Crkva koju nisam stigla da obiđem kada sam žurila u Luvr jeste crkva Sen Žermen l'Ozeroa. Pošto se nalazi bukvalno preko puta pročelja Luvra, nekadašnje kraljevske palate, ona je dugo služila kao parohijska crkva za vladare Francuske. 24. avgusta 1572. godine je upravo sa tornja ove crkve udaranjem zvona dat signal za pokolj Hugenota, Francuskih protestanata, koji će u istoriji ostati upamćen kao Vartolomejska noć. Na stranu sad pokolj, crkva je veoma lepa, i spolja i iznutra, i predstavlja mešavinu nekoliko stilova. Pa ipak, bez obzira na lepotu, pa i izvestan istorijski značaj, bila je dosta prazna, a to je, što se mene ticalo, bilo sasvim u redu.
Crkva Sen Žermen l'Ozeroa
Ovim sam rešila da završim sa posetama značajnim mestima Pariza. Naravno, u čitavom ovom kraju, kuda god da se okrenete vidite neko značajno mesto, ali se to sada za mene svodilo na površno preletanje pogledom pri povratku do dela grada u kojem sam imala stan. I ovo popodne sam rešila da se malo pozabavim lokalnom gastronomijom, pa sam otišla do poslastičarnice koja pravi neke čuvene kolačiće. Kako mi je Žaklin rekla, te kolačiće danas prave mnogi, ali ova poslastičarnica kod crkve Sen Žermen de Pre pravi original. Ne, nisu u pitanju makroneni ili makaroni, kako se kome više sviđa da ih zove i kojih je Pariz sada pun, već je u pitanju tropezijen. Kolač je smišljen 1955. godine u San Tropeu, a naziv mu je dala ni manje ni više nego čuvena Brižit Bardo kada je tamo snimala film. Ja sam uzela tri manje, ali različite, verzije kolača da bih ih probala. Bili su u redu, ali ja ne znam da li se nešto desilo sa mnom u poslednje vreme, pošto su mi ovi kolačići bili preslatki. S druge strane, pomislila sam da bi bilo zanimljivo da pokušam da nađem neku verziju recepta na internetu pa da probam i sama da ih napravim. Volim kada me putovanja podstaknu da budem kreativna.
Još malo sam prošetala i onda shvatila da dosta restorana u tom kraju nudi ostrige. Već sam planirala da odem negde na neki lagani ručak, pa pošto sam se sutra vraćala kući, reših da se častim. Išla sam logikom zašto bih jela neku laganu salatu koju mogu da jedem i kod kuće. Bolje da za malo više para fino pojedem pola tuceta ostriga koje svakako kod kuće ne mogu da nađem ili barem ne onoliko sveže koliko ovde mogu da budu. Ostrige se nude u tucetima. (Hm!? Da li je ovo pravilno da se ovako kaže?) Gramatika na stranu, za mlađe naraštaje tuce je mera za količinu koja znači dvanaest. Dakle, ostrige su se nudile po 12 u porciji, ali ako je neko bio jako gladan ili je u pitanju bilo veće društvo, mogla su da se naruče i dva tuceta, tj., 24. Ja sam se odlučila za pola tuceta, tj., šest. Ostrige su dolazile u šest veličina, pa sam se odlučila za srednju, tj., br. 3, računajući da na taj način mogu najmanje da omanem, jer se inače i ne razumem preterano u ostrige, ali pošto generalno volim morsku hranu, onda su mi i ostrige drage srcu, tj., želucu. Osim veličine, ostrige mogu da se označavaju i po nazivu plaže na kojoj su proizvedene, kao i po regiji iz koje potiču. Ja sam se odlučila za Fin d' Bretanj.
Ostrige
Uz njih sam uzela i čašu belog vina, što mi je fino išlo uz jelo, ali je bilo blago problematično jer ja inače izuzetno retko pijem alkohol u toku dana i on uvek utiče na mene tako što mi se prispava. I mada mi je stan bio veoma blizu, bilo mi je nekako bezveze da u Parizu spavam u toku dana.
Ovaj lagani ritam provođenja vremena mi je veoma prijao, ali sam shvatila da ipak moram da se vratim u stan da bih oprala kosu jer sam za uveče imala dogovoreno nalaženje sa Natalijom i Aleksandrom sa kojima sam išla na koncert. U pitanju je bio privatni koncert soul muzike. Nataša je zaposlena u velikoj agenciji koja radi sa umetnicima raznih vrsta, tako da povremeno dobija pozivnice i ulaznice za razna dešavanja. Tako se meni posrećilo da je ona imala pozivnicu za tri osobe baš u petak kada sam ja još uvek bila u Parizu. Dogovorili smo se da se nađemo uveče kod izlaza iz metro stanice Le al koja je bila blizu mesta gde se održavao koncert. Prvo sam se našla sa Natašom. Malo smo se u početku tražile pošto ova metro stanica ima nekoliko ulaza/izlaza, ali smo se ipak uspešno pronašle i prvo otišle na pićence. Oko Le ala postoji mnoštvo barova i restorana i oni su svi bili puni. Pogotovo je gužva bila naglašena jer je bio petak veče. Mi smo krenule ulicom Montorguj i jedva smo uspele da nađemo slobodan sto mada su tu sve kafe do kafea. Pošto je još rano proleće i temperature su bile niske i u toku dana, a pogotovo uveče, svi stolovi koji stoje na trotoaru pokriveni su sistemima grejalica, tako da je bilo sasvim prijatno da se sedi napolju. Ja sam se ponovo odlučila za panaše koji sam prilikom ovog boravka u Parizu već nekako tradicionalno pila. Nataša inače dosta zna srpski, tako da je razgovor išao malo na francuskom, malo na srpskom, a povremeno bi ubacile po neku englesku reč ako bi nam zafalila. Posle smo otišle do Centra Hip-Hop koji se nalazi u okviru samog kompleksa Le al.
Inače, do pre 40-50 godina, na mestu Le al postojala je ogromna veleprodajna pijaca i tu se slivala velika količina hrane. Kako je ustanovljeno da tolika količina lako kvarljive robe u centru grada nije dobra iz higijenskih razloga, veleprodaja je iseljena i tu je podignut veliki podzeman šoping centar, dok je stari naziv ostao i on jednostavno znači „natrkrivene tržnice“, odnosno, „hale“. Takođe je tokom vremena ustanovljeno da je Le al mesto gde je u davna vremena postojalo groblje. Prilikom radova na ovom prostoru, kosti koje su tu pronađene raščišćene su i prebačene na drugo mesto, pa je onda podignut taj novi trgovački centar. Pre par godina, centar je renoviran i rekonstruisan i sada ima nov, moderan izgled. Kasnije mi je Aleksandar skrenuo pažnju na to da je to renoviranje bilo izuzetno skupo, ali da je posao veoma traljavo odrađen jer krovna konstrukcija propušta i dok smo hodali centralnim prolazom mogle su da se vide bare napravljene od kiše koja je tog jutra padala. Javašluk i aljkavluk, da budem blaga u oceni, očigledno je sveopšte prisutan u zapadnoj civilizaciji. Nažalost.
U Centru Hip-Hop se održavao koncert muzičara iz Gvineje, Soul Bang's, u organizaciji RFI-ja (Francuskog međunarodnog radija). Prvo smo morale da prođemo dve detaljne kontrole, a onda je ulaz do predvorja sale bio moguć samo uz pozivnice i ako ste bili na spisku. U predvorju je bio bar gde se šampanjac služio u neograničenim količinama, ali sam ja ipak nastavila sa panašeom. Tu smo se ujedno i našle sa Aleksandrom i da bi komunikacija išla ipak lakše i tečnije, odlučili smo se za srpski, uz povremene izlete do drugih jezika. U neka doba su organizatori sve koji su bili tu u predvorju pozvali da uđu u salu. Bilo je malo uvodnog obraćanja, a koncert je ujedno bio i dobro mesto da RFI dodeli nagradu Soul Bang’s-u za 2016. godinu. Koncert je bio sasvim u redu, bilo je par pesama koje su mi se dopale, a sve je uživo prenošeno i preko Fejsbuka. Bez toga danas ne može. Posle smo otišli do još jednog bara u kraju i tu sam se već prebacila na pivo. Uz živu priču sa Aleksandrom i Natašom, ostala sam do posle ponoći, ali pošto metro radi do 1 noću, ubrzo sam se bez problema našla u svom stanu.
Naredno jutro me je dočekalo blistavo plavo nebo i sunce. Pošto sam morala da krenem put aerodroma najkasnije u pola 11, plan za to jutro mi je bio da odem do nekog obližnjeg kafea i popijem jednu prepodnevnu kafu uživajući u posmatranju ovog lepog grada. Međutim, kada sam videla to nebo bez oblaka, jednostavno nisam imala mira i uputila sam se direktno ka Seni. A onda sam u jednom brzom ritmu obišla manji krug prvo šetajući kejom na levoj obali Sene, da bih zatim prešla na drugu stranu Sene kod Luvra, išla paralelno sa parkom Tiljeri i do trga Konkord, preko mosta i vratila se na levu obalu kod Nacionalne skupštine, a onda se Bulevarom Sen Žermen uputila ka stanu, gde sam se dopakovala i na vreme krenula ka aerodromu.
Crkva Sen Žermen de pre
Divan prizor Pariza za rastanak
Uz put sam u prevozu do aerodroma počela da pričam sa jednim gospodinom iz Starih Banovaca i to je bilo veoma prijatno usputno druženje. Na aerodromu smo otišli i zajedno na kafu pošto smo došli dosta ranije, pa je trebalo uraditi nešto sa tim viškom vremena. Volim ta spontana „druženja“ našeg naroda (mada ponekad znam da budem i mušičavi nedruželjubivi osobenjak – o tome više reči kada budem pisala o jednom svom letovanju u Turskoj). Valjda zato što nas nema puno, a nadam se i zato što se još nismo previše otuđili jedni od drugih, tek često mi se dešavalo da se u avionu ili na aerodromu sita isćaskam sa nekim s kim se više nikada neću videti.
Ipak, svoju priču o Parizu neću završiti sa aerodromom, već dopunom one priče o pokretanju mloga. Ideja sa mlogom ima svoje korene upravo u ovom jutru dok sam se brzim korakom vraćala Bulevarom San Žermen. Odjednom sam postala svesna da mi se u glavi vrti neka pesma, koju sam onda tiho i pevušila. Reči naravno nisam znala, nisam znala ni koja je tačno pesma u pitanju, niti ko je izvodi, ali sam pomislila da to možda može da bude Iv Montan i neka pesma o Parizu, jer to jeste poznata francuska melodija. I da nije o Parizu, bila bi šteta, jer mu baš pristaje. Kada sam se vratila kući, opet sam se potrudila i zahvaljujući savremenoj tehnici saznala sam da pesma jeste o Parizu, Pod nebom Pariza, i da postoji verzija koju izvodi Iv Montan, mada ju je snimila i Edit Pjaf, a napisana je za film sa istim nazivom.
Evo te pesme, onako kako sam je ja pevušila to jutro, pod blistavim plavim nebom Pariza.