Plaža Simos na jugoistoku ostrva Elafonisos je prilično velika, a i sastoji se od par delova, tako da se tu može prići sa nekoliko strana. Ja sam u početku malo lutala, ali sam onda našla zgodno mesto gde da ostavim kola, a to je bilo kod krajnjeg „levog“, odnosno, južnog dela plaže, jer je tu bilo i najbliže da se dođe do malenog poluostrva spojenog sa Elefonisosom kamenito-peščanim sprudom. U svakom slučaju, treba prvo peške proći između peščanih dina i rastinja.
Prilaz plaži Simos
Inače, ovo se sve dešava u regionu Lakonija, na jugoistoku Peloponeza. Evo kao podsetnika i karte koja prikazuje koja sam sve mesta posetila tokom dve sedmice koje sam u septembru 2023. godine provela u ovom divnom delu Grčke.
Kada se izađe na plažu, čovek kreće da shvata o čemu se tu radi. Naime, glavni deo plaže Simos se pruža u dužini od nepunih 1,5 km u pravcu sever-jug. Na južnom kraju, plaža je prekinuta uskim kamenito-peščanim zemljouzom koji vodi ka malenom poluostrvu. (To je uzvišenje koje se vidi na desnoj polovini sledeće fotografije.) Od te prevlake, koja ide u pravcu istok-zapad, pruža se manji deo plaže Simos koji je dug nešto manje od 0,5 km. I to je deo do kojeg sam došla i koji se vidi na sledećoj slici.
Plaža Simos
Ja sam se ovde ipak prvo popela na neke peščane dine. S jedne strane mi je to bilo zanimljivo i htela sam da malo bolje vidim neko cveće koje tu raste, a s druge strane mi je to omogućavalo da bolje sagledam južni segment plaže Simos.
Peščane dine na plaži Simos
Ovde, na osnovi od peska raste divni morski narcis (Pancratium maritimum).
Morski narcis
A što se tiče pogleda, pa on je bio prilično lep.
Plaža Simos
Plaža Simos
Ali, najlepše je bilo kada sam došla do same vode.
Plaža Simos
Koliko sam čitala, „elafonisos“ ili „elafonisi“ znači otprilike „ostrvo jelena“. Međutim, ja sam gotovo sigurna da je to greška u prevodu i da ovo u stvari znači „spektakularno lepa plaža“. Ko mi ne veruje, neka nastavi da čita dalje i gleda slike sa ostrva Elafonisos, a takođe i neka pogleda slike iz moje priče vezane za posetu plaži Elafonisi na Kritu (https://www.svudapodji.com/krit-10/).
Plaža Simos
Ja sam ovde prvo prošetala do prevlake i malo krenula da se penjem po uzvišenju, više da bih imala bolji pogled za fotografisanje, nego što sam htela da tu nešto „obilazim“.
Plaža Simos
Na prethodnoj fotografiji se lepo vidi duži deo plaže Simos, levo, i kraći, desno. Moja namera je bila da se kupam na ovom kraćem delu.
Plaža Simos
A onda sam našla zgodno mesto gde sam ostavila svoje stvari i ušla u vodu. Bila je – divna.
Plaža Simos
Uživala sam neko vreme plivajući ili samo mirno sedeći u vodi, ali sam i fotografisala. Moram da naglasim da su boje, a i opšti utisak, bili mnogo bolji uživo nego što to fotografije mogu da dočaraju. Ali, one uopšte nisu ni loše i dovoljno lepo ilustruju kristalno čistu vodu.
Plaža Simos
Plaža Simos
Ipak, u nekom trenutku je bilo poželjno da se i pokrenem odatle. Prvo, nisam imala nikakav suncobran, šator, niti hladovinu nekog drveta, a sunce je bilo jako, bez obzira na to što sam imala već sasvim dobru osnovu u vidu preplanulog tena.
Osim toga, htela sam da posetim još jednu poznatu plažu na ostrvu, tako da nije imalo smisla da rentiram neku od ležaljki ispod suncobrana koje su bile poređane u središnjem delu plaže.
Za početak sam kolima došla i u blizinu onog dužeg segmenta plaže Simos, pa sam tu stala na kratko i napravila par fotografija.
Plaža Simos
Plaža Simos
Na svu sreću sam pre odlaska na Elafonisos videla da postoji put koji ide oko ostrva, jer da sam poslušala GPS uređaj u kolima, vratila bih se prvo do glavnog naselja, a onda otišla na tu drugu plažu, što bi bilo sasvim bezveze. Ovako sam na kraju napravila čitav krug oko ovog nevelikog ostrva čija je površina 20 kv. km i to mi je u stvari i bilo veoma drago.
Što se tiče te druge plaže, ona se zove Kato Nisi i kako sam se približavala tako su se videle i kuće. Na Elafonisosu zimi živi manje od 500 ljudi, ali u letnjim mesecima ovde zna da boravi preko 3000 posetilaca.
Približavam se plaži Kato Nisi
Kada sam došla do same plaže, mogla sam da vidim da je i ovo peščana plaža kao i plaža Simos, ali je pesak nešto drugačije boje i veličine zrnaca.
Plaža Kato Nisi
Plaža Kato Nisi
Ali, to u stvari uopšte nije uticalo na lepotu same plaže ili vode koja tu postoji, tako da sam poželela da se ponovo kupam.
Plaža Kato Nisi
Ispostavilo se, međutim, da je ovde duvao malo jači vetar, što nije uticalo na samu vodu i osećaj kada čovek uđe u nju, ali je dosta hladio kada bi se izašlo iz vode. Ne previše da bi bilo neprijatno, ali eto... malo i dovoljno. Zato sam kasnije, dok sam čekala da mi se osuši kupaći da bih ušla u kola, snimala plažu tako što sam ulazila u vodu do butina, ali se više nisam skroz potapala.
Plaža Kato Nisi
Plaža Kato Nisi
Plaža Kato Nisi
Kada sam dovoljno slikala i kada mi je kupaći bio dovoljno suv, sela sam u kola i nastavila da kružim po ostrvu Elafonisos, pa sam se tako fino vratila do glavnog naselja, gde sam otišla na ručak kao što sam i planirala.
Meni je gotovo uvek problem da izaberem restoran. Na ovakvim mestima po pravilu ima više restorana, a kako ja da znam koji je dobar? Možda su svi dobri, a možda tek poneki. Iz iskustva znam da su ocene i komentari koji mogu da se nađu na internetu relativni, tako da na kraju prelomim, pa kako ispadne.
Ovaj put sam poslušala vlasnika restorana koji mi je preporučio riblju čorbu, jer je to bilo od sveže ribe. Obično ne uzimam riblje čorbe, ali je ova istinski bila odlična, a i bilo je jako puno hrane. Na kraju sam dobila i gratis sveže smokve koje sam pojela u slast. Njih nisam slikala, ali zato evo čorbe i glavnog jela (neka sveže ulovljena riba).
Ručak u gradiću Elafonisos
Tu sam ostala relativno dugo, divno opuštena, a povremeno posmatrajući ribe u plićaku koje su se za moje pojmove čudno ponašale – često izvirujuči ustima iz vode, kao da su disale. Kasnije sam saznala da su u pitanju cipule (Mugil cephalus). Ja sam toliko bila zadivljena njihovim ponašanjem da sam morala da uključim par slika da bi se to sve bolje videlo.
Cipule u plićaku
Cipule u plićaku
Cipule u plićaku
Kada sam se dovoljno nasedela, vratila sam se do kola, a zatim i odvezla do obližnjeg trajekta gde sam se, kao što sam već pomenula, ukrcala u rikverc. Bila sam vrlo zadovoljna i ponosna na sebe. Kratko putovanje do kopna sam provela visoko na brodu da bih imala bolji pogled i uživala u divnim bojama grčkog mora.
Trajekt od Elafonisosa do kopna
More u Grčkoj
Sada sam krenula nazad ka Monemvasiji i usput sam se pitala da li treba da idem glavnim putem koji zapravo vodi okolo-naokolo i koji je 15 km, ali i samo 10 minuta duži. Pretpostavljam da je u pitanju taj novi, širi, „normalan“ put. Ipak, rešila sam da se vratim istim putem kojim sam i došla.
U stvari sam tek kasnije shvatila da sam preko planine prošla različitim putevima. U odlasku sam negde skrenula gde nije trebalo, pa je taj put bio nešto duži, ali su obe te verzije bile uzane i prepune krivina.
Ipak, sada sam bila nekako opuštenija i dalje nije praktično nikog bilo na putu osim mene, a i na mojoj strani puta je na par mesta bilo proširenja, pa sam to iskoristila da bih stala na kratko i fotografisala.
Planinski predeli na jugoistoku Peloponeza
Planinski predeli na jugoistoku Peloponeza
Planinski predeli na jugoistoku Peloponeza
Planinski predeli na jugoistoku Peloponeza
Stala sam na kratko i kada sam se približila Monemvasiji, jer sam videla da je tu bio ukotvljen jedan veliki beli jedrenjak. Kako sam kasnije shvatila, u pitanju je bio savremeni kruzer, ali u obliku jedrenjaka. Delovao je veoma lepo i samo je još dodatno ulepšavao pogled na Monemvasiju.
Savršen pogled na Monemvasiju
Savršen pogled na Monemvasiju
Takođe sam odavde imala i odličan pogled na zapadne zidine gradića Monemvasija.
Savršen pogled na Monemvasiju
Zajedno sa mnom, pogledu se divio i jedan veliki vranac (Phalacrocorax carbo).
Veliki vranac
Po povratku sam parkirala kola i odmah otišla na osveženje. Ponovo je to bilo lepo lokalno pivo.
Lokalno pivo u Gefiri
Zatim sam još malo prošetala, a onda konačno otišla u sobu da bih se istuširala.
Dok sam sedela na terasi, kosa mi se sušila, dan se približavao kraju, a ja sam uživala čitajući neku veoma zanimljivu i lepo napisanu knjigu.
Opuštanje u Gefiri
Kada je postalo suviše mračno, samo sam se prebacila u sobu, gde sam još malo planirala naredne dane, obilaske i aktivnosti.
Mada sam planirala dosta obilaženja, pošto sam do krajnjeg odredišta sledećeg dana imala samo 90-ak km, ujutru nisam žurila, već sam sišla do jednog restorana i tamo popila neki sveže ceđeni voćni koktel. Bilo je dobro.
Deo doručka u Gefiri
Naravno, to mi nije bio čitav doručak (pojela sam usput neka peciva), ali mi je prijalo. Kada sam sa tim završila, spakovala sam stvari u kola, sela i odvezla se do Sparte, glavnog grada regiona Lakonija.
Mada je Stara Grčka suštinski predstavljala jedinstveno kulturno područje, u prošlosti su na ovoj teritoriji postojali gradovi-države, poznatiji kao polisi. Drevna Sparta je postojala još u mikensko doba i tu je vladao kralj Menelaj, suprug Helene ili Jelene Spartanske čija je otmica dovela do Trojanskog rata. Kralj Menelaj je takođe bio i brat kralja Agamemnona koji je vladao u Mikeni i koji je predvodio Ahejce. Već sam o ovome pisala u: (https://svudapodji.com/peloponez-2/).
Međutim, Sparta je svoju slavu stekla kao grad-država koji je svoj vrhunac doživeo u periodu od IX veka do IV veka pre nove ere. Na čelu Sparte su bila dva kralja, koji su zapravo bili vojni zapovednici i kojima je u upravljanju pomagao savet od 28 starešina. Spartansko društvo je bilo podeljeno u tri klase: Spartanci (ratnička klasa) koji su ujedno bili i vlasnici zemljišta, zatim klasa slobodnih ljudi koji su radili kao trgovci, zanatlije i seljaci, i na kraju kmetovi koji su u praktičnom smislu bili robovi.
Ono što je Spartu posebno odlikovalo i po čemu je čuvena bila je njena vojnička kultura – sve je bilo podređeno ratničkom mentalitetu i odrastanju. Spartancima je bilo zabranjeno da rade i, bez obzira što su zapravo bili robovlasnici, oni su praktično sve vreme provodili u vojnim „kampovima“ gde su se spremali za borbu i uvežbavali atletske i vojne veštine.
Dečaci su već od 7. godine počinjali da se bave rigoroznim fizičkim vežbama, a čak su uvežbavali i da ukradu razne stvari, ali pod uslovom da ih ne uhvate. Kada bi napunili 20 godina, mladići su prolazili kroz razne inicijacije i probe, uključujući i to da su dobijali batine bičem ili motkom, nekada na smrt, pa bi ih onda ostavili negde u polju da se sami snađu.
Devojke nisu imale bolji tretman, samo je on bio prilagođen njihovom polu. Što se tiče fizičkog dela i one su morale rigorozno da vežbaju, a udate žene uopšte nisu morale da budu verne svojim muževima. Bilo je samo bitno da se rađaju deca.
S druge strane, Spartanci nisu trpeli nikakvu slabost, strah ili neodlučnost.
Sve je to dovelo do toga da su Spartanci bili izuzetno disciplinovani, rekla bih i surovi, svakako odrasli sa strogim odnosom prema životu, ali su zato bili spremni da svoje živote daju (u borbi) bez trunke oklevanja, što je u njihovoj kulturi bila vrhunska vrlina.
To je sve bilo toliko upadljivo, upečatljivo i jedinstveno, čak i u okviru starogrčkog kulturnog prostora, da se i dan danas, posle 25-30 vekova koristi pridev „spartanski“ kada se misli na strogoću, ali i odsustvo udobnosti i luksuza.
Jedan od njihovih najčuvenijih kraljeva i vojnih zapovednika bio je kralj Leonida (r/v. c. 540/489-480. god. p.n.e.) koji se proslavio u Bitki kod Termopila 480. godine pre nove ere gde je i poginuo.
Tako sam ja, došavši u Spartu, prvo otišla do spomenika ovom čuvenom kralju.
Spomenik kralju Leonidi u savremenoj Sparti
Mada je već bila u fazi propadanja, drevna Sparta je u IV veku p.n.e. izgubila neku bitku koja se smatra krajem ovog grada-države, ali su, doduše ovde živeli i Stari Rimljani, pa kasnije i Vizantinci. Vremenom je u neposrednoj blizini antičkog polisa krenuo da se razvija veoma značajan grad Mistra, dok je stara Sparta samo nastavila da postepeno nestaje. Savremeni grad Sparta nema nikakve veze sa svojim drevnim prethodnikom, ali se tu nalazi Arheološki lokalitet Sparta i to sam želela da ovom prilikom posetim i vidim.
Ono što danas može da se vidi na ovom lokalitetu su razrušeni delovi Agore (javni gradski prostor) i Akropolja (citadela) gde se odvijao glavni deo života u Sparti od VIII veka pre nove ere do rimskog i vizantijskog perioda. Mada su Sparta i Atina bile u direktnom sukobu u periodu od 431. g. p.n.e. do 404. g. p.n.e. u okviru Peloponeskog rata, gde je čak Sparta pobedila, ovde se ne vidi ni delić arheoloških ostataka koji su, uprkos kasnijim osvajanjima i direktnim krađama, nekako uspeli da prežive u Atini.
Kada se u današnje vreme uđe na lokalitet u Sparti, prvo se nailazi na ostatke rimske stoe iz prve polovine II veka nove ere, zatim na susedni takozvani „Okrugli objekat“ koji je podignut oko prirodne zemljane humke, a tu su i skromni ostaci vizantijske crkve iz X veka nove ere.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Zatim sam prošetala do objekta koji se naziva Agora. Ni tu situacija nije mnogo bolja i nestručnim ljudima, poput mene, potrebno je puno mašte da bi se ovde zamislile nekadašnje građevine.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Po mišljenju istraživača, ovaj objekat je podignut u IV ili III veku p.n.e.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Inače, danas se između ovih ostataka starih građevina i bezobličnih ruševina nalaze masline koje su tu očigledno planski zasađene.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Upravo idući stazama između maslina došla sam i do ostataka vizantijske bazilike Sv. Nikona koji se nalaze u okviru drevnog spartanskog Akropolja.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Pretpostavlja se da je crkva podignuta u drugoj polovini VI veka ili početkom VII veka nove ere.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Posle ove bazilike staza vodi pored ostataka „Objekta sa dve niše“. U pitanju je prilično velika građevina (31 x 14,50 m). Pretpostavlja se da je objekat sagrađen u IV veku nove ere i da je bio u upotrebi zaključno sa vizantijskim periodom.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Nedaleko su i ostaci Arhaične stoe, 11 x 3,50 m.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Odmah do ove stoe nalaze se i veoma skromni ostaci svetilišta Atine Halkioikos. U pitanju je najstarije i najvažnije svetilište u Sparti posvećeno boginji zaštitnici grada-države. Istraživanja su pokazala da je svetilište funkcionisalo još u mikensko doba, ali je kult boginje Atine na spartanskom Akropolju krenuo da se razvija u VIII veku p.n.e. Kult je svoj vrhunac doživeo u V veku p.n.e., posle čega je usledilo postupno propadanje, da bi u IV veku nove ere svetilište bilo napušteno.
Hram je bio središte javnog i vojnog života grada, pa su se tu okupljali stariji vojnici, dok su mladi upravo ovde morali da prođu testove izdržljivosti.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Prekoputa prethodno pomenutih objekata, na padini koja se pruža u pravcu savremene Sparte, nalaze se i možda najslikovitiji ostaci, a to je Drevno pozorište u Sparti.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Mada je neko pozorište u Sparti postojalo još u V veku p.n.e., ovo čiji se ostaci vide je podignuto u kasnom helenističkom ili ranom rimskom periodu, otprilike oko 30-20. g. p.n.e. Nekada je ovde moglo da se smesti 17.000 gledalaca, a za izgradnju pozorišta se koristio lokalni beli mermer. Ono je, naravno, intenzivno korišćeno i u rimsko doba, sve do početka IV veka nove ere. Posle toga je objekat napušten, a u vreme kada je Vizantija ovde vladala na mestu pozorišta su podignute kuće u čijoj izgradnji se koristio upravo mermer iz pozorišta. Nažalost, mermer iz pozorišta se koristio, tako što se krao, i u izgradnji savremene Sparte koja je osnovana 1834. godine.
Arheološki lokalitet Sparta, detalj
Ovde sam završila obilazak ostataka drevne Sparte, pa mi je sada plan bio da prvo odem do centra savremene Sparte, a kasnije i do svog krajnjeg odredišta za ovaj dan, a to je bilo selo Mistra u blizini kojeg se nalazi izuzetno značajan Arheološki lokalitet Mistra.
Za sada sam samo sa uzvišenja na kojem se nekada nalazio spartanski Akropolj gledala u daljinu preko bujnih maslinjaka gde su mogle da se jasno vide ruševine utvrđenog grada Mistre.
Pogled u pravcu Mistre
Pogled u pravcu Mistre
Arheološki lokalitet Mistra na brdu iznad istoimenog sela