Ptice 1 (Beograd)
Sve je krenulo dok sam udobno uvaljena u svoju fotelju gledala neki program na TV-u. U pitanju je bila reportaža koja je govorila o projektu kojim je uspešno povećan broj supova u kanjonu reke Uvac sa 2-3 para na čak 8 parova i to u periodu od samo godinu dana! Bila sam impresionirana. Živim u zemlji koja već decenijama pokušava da se vrati na neki nivo za koji se priča da ga je nekada imala ili, još ambicioznije, da dostigne neki nivo za koji čitava nacija veruje da joj pripada. I tako već dugi niz godina. Bez značajnijih rezultata. I onda odjednom u svemu tome pojavi se neki projekat koji uspe da za godinu dana ostvari rezultat koji je skoro 400% bolji od početnog stanja. Zamislite da se to odnosi na bilo koji ekonomski parametar, kakvo bi to čudo bilo! S druge strane, broj supova u tamo nekom kanjonu deluje kao potpuno sporedna stvar na svetu za većinu ljudi i o tome se ne priča ni po naslovnim stranama novina ni u udarnim vestima, već se koristi kao povod da bi se napravila neka prirodnjačka reportaža koja popunjava mesto između vesti o aktivnostima sada već zaboravljenih političara i neke lokalne sada već zaboravljene fudbalske utakmice.
Drugi bitan elemenat u ovoj priči jeste da sam par godina pre ovog trenutka koji pominjem putovala po Peruu i da sam tamo išla do kanjona reke Kolka da bih videla kondore što je jedna od turističkih atrakcija južnog Perua. E, ono što su kondori za Ameriku, to su supovi za Evropu, pa i za moju zemlju, ali kod nas to privlači samo mali broj entuzijasta koji su obično vezani za ovu temu preko svoje ornitološke struke i par zalutalih ptičica, da ne kažem zaluđenika, poput mene.
Pošto sam bila istinski zadivljena uspehom projekta o kojem je reportaža pričala, ne bih ja lenja nego krenem da tražim po internetu koji su ti maheri za ptice. Uspela sam da nađem neke dve adrese, jednu u Prijepolju, jednu u Beogradu, pa sam im poslala mejlove gde sam rekla kako sam gledala tu reportažu i da bih volela da stupim u kontakt s njima. Posle par dana mi se javio Saša Marinković iz Fondacije za zaštitu prica grabljivica (http://vulture.org.rs/). On je profesor na Biološkom fakultetu i doktorirao je baš na beloglavom supu, pa smo se za koji dan upoznali i do dana današnjeg održavamo kontakt.
Da bih pojasnila kako ništa na ovom svetu nije slučajno i da su putevi Gospodnji ZAISTA čudesni, moram da ispričam i kako sam ja sa tim Sašom par godina ranije čak i pričala telefonom. Okolnosti su bile sasvim drugačije, ali je opet bilo vezano za ptice i putovanja. Tada sam se vratila sa Galapagosa i pošto sam u to vreme za fotografisanje koristila slajdove, preko jednog svog druga sam odnela filmove da se razvijaju u radnji kod njegovog druga da bih bila sigurna da su hemikalije najsvežije moguće i da su moji filmovi prvi u redu u mašini za razvijanje. Kada sam otišla po gotove slajdove, taj tip mi je rekao da nije izdržao i da je morao da pokaže moje snimke svom ortaku koji je ornitolog i „zaluđen za ptice“, jer su slajdovi sa Galapagosa bili relativna retkost u to vreme (internet još nije dostigao ove dimenzije koje ima danas). Meni je to naravno bilo sasvim u redu, ali sam zamolila za „kontra uslugu“. Pozvali smo tog „zaluđenika za ptice“ i ja sam s njim razgovarala da bih proverila kako se tačno na sprskom zovu neke ptice i tada mi je Saša Marinković, jer to je bio on, rekao da se te lepe ptice zovu blune. (Tekst o mojoj poseti Galapagosu je već objavljen na sajtu: https://www.svudapodji.com/ekvador-mart-2004-galapagos-2/)
Bez obzira što sam u međuvremenu počela da obraćam više pažnje na ptice, kod kuće ili kuda god da odem, i što zaista volim prirodu u raznim njenim vidovima, smatram da sam još uvek jako daleko od neke pasionirane vezanosti za njih (mislim na ptice). Šta više, ako ćemo pošteno, imam i neke koje su mi izrazito antipatične. Recimo, golubovi. Treba samo da pitate moje prijatelje koje sam do pre nekoliko godina gušila svojim jadikovkama o golubovima i svi će vam reći da ja mrzim te naše krilate komšije. Evo u čemu je stvar. Moja spavaća soba ima divan francuski balkon. Kako krenu postupno sve topliji dani ranog proleća tako golubovi dobiju želju da se udvaraju jedni drugima i da svijaju gnezdo i stvaraju porodicu. Nemam ja ništa protiv tih njihovih želja, ali oni redovno vole i da slete na moj balkon i da tu krenu sa svojim gugutanjem i to je ono sa čime ja imam problem. Frekvencija njihovog udvaranja je nešto što mene potpuno izludi kada spavam. Toliko, da se momentalno budim u stanju histerije. Vrapci su mi u redu, gugutke su mi u redu, ostale ptice i zvuci sve je to u redu, ali golubovi – ne. Do te mere mi se mozak izvežbao da u polu-snu ja već znam razliku u zvuku krila kada golubovi sleću i kada poleću. U početku sam ja uredno i postojano skakala iz kreveta i razjurivala ih. Nadala sam se da će oni shvatiti da tu postoji neka luda žena koja ih stalno tera. Avaj, uzalud. Oni to nisu shvatili. Pokušavala sam da sebe tešim i umirim time da moja terasa verovatno isijava neku posebnu, dobru energiju i da je to ono što ih privlači. Ne, ni to nije pomoglo. Onda sam prešla na drastičnije mere, koje su podrazumevale ozbiljan rat protiv golubova gde već nisam previše birala sredstva. Ništa što sam ja radila nije pomagalo. Sve dok se nije promenila situacija u okruženju.
Oko zgrade su počele da lete neke nove ptice. Jasno mi je bilo da su to neke grabljivice, ali nisam imala pojma šta je to: soko, jastreb ili kobac? Ispostavilo se da je u pitanju vrsta sokola koja ima svoje posebno ime, a to je vetruška. Vetruške povremeno veoma prodorno klikću, ali to nije zvuk koji meni smeta. Ne samo da mi ne smeta, već sam počela da ih obožavam. Razlog? Pa od kada su se one pojavile i krenule da žive i svijaju gnezda na vrhu mog solitera, golubovi su se spustili u prizemlje. Postala sam svesna da su se pre njihove pojave golubovi očigledno premnožili i bilo ih je svuda i previše, i po horizontali i po vertikali. Dolaskom vetruški, golubovi su se sveli na nekako prirodniju meru. I što je najbitnije za mene, veoma retko mi sleću na balkon, a i kada to učine, kratko se zadrže, a onda pre nego što krenu da guguču, začujem onaj lepet krila koji nepogrešivo znači da su upravo uzleteli.
Ima ljudi i kojima smetaju vetruške i njihovi prodorni krici, ali dobro je znati i da je njihovo prisustvo i napredovanje nepogrešivi znak da je okolina zdrava, pošto su to ptice koje su osetljive na otrove i zagađenost, pre svega kroz hranu koju unose, a to najčešće budu mali glodari koji se opet hrane onim iz svoje okoline uključujući i otpad koji ljudi odbace.
Kad smo već kod hrane i otpada da ispričam i sledeće. Saša me je u par navrata zvao da im se pridružim kada idu u kanjon reke Uvac, ali ja nikako nisam mogla da se uklopim. Onda me je jednom pozvao pre par godina, početkom februara, i počeo da se snebiva pre nego što me je pitao da li bih išla sa njima na deponiju gde oni broje galebove. Ja sam se oduševila. Njemu je i dalje bilo neprijatno što me zove da idemo baš na deponiju, ali sam ja, puna entuzijazma, izjavila: „Pa to je sjajno! Niko od mog društva nikad nije bio na deponiji!“ Ono što sam time htela da kažem jeste da je to baš originalno i na neki način jedinstveno, da ne kažem ekskluzivno mesto.
Razlog zašto ornitolozi odlaze zimi u posetu beogradskoj deponiji jeste da se tu skuplja impresivna kolonija raznih vrsta galebova jer imaju na raspolaganju veliku količinu hrane pošto bageri stalno tu nešto razvlače otpad i nabacuju zemlju preko njega. Naravno, pošto je tu ogroman broj ptica, oni ih ne broje jednu po jednu, pogotovo što ove nisu statične već stalno nešto uzleću, preleću na susedno parče zemlje i tako u krug. Tehnika je da oni fotografišu deo jata ptica, pa onda posle izbroje ptice na fotografiji, pa onda to pomnože sa nekim koeficijentom. Jedan od radnika deponije koji je išao sa nama i vodio nas od jednog do drugog mesta rekao nam je da smo baš dobro došli u februaru kada je temperatura bila ispod nule. Zemlja je bila uglavnom zamrznuta, a to je značilo da nije bilo blata. Takođe, niske temperature smanjivale su prisustvo i širenje mirisa koji su neizbežni na takvom mestu. Sve u svemu, poseta je bila višestruko uspešna, a ja sam i dan danas oduševljena da sam bila na tako posebnom mestu.
Sa smanjivanjem broja golubova u mojoj okolini, a ovde mislim na goluba pećinara ili domaćeg goluba, desila se još jedna dobra stvar, a to je da je u kraju u kojem živim počeo da se pojavljuje jedan par golubova grivnaša. Možda su se oni ovde i ranije pojavljivali, ali ja tada nisam imala interesovanja ni za jednu vrstu golubova. Sada sam mnogo spremnija za saradnju, a ovi su mi iz nekog razloga i jako simpatični. Čak se dešavalo par puta da mi slete u jednu žardinjeru, gde su spljeskali i potparili biljke, a da im to nisam mnogo zamerila. Ipak, nisu se zadržali.
Kako sam vremenom počela da obraćam više pažnje na prirodu koja ipak okružuje gomilu betona u kojoj živim, tako su se dešavali i različiti susreti. Pre par godina, u decembru koji je bio prilično blag i topao za to doba godine, sedim ja za stolom na kojem mi je kompjuter i koji se nalazi pored prozora, kada primetim kako se nešto lagano spušta sa druge strane stakla. Pogledam ja malo bolje, kad ono neki pauk. I to prilično veliki u odnosu na paukove na koje povremeno mogu da naletim po svom stanu. Shvatim ja da se on spušta niz svoju nit i da u stvari plete mrežu. U pitanju je bio predivni pauk krstaš. Narednih par dana sam ga intenzivno pratila i bila sam zadivljena lepotom delikatne mreže koju je ispleo. Čak sam pokušavala da neku muvu koja mi je sa terase uletela u sobu uteram u mrežu ne bih li „nahranila“ svog gosta, ali je muva bila lukava, pa je izbegla sve zamke. U stvari mi se jako dopala ideja da imam svog ličnog pauka, nešto poput pauka-kućnog ljubimca, ali spontano. Ipak, taj topli period u decembru je prošao i tog pauka više nikada nisam videla. Nekako mi se više sviđa da mislim da je otišao dalje svojim životnim putem, a ne da se smrznuo.