Poljska 2017, 6. deo (Hel, Sopot, Gdanjsk)
Po dolasku u Hel, prvo sam malo prošetala pored „gradske“ plaže, a zatim sela da popijem kafu uživajući u divnom vremenu. Bilo je pravo leto – sunčano, toplo, mada ne previše vrelo – drugim rečima, idealno! Ujedno sam se častila i sladoledom koji je veoma popularan u Poljskoj – sviderki (swiderki), a to je jedan ekstremno uvrnuti sladoled.
Hel je naziv i za mesto, ali i za poluostrvo potpuno neverovatnog oblika – tanka i duga crta zemlje, tj., peska koja se pruža ka centru Gdanjskog zaliva. Poluostrvo je dugo oko 35 km, u najširem delu, a to je pri vrhu gde se i nalazi mesto Hel, široko je oko 3 km, ali je zato u najužem delu široko samo 100 metara!
Moje glavno odredište ovom prilikom bio je sam vrh poluostrva i uskoro sam krenula ka njemu. Put vodi glavnom ulicom Hela koja je puna radnji sa letnjom opremom i restoranima, a onda ona lagano ustupa mesto divnoj šumi kroz koju vodi široka staza.
Poluostrvo Hel je od kraja Prvog svetskog rata kada je pripalo Poljskoj dobilo na vojnom značaju. Za vreme Drugog svetskog rata, poluostrvo je naravno bilo deo Nemačke koja ga je dalje razvijala u vojne svrhe, a isto se nastavilo i posle rata kada je poluostrvo vraćeno Poljskoj. I danas ima delova gde je stacionirana poljska vojska, ali na više mesta u šumi sa leve i desne strane u odnosu na tu stazu, tj., zemljani put koji vodi ka samom vrhu poluostrva, postoje brojni ostaci starih bunkera i radara koje turisti danas mogu da posećuju.
Ali kao što rekoh, mene je pre svega zanimao taj vrh poluostrva. Tu se nalazi prostrana peščana plaža i ona je ovog sunčanog dana bila puna posetilaca.
Ipak, bez obzira na sunce i toplotu, Baltičko more nije za slabiće. Evo, pogledajte sledeću fotografiju:
Pivo se ipak ne greje pre konzumacije, već dobro hladi, a to nikako ne sugeriše kupanje i brčkanje u vodi. Osim za one koji su navikli i žele da se čeliče. Ja mu dođem nekako na pola – nisam navikla, ali volim da se čeličim:
Ali, šalu na stranu, da… Kada se uđe u vodu, hladno je. Međutim, vrlo brzo se noge naviknu i nije nikakav problem da se hoda po vodi. Ipak, gornje delove tela ne bih kvasila.
Šetajući tako plažom u jednom trenutku sam došla do dela koji predstavlja nekakav vrh poluostrva i odatle sam lepo mogla da vidim plažu koja se spuštala i levo i desno niz bočne strane Hela.
Posle ove lepe šetnje po plaži, vratila sam se u mesto Hel i tu otišla na ručak. Odlučila sam se za grilovanu lokalnu ribu – iverak ili morski list bi bile najpribližnije nama poznate vrste koje su uporedive sa ovom koju sam jela. Bila je zaista jako ukusna, ali ne bi bila dovoljna da nije bilo i tečnosti uz nju.
Posle lepog ručka, prošla sam ponovo kroz centar mesta, pogledala spolja Muzej ribarstva, a onda otišla do jednog parka gde u teoriji postoji mogućnost da se uhvati autobus koji vozi sa poluostrva.
Dakle, kada se dođe u Hel, postoje delimični problemi da se iz njega ode. Jedva sam našla autobusku stanicu, a tamo nije bilo nikakvih pametnih i sistematizovanih informacija. Zato sam se odlučila za voz. A on vozi SPORO! Čak su i informacije bile pogrešne. Pisalo je da ide do Gdinije, a kada sam tu izašla, vidim ja da neki ljudi ostaju u vozu. Pitam ih ja kroz prozor da li voz ide za Sopot, oni mi potvrde i ja se vratim u voz.
Ipak, dok se voz još vukao poluostrvom, bilo je zanimljivo jer sam povremeno mogla potpuno jasno da vidim da je širina poluostrva bila tek neznatno šira od puta, železničke pruge i nepunih stotinak metara pod šumom. Tokom vožnje poluostrvom, voz se povremeno zaustavljao na manjim stanicama duž pruge, zato što osim turističkih objekata, kampova, odmarališta i hotela, postoje i stalna naselja.
A ja sam posle Hela želela da odem u Sopot (onaj u Poljskoj, naravno). Sopot je najpoznatije letovalište na obali Baltičkog mora, ali funkcioniše i kao banja. Ako su Leba i Hel relativno mirna letovališta gde dolaze porodice, a pogotovo porodice sa malom decom, Sopot je mesto gde dolaze svi, a pogotovo mladi i oni koji žele da se osećaju mladim.
Od same stanice je bila velika gužva – gomila ljudi koja se tiskala na peronu, u ulici koja je vodila ka centru, a pogotovo u glavnoj pešačkoj ulici koja je vodila ka plaži. Osim puno ljudi, ta ulica je bila i puna radnji, restorana, poslastičarnica i prodavnica sladoleda. Ona se spušta do velikog trga koji izbija na najduži drveni mol u Evropi (oko 515 m), pa ako ste radi da platite za privilegiju, možete da odete do njegovog kraja.
Pošto sam se kratko zadržavala u Sopotu, rešila sam da malo šetam pored plaže. Plaža je od sitnog, beličastog peska, sa gomilom kafea-restorana koji obezbeđuju ležaljke svih stilova. Čak i kasno popodne bilo je još uvek veoma živo. U jednom kafeu-restoranu, osim ležaljki i suncobrana, naišla sam i na divnu javnu plesnu školu salse. Bilo je jako veselo, a muzika je bila zanosna. Ako hoćete vrelu atmosferu, onda čak i u Poljskoj ne birate polku, već salsu.
Onda sam rešila da se vratim u Gdanjsk. To mi je bilo poslednje veče u gradu i želela sam da se u njega vratim dok je još bilo sunca.
Ono što je posebno bilo zanimljivo tih dana u Gdanjsku bio je Vašar Sv. Dominika koji se, skoro bez prekida, proslavlja već preko sedam vekova. Kad kažem bez prekida, ne mislim da se slavi čitave godine, već skoro svake godine u sličnom periodu, oko početka avgusta. Nekada se Dan Sv. Dominika obeležavao samo jedan dan, a danas je to fešta koja traje 3 sedmice.
I šta sad reći o tome osim da je to vašar k’o vašar, mesto gde se okupljaju ljudi da bi trgovali raznom robom, prodavali hranu i piće, ili konzumirali iste, da bi se zabavljali, razmenjivali delove svojih kolekcija, prikazivali i prodavali zanatsko-umetničke predmete koje izrađuju, a sve se svede na veliku gužvu, ali i radosna i ozarena lica posetilaca.
Mada nisam jela, posebno su mi za oko zapale velike tepsije u kojima se nudio vrući bigoš, praktično naš kiseo kupus, ribanac, sa svinjskim kolenicama. Možda ima još sastojaka, ali su ovi najuočljiviji, a meni je bilo zanimljivo da se kiseo kupus ovde jede u sred leta.
Osim tezgi sa kiselim kupusom, posebno su bile popularne tezge na kojima su se prodavale velike kriške crnog hleba premazane svinjskom mašću i sa uzduž sečenim kiselim krastavčićima poređanim po vrhu. Kod nas se „mast i ’leba“ sada već pominje skoro samo u pričama kada su naši roditelji bili mali. Poljaci su ovde od toga napravili svojevrstan brend. I vidim da je svima zbog toga lepo.
Bilo je lepo šetati Gdanjskom po suvom, dok je sve bilo obasjano suncem u zalasku. U stvari, Gdanjsk uopšte nije mnogo velik. Pogotovo ne taj centralni deo. Ja sam ga uglavnom obilazila u delovima, ali ako se čovek lepo organizuje, verovatno su dan-dva sasvim dovoljni da bi se sve lepo videlo i posetilo. S druge strane, Gdanjsk je u međuvremenu postao veoma popularan turistički centar, a to podrazumeva i razna dešavanja, ali i puno lepih mesta u kojima može da se fino opušta uz hranu i piće.
Ja sam iskoristila priliku i u jednoj poslastičarnici konačno probala poljske maline, pošto sam se uvek nekako kasno vraćala u Gdanjsk da bih ih kupila na pijaci. I… bile su dobre.
Narednog dana sam prvo otišla da posetim neke crkve u kraju u kojem mi se nalazio stan, ali su bile zatvorene. Nisam očajavala, već sam se vratila u stan, lagano spakovala i vratila ključeve od stana, a onda otišla na železničku stanicu gde sam svoju torbu ostavila na garderobi, a ja se vratila u grad. Imala sam dosta slobodnog vremena pre polaska autobusa za Kalinjingrad i prijalo mi je da još šetam po Gdanjsku. Kao što sam već rekla, taj centralni, stari deo Gdanjska nije mnogo veliki, ali je dovoljno lep da nije dosadno da se ponovo šeta istim ulicama. Čak sam u međuvremenu shvatila i da sam propustila da posetim jednu od lepih i slikovitih ulica, pa sam to ispravila. U pitanju je ulica Marijačka, što znači ulica Sv. Marije, koja spaja istoimenu kapiju i istoimenu baziliku.
Ulica Sv. Marije je puna radnji koje prodaju ćilibar koga u Evropi najviše ima u okolini Baltičkog mora, pa samim tim i u Poljskoj. Meni su, s druge strane, najzanimljiviji bili odvodi za vodu kojom se kišnica iz oluka sprovodi ka ulici kako se na terasama sa kojih se ulazi u zgrade ne bi pravile bare.
U jednom od brojnih restorana na šetalištu pored reke Motlave napravila sam i pauzu da bih nešto pojela, a onda sam se lagano uputila ka železničkoj stanici. Ipak, Gdanjsk me je sve vreme i dalje inspirisao da zastajkujem i divim mu se.
Na železničkoj stanici sam uzela svoju torbu i prebacila se na susednu autobusku stanicu. Odatle je polazio autobus koji je vozio direktno za Kalinjingrad, tj., za glavni grad Kalinjingradske oblasti, ruske enklave koja se nalazi između Poljske i Litvanije. Bila je to moja prva poseta Rusiji (ako ne računam boravak u ruskoj bazi na Antarktiku) i ja sam se baš radovala.