Posle lepo provedenog, ali kratkog vremena u Rusiji i Kalinjingradu, autobusom sam se vratila u Poljsku. Vreme putovanja je i ovom prilikom bilo produženo u odnosu na optimalno, ali su ovaj put Poljaci udesili stvar – na granici su nam pregledali dokumenta skoro 2 sata!!! Ono što je bilo impresivno jeste da smo u Olštin stigli u minut po redu vožnje. Svaka čast!
Deo od granice sa Rusijom do Olština, mog sledećeg odredišta, izuzetno je lep – blago talasasti pejzaži prekriveni velikim poljima žita, šumarcima i livadama na kojima su povremeno mogle da se vide krave koje u slobodnom uzgoju svoje dane provode na otvorenom jedući svežu travu. Sve više redak prizor, zar ne? A u selima kroz koja vodi put, osim kokošaka po dvorištima, mogle su da se vide i sasvim druge ptice – rode koje su se gnezdile po vrhovima uličnih svetiljki ili odžaka. Rode su mogle da se vide i na skoro požnjevenim poljima žita gde su završavale prikupljanje letine. A onda smo odjednom uleteli u gustu, gustu šumu koja se sastojala od izuzetno visokog drveća i mešavine zimzelenog i listopadnog. Samo očekujete da u svakom trenutku izađe neki stari Sloven sa ulovljenom srnom prebačenom preko ramena.
Dakle, kada sam stigla u Olštin, krenula sam lagano pored ulice koja je vodila od železničke i autobuske stanice sa namerom da savatam taksi, jer su stanice dosta udaljene od starog grada. Kakva naivnost. Prvo sam retko viđala taksije, a i kad sam ih videla, ja mahala, ali su me oni potpuno ignorisali. Ja dobra duša, pa sam pomislila da su verovatno imali već zakazanu vožnju. I tako zbunjena dođem do jednog stajališta gradskog saobraćaja. Tu vidim dve žene koje sede. Delovale su vrlo zapušteno. Jedna mršava, nije imala ni pola zuba u glavi, a druga, malo punačka, upravo je zavijala cigarete. Pomislim ja cinično i arogantno u sebi kako „ove dve sigurno ne govore engleski“. Ipak, nisam imala izbor, pa počnem nekako da ih pitam kako sam znala i umela koji od autobusa ide do centra. Vidim ja da one nisu sigurne, pa ja pomenem taksi i uspem da razumem da me jedna pita da li hoću taksi. Naravno da hoću. Onda ona pozove taksi mobilnim telefonom i kaže mi da će vozilo da stigne za 15 minuta. Ja oduševljena. Ali, ona nije bila. To je za nju bilo suviše dugo čekanje. Pozove ona drugu kompaniju i tu joj kažu da će taksi stići za koji minut. Tako je bolje. Onda ona ponovo okrene onu prvu kompaniju da im otkaže taksi. Hm! Postidela sam se svojih prvih asocijacija i pomisli o ovim ženama. Treba biti pažljiv kada se putuje. Anđeli znaju da se pojave u najneočekivanijim oblicima.
Stari grad u Olštinu je veoma slatko mesto. Veoma malo turista, a i to uglavnom Poljaci. Po koji Nemac. Kako se već približavao kraj dana, krenula sam malo da obilazim glavnu ulicu i okolinu.
Jedna od crkava u Olštinu
Zatim sam počela da se spuštam glavnom ulicom u Starom gradu u kojoj ima dosta restorana i kafea i u jednom trenutku vidim restoran koji se zove Gril balkanski, što mi je zakačilo oko jer nisam ništa slično videla tokom svog boravka u Poljskoj. Provirim ja unutra, kad na samom ulazu za zid zakačena majica na kojoj ćirilicom piše „Samo sloga Srbina spašava“! Naravno, izvadim foto-aparat i slikam, a tu jedan mlađi čovek stoji i smeška se. Pitam ga da li govori sprski, a on kaže da govori i da se zove Ivan. Pa mi smo zemljaci! Obećam ja da ću da se vratim narednog dana, jer sam za taj već isplanirala da idem u neki restoran na obali obližnjeg jezera, pa smo se tako i rastali.
Restoran u koji sam išla nalazi se na obali jezera Ukiel. Leti u toku dana do njega iz centra Olština vozi turistički vozić, ali predveče, kada sam ja išla, takvog prevoza nije bilo. Zato sam opet morala da idem taksijem i tom prilikom sam počinjala da budem svesna, a to su mi kasnije i potvrdili, da u Olštinu uopšte ne možete da zaustavite taksi. Morate ili da odete do taksi stanice (ne znate gde su, a i nema nužno „dežurnih“ taksija koji tu baš čekaju) ili morate da ga zovete mobilnim (i da znate poljski, kao i gde se tačno nalazite da bi vas taksi pronašao). Bilo kako bilo, ovom prilikom mi se posrećilo da sam naišla na taksi iz kojeg je upravo izlazila jedna mušterija, pa sam se ja odmah prijavila za vožnju i onda je bilo u redu.
U restoranu sam zatekla veliki red da bi se ušlo unutra, ali pošto sam bila sama, onda su me lakše i smestili. Ja sam tu htela da idem jer sam negde čitala da imaju odličnog smuđa na žaru. Dok sam čekala svoju porciju, oni su mi doneli i meze – divan hleb i još bolja pašteta od pastrmke. Posle je došao i smuđ i sve je bilo toliko ukusno da je dobro da nisam pojela i tanjire!
Pašteta od pastrmke i domaći hleb sa semenkama
Smuđ na žaru
Izašla sam malo i na dok koji pripada restoranu i uživala u pogledu na mirno jezero, a uskoro sam se i vratila u hotel da bih se dobro odmorila i pripremila za naredni dan.
Jezero Ukiel kod Olština
Mada i oko Olština ima jezera, u pravcu mesta Mragovo kreće da se pruža prostrani region Mazurija, koja je u stvari velika oblast koju ispunjavaju Mazurska jezera. Predivna regija, a jedan od njenih epicentara je upravo mesto Mikolajki.
Dakle, taj dan je bio posvećen poseti jezerskoj oblasti, ali je trebalo stići do Mikolajkija. I tu je krenula logistička noćna mora. Sa raznih strana, od kojih su neke i „zvanične“, dobila sam pogrešne, nekompletne ili kontradiktorne informacije o mogućem prevozu do Mikolajkija, ili se prevozioci uopšte nisu obazirali na red vožnje. Sve u svemu, na kraju sam dva i po sata čekala samo da bih krenula na put za koji su mi zvanično najavili da će da traje 2 sata i 20 minuta. Ovo sam rešila da tretiram kao idealnu situaciju za vežbanje strpljenja, a s druge strane sam sebi rekla da i ne znam šta bih radila taj dan, pa onda mogu i da ga provedem u čekanju na stanici ili u vožnji. Na kraju je autobus stigao u Mikolajki za sat i po, i to je konačno bila neka dobra stvar za mene.
U turist birou su mi, međutim, rekli da poslednji pouzdani direktni prevoz kreće već u 15.45. Pa dobro, provešću u Mikolajkiju tek malo više od 3 sata. Plan mi je bio, a to sam i uradila, da iznajmim bicikl. Naime, čitav ovaj kraj sastoji se od blago ustalasanog terena ispunjenog brojnim jezerima. Oblast se preporučuje za sve koji vole da jedre, ali i da šetaju ili voze bicikl. Predložene rute idu od 5-6 kilometara do preko 80.
Put u jezerskoj oblasti kod Mikolajkija
Ja sam se naravno odlučila za ovu najkraću, ali sam i nju skratila jer je bicikl koji sam iznajmila bio teška kršina. Ipak, bilo je lepo i odvezla sam se do jednog mesta gde se dva jezera gotovo spajaju, a tu se nalazi i bivše poljoprivredno dobro koje je danas lep restoran.
Jezero Sniardvi
Posle pauze za hranu i piće, vratila sam se u Mikolajki, ali sam se uz put zaustavljala da bih uživala u prizorima divnih žitnih polja koja su bila prošarana crvenim bulkama i nekim plavim cvećem. Osećala sam se vrlo impresionistički. Stajala sam na svakih desetak metara i iznova se divila istim prizorima koji su bili osvetljeni pod drugim uglom, pa su i utisci bili drugačiji. Takođe sam obnavljala i svoje poznavanje različitih žitarica – ječam, raž i ovas.
Žitna polja blizu Mikolajkija
Žitna polja blizu Mikolajkija
Žitna polja blizu Mikolajkija
Žitna polja blizu Mikolajkija
Žitna polja blizu Mikolajkija
Ipak, bila sam srećna kada sam se dovezla do Mikolajkija i vratila bicikl, jer sam onda mogla lepo na svoje dve noge da obiđem sam centar mesta. U stvari mi se tu ništa nije dopalo – uka, buka, gužva, prodaja svega i svačega, ali je pogled na jezero po kojem su se videle jedrilice i razna druga plovila bio dosta fin.
Mikolajsko jezero
Po povratku u Olštin, otišla sam na večeru u „naš“ restoran. Kada putujem, po pravilu ni ne pomišljam na srpsku hranu i uvek se trudim da jedem lokalnu, ali ovde zaista nisam odolela. Naime, restoran je otvoren tek pre par sedmica i želela sam da dam svoj skromni doprinos njegovom poslovanju. Uzela sam ćevape i bili su odlični.
Ćevapčići u restoranu „Gril Balkanski“ u Olštinu
Čak sam mogla da uzmem i original „Jelen“ pivo, koje se ovde od skoro uvozi, ali sam se ipak odlučila za poljsko na točenje. Moralo je nešto da bude lokalno. Ipak sam na putu.
Karta pića u restoranu „Gril Balkanski“ u Olštinu
Jedući ćevapčiće, shvatila sam da u tom mesu na roštilju po kome je veći deo Balkana poznat nema prefinjenog kulinarstva i modernih maštovitih recepata koje pripremaju glavni kuvari u restoranima sa tri Mišelinove zvezdice, ali zato ima nečeg potpuno primalnog. Pečeno meso i njegov miris, pa zar to nije najprimalnija hrana? Pre toga su naši praistorijski preci eventualno jeli nekakve bobice i korenje, a morate da se složite da je pečena mesina, a pogotovo miris tako pripremljenog mesa koje golica nos, mozak, želudac i dušu, ipak značajan napredak u odnosu na sirovi zeleniš.
Kada sam završila sa krkanjem ćevapa i razmišljanjem o primalnim korenima tog čina, a ne o čistoj halapljivosti, Ivan je došao, pa je seo sa mnom i siti smo se isćaskali u jednom divnom druženju i priči, punom vrcavih ideja i smeha. Ispostavilo se da on vodi restoran zajedno sa svojim bratom Mirkom koji tada nije bio tu, ali sam zato imala čast da im upoznam ćerke. Deluju kao jedna divna i skladna porodica i to je bilo tako divno videti. Ako idete u Olštin, nemojte da propustite da svratite ovde. Uživaćete!
Gornja kapija u Starom gradu
Sledeće jutro je bilo divno i sunčano, tako da sam još par sati koje sam imala slobodno iskoristila da prošetam po starom delu Olština.
U pozadini je crkva Sv. Jakova iz 14. veka; toranj je dograđen u 16. veku
Gornja kapija iz 14. veka i glavna pešačka ulica u Starom gradu
Prošetala sam i do Zamka u kojem se nalazi Muzej Varmije i Mazurije. U stvari, samo sam ušla u dvorište, jer je još bilo rano i muzej nije bio otvoren, a i ne bih ni imala vremena da ga posetim. Ispred zamka se nalazi i Kopernikova bista jer je on boraveći par godina ovde u 16. veku došao do nekih važnih otkrića.
Pročelje Zamka u Olštinu, a iza je kula
Zamak-muzej u Olštinu
Prošetala sam i do Pijačnog trga, a onda prošla i pored Grila balkanskog, koji je tog jutra bio potpuno miran.
Restoran „Gril balkanski“ u Olštinu
U Olštinu ne treba previše toga očekivati i u Starom gradu se sve može obići za par sati, ali je mesto svakako slatko, sa ljupkim uličicama, a lepo je i zauzeti neku od stolica u brojnim kafeima i restoranima, i uživati u mirnom posmatranju starih ili rekonstruisanih zgrada. Baš kao što sam ja i učinila tog jutra da bih doručkovala pre nastavka svog putovanja.
Doručak u Olštinu