena 1937. godine za potrebe međunarodne izložbe, u ovoj palati se danas nalazi nekoliko muzeja, a kroz nju se ulazi i u veliko pozorište koje je smešteno ispod terase. Upravo ta terasa je, smatram, glavni razlog zašto većina turista dolazi ovde – ne toliko zbog Palea, već zbog predivnog pogleda na Ajfelovu kulu koji je pojačan činjenicom da je nivo na kojem je palata i terasa viši od nivoa na kojem je Ajfelova kula na drugoj strani Sene. Kada sam izbila na plato, kiša je već prestala, bilo je oblačno, ali je povremeno sunce pokušavalo da se probije kroz mestimično istanjene oblake, tako da je Ajfelova kula bila u kontra svetlu. Za dobre fotografije, ovo je mesto sa kojeg treba fotografisati popodne kada sunce objasjava Ajfelovu kulu sa zapadne strane. I obrnuto, u prepodnevnim časovima bolje je fotografisati sa strane Marsovog polja, parka koji se pruža istočno od Ajfelove kule. Ja sam se na Ajfelovu kulu pela još prvi put kada sam bila u Parizu i to nije bilo nešto što je meni dovoljno privlačno da bih ga ponovila. Da je vreme bilo lepše i da nisam imala problem prilikom hodanja, verovatno bih otišla u laganu šetnju po Marsovom polju prolazeći ispod kule. Tek kada se dođe tu, čovek u potpunosti postaje svestan koliko je to u stvari jedna ogromna konstrukcija. Još od njene izgradnje, pa do postavljanja noćnog osvetljenja, Ajfelova kula je veoma često bila predmet kontroverzi, ali je to ipak ne sprečava da bude jedan od najpozntijih simbola Pariza. Ako ćemo pošteno, lepih zgrada, širokih ulica, dvoraca i palata, religioznih hramova, dobre hrane, muzeja i čuvenih umetničkih predmeta, kao i skupih prodavnica ima po čitavom svetu. Ajfelova kula je jedna.
Ajfelova kula viđena sa platoa kod Pale d' Šajo
Zatim sam odšetala i do ogromnog okruglog trga Šarl de Gol, koji je poznatiji pod nazivom Etoal, što prigodno znači zvezda jer se od njega 12 širokih avenija prostire na razne strane. Najpoznatija među njima je Šanzelize koja vodi direktno do trga Konkord na kojem je svojevremeno odrubljena glava Luju XVI i Mariji Antoaneti. Šarl de Gol - Etoal je trg na kome se nalazi Trijumfalna kapija, još jedna od impozantnih građevina kojom se slave Napoleonove pobede. Na tlu, ispod njenog središta, nalazi se Grob neznanog junaka gde se prilikom svih bitnijih ceremonija postavljaju venci. Takođe je moguće i popeti se na vrh Trijumfalne kapije.
Trijumfalna kapija
Posle par fotografija koje sam ovde napravila, krenula sam malo Šanzelizeom, ali sam ubrzo odustala od šetnje i spustila se u metro, da bih se prevezla do stanice Luvr-Rivoli i posetila crkvu koju sam „preskočila“ par dana ranije.