Uopšte ne znam, tačnije ne sećam se, zašto je meni palo na pamet da prilikom vožnje duž Arkadijske rivijere napustim glavni put i uvučem se u selo Ajios Andreas. Pa ipak, ja to definitivno jesam uradila.
Ništa mi nije pomoglo što sam kasnije, prilikom pisanja ovog putopisa, naišla na zapis koji sam na kraju ovog dana unela u svoj kompjuter koji nosim kada putujem: „Uvukla se u Ajios Andreas i tu parkirala, a onda prošetala po mestu. Želela sam da malo bolje pogledam neke planine, pa sam duže šetala po mestu, usput se diveći nekim detaljima, dok je jasmin mirisao na sve strane.“ Mora da sam veče pre toga, dok sam pravila plan puta i obilazaka za ovaj dan, naletela na neke informacije koje su me inspirisale.
Pošto sam bila prilično zbunjena prilikom pisanja, obratila sam se i „Proročištvu XXI veka“, tj, sajtu sa veštačkom inteligencijom. Dobila sam neočekivano iscrpan odgovor na pitanje šta u ovom malom selu sa tek nešto više od 1000 stanovnika može da se vidi.
Ajios Andreas
Dakle, „proročište“ kaže da je ovo ljupko selo u regionu Arkadija u kojem posetilac može da se divi tradicionalnom grčkom graditeljstvu, uključujući i kamene kuće i uske i zavojite ulice. Meni su krovovi i ukrasi na njima povremeno bili fascinantni.
Ajios Andreas
Ajios Andreas
Takođe mi je veštačka inteligencija rekla i da u okolini postoje lepi predeli, uključujući i brežuljke, okolna sela i maslinjake. Dobro, i to sam videla i snimila.
Ajios Andreas
Ajios Andreas
A pomenuta je i lokalna crkva, uz komentar da je ona „središte lokalnog života i da odražava duhovnu arhitekturu ovog kraja, kao i lokalnu tradiciju“. Kako se ispostavilo, ja sam i to videla dok sam bila u Ajiosu Andreasu.
Ajios Andreas
Ajios Andreas
I, konačno, veštačka inteligencija je pomenula i tradicionalnu grčku hranu po lokalnim tavernama. Ne znam za taverne, ali šetajući po selu, i ja sam stvarno stekla utisak da ovde postoji visok procenat kafića po glavi stanovnika. Tako sam došla do jednog trga, pa sam tu sela i popila kafu. Bilo je sasvim prijatno iskustvo u svakom pogledu.
Pauza za kafu u Ajiosu Andreasu
Što se tiče ostalih „znamenitosti“ u kojima može da se uživa u mestu Ajios Andreas, tu se veštačka „inteligencija“ poprilično nalupetala, tako da sam taj deo ignorisala.
A šta bi sa onim planinama koje sam želela da vidim iz ovog sela i koje sam pomenula u onom svom zapisu, pitaće se neko. Pa, one se pružaju prema zapadu, prema unutrašnjosti Peloponeza, i neke od njih sam snimila kroz maslinjake dok sam se vraćala ka glavnom putu.
Planine viđene iz Ajiosa Andreasa
I moje naredno odredište je bilo malo zavučeno ka dubini kopna, ali sam njega imala pomenutog u svojoj knjizi-vodiču. U pitanju je mesto Tiros, ali o njemu uskoro malo više. Za sada da pomenem da sam povremeno morala da se zaustavim (uglavnom na usputnim parkinzima) da bih snimila divne predele kroz koje sam vozila, a to se ovde pre svega odnosilo na veličanstveno plavetnilo Argolijskog zaliva. Ovo je ipak Grčka!
Plavetnilo Argolijskog zaliva
Plavetnilo Argolijskog zaliva
Plavetnilo Argolijskog zaliva
Plavetnilo Argolijskog zaliva
A onda sam nepunih 25 km od Ajiosa Andreasa ponovo skrenula sa glavnog puta i krenula put kopna.
Na putu ka Tirosu
Što se Tirosa tiče, postoje praktično dva susedna mesta istog naziva, ja bih rekla „gornji“ i „donji“, ali oni nisu tako označeni. Mislim da je „gornji“ Tiros, onaj u brdima, original, dok je „donji“ vremenom pretvoren u naselje koje se označava i kao „plaža Tiros“.
Prvo sam otišla u gornji Tiros pošto ga je moja knjiga-vodič pominjala kao stari gradić koji je vredan posete. Ja sam se tu zavukla i zaista je i bilo par zanimljivih detalja, ali su neke od uličica vrlo strme, uske i jako krivudaju. Bilo mi je drago da je rano popodne, radni dan i da nije turistička sezona, tako da nije bilo drugih kola osim mojih. Ne znam kako bih se eventualno mimoišla, tj., kako bih se vraćala u rikverc, pošto retko gde ima proširenja na kojima vozač može lako da okrene kola.
„Gornji“ Tiros
„Gornji“ Tiros
„Gornji“ Tiros
Pošto sam već bila ovde, rešila sam da se spustim i do plaže Tiros, tj, „donjeg“ Tirosa, mada sam znala da neću da se tu kupam – duvao je jak vetar, bilo je talasa i sigurna sam da je i voda bila hladna, a i smrzla bih se po izlasku zbog naglog hlađenja vetrom. Zato sam samo malo prošetala duž obale i napravila nekoliko snimaka.
Plaža Tiros
Plaža Tiros
S druge strane, već sam smislila kuda ću da idem na ručak, pa sam posle veoma kratkog zadržavanja kod plaže otišla do sledećeg mesta po mom planu, a to je Porto Sambatiki udaljen nekih 10-ak km od Tirosa. I duž tih desetak kilometara povremeno su mogli da se vide zanimljivi detalji.
Na putu od Tirosa do mesta Porto Sambatiki
Da bi se stiglo do mesta Porto Sambatiki potrebno je da se ponovo skrene sa glavnog puta, ali u pravcu obale. Taj sporedni put koji vodi do same luke je prilično uzan, ali je ipak za nijansu bilo bolje nego u Tirosu (gornjem). Međutim, i ovde se nisam mimoišla ni sa jednim drugim kolima, tako da je sve bilo sjajno.
Kola sam ostavila na gornjem parkingu odakle se pruža divan pogled na malenu luku, plažu i obalu. Pošto je ovo bilo u zavetrini, voda je bila mirna i mamila je. S druge strane, sve je delovalo mirno, a ne samo voda, i pitala sam se da li ću ovde naći neki otvoreni restoran.
Porto Sambatiki
Za početak sam se spustila do obale i malene luke i tu sam i dalje bila zadivljena ljupkošću mesta.
Porto Sambatiki
A onda se ispostavilo da ovde postoji i crkva, ali i par restorana i to direktno kod plaže.
Porto Sambatiki
Osim toga, restoran koji sam izabrala imao je divnu terasu u hladovini i tu sam našla jedan sto za sebe i smestila se.
Restoran u Portu Sambatikiju
Uskoro sam naručila „Patlidžan sa fetom“. Naime, ovde raste „cakonijanska“ vrsta patlidžana koja je jedinstvena za ovaj deo Peloponeza i koja se smatra jednom od najboljih i najslađih vrsta patlidžana na svetu. Ovo je veoma važna kultura za ovaj kraj i u mestu Leonidiju svake godine se organizuje proslava posvećena upravo ovoj vrsti povrća.
Patlidžan sa fetom na Peloponezu
Mogu da kažem da je ovo istinski bila najmekša verzija patlidžana koju sam ikada jela. Jelo je stvarno bilo izuzetno ukusno, mada me je podsetilo na italijansko jelo „Parmiđan“ koje kod kuće povremeno pravim. Ovo što sam jela ovde ima određenih različitosti, mada je princip pripreme sličan. Dakle, odlučila sam po povratku kući da napravim svoju verziju „Peloponeskog patlidžana sa fetom“.
PELOPONESKI PATLIDŽAN SA FETOM
- 2 manja patlidžana
- 1 veća crvena paprika
- 1 veći crni luk
- 2 paradajza
- 2 čena belog luka
- 200 g fete
- začini iz recepta i po ukusu
Patlidžan iseći na tanke ploške, papriku na komade srednje veličine, pa sve premazati mešavinom soli, bibera, timijana i ulja. Zatim peći na grilu. Obe vrste povrća treba da omekšaju, a ne da se ugljenišu.
U dublji tiganj staviti sitno seckani luk da se prži, pa kada je omekšao dodati i sitno seckani beli luk, a zatim i paradajz isečen na kockice. Dinstati sve to dok se ne pretvori u sos, a kao začine dodati so, biber i timijan po ukusu.
U posudi koja će ići u rernu ređati: red patlidžana, polovinu paprika koja treba da se rasporedi ravnomerno, red sosa od paradajza, pa posuti usitnjenom fetom. Zatim to ponoviti.
Peći oko pola sata na 190 stepeni C.
Peloponeski patlidžan sa fetom poslužen u posudama koje sam ja napravila
Posle divnog ručka nisam odolela, već sam otišla da se malo brčkam. Voda je bila sjajna, a temperatura je bila oko 29 stepeni C, bez jakog vetra, tako da sam se sasvim fino osušila. To mi je bilo bitno da bih mogla da uđem u kola i ne napravim štetu.
Porto Sambatiki
Kada sam krenula ka kolima sa namerom da nastavim svoje putovanje, ponovo sam usput snimila ovo divno mesto na kojem sam baš uživala.
Porto Sambatiki
A snimila sam ga i kada sam se vratila do glavnog puta i njime nastavila dalje u pravcu juga.
Porto Sambatiki
Odavde do Leonidija, mesta koje je bilo moje konačno odredište ovog dana ima manje od 10 km. Ali, Leonidijo nije na obali, već je malo udaljen od mora i da bi se stiglo do njega glavni put u jednom trenutku, kod mesta Lakos, u potpunosti napušta obalu i zavlači se u kopno praktično ulazeći u impresivnu klisuru Dafnon. Ovde je ujedno i kraj Arkadijske rivijere.
Kraj Arkadijske rivijere kod mesta Lakos
Ulazak u klisuru Dafnon
Ulazak u klisuru Dafnon
Gradić Leonidijo je jedno lepo ušuškano i mirno mesto, a ja sam ovde došla sa namerom da prespavam jednu noć i narednog dana nastavim dalje. Za početak sam se odvezla do apartmana koji sam rezervisala i tamo se istuširala i malo odmorila. Pošto sam imala dosta vremena, prvo sam uživala u ležaljci koja se nalazila ispred apartmana. Prijalo mi je da budem apsolutno opuštena.
Opuštanje u Leonidiju
U nekom trenutku sam ipak otišla da prošetam po mestu, da bih videla gde sam ja to zapravo došla. Držala sam se glavne ulice koja je u stvari deo onog puta kojim sam i stigla u Leonidijo. Prizori su bili izuzetno lepi i prijatno za oko.
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Pošto mi se ono sa opuštanjem jako dopalo i prijalo mi, odlučila sam da prvo svratim na pivo, pa da posle nastavim sa šetnjom. Pivo je bilo odlično – hladno i lokalno.
Nastavak opuštanja u Leonidiju
Zatim sam krenula u šetnju po mestu i zapravo bila fascinirana koliko je Leonidijo jedno slatko mestašce, sa puno ljupkih detalja, ali i impresivnim crvenim liticama koje se uzdižu na severnoj strani u odnosu na selo. Mada litica ima i na uzvišenjima južno od grada, one na severnoj strani koje kao da izviru iz kosih padina prekrivenih vegetacijom, izgledaju posebno lepo. U skorije vreme, gradić je postao popularno odredište među penjačima koji vole vertikalne stene, a takođe postoje i brojne pešačke staze po okolnim planinskim uzvišenjima.
Leonidijo
Leonidijo
Ove litice su krajnji delovi planine Parnon, a ovde u dolini reke Dafnon postoji i srazmerno ravno proširenje u pravcu mora sa izuzetno plodnim zemljištem. Lepa klima i ta plodna zemlja su doveli do toga da je ovde veoma razvijena poljoprivreda, a kao što sam već rekla čitav kraj je posebno poznat po posebno ukusnoj vrsti plavog patlidžana, tako da se u Leonidiju svakog Avgusta održava „Festival cakonijanskog patlidžana“. Osim toga, gradić je poznat i po svojoj proslavi Uskrsa.
Leonidijo
U vreme moje posete, u septembru 2023. godine, reka nije mogla da se vidi, već samo njeno suvo korito.
Leonidijo
U Leonidiju mogu da se vide ne samo prirodne lepote već i veoma slikovite građevine iz nekih prošlih vremena.
Leonidijo
Leonidijo
Suština je da mi je ta šetnja bila vrlo lepa i prijatna, pa sam odlučila da naredno pre podne ponovo tu prošetam. Uostalom, nije bilo nikakvog razloga da žurim. Plan za naredni dan je bio da prođem oko 100 km, sa par usputnih zaustavljanja radi obilazaka. Tako sam i uradila.
Leonidijo
Mada se u grčki uopšte ne razumem i osim što znam par uobičajenih reči ne govorim ga, sa lingvističke strane je zanimljivo i da se u Leonidiju govori cakonijanski jezik koji vodi poreklo iz dorskog dijalekta grčkog jezika. Zbog toga se on smatra najstarijim dijalektom na svetu, a govori ga i piše samo oko 2000 ljudi koji žive u ovom kraju.
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Leonidijo
Kada sam se dovoljno našetala po Leonidiju, spakovala sam svoje stvari u gepek kola i krenula dalje glavnim putem u pravcu zapada. Moje sledeće odredište je bio jedan manastir, ali mislim da treba da pomenem da u blizini Leonidija postoji ne samo taj manastir koji sam ja išla da vidim, već i jedan drugi, a oba se smatraju važnim. Smatrala sam da mi je, ako tako mogu da kažem, jedan manastir u ovom danu dovoljan.
Tako nisam otišla do manastira koji se zove Moni Ajiu Nikolau Sincas, što zapravo znači „manastir Svetog Nikole kod drveta smokve“. Razlog za ovakav neobičan naziv je taj da se priča da je u pećini u kojoj je podignut manastir rasla neka smokva. U svakom slučaju, ovaj ženski manastir se prvi put pominje 1622. godine i nalazi se na planinskim liticama na visini od 500 m iznad mora, a do njega vodi asfaltni put koji kreće iz centra Leonidija.
Dakle, ja nisam išla da posetim taj manastir, već sam glavnim putem koji vodi ka mestu Kosmas napustila Leonidijo. Ipak, vrlo brzo sam morala da stanem jer sam ponovo bila zatečena lepotom predela. Upravo kroz zasade koji se mogu videti na južnoj strani doline reke Dafnon prolazi put koji vodi ka prethodno pomenutom manastiru Sv. Nikole.
Okolina Leonidija
Odavde sam slikala i planinska područja u koja sam ulazila.
Okolina Leonidija
Ponovo na putu osim mene skoro da nije bilo nikoga drugog, pa sam tako na jednom mestu mogla da snimim i strmu klisuru kroz koju se peo zavojiti put.
Okolina Leonidija
Pitala sam se da li ću sa puta uspeti da vidim manastir u koji sam se uputila, ali na svu sreću na jednom dobrom mestu postoji parking pored puta tako da je sve bilo kako valja. U pitanju je manastir Elona posvećen Uspenju Presvete Bogorodice.
Manastir Elona
Manastir Elona
Manastir Elona
Odvezla sam se tako do parkinga kod manastira, a odatle sam prvo snimila okolinu, tj, delove planinskog venca Parnon.
Planinski venac Parnon
Od parkinga do samog manastira ima oko 5 minuta peške širokom stazom. Tu i tamo ima stepenica, ali ne previše, tako da nije nikakav problem da se do manastira dođe.
Manastir Elona
Manastir Elona
Uostalom, ako se posetilac malo i zadiše, okolina je toliko spektakularna da uvek može da se nađe dobar izgovor za pauzu u vidu fotografisanja.
Manastir Elona