Par godina posle odlaska na deponiju radi brojanja galebova, konačno sam uspela da se uklopim u termin kada je Fondacija organizovala odlazak u kanjon reke Uvac. Izlet je trajao dva dana i već prvog dana samo imali blizak susret sa beloglavim supovima. Ovo je doduše bilo tako što smo otišli do mesta gde se neki supovi nalaze u velikim zatvorenim prostorima radi zdravstvenog oporavka, a pre vraćanja u prirodu. To je bilo dobro i da bih ih ja slikala izbliza, jer nemam tako jak objektiv da bih mogla da ih približim dok su u prirodi.
Beloglavi sup
Beloglavi sup
Supovi su izuzetno važni za prirodu i čitav prirodni ciklus. Oni su lešinari, što znači da se hrane lešinama, tj., mrtvim životinjama, ali ne bilo kojim mrtvim životinjama već velikim četvoronožnim. Sistem funkcioniše tako što lešinari generalno prate velika stada, što i dalje postoji recimo u Africi, i one životinje čije meso postaje nejestivo za većinu drugih životinja, tj., strvinu, lešinari, a to podrazumeva i beloglave supove, pojedu do kraja. Priroda je sve lepo smislila i organizovala. Recimo, što se redosleda ptica tiče, kada neka veća životinja ugine, prvi na redu su orlovi, dok je meso još sveže. S druge strane, orlovi takođe imaju i oštrije kljunove od supova tako da lakše mogu da probiju kožu životinja kojima se hrane. Kada orlovi pojedu sve što su mogli, a meso krene da se kvari, onda na red dolaze lešinari, koji sve lepo oglockaju, tako da ostanu samo gole kosti. Beloglavi supovi imaju čudesnu želudačnu kiselinu koja može da vari gotovo sve. Čak postoje stavovi da bi mogli da vare i lešine ludih krava, a da im ništa ne fali. Drugim rečima, priroda je obezbedila savršenu reciklažu, jer tu je još jedna vrsta orlova koja je zadužena za završnicu. Naime, ti orlovi u svojoj ishrani koriste i srž iz kostiju, a do nje dolaze tako što kljunovima hvataju preostale kosti koje onda sa visine bacaju na stene. Kada kost pukne, orao joj priđe i pojede svu srž, čime i poslednji delići hranjivih materija ulaze u lanac ishrane.
U okviru našeg izleta, došli smo do jednog domaćinstva koje sarađuje sa Fondacijom, mada su otvoreni i za druge posetioce. Kod njih može i da se prenoći ako neko hoće, a nude i lokalni med i čajeve koji su nabrani u tom kraju. Ono što je posebno bitno i dobro jeste da se njihovo imanje širi do vrha kanjona i tu smo otišli da bismo posmatrali litice na kojima se supovi gnezde, ali i njihove letove. Ja sam došla do same ivice kanjona i naišla na parče stene prošarano sa malo zemlje i trave koje je bilo savršeno oblikovano za moju zadnjicu. Kao da mi je neko uzeo meru. Sela sam tu i ostala par sati uživajući u predivnom pogledu.
Pogled na reku Uvac i okolinu sa mog „prestola“
Supovi se inače gnezde po nepristupačnim liticama i ja sam sa mesta na kojem sam sedela jedva uspela da uočim par primeraka u stenama sa druge strane reke. Na slici koja prikazuje pogled koji sam imala sa vidikovca, te stene su gore i levo.
Par beloglavih supova u udubljenju iznad teksta
Dan je bio topao i sunčan i ništa me nije ometalo. Supovi su u nekom trenutku krenuli da lete i to je sve bilo u potpunom skladu – ptice koje su jedrile levo-desno, priroda oko njih i ja.
Kruženje beloglavih supova iznad Uvca
Priroda, naravno, podrazumeva šareno mnoštvo, pa je tako bilo i oko mene.
Moje društvo iznad kanjona reke Uvac
Ipak, posle par sati sedenja u skladu sa okolinom i samom sobom, morala sam da se pridružim grupi s kojom sam prvo otišla do još jednog vidikovca, a zatim smo svi zajedno krenuli dalje.
Pogled na deo kanjona reke Uvac
Izlet je kao sledeće predviđao odlazak na hranilište supova. Tu smo u stvari izašli iz kola na putu koji vodi do jezera i brane, a onda se peške popeli jednim zemljanim putem koji je vodio kroz finu, relativno retku šumu. Došli smo do čistine i šta sad reći? To je hranilište supova, a supovi su lešinari. Drugim rečima, na toj čistini je bilo nekoliko poprilično dobro i temeljno oglockanih skeleta krava. Videlo se da su ostale kože od nekih prethodnih primeraka, ali su se tog dana izdvajali ti kosturi. I muve, ogromni rojevi muva.
Hranilište beloglavih supova kod kanjona reke Uvac
Hranilište beloglavih supova kod kanjona reke Uvac
A da li da pominjem mirise? U pitanju su bili ostaci od pokvarenog mesa koji su bili stari ko zna koliko, a sve se dešava leti kada je toplo. Ipak, supovi ne samo da imaju taj sistem za varenje koji savršeno prerađuje prirodni biološki otpad koji bi inače ozbiljno zagađivao okolinu, već je dodatno čudesno i gotovo neverovatno to što su oni u stvari veoma čiste ptice. Čak sam na ovom izletu čula i da su ih viđali kako slete do jezera gde se nekako operu od sve te crkotine. Naravno, supovi su i oprezne životinje, tako da su svi odleteli sa hranilišta još dok smo se mi približavali. Ne vole baš da se druže, pa smo se tu zadržali kratko, a onda i krenuli da se vraćamo do asfaltnog puta i autobusa. Uz put sam videla divlje jagode koje su rasle u šumi, pa sam kao dobar vic prvo smislila, a zatim berući i jedući te jagode rekla sledeće: „Kad čovek vidi svu onu hranu, ne može a da ne ogladni!“ Naišla sam na zbunjenu reakciju ljudi koji su hodali sa mnom, ali to je zato što oni očigledno nemaju odgovarajući horoskopski znak za ovu vrstu „humora“. To samo mi škorpije možemo da razumemo.
Onda smo se spustili do akumulacionog jezera i otišli u veoma prijatnu vožnju čamcem koji je u stvari više bio nalik na manju skelu sa motorom, pošto smo mogli da povremeno šetamo po njemu. Sve se ovo inače dešavalo u okviru Specijalnog rezervata prirode „Uvac“.
Akumulaciono jezero u kanjonu reke Uvac
Izlet nas je vodio meandrima Uvca i kanjonskim dolinama manjih pritoka, i bilo je čudesno kakvo mnoštvo mogućih prolaza tamo postoji. Mi nismo bili jedini koji su obilazili jezero tog dana, pa smo se uz veliku razdraganost razmenjivali mahanja sa drugim čamcima i dovikivali pozdrave jedni drugima. Uz put smo nailazili na visoke stene na kojima su se okupljali supovi, ali je tu bilo i drugih ptica. Tako smo, na primer, povremeno nailazili na čitava jata sivih čaplji, ali dok bi se mi približili čamcem, one bi sve već uzletele.
Beloglavi sup u kanjonu reke Uvac
Beloglavi supovi u kanjonu reke Uvac
Siva čaplja u kanjonu reke Uvac
I tako nas je čamac odvezao sve to mesta gde smo naišli na drveno-metalne stepenice kojima smo se popeli do jedne manje pećine, pa smo prošetali kroz nju i naravno osvežili, jer je u njoj bilo značajno hladnije nego napolju.
Pećina u kanjonu reke Uvac
Posle posete pećini, čamac je krenuo da nas vraća, ali smo uz put napravili i lepu pauzu da bismo ručali, a za ručak su naši domaćini pripremili lokalne specijalitete, uključujući naravno i pitu sa korama od heljde po kojem je ova oblast poznata. I kao kraj dvodnevnog izleta, minibusem smo se odvezli još i na Radojinjsko jezero gde smo malo prošetali, posle čega smo bili spremni za povratak kući.
U međuvremenu je projekat vezan za beloglave supove još više napredovao i sada ima par stotina jedinki u kanjonu reke Uvac koje se redovno prate. Takođe se projekat širi i na neke druge lokalitete i po Srbiji i u regionu.
Pošto sam ja jedan predani simpatizer iz senke i supova i Fondacije za zaštitu ptica grabljivica, ponudili su mi pre par godina da budem kuma jednom ptiću iz nove generacije, ali su mi rekli da se neće znati da li je muško ili žensko sve dok ne poraste. Ja sam se oduševila i odlučila se za „Cile“. To nije neko uzvišeno ime, ali sam računala da lako može da važi i za muško i za žensko, a uostalom i lako mogu da kažem: „Vidi mi Cileta, ljubi ga kuma!“. Čak sam dobila i neku vrstu nezvanične krštenice sa podacima o njegovim prstenovima i veoma sam ponosna na nju. Ja još nisam videla svoje kumče, ali sam sigurna da je izraslo u divnu veliku ptičurinu koja krka lešine. Ljubi ga kuma!