Jutro u Gdanjsku me je dočekalo sa suncem i blistavo plavim nebom. Iskoristila sam to da sam išla peške do Glavne železničke stanice, pa sam malo hodala pored reke, a onda cik-cak u pravcu stanice i divila se gradu i prizorima u njemu.
Fasade u Gdanjsku
Tako sam prošla pored jedne pijace i baš sam se obradovala. Odmah sam smislila da bi bilo dobro da u povratku tu svratim, naravno ako bude radila, i da kupim maline. Mi Srbi smo veoma ponosni na maline koje proizvodimo i volimo da mislimo da su najbolje u Evropi, ali se priča da i Poljaci imaju odlične maline. Ovo bi bilo kao istraživanje konkurencije.
Prizor iz Gdanjska
Razlog za odlazak na stanicu bio je da se uputim u pravcu severa i obale. Naime, cilj mi je bio da dođem do Lebe, turističkog odredišta na obali Baltičkog mora. Mada sam veoma ambiciozno ili neobavešteno ponela kupaći iz Beograda, u međuvremenu mi je postalo sasvim jasno da ja neću niti ići na plivanje niti se sunčati dok sam u Poljskoj. Ali, Leba je posebno bitno mesto i iz drugih razloga, a ne samo kao poljsko letovalište. Naime, odmah do nje je Nacionalni park Slovinski i u stvari mi je on bio cilj. U ovom nacionalnom parku nalaze se ogromne peščane dine koje se stalno pokreću, u proseku 9 metara godišnje!
Ipak, da bi se iz Gdanjska došlo do ovog mesta potrebno je promeniti veći broj prevoza, jer retko ima direktnih vozova. Tako sam vozom otišla do Leborka, a odatle odmah prešla u minibus za Lebu koji se hvata ispred železničke stanice, a u povratku sam velikim autobusom došla do Leborka, zatim regionalnim vozom do Gdinije a onda lokalnim vozom do Glavne železničke stanice u Gdanjsku. Da li je vredelo ovo akanje? Apsolutno!
Kada sam stigla u Lebu, prvo sam otišla do obližnjeg Turist biroa i tu sam dobila osnovna uputstva. Moguće je sve preći peške, za šta ja nisam imala vremena, ali sam se ja odlučila za mešanu varijantu. Prvo sam se peške uputila ka glavnom ulazu u Nacionalni park za koji se ispostavilo da je preko 2 km udaljen od Turist biroa. Loše sam procenila gledajući u mapu koju sam dobila, a mapa služi samo za okvirnu orijentaciju. Mogla sam da se ukrcam i u jedan od brojnih električnih minibuseva koji pokrivaju ovu razdaljinu. S druge strane, bilo mi je zanimljivo da makar po rubu vidim Lebu. Tipično letovalište – gomila turista koja natovarena raznim torbama i rekvizitima ide u pravcu plaže. Uz put, veliki broj restorana, kafea, a na jednom mestu sam jedan do drugog videla dva staklena hladnjaka – u jednom su mogle da se vide razne vrste sladoleda, a u drugom razne vrste sušene ribe! Osim toga, pošto je tu bio i put koji je vodio ka plaži, prolazila sam i pored prodavnica u kojima se prodavalo sve što je potrebno za takvo mesto – od kofica i lopatica do peškira i platneno-plastičnih ograda koje štite od vetra i peska koji taj vetar nosi.
U jednom delu sam se odvojila od većine i krenula lepom, širokom stazom koja je paralelno sa putem vodila ka ulazu u Nacionalni park. Mada se to sve odužilo, uživala sam u divnoj šumi kroz koju sam prolazila, uživajući u visokim četinarima koji su božanstveno mirisali.
Put koji od Lebe vodi ka ulazu u Nacionalni park Slovinski
Meni se Poljska jako dopala, ali ako ne govorite razne jezike, a pre svega poljski, nagrabusili ste. Ja sam se uglavnom dobro snalazila, povremeno koristeći i srpski zbog velikih lingvističkih sličnosti, pogotovo ako se potrudite, ali u ovom nacionalnom parku jezik koji mi je služio bio je nemački. Tako mi je čovek koji je usmeravao kola ka parkingu ljubazno sugerisao da posle kupovine karte prvo odšetam do obližnjeg jezera da bih fotografisala. Žena na šalteru je takođe govorila bazični nemački. Uostalom, kao i ja, tako da je sve prošlo kako treba.
S druge strane, stekla sam utisak i da su Poljaci nekako samodovoljni. Ubedljivo najveći broj turista koje sam viđala tokom svog boravka bili su sami Poljaci i kao da nemaju ni motiv da nauče strane jezike radi stranih turista. Obično zemlje vole priliv novca od turizma, tačnije, od stranih turista, ali retko ko, kao Francuzi na primer, može sebi da priušti da baš ne želi da govori engleski. Ono što me je u Poljskoj posebno zbunilo bilo je koliko mladih ljudi uopšte ne govori engleski. S druge strane, oni koji ga znaju ili natucaju makar malo, najčešće se istinski trude da pomognu. (Uzgred, ništa od ovoga nije kritika, već samo konstatacija i obaveštenje.)
Nacionalni park Slovinski je dosta veliki i tu ima da se vidi pre svega veliko mnoštvo različitih ptica, uključujući i neke retke vrste, ali to je uglavnom za stručnjake. Ono što turiste najviše zanima jeste poseta tim peščanim dinama. Od ulaska u Nacionalni park do njih ima oko 5,5 km i taj deo se može preći peške, biciklom ili električnim mini-busom, a ja sam se odlučila za ovu treću varijantu. Ipak, uzela sam kartu samo u jednom pravcu, zato što sam planirala da u povratku šetam po plaži.
Nacionalni park Slovinski, kraj puta za prevoz, bilo da je u pitanju mini-bus ili bicikl
Kada sam stigla do kraja puta koji pokriva mini-bus, a gde kreću velike dine, prvo sam se izula i cipele spakovala u ranac. Zatim sam krenula peskovitom stazom koja vodi pored šume, a onda je krenula uzbrdica. Penjanje uz pesak nije jednostavno i lako, ali je najbolje ako pratite otiske prethodnih ljudi koji su tu prošli i koristite ih kao stepenice. Na vrhu te strmine puca pogled na jednu, još veću, ali manje strmu dinu na koju se treba popeti. Postoji i ograda koja odvaja deo na koji turisti ne treba da idu.
Nacionalni park Slovinski, iza peska se pruža Baltičko more
Šta da kažem? Bila sam oduševljena. Prizori koji su toliko svedeni bili su izuzetno lepi. Otišla sam naravno i do te druge dine i kuda god da sam se okrenula bila sam ispunjena divljenjem pred takvom lepotom. Ujedno sam videla i put koji je vodio ka obali Baltičkog mora koje se videlo u daljini.
Nacionalni park Slovinski, penjanje ka vrhu najveće dine u kraju
Nacionalni park Slovinski, pogled sa vrha dine ka Baltičkom moru (na desnoj strani se vide ljudi koji su na slici jako sitni)
Posle kraćeg zadržavanja da bih fotografisala iz svakog mogućeg ugla, lagano sam se uputila ka moru, naravno praveći niz pauza jer se na svakom koraku pružao neki novi ugao gledanja na okolne pejzaže.
Nacionalni park Slovinski, ograđeni deo nije predviđen za posetioce
Nacionalni park Slovinski, detalj
Nacionalni park Slovinski, staza koja vodi ka moru
Kada sam konačno izašla na obalu, krenula sam da hodam po plaži koju su zapljuskivali mali talasi hladnog Baltičkog mora. Do Lebe je bilo 8 km! Ja sam krenula dosta brzo da hodam da bih skratila vreme, ali mi je ipak bilo potrebno sat i po intenzivnog hoda.
Šetnja po plaži pored Baltičkog mora u pravcu Lebe
Detalj sa plaže pored Baltičkog mora
Šator i ležaljka s pogledom
Mada je ovo veoma lepo iskustvo šetnje po peščanoj plaži, koje svakako ne bih propustila, realno treba odvojiti minimum dva sata za to. Na kraju sam došla do dela gde je bilo puno ljudi, a najviše su deca izgleda uživala u brčkanju u za mene hladnom moru i igranju sa peskom. Tu sam konačno napustila plažu i krenula u pravcu grada putem, ali sam prethodno morala da sednem na neki betonski zid da bih dobro očistila stopala od peska.
Plaža u Lebi
Po povratku u Gdanjsk sam rešila da još malo prošetam po gradu. Još je bio dan i prijalo mi je da uživam u šetnji po slikovitom centru grada. Pijaca se u međuvremenu zatvorila, tako da je moje probanje malina moralo da ostane za neki drugi put.
Kanal Raduni kojim voda ide ka Velikom mlinu
Gdanjsk, obala Motlave
A uskoro je počela i da pada noć, ali to nije ništa smetalo da bi se uživalo.
Gdanjsk noću
Narednog dana me je ponovo dočekalo plavo nebo bez ijednog oblačka. I to je bilo savršeno, jer ponovo sam išla na plažu. Ovaj put u mesto Hel, blizu kojeg se nalazi velika peščana plaža. Hel se na poljskom piše i izgovara isto kao i na srpskom. Ali kada se izgovori zvuči kao engleska reč sa još jednim „l“ na kraju i to znači pakao. Naravno, ovo je izvor silnih pošalica i igra reči na engleskom, a i ja sam iskoristila jednu kada sam pisala razglednicu koja je išla za Njujork. To je naravno neprevodivo, ali suština je da se u engleskom za „kad na vrbi rodi grožđe“ koristi „a cold day in hell“ (hladan dan u paklu). Elem, ja sam na razglednici svojim prijateljima prijavila da je u Helu (tj., u „paklu“ - homonim) tada bio topao i čak sunčan dan! To bi bilo kao da je vrba rešila da na svojim granama izbaci po neki grozd.
Dakle, rešila sam da do Hela odem vodenim tramvajem (a zanimljivo bi bilo da postoji javni prevoz do pakla gde možete da kupite i povratnu kartu). U pitanju je dosta veliki katamaran. Od Gdanjska do Hela se njime vozi dva sata i to je bilo veoma lepo, pogotovo što je zaista bio divan letnji dan. Sigurna sam da bi mi utisak bio značajno drugačiji da mi je sve vreme pljuštala kiša kao što je bio slučaj ranijih dana.
Pogled na Gdanjsk sa katamarana
Kako se brod polako odvaja od pristaništa u Starom gradu i kreće da plovi rekom ka Baltičkom moru, u početku se zaista može uživati u lepim prizorima Gdanjska. Te slike se međutim brzo smenjuju neprivlačnim prizorima velikog brodogradilišta i luke. Uostalom, odavde je krenula finalna pobuna protiv starog sistema predvođena sindikatom Solidarnost na čijem čelu se nalazio Leh Valensa, koji je kasnije bio i prvi demokratski izabran predsednik Poljske.
Dok brod još uvek ide lagano rekom, sada već rukavcem Visle koji se zove Mrtva Visla (Martwa Wisla) i pre samog njenog ušća u Gdanjski zaliv, sa desne strane se vidi spomenik Vesterplate. Upravo tu, na uskom poluostrvu, 1. septembra 1939. godine počeo je Drugi svetski rat. Gdanjsk je naime pre Drugog svetskog rata pripadao Nemcima i zvao se Dancig, a Poljaci su baš na tom poluostrvu imali jednu svoju vojnu ispostavu. Osim bombardovanja Poljske koje je takođe počelo 1. septembra 1939. godine, ovde je došlo do prvog direktnog sukoba dve vojske u ovom ratu.
Spomenik poljskim braniocima na poluostrvu Vesterplate