Peloponez 2023, 7. deo (Trezen, Galatas, Lemonodasos, Porto Hali, Kilada, Paralio Astros)

Obilazeći Argolidsko poluostrvo na istoku Peloponeza, poželela sam da odem i do ostataka drevnog grada Trezena ili Trojzena. Lakše reći nego učiniti.

Drevni grad Trezen bio je rodno mesto slavnog grčkog heroja Tezeja. O Tezeju i njegovom najvažnijem poduhvatu sam već pisala u pričama o Kritu, Knososu, Lavirintu i Minotauru (videti: https://www.svudapodji.com/krit-1/).

Starogrčki heroji, njihovi životi i sudbine, kao i životi i sudbine drugih likova, ali i bogova, isprepletani su do neverovatnih nivoa, a priče o svemu tome su se širile čitavom teritorijom na koju je uticaj imala i Stara Grčka, ali kasnije i Rim. Meni je uvek zanimljivo kada shvatim da sam na neke od tih priča o sudbinama starih Grka nailazila na različitim mestima i u različitim zemljama. Tako se, na primer, tragična sudbina Tezejevog sina Hipolita i maćeha Fedra pominju u okviru priče o Hipolitovoj sali u Madabi, u Jordanu (videti: https://www.svudapodji.com/jordan-2/).

Hipolit je takođe bitan i u slučaju arheološkog lokaliteta Trezen u blizini savremenog sela Trezen. A da bih došla do ovog prilično zavučenog lokaliteta prvo sam prošla kroz selo, a onda nekim uskim lokalnim putem došla do jednog mesta gde sam ostavila kola i rešila da dalje istražujem peške. Mada sam uspela u svom naumu, shvatila sam i da sam mogla kolima da dođem do samog ulaza na lokalitet, mada bih u završnom delu morala da vozim zemljanim putem.

Kada sam stigla do samog lokaliteta, shvatila sam da tu nema nikakve infrastrukture u smislu biletarnice gde bih kupila ulaznicu. Ali, to nije bio nikakav problem pošto je kapija koja vodi na ograđeni lokalitet bila otvorena.

Arheološki lokalitet Trezen

Još mi je bilo zanimljivije kada sam videla da ovde nisam sama i da je jedan par već tu stigao i otpočeo sa svojim obilaskom lokaliteta. Dakle, nisam bila jedina koja je zaluđena, pa možda i dokona.

Arheološki lokalitet Trezen

I ovde je nekada, u IV i III veku p.n.e., postojao Asklepijon, odnosno, Svetilište boga Asklepija, ali ga je očigledno značajno prevazišao onaj u Epidaurusu. S druge strane, posle Hipolitove smrti, ovde je ustanovljen kult posvećen heroju, a kasnije i lokalno poštovanom bogu Hipolitu, pa se tako često pominje i Hipolitovo svetilište, a tu je podignut i nevelik hram posvećen upravo njemu.

Hipolitov hram

Na lokalitetu postoji par tabli sa nekakvim informacijama, ali one meni baš i nisu bile od velike pomoći. Zato sam samo nastavila da šetam po lokalitetu i uživam u njemu takvom kakvog sam ga videla. Na kraju krajeva, neko preterano detaljisanje nije ni bitno.

Arheološki lokalitet Trezen

Pošto je svetilište zbog nekog lokalnog zemljotresa značajno razrušeno polovinom III veka p.n.e., oštećeni objekti su tako stajali do pojave Rimljana koji su ih obnovili. Kasnije, sa pojavom hrišćanstva, stari materijal je korišćen za izgradnju novih građevina, poput crkve Episkopi, ali su i te građevine vremenom propale, dok se materijal sa njih koristio u druge svrhe.

Arheološki lokalitet Trezen

Hodajući po lokalitetu na više mesta sam naišla na veoma zanimljivu biljku, ali nisam uspela da saznam o kojoj se biljci radi (internet mi je nudio rastavić i šparglu kao moguće rešenje). To i nema toliko veze – u svakom slučaju je veoma slikovita.

Zanimljiva biljka na Arheološkom lokalitetu Trezen

Kada sam krenula ka kolima mogla sam da uočim i jednu kulu. U pitanju je kula koja je nekada bila deo odbrambenih zidina.

Starinska kula u blizini Arheološkog lokaliteta Trezen

Zatim sam nastavila dalje i odvezla se do gradića Galatas koji se nalazi odmah preko puta slikovitog ostrvceta Poros koje se prilično preporučuje za posetu. Moguće je kolima preći na ostrvo, a moguće je i prevesti se jednim od brojnih čamaca. Ništa od toga nije problem, pošto je udaljenost mala.

Pogled na ostrvce Poros

Ipak, ja sam ovde rešila da odem samo na kafu na kopnu i da uopšte ne prelazim na Poros. S jedne strane, to bi mi odnelo previše vremena, a i nisam planirala da kolima obilazim ostrvo. A da pređem na drugu stranu samo da bih popila kafu, to bi verovatno bilo pogrešno jer je pogled svakako bio lepši sa strane Galatasa.

Pogled na ostrvce Poros

Štaviše, na kraju sam shvatila da nisam snimila nijednu fotografiju samog mesta Galatas, čak ni kada sam malo prošetala duž obale. Pogled mi je sve vreme bio usmeren na ostrvo Poros.

Pogled na ostrvce Poros

Sledeće odredište je bilo veoma uvrnuto, ali sam u svom vodiču čitala o tom mestu, pa sam onda rešila da ga i potražim. Nisu u pitanju bile nikakve iskopine ili nekakav crkva, već navodno ogroman voćnjak, prava šuma, sa oko 30.000 drveta limuna, a mesto se zove Lemonodasos. Tako sam ja sa glavnog puta skrenula na sporedne, a oni su bili zavojiti i uski.

U području Lemonodasosa

U jednom trenutku sam se zaustavila na mestu gde sam procenila da ću moći da okrenem kola, a to je bilo veoma važno pošto to ne bi bilo moguće na svakom mestu. Ne samo da sam imala u vidu prostor gde mogu da se okrenem, već mi je bilo važno i da nisam previše blizu neke krivine da bi me video vozač nekih drugih kola koja bi eventualno mogla da naiđu u tom trenutku.

Pošto sam rešila pitanje parkiranja kola na dobrom mestu, malo sam prošetala po okolini, ali ja tu baš i nisam videla limunove. Bilo je citrusa koji još uvek nisu bili zreli, ali su ovi koje sam snimila više ličili na mandarine ili pomorandže. Ali, duh područja je svakako bio prisutan.

U području Lemonodasosa

Zato sam lepo (i bezbedno) okrenula kola, a onda nastavila dalje, praktično napravivši krug po čitavom ovom delu. Put je i dalje bio uzan.

U području Lemonodasosa

Vrativši se do glavnog puta, nastavila sam sa vožnjom po obodnim delovima Argolidskog poluostrva, u pravcu kazaljke na satu, pa sam tako počela malo da idem uzbrdo, a na jednom mestu sam stala da bih snimila pogled na more i ostrvo Poros koje sam prethodno već videla sa same obale.

Pogled na more i ostrvo Poros

Sa druge strane su na mnogim mestima mogla da se vide maslinjaci.

Pogled na maslinjak

Nekih 50-ak km od Lemonodasosa, sada već na zapadnoj obali Argolidskog poluostrva, došla sam do svog narednog odredišta. U pitanju je gradić Porto Heli.

Porto Heli

Zbog prirodno veoma dobro zavučenog zaliva, ovo mesto je popularno i kao zimovalište jahti i luksuznih brodova. To se sasvim lepo vidi dok se šeta pored marine.

Porto Heli

Mada je Porto Heli poznat kao letovalište, bio je septembar i tu se već videlo da je sezona na samom kraju. Osim što su jahte već bile parkirane i spremne za zimu, mislim i da oko 80% restorana i kafića više nije radilo. A ja bila gladna i taman sam isplanirala da ovde ručam. Ipak, našla sam jedno fino mesto i tu sam ručala.

Lagani ručak u Porto Heliju

Posle lepog opuštanja, još malo sam prošetala duž obale marine slikajući i neke zanimljive detalje na suvom.

Porto Heli, detalj

Zatim sam se odvezla nepunih 15 km severno do mesta Kilada i još jednog ušuškanog zaliva u kojem su takođe bili parkirani čamci i jedrilice, ali manje luksuzni od prethodno viđenih u Porto Heliju.

Zaliv Kilada

Ovo mesto se uopšte ne nalazi na turističkim mapama, ali sam ja tu ipak došla da bih imala lep pogled na pećinu Franhti, pošto sam znala da tamo neću ići. Naime, da bi se došlo do pećine potrebno je da se malo pešači prilično lepom stazom koja ide paralelno sa obalom, ali nažalost ja nisam imala vremena za to.

Pogled na pećinu Franhti

U pitanju je arheološki lokalitet iz Kamenog doba na kojem su otkriveni tragovi ljudskog boravka iz perioda oko 38.000 god. pre nove ere. Pećina je i kasnije nastavila da bude mesto gde su ljudi boravili sezonski sve do oko 3000 g. p.n.e., kada je trajno napuštena.

Umesto toga, prošla sam par stotina metara duž široke ulice pored luke u Kiladi i onda sela u jedan kafić.

Kilada

Dok sam popila kafu, dobila sam obaveštenje o nekom nekom sjajnom poslu koji će da me čeka kada se vratim kući, pa sam u tako dobrom raspoloženju konačno počela da se bolje osećam, a onaj utisak da me hvata prehlada je postao stvar prošlosti.

Kilada

Posle prijatne pauze, ponovo sam sela u kola i uputila se ka Nafpliju koji je odavde udaljen oko 70 km. Povremeno sam se zaustavljala da bih slikala okolinu, pošto je put sada stalno vodio kroz unutrašnje delove Argolidskog poluostrva, pa mi je to bilo zanimljivo i da gledam i da fotografišem.

Unutrašnjost Argolidskog poluostrva

Po povratku u Nafplio, malo sam još prošetala i sela da popijem jedno pivo, a onda se povukla u sobu, gde sam pravila planove za narednih par dana jer sam već narednog išla dalje ka jugu Peloponeza.

Nafplio, detalj

Na sledećoj karti može da se vidi i gde sam sve bila ovog dana, kao i sva ostala mesta koja sam posetila tokom svog boravka na Peloponezu u septembru 2023. godine:

Ujutru sam se probudila sasvim normalno, jer sam spavala dovoljno i dugo. Onda sam izašla napolje do obližnje samoposluge, duvao je svež i relativno jak vetar, i meni je odmah bilo loše – slabost i kao da će da me uhvati prehlada. Ali, šta sam mogla da radim? Doručkovala sam, popila paracetamol i krenula dalje.

Za početak sam se prevezla nekih 30-ak km dalje do mesta Paralio Astros. Usput sam stala na par mesta da bih snimila divno more u okviru Argolijskog zaliva.

Pogled sa zapadne obale Argolijskog zaliva

A što se tiče mesta Paralio Astros, mada je ono važno u okviru grčke istorije (tu je održano drugo zasedanje Narodne skupštine 1823. godine), ja se time uopšte nisam bavila. Svratila sam ovde samo da bih malo prošetala i pokušala da što više uživam i opuštam se, ne bi li se moje fizičko telo malo stabilizovalo. Na kraju sam uspela u tome, a sve je krenulo od toga da sam otišla do luke i uživala u lepom pogledu na Paralio Astros i njegove detalje.

Paralio Astros

Zaključak mi je bio da je ovo jedno izuzetno ljupko mesto, a asocijacija mi je bila da je to mesto za meditaciju. Bilo je sunčano, mirno, sve lepo i čisto, pa sam tu sela u jedan kafić pored mora, pila kafu i čitala i to mi je prijalo.

Nije baš da meditiram, ali svakako uživam

Kada sam procenila da sam se dovoljno odmarala i da se dovoljno dobro osećam, prvo sam ponovo snimila plažu u ovom mestu, a onda i prošetala glavnom komercijalnom ulicom koja vodi paralelno sa obalom.

Paralio Astros

Naravno, poslednjih godina su rašireni šareni kišobrani postali glavni ukras po mnogim ulicama sveta, ali s druge strane moram da priznam da oni unose izvesnu notu živosti.

Paralio Astros

Od Paralio Astrosa dalje ka jugu do mesta Leonidio, duž istočne obale Peloponeza, pruža se Arkadijska rivijera. S jedne njene strane je more, a s druge su padine planine Parnon čiji najviši vrh je na visini od 1935 m iznad mora. Mada je čitav ovaj predeo veoma lep, on je do 1976. godine bio dostupan samo preko mora, tako da se u to vreme turizam ovde slabije razvijao. Koliko sam čitala, čak i danas, bez obzira na savremen i širok put, ovaj deo nije previše popularan među turistima kao što su to neki drugi delovi Grčke. A meni se u ovakvim situacijama uvek postavlja pitanje: „Od toliko izvanredno lepih mesta, kako čovek da se odluči za samo jedno?“

Napustivši Paralio Astros, samo nekih 6 km dalje ka jugu naišla sam na močvarno područje Mustos. Zapravo, nisam ni znala za to područje, ali sam se provezla pored njega i shvatila da me zanima. Zato sam se nešto dalje okrenula i vratila, a onda parkirala kola na zgodnom mestu i tu malo prošetala.

Močvarno područje Mustos

Ovo jezerce (laguna) i njegova močvarna okolina su spojeni sa morem pomoću dva kanala, pošto je u XIX veku namera bila da se jezero isuši zbog malarije koja je pogađala stanovnike okolnih sela. Danas malarije nema, ali zbog biodiverziteta čitava laguna je Zaštićeno područje prirode i to zajedno sa planinom Parnon.

Močvarno područje Mustos

Na kopnu žive vidre, jazavci, lisice, lasice, itd, a u okolini močvare se mogu videti različite vrste ptica. Ja sam videla i snimila par pripadnika vrste veliki vranac (Phalacrocorax carbo), kao i vrste barska kokica (Gallinula chloropus).

Veliki vranac

Barska kokica

Ali, na ovom mestu sa kojeg sam posmatrala močvarno područje Mustos postoji i divan „prirodni bazen“.

Močvarno područje Mustos

Prirodni bazen kod Močvarnog područja Mustos

Kao što može da se vidi na prethodnoj fotografiji, ovde postoji neki znak koji kaže da u vodu ne sme da se ulazi bos. Ja nisam imala nameru da ulazim ni bosa ni obuvena, ali sam se intenzivno divila vodi i njenoj kristalnoj čistoći.

Prirodni bazen kod Močvarnog područja Mustos

Koliko sam shvatila, ovde je valjda neki izvor, a odatle voda dalje prolazi u lagunu.

Prirodni bazen kod Močvarnog područja Mustos

Ono što je mene dodatno zadivilo je bio veliki broj riba koje su tu mogle da se vide.

Prirodni bazen kod Močvarnog područja Mustos

Bila sam vrlo zadovoljna što sam napravila ovu neplaniranu pauzu, pa sam u takvom raspoloženju nastavila dalje južno duž Arkadijske rivijere. Sledeće odredište mi je bilo selo Ajios Andreas.

Menu