Poljska 2017, 2. deo (Varšava)
Posle divno prospavane noći, fino sam se probudila rano, ali nisam žurila jer je još bilo oblačno. Ipak, ubrzo su se oblaci razredili i ja sam krenula u ranu jutarnju šetnju Starim gradom, sporednim ulicama, ali sa ciljem da na kraju odem do Novog grada (to je i dalje stari deo Varšave, iz 15. veka) i njegovog pijačnog trga. Uživala sam i bilo mi je posebno drago da sam išla u tu ranu jutarnju šetnju, jer je bilo malo gužve po ulicama i mogla sam fino da fotografišem.
Ipak, glavni plan za pre podne bio je da idem na sasvim drugu stranu. Naime, već u Beogradu sam kupila ulaznicu za Muzej ustanka i tom prilikom sam rezervisala termin kada mogu da uđem, što znači da mi je vreme tog prepodneva bilo ograničeno. Zato sam na vreme krenula iz Starog grada jer sam prvo želela da odem do Saksonske bašte, odnosno, parka kraj kojeg se nalazi Grob neznanog junaka. Ispred memorijala je ogroman plato i ja sam se mirno njime uputila ka spomeniku kod koga je stajala grupa turista. Kako sam se ja približavala, oni su svi gledali u mom pravcu i mada sam u trenutku pomislila da su mi možda u međuvremenu izrasli rogovi na glavi ipak sam na vreme shvatila da oni u stvari gledaju nešto iza mene. Da je samo par ljudi to radilo, ne bih se potresla, ali SVI su gledali iza mene. Bilo mi je jasno da treba i ja da pogledam šta je to iza mene. U pitanju su bila trojica vojnika koji su svečanim korakom marširali ka memorijalu i ja sam shvatila da sam uletela na smenu garde, pa sam im se sklonila sa puta. Možda bih ih i čula da se sve vreme nije čulo neko bučno šuštanje koje je poticalo od obližnjih radova na ulici. Bilo kako bilo, kada se smena završila, a i ja napravila par fotografija krenula sam dalje parkom.
Saksonska bašta je relativno mali, ali veoma lep park. U centralnom delu se nalazi aleja sa šarenim cvećem, dok božanstveno ogromno drveće koje raste sa strane pravi divnu hladovinu.
Idući tim srednjim delom došla sam do samog kraja parka, a onda krenula Krolevskom ulicom. Ja jako volim da hodam po gradovima koje posećujem. Ove ulice su vodile kroz deo grada u kojem se očigledno nalazi poslovni deo Varšave jer je svuda naokolo bilo modernih zgrada i visokih oblakodera koji su bili svi u staklu. Industrija građevinskog stakla očigledno ima pune ruke posla. Ipak, između tih savremenih građevina namenjenih, pretpostavljam, prevashodno biznisu, videle su se i nove stambene zgrade, kao i stare. Kada kažem stare, mislim i na one koje su izgrađene posle Drugog svetskog rata, ali i one koje su izgrađene u periodu koji mu je prethodio.
Tako sam došla do Muzeja ustanka. Muzej je smešten u zgradi koja je ranije služila kao električna centrala za tramvaje. Posvećen je ustanku koji su poljske patriotske snage u zemlji podigle protiv nemačke okupacije 1944. godine. Postavka je izuzetno dobro napravljena i ovo je svakako mesto koje treba posetiti. Pre posete ovom muzeju koji je otvoren 2004. godine, obeležavajući 60 godina od ustanka, nisam ni znala kakve su sve probleme Poljaci imali posle Drugog svetskog rata. Znala sam za neke, ali ne za one koji su povezani specifično sa njihovom borbom protiv nemačke okupacije. Njihove patnje za vreme rata su mi već od ranije bile poznate – sećam se iz istorije da je posle Sovjetskog saveza najviše stanovnika poginulo u Poljskoj. Na trećem mestu ove užasavajuće liste bila je Jugoslavija.
Naime, bilo im je praktično zabranjeno da obeležavaju i poštuju Ustanak koji su pokrenuli 1944. godine, a koji ih je koštao ne samo ogromnog broja žrtava, već je to takođe bio i povod da se Stari grad, zajedno sa Kraljevskom palatom sravna sa zemljom. Istorijski „problem“ Poljske je da se nalazi između Scile i Haribde, Prusije i Rusije, odnosno, Nemačke i Sovjetskog saveza. Jedni malo krenu na jednu stranu, drugi na drugu, onda se svi nekako dogovore da podele zemlju i Poljske odjednom nema. U drugoj polovini 18. veka, Prusija, Austrija i Rusija su iz tri poteza podelili Poljsku između sebe i ona je jednostavno praktično prestala da postoji sve do kraja Prvog svetskog rata. Možda su baš ta stalna opasnost i realni problemi doveli do toga da je su Poljaci toliko svesni svoje nacije i da su uspeli da je sačuvaju tokom čitave istorije.
Danas se često u popularnoj kulturi (čitaj američkim filmovima), a i u komentarima na koje povremeno nailazim u Velikoj Britaniji, Poljaci prikazuju kao slabo obrazovana nacija koja obavlja ili kućne ili manuelne poslove koji gotovo da ne zahtevaju ni minimum obrazovanja. To su naravno stereotipi. Ne kažem da nema Poljaka koji u inostranstvu obavljaju ove poslove, ali u svakoj naciji mogu da se nađu ljudi koji rade na njima i to svakako nije ništa loše – ljudi poštenim radom zarađuju svoj hleb. Ipak, malo je nacija koje mogu da se pohvale Kopernikom, Marijom Kiri, Sjenkjevičem, Šopenom i velikim brojem drugih Poljaka koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji ljudske civilizacije.
Posle posete Muzeju ustanka, nastavila sam da pešačim po ovom delu grada, ali sa jasnim odredištem u vidu, a ono je takođe vezano za Drugi svetski rat. U pitanju je bila Ulica Zlota, broj 62. Naime, na tom broju mogu da se vide ostaci zida koje je tokom rata opasavao Jevrejski geto. Nemci su Jevreje na jesen 1940. godine zatvorili u ovaj geto tako što su izgradili visok zid oko jednog dela grada u kojima su bili užasavajući uslovi za život. Odatle su ih redovno deportovali u koncentracione logore, ali i u samom getu je veliki broj ljudi umro od gladi i bolesti. Onda je na proleće 1943. godine, srazmerno mali broj njih koji su još uvek bili živi podigao ustanak, ali su Nemci na kraju ustanak ugušili i pobili sve stanovnike geta, a uz put su i ovaj deo grada sravnili sa zemljom.
Ipak, par delova zida koji je vodio oko Geta sačuvali su se do danas i njih je moguće videti na ovoj adresi. Kada se približi zgradi ništa u stvari ne upućuje na to šta se nalazi iza ovog neupadljivog mesta. Ulazi se između niza radnji i staza vodi u unutrašnja dvorišta, jer i unutra ima drugih zgrada za stanovanje i sve deluje veoma mirno, spokojno i harmonično. Ipak, postoje i putokazi, a ostaci zida mogu da se vide na dva mesta. Ne treba očekivati mnogo, zid k’o zid, ali je simbolika koju on predstavlja moćna.
Posle ovoga sam se uputila u pravcu Palate kulture i nauke. Zgrada je podignuta 1955. godine i najčešći komentar na koji sam nailazila bio je da je nju podigao Staljin kao izraz želje da impresionira. Izvinjavam se, ali velike zgrade se po pravilu grade da bi se ostavio utisak na ostale. Ili, zato što je jeftinije – bolja iskorišćenost građevinskog zemljišta. Drugi čest komentar je da deluje neskladno i neukusno u odnosu na okolne zgrade. Da je zgrada sagrađena na Zapadu i da je sagrađena po nalogu neke druge osobe, sigurna sam da njen izgled niko ne bi komentarisao na ovakav način. Uostalom, pogledajte neke od zgrada u Njujorku (recimo, zgrada Eldorado kod Central parka). Danas se više ne grade takve zgrade, već su staklo i svedene linije izbor koji se prati u projektovanju. Hoću da kažem, krajnji izgled zgrade je pitanje stila i istorijske epohe. Sve ostalo je politika i propaganda.
Meni se sviđa da se zgrada zove Palata kulture i nauke. I ne samo da se zove tako, već se u njoj nalazi par muzeja, pozorišta, bioskopi, knjižare, itd. Tu smatram da je zgrada čak u značajnoj prednosti u odnosu na neke od obližnjih građevina, kao što su tržni centri, da ne kažem šoping molovi, koji su nezvanične „palate komercijale i niskih strasti“ .
Mada je moguće da se liftom ode na vrh Palate kulture i nauke, tačnije na njen 30. sprat da bi se uživalo u panoramskom pogledu na grad, ja to ipak nisam radila, već sam otišla na divan lagan ručak koji mi se na prvi pogled činio kao mala količina hrane, ali se ispostavilo da je bio savršen. Uživala sam i dok sam jela, a i kasnije jer me je držalo sitom sasvim dobro i dovoljno dugo.
Posle pauze za ručak, autobusom sam otišla do palate Vilanov koja se nalazi na kraju Kraljevskog puta.
Palata je sagrađena krajem 17. veka i uspela je da preživi sve nedaće i razaranja kroz koje je Poljska u međuvremenu prolazila. Danas je to veoma lep muzej sa divnim, velikim parkom. Da bi se sve na miru obišlo, potrebno je oko 2 do 3 sata.
Posle obilaska palate, otišla sam u park i tu sam posebno uživala i igrala se sa fotografisanjem. Park se u stvari sastoji od baštenskog dela koji je organizovaniji, sa cvetnim lejama i fontanama, ali postoji i deo koji deluje malo divljije. Sve to izbija na obalu jezera, koje više liči na baru, a može da se poseti i ostrvce koje pripada parku.
Posle sam otišla i do Parka Lazienki sa namerom da pronađem palatu koju prethodnog dana nisam uspela da vidim zbog provale oblaka. Prethodno sam ipak svratila da se javim Šopenovom spomeniku. Ovom prilikom je bio usamljen.
Palata koju sam želela da vidim je Palata na ostrvcetu ili Palata Lazienki. Našla sam je i zaista je lepa. U to vreme, međutim, sunce je bilo već veoma blizu zalaska, tako da je bilo malo svetla, ali sam ipak bila veoma zadovoljna onim što sam videla. Ovaj park je inače najveći u Varšavi, tako da je potrebno dosta vremena da bi se temeljno obišao.
Posle šetnje oko palate Lazienki bila sam već previše umorna da bih bilo gde još svraćala, tako da sam se autobusom vratila do centra gde sam iznajmila stan. Autobus je išao ulicama koje su bile pune kafea sa stolovima na trotoarima, a i raznih prodavnica – od garderobe do prodavnice Ferarija. Hm!? Možda sam i mogla da odem u kupovinu? … Pa, dobro. Drugi put.