SAD 2022, 12. deo (Njujork)
Posle par dana pauze, ponovo sam polovinom oktobra odvojila jedan dan da bih išla u obilazak nekih, meni zanimljivih, delova Njujorka. Ovog dana sam imala i ozbiljnu misiju: pronaći jedan grob!
Za početak sam se metroom prebacila do Bronksa i to severnog dela ove njujorške opštine. Već sam ranije pisala o tome da je Njujork administrativno podeljen u pet opština: Menhetn, Bruklin, Kvins, Bronks i Staten ajland. Sada sam se ja iz Kvinsa, preko Menhetna, dovezla do Bronksa uz put menjajući par vozova podzemne železnice. Konkretno sam išla na groblje Vudlon.
To je veliko groblje i nije lako pronaći jedan grob ako čovek ne zna tačno kuda ide. Ja sam istraživala preko interneta, ali nije mi baš bilo jasno, tako da sam po dolasku odmah ušla u neku manju administrativnu zgradu i raspitala se. Naime, tražila sam grob Mihajla Pupina.
Mapu mi je dala jedna ljubazna gospođa i na njoj mi je označila gde se tačno nalazi grob, a i dala mi je uputstvo kako da ga lakše nađem. A onda me je pitala i zašto tražim baš njegov grob. Rekla sam joj da dolazim iz Srbije i njoj je odmah bilo jasno, jer zna da je Pupin bio Srbin, ali je takođe i iskazala svoju ljutnju jer sada postoje određeni pokušaji pripadnika srpske dijaspore da posmrtne ostatke ovog poznatog naučnika prebace u Srbiju. Ja sam joj rekla da ja nemam nikakav stav na tu temu, tako da se nije ljutila na mene.
I moram da kažem da zaista nemam nikakav stav o tome. S jedne strane, mogu da shvatim argumente i za to da ostaci Mihajla Pupina ostanu tu gde jesu, kao i za to da budu preneseni u Srbiju. Dobro je da ja ne moram time da se bavim.
Ali, pre nego što sam stigla do groba Mihajla Pupina, ne samo da sam morala malo da prošetam kroz groblje, već sam i obratila pažnju na neke detalje. Naime, groblje Vudlon ima status Nacionalnog istorijskog znamenitog mesta. Njega odlikuje pejzažno-travnati stil, a zbog srazmerno visoke popularnosti među poznatim i bogatim ljudima, nadgrobni spomenici u najširem smislu reči koji se mogu videti na ovom groblju predstavljaju najveću i najbolju zbirku posmrtne umetnosti u SAD.
Jedna od čuvenih osoba koja je sahranjena na ovom groblju je i Barbara Vulvort Haton (1912-1979) na čiji se mauzolej nailazi ubrzo po ulasku na groblje. Ona je čuvena po tome što je nasledivši ogromno bogatstvo bila svojevremeno jedna od najbogatijih žena na svetu. Zbog puno para, a teškog privatnog života (između ostalog, promenila je sedam muževa) dobila je nadimak – Sirota mala bogata devojčica.
Dok sam ja ovde šetala, oblaci su se skoro skroz razišli i ponovo je bio sasvim lep, sunčan dan.
A uskoro sam došla i do groba Mihajla Pupina i njegove supruge. U odnosu na ove koji su prikazani na prethodnim slikama, Pupinov grob može da se čini previše jednostavnim i skromnim za prilično bogatog čoveka kao što je bio Mihajlo Pupin, ali takva je u stvari i većina grobova. S druge strane, mnogo je važnije šta je čovek uradio za života nego veličina i složenost mauzoleja u koji se položi telo preminulog. Da samo kratko podsetim, Mihajlo Pupin je bio fizičar koji je, između ostalog, osmislio i način kako da se u velikoj meri produži domet telefonske komunikacije. Bio je vlasnik 24 patenta, a takođe je i predavao na prestižnom Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.
Pošto je korišćenje srednjeg imena prilično standardna praksa u SAD, Mihajlo Pupin je kao svoje srednje ime koristio „Idvorski“ kao podsećanje na njegovo poreklo, pošto je rođen u banatskom selu Idvor za koje je bio veoma vezan. O samom selu Idvoru, mojoj poseti tamo, ali i o nekim zanimljivim detaljima vezanim za život Mihajla Pupina, možete da pročitate u putopisu na: (https://www.svudapodji.com/idvor/). Takođe, mada se veoma često na internetu pronalazi upravo original imena, tj., Mihajlo Pupin, kao što može da se vidi na fotografiji, na nadgrobnom spomeniku je napisana engleska verzija, tj., Majkl Pupin.
Ovde nisam imala gde da postavim svoj foto-aparat, pa sam morala da budem po malo kreativna sa svojim mobilnim telefonom da bi se lepo snimilo sve što sam želela.
Posle kraćeg zadržavanja kod Pupinovog groba, a tačno mesto sam obeležila na mapi koja sledi, istim putem kojim sam došla sam se i vratila. Pre nego što sam napustila Groblje Vudlon, još jednom sam slikala deo groblja na koji se prvo naiđe, a onda sam se ukrcala u metro čija se stanica nalazi samo nekih stotinak metara od ulaza na groblje.
Da bih otišla do sledećeg mesta koje me je zanimalo, morala sam da menjam vozove, a stanica na kojoj sam to radila se nalazi pored Jenki stadiona. To je stadion bejzbolskog kluba „Njujorški Jenkiji“. Ja o bejzbolu nemam pojma i, moram da priznam, da me uopšte ni ne zanima, ali... Još pre nego što sam stigla do stadiona, u vozu sa mnom je bila jedna veoma simpatična porodica: mama, tata, bata i seka. I svo četvoro su bili obučeni u dresove „Njujorških Jenkija“ i veoma razdragani, jer su očigledno išli na utakmicu. Oni su se uzajamno fotografisali, a onda sam im se ja ponudila da ih slikam svo četvoro njihovim mobilnim. Nadam se da su im se dopale slike.
Naravno, oni nisu bili jedini navijači koji su silazili na ovoj stanici, pa sam iskoristila priliku da slikam par njih na platformi, ali i gužvu kod samog stadiona koja se jako dobro vidi sa stanice.
Prelaskom reke Harlem napustila sam Bronks i prešla u Gornji Menhetn. Moje sledeće odredište je bio Univerzitet Kolumbija koji pripada grupi od osam najprestižnijih univerziteta u SAD koji se označavaju zajedničkim imenom „Ajvi lig“, što znači „Liga bršljena“. Razlog zašto je ovaj naziv dat ovoj grupi univerziteta je upravo da se istakne njihova starost, tj., dugovečnost, jer bršljen obično raste uz zidove starih zgrada.
Ja sam ovde već dolazila pre puno godina, kada sam se tu nalazila sa sinom svog tadašnjeg šefa Hoze Luisa, koji je na Kolumbiji radio svoje master-studije. Kad već pominjem Hoze Luisa mlađeg, sa njim sam se ponovo našla i par dana kasnije, a sa mnom je tom prilikom bio i Velislav, moj drug iz Njujorka. Zajedno smo tada (1996. godine) otišli i na vrh Svetskog trgovinskog centra, pa smo se tamo svo troje i slikali. Imajući u vidu šta se sve kasnije dešavalo, ovo je meni veoma zanimljiva uspomena.
Kad sam već iskopala ovu fotografiju iz svoje arhive, evo još jedne da se vidi kakav se spektakularan pogled na Njujork pružao sa vrha jedne od zgrada bliznakinja.
Ali, da se ja vratim na posetu Univerzitetu Kolumbija 2022. godine. U stvari, ja nisam, naravno, išla na sam univerzitet, ali sam došla tu zbog jedne veoma specifične zgrade koju sam želela da vidim i snimim. U pitanju je zgrada Odseka za fiziku i astronomiju koja se naziva Laboratorije za fiziku Pupin ili Pupinova zgrada. Naravno, nazvana je tako po Mihajlu Pupinu, Srbinu koji je tu predavao od 1889. do 1935. godine.
Iskoristila sam takođe priliku, pa sam prošetala između nekih od zgrada koje pripadaju univerzitetu, a na kratko sam svratila i u kapelu Sv. Pavla.
Posle ovoga sam otišla nekoliko ulica dalje u pravcu juga, a tu se nalazi katedrala Sv. Jovana Bogoslova.
Izgradnja ove katedrale je započela 1892. godine, ali iz raznih razloga nikada nije završena. Pa ipak, po površini, ovo je jedna od najvećih crkava na svetu. Ja sam ušla unutra sa namerom da obiđem jedan krug po njoj, ali je trebalo da se plati ulaznica. Kod mene je stvar principa da ne plaćam ulaznice za ulazak u crkve. Možda bih mogla i da napravim izuzetak u slučaju jedne ili dve crkve na svetu, ali ovo svakako nije jedna od njih. Zato sam samo slikala središnji brod i izašla napolje.
Slikala sam katedralu i malo sa strane, a onda sam se uputila u pravcu parka Morningsajd.
Park Morningsajd je lep, veliki park od 12 hektara u Gornjem Menhetnu. Ja nisam mnogo šetala po njemu, ali sam ipak lepo prošla kroz južne delove parka.
Park sam napustila kod trga Lafajet gde se nalazi spomenik Lafajetu i Vašingtonu. Ja se spomenikom nisam baš previše bavila što može da se zaključi sa sledeće slike, jer sam spomenik slikala sa leđa pošto mi se više dopadalo zelenilo parka.
Ovde sam već ušla u područje Harlema. Mada poznat kao četvrt u kojoj se 20-ih i 30-ih godina XX veka dogodio kulturološki i umetnički procvat pod nazivom Renesansa iz Harlema, zbog Velike ekonomske krize iz treće i četvrte decenije XX veka, kao i kasnije deindustrijalizacije Njujorka, u Harlemu je, nažalost, došlo do značajnog povećanja siromaštva, pa samim tim i kriminala. U XXI veku se situacija ipak značajno promenila na bolje, pa je danas čak i Harlem postao mesto „urbane džentrifikacije“, što je pojam koji sam objasnila u prethodnom nastavku priča sa putovanja. U svakom slučaju, Harlem je danas popularno mesto za posete.
Meni u planu nije bilo nikakvo detaljnije obilaženje Harlema, već sam sada otišla na jednu lepu kafu i kolač. Ta mi je pauza prilično prijala, pogotovo što sam imala da pređem oko 3 km peške do sledećeg odredišta. Mada u Harlemu ima značajno zanimljivijih mesta, ja sam napravila samo par usputnih snimaka pre nego što sam iz Harlema prešla u područje Central parka.
I kroz Central park, tačnije kroz njegovu severnu polovinu, sam samo prošetala, jer sam sada išla u muzeje.
Postoje dva muzeja na Petoj aveniji koja sam već htela da posetim nekoliko dana ranije, ali su bili zatvoreni. Sada sam znala da su otvoreni, pa sam došla da ispravim svoju grešku. Prvo sam otišla u muzej Noje galeri Njujork.
Ovo je jedan manji muzej osnovan 2001. godine koji prikazuje odabrana dela nemačke i austrijske umetnosti s početka XX veka. Mada muzej izlaže veoma značajna dela, slike i dekorativne predmete, različitih umetnika, jedno od najzanimljivijih je „Portret Adele Bloh-Bauer I“ Gustava Klimta koji je muzej nabavio 2006. godine.
Ali, kad sam došla do muzeja, ispostavilo se da se on renovira i da je otvoren samo jedan sprat, doduše, onaj na kojem je mogla da se vidi i medijski najatraktivnija slika koju muzej izlaže, a to je upravo ovaj portret. Muzej je bio veoma fer pa nije naplaćivao ulaznice, već su posetioci imali mogućnost da daju dobrovoljan prilog. Bukvalno onoliko koliko hoće. S druge strane, na spratu gde se slika izlaže, apsolutno nije bilo dozvoljeno nikakvo fotografisanje. Pa, dobro. Otišla sam da vidim i tu sliku i ostale koje su mogle da se vide u toj prostoriji.
Posle toga sam shvatila da bi bilo dobro, kad sam već tu, da odem i do toaleta koji se u muzeju nalazi u podrumu. Ispred toaleta postoji širok hodnik, a u njemu sam videla i klupu. Kad sam u toaletu završila šta sam imala, iskoristila sam odličnu internetsku vezu koju je nudio muzej, pa sam sela na tu klupu da bih proverila svoju poštu. Dok sam ja tu piljila u svoj telefon, neke dve žene su mi prišle i zamolile me ako mogu da ustanem da bi njih dve tu sele. Malo sam bila zbunjena, ali sam ustala i tek onda shvatila o čemu se radi. Njih dve su zapravo želele tu da se fotografišu. To bi bilo izuzetno uvrnuto kada bi to bila obična klupa ili običan hodnik ispred toaleta. Ali, ovo je bilo u muzeju Noje galeri Njujork i tu, na zidu iza klupe, može da se vidi reprodukcija „Portreta Adele Bloh-Bauer I“. Naravno da sam ga onda i ja slikala.
Ovo mi je bilo sasvim zabavno iskustvo posle kojeg sam izašla napolje i otišla par ulica dalje da bih obišla još jedan muzej. U pitanju je Muzej Solomon R. Gugenhajm ili samo Gugenhajm koji je takođe bio zatvoren par dana ranije i za koji sam proverila preko interneta da je otvoren.
Muzej je nazvan po Solomonu Gugenhajmu, biznismenu i kolekcionaru umetničkih dela, koji ga je i osnovao 1939. godine kao „Muzej ne-objektivnog slikarstva“. Kolekcija muzeja obuhvata dela od Impresionista do savremene umetnosti i, da, muzej je ovog dana bio otvoren, ali samo par specijalnih izložbi. Glavna postavka nije mogla da se vidi, jer se muzej pripremao za neku novu izložbu, pa se sve unutra sređivalo. Mogla sam samo da uđem u središnji deo muzeja i eventualno da posetim te specijalne izložbe. Jesam ušla i malo fotografisala, ali sam onda i izašla.
Što se mene tiče, Gugenhajm i ja smo završili. Ovo je bio moj treći pokušaj da vidim glavnu postavku muzeja – prvi put su se unutra obavljali nekakvi radovi (2016. godine), drugi put je bio neradan dan i sada, treću put, ponovo su se obavljali nekakvi radovi. Četvrtog pokušaja sa moje strane svakako neće biti, tako da muzej može da bude miran. Uostalom, kao što sam i ja.
Ipak, pre nego što sam krenula da idem u pravcu metroa da bih se vratila kući, još jednom sam snimila muzej spolja jer je on sasvim prepoznatljiv po svom neobičnom obliku koji je osmislio arhitekta Frenk Lojd Rajt.
Mada je još bilo dnevne svetlosti, ipak je bilo kasno popodne, a ja sam bila poprilično umorna od puno hodanja. Zato sam prošla samo još malo duž Pete avenije, kasnije preprečila Park aveniju, a onda se spustila u sistem podzemne železnice.
Dok sam menjala vozove, naišla sam na par izvanrednih muzičara! Morala sam malo da ih snimim.
Ponovo zadovoljna kako sam osmislila i provela dan, vratila sam se kod svojih prijatelja sa kojima sam nastavila druženje narednih dana.