SAD 2022, 1. deo (Njujork, Hartford, Sterbridž)
Pojavile su se neke avionske karte za Njujork na sniženju u toku leta 2022. godine i mada uopšte nisam planirala da idem u Ameriku, htela sam da iskoristim tu povoljnu cenu. S druge strane, par nekih bližih odredišta sam ponovo morala da odlažem zbog raznih razloga, pa mi je jesen bila „prazna“. A sve što je prazno ima potrebu da bude popunjeno. Tako se barem priča.
Mada znam da sam uvek dobrodošla kod svojih prijatelja koji žive u Njujorku, ipak sam ih pitala da li je u redu da im dođem u goste, a oni su mi rekli da dođem kad god hoću. I tada mi padne na pamet da postoji nešto u Sjedinjenim državama što bih ja žarko želela da vidim. U pitanju je – lišće.
Da, da... lišće. Ali ne bilo kakvo lišće. Za ovo se priča da je jedno od najlepših na svetu (a možda je to samo pitanje reklame) i to baš na jesen kada mu se menja boja. Ova pojava je posebno poznata u saveznoj državi Vermont koja se nalazi severno od Njujorka na granici sa Kanadom. Pošto mi se ove godine dopalo da rentiranim kolima obilazim razna mesta, odlučila sam se da isto to uradim i u Njujorku.
Nažalost, niko od mojih prijatelja iz Njujorka nije mogao da mi pravi društvo, ali se onda desilo nešto potpuno izvanredno. Moja divna prijateljica Daniela, Čileanka koja jako voli Srbiju, a sa mužem i decom živi u Teksasu, prijavila se da bi ona htela da mi se pridruži. Ja sam bila oduševljena!
Tokom leta sam osmislila plan putovanja severno od Njujorka i to sam organizovala zajedno sa Danielom koja je bila zadužena za rentiranje kola. Dogovor je bio da smeštaj ne rezervišemo unapred, jer bez obzira što mislim da je moj plan bio smislen, ipak je lako moglo da se desi da na licu mesta nešto poželimo da promenimo. Evo i mape koja prikazuje gde sam sve bila tokom ovog putovanja:
Ali, o tome ću pisati kasnije, kada dođe red na to, a za početak sam krajem septembra napustila Beograd po divnom sunčanom vremenu i preko Pariza odletela za Njujork.
Susret sa Milanom i Mitrom, prijateljima iz Njujorka, bio je kao i uvek – srdačan i sa puno ljubavi. S njima sam provela i vikend, a već u ponedeljak ujutru su me njih dvoje odvezli u blizinu aerodroma LaGvardija gde sam se na parkingu kompanije za rentiranje kola našla sa Danielom. I to je bio jedan divno srdačan susret i obe smo se radovale ne samo što ćemo ići da obilazimo, dakle, lišće, već pre svega zato što smo se posle par godina ponovo videle.
Kao što sam rekla, dogovorile smo se da Daniela bude zadužena za izbor i rentiranje kola, kao i za vožnju, što je meni sasvim odgovaralo. Nemam nikakav problem da vozim i kada treba vrlo rado to radim, ali ako bilo ko od mojih saputnika želi da vozi – apsolutno se slažem. Uostalom, ja jako volim da opušteno gledam kroz prozor i dodatno upijam prizore oko sebe.
S druge strane, moram da priznam da dok smo kretale iz Njujorka, vozeći se autoputem sa beskonačnim brojem traka, bila sam zahvalna i Univerzumu i Danieli, jer mislim da bih se ja i dan-danas vrtela po autoputevima oko Njujorka. Ne mogu da govorim za druge velike gradove u SAD, ali u Njujorku je sve nekako veliko, ogromno, pa tako i ti autoputevi. Bez obzira na GPS-uređaj u kolima, veliki broj traka, ulaza na put i izlaza sa puta zbunjivali su me. Možda bih drugačije reagovala da sam bila za volanom, ali dok sam pokušavala da shvatim gde treba da se prestrojimo i izađemo bila sam vrlo zadovoljna svojom ulogom suvozača.
Uskoro smo napustile urbano područje grada Njujorka i nastavile „normalnim“ autoputem prema Hartfordu u Konektikatu.
Hartford je četvrti grad po veličini u saveznoj državi Konektikat, ali je ipak njen glavni grad. Takođe je poznat i kao „Glavni grad sveta u sferi osiguranja“ zato što se tu nalaze sedišta velikog broja osiguravajućih društava.
U samom centru grada postoji više zanimljivih mesta koja bi trebalo obići i ja sam čak i mislila da ćemo možda i moći to da uradimo, ali sam vrlo brzo shvatila da bi nam bavljenje urbanim delovima Hartforda oduzelo previše dragocenog vremena od onoga što smo mi u stvari želele da radimo – da budemo u prirodi i da prolazimo kroz manje urbanizovane delove zapadnog segmenta regiona Nova Engleska.
Drugim rečima, uopšte nisam insistirala na ulazak u centar Hartforda i zadovoljila sam se time da Kapitol države Konektikat snimim izdaleka. Izgradnja zgrade je završena 1878. godine i kako sam u jednom vodiču našla u pitanju je „mušičava“ gomila tornjeva, zabata i drugih graditeljskih elemenata.
U ovoj zgradi se nalazi Generalna skupština Konektikata: Državni senat i Predstavnički dom, kao i kancelarija Guvernera savezne države Konektikat.
Međutim, u Hartfordu se, blizu centra, nalazi i veoma zanimljivo mesto koje smo obe želele da posetimo, a to je muzej Kuća Marka Tvena, kao i muzej posvećen ovom čuvenom i brilijantnom piscu. Sa parkinga smo prvo ušle u modernu muzejsku zgradu gde smo kupile ulaznice, a takođe i rezervisale svoje mesto u okviru (obaveznog) grupnog obilaska kuće. Uzgred, Mark Tven nije poznat samo po svojim književnim radovima, već i po britkom umu, tako da brojne njegove izjave stoje ugravirane u zidove ovog savremenog muzejskog prostora. Pošto smo imale malo slobodnog vremena, otišle smo na kafu u okviru muzeja, a uskoro smo se u holu zgrade našle sa ostalim posetiocima u okviru naše grupe i obilazak je mogao da krene.
Vodič je bila jedna simpatična žena, obučena u garderobu koja je stilom odražavala drugu polovinu XIX veka i ona nam se predstavila kao Olivija Langdon Klemens, supruga Marka Tvena, koja će nas sada provesti kroz njihovu kuću. Naravno, sve je to bio deo „predstave“, ali je bilo vrlo ljupko.
Mark Tven se zapravo zvao Samjuel Langhorn Klemens (1835-1910), ali je širom sveta poznat pod svojim umetničkim imenom. Zanimljivo je da je „mark tven“ zapravo uzvik koji su koristili mornari parobroda prilikom merenja dubine vode da bi potvrdili da je ona bezbedna za plovidbu, a autor ga je koristio od 1863. godine. Ovo upravo odražava samo delić zanimljivog života Marka Tvena koji se u mladosti isprobavao u različitim profesijama. Ipak, on je najčuveniji po svom književnom opusu, a neka od svojih najpoznatijih dela, uključujući i „Avanture Toma Sojera“ i „Avanture Haklberi Fina“, napisao je upravo u ovoj kući.
Mark Tven je sa porodicom živeo u Hartfordu od 1874. do 1891. godine. Bez obzira na književni uspeh i priličnu zaradu od pisanja, Mark Tven je dosta novca izgubio kroz propale investicije i tako je čitava porodica 1891. godine morala da napusti ovu kuću, preselivši se u Evropu. 1900. godine se vratio u Ameriku jer je u međuvremenu zaradio dovoljno da je mogao da namiri sve svoje dugove. Bez obzira na uspeh i slavu, život Marka Tvena je bio ispunjen i velikim tragedijama – samo da pomenem da ga je nadživela samo jedna ćerka od četvoro dece koliko je imao sa svojom suprugom.
Daniela i ja smo sa grupom lepo obišle kuću, ali unutra nije dozvoljeno snimanje, tako da ovde mogu da se vide samo par fotografija koje prikazuju spoljašnji izgled kuće koja je danas muzej.
Kao što može da se vidi, kuću spolja odlikuju otvoreni tremovi, tornjevi i strmi krovovi, dok se unutra može videti lepa dekoracija iz 1881. godine.
Oko kuće i savremenog muzejskog prostora je travnjak i prostor nalik na manji park, a veverice su, kao i svake jeseni, bile veoma zauzete.
Kuća Marka Tvena deli ovaj „park“ sa još dve istorijske kuće koje su deo Centra Harijet Bičer Stou. Te dve kuće se nisu baš dobro videle od vegetacije, a posebno je „sakrivena“ kuća u kojoj je zapravo 23 godine i živela Harijet Bičer Stou, autorka čuvenog romana „Čiča Tomina koliba“. Ono što se lako moglo da vidi je kuća koja pripada centru, ali nije istorijska.
Po mom planu, sledeće zanimljivo mesto koje je trebalo da posetimo je Staro selo Sterbridž koje se nalazi u saveznoj državi Masačusets. To je jedna od najvećih atrakcija Nove Engleske.
Da prvo pojasnim ovaj pojam „Nova Engleska“. To je naziv za region koji obuhvata šest severoistočnih saveznih država SAD-a: Konektikat, Masačusets, Vermont, Roud ajland, Nju Hempšir i Mejn. Najveći grad u regionu je Boston koji je ujedno i glavni grad savezne države Masačusets. Region je istorijski poznat po tome što je upravo odavde krenula pobuna protiv britanskih poreza u kolonijama što je dovelo do Američkog rata za nezavisnost (1775-1783) i posledičnog uspostavljanja SAD-a koje su osnovane 4. jula 1776. godine potpisivanjem Deklaracije o nezavisnosti.
A sad da se vratim u period jeseni 2022. godine i na temu mog putovanja po zapadnom delu Nove Engleske. Pre polaska na put uopšte nisam imala dovoljno vremena da bih se pozabavila detaljima vezanim za mesta koja je za obilaženje predlagao vodič koji koristim. Znala sam da je Staro selo Sterbridž mesto gde može da se vidi tradicionalan način života u maloj zajednici u Novoj Engleskoj, a imala sam i nazive par kuća u selu podignute krajem XVIII veka koje su bile posebno zanimljive.
Međutim, ono što se desilo, a što sam ja shvatila tek po povratku kući i kada sam počela da pripremam materijale da bih pisala putopis, jeste da smo Daniela i ja skroz promašile ovaj lokalitet mada smo bile sigurne da smo došle na pravo mesto. Kako? Pa, zahvaljujući savremenoj tehnologiji, tačnije GPS-uređaju, a u stvari smo nas dve napravile grešku. Mi smo ukucale selo Sterbridž i uređaj nas je doveo do sela, ali je to novi deo sela. S druge strane, to nam se više nije dešavalo, tako da ovo pripisujem „tremi“ zbog početka putovanja.
Ne shvatajući da smo na „pogrešnom“ mestu, nas dve smo ipak lepo prošetale i, moram da priznam, sasvim lepo uživale u onom delu sela u koje smo došle. Zgrade nisu stare kao one koje je preporučivao vodič, ali su svakako bile slikovite. O detaljima da i ne govorim... jer bila je jesen, oktobar i doba – bundeva.
Mi smo ovde još malo prošetale do lokalnog potoka, a uz put sam primetila i veoma slikovitu kuću koja na pročelju ima tablicu na kojoj piše 1800. Mislim da je u pitanju godina prvobitne izgradnje, ali ne bih smela da se kladim.
Što se tiče potoka, on u stvari ovde čini jednu manju baru, ali je pre svega bila lepa okolina gde su već mogle da se vide boje jeseni po kojima su ovi krajevi poznati.
Zatim smo se vratile do mesta gde smo parkirale kola, a to je bilo baš kod jedne istorijske kafane, danas savremenog restorana, koja je osnovana 1771. godine. Mislim da nije ni čudo što nismo tražile to staro selo – i ovo „novo“ je bilo sasvim zanimljivo za obilazak, pa zato nismo ni mislile da tu nešto nije u redu i da nismo na pravom mestu. Malo smo prošetale po imanju koje pripada ovom restoranu, a onda smo sele da nešto pojedemo.
Bez obzira na onu veliku količinu bundeva koju smo videle, mi smo se ovde odlučile za sasvim druge stvari, ali mislim da je ovo pravi trenutak da podelim svoj recept za kolač od bundeve koji sam svojevremeno dobila od jedne Amerikanke. Testo koje se pripremi može da se peče u različitim modlama, a ja sam se ovom prilikom odlučila za kvadratnu osnovu. Ukus je potpuno isti, kakav god da je oblik kolača.
KOLAČ OD BUNDEVE
- 225 g mekog brašna
- 1 kesica praška za pecivo
- 1 kašičica sode bikarbone
- 3/4 kašičice soli
- 2 kašičice cimeta
- 300 g šećera
- 120 ml ulja
- 3 jaja
- 0,5 kg krupno narendane bundeve
- 60 g seckanih oraha
Prvo pomešati suve sastojke, a posebno umutiti ulje i jaja, pa sve zajedno spojiti. Na kraju se dodaju bundeva i orasi. Testo se stavi u kalup po želji i peče na 180 stepeni C.
Preko vrućeg kolača staviti fil od sledećih sastojaka koje treba dobro umutiti: 100 g krem-sira, 100 g šećera u prahu, 10 g istopljenog i prohlađenog putera, 1/2 kašike mleka i 1 kesica vanilin-šećera.