SAD 2022, 13. deo (Kongers, Garison, Kold Spring, Njujork)

Njujork je poznat pod nadimkom „Velika jabuka“. Mada je sama savezna država Njujork drugi najveći proizvođač jabuka u SAD, nadimak samog grada nema nikakve veze sa proizvodnjom jabuka. Termin „Velika jabuka“ je počeo da se koristi za Njujork tokom treće decenije XX veka, a ima veze sa konjskim trkama. Nadimak je vremenom čak skoro i ispao iz upotrebe, ali je ponovo aktiviran 1970-ih godina kao deo turističke kampanje.

Meni taj naziv nikada nije bio nešto zanimljiv, ali ovo pominjem upravo zbog – jabuka. Naime, tokom mog boravka u Njujorku, u oktobru 2022. godine, Nataša, supruga mog druga Velislava i moja drugarica predložila je da nas dve idemo da beremo jabuke. Branje jabuka u jesen kada one sazrevaju je jedna od veoma popularnih aktivnosti ovde, a ja sam bila oduševljena. I tako smo jednog lepog i sunčanog dana, Nale i ja krenule severno od Njujorka do jedne od brojnih farmi koje nude ovu vrstu korisne zabave.

Područje u saveznoj državi Njujork severno od grada Njujork

Ja sam čitavu organizaciju prepustila Naletu, a ona je izabrala farmu Dr. Dejvis u mestu Kongers. U pitanju je imanje od oko 180 ha koje se nalazi u blizini reke Hadson, a koje su krajem XIX veka kupili Dr. Dejvis i njen suprug. Danas imanje obrađuju njihovi potomci.

Sve je odlično organizovano i kada se imanju priđe putem, naiđe se na zaposlene koji na putu pokazuju kuda treba da se skrene da bi se došlo do parkinga koji je na drugoj strani puta. Kada posetioci zatim peške krenu ka imanju, ti isti zaposleni vode računa o bezbednom prelasku puta od strane pešaka i o vozilima koja tu prolaze.

Prilaz imanju Dr. Dejvis

A kada se dođe ovde, prvo se naiđe na štandove koji nude različite proizvode. Bila je, dakle, jesen i sve je bilo u znaku jesenjih plodova i cveća, ali su prednjačile bundeve.

Imanje Dr. Dejvis

Zatim se dođe do štanda gde se plaća ulaz i berba, tako što se u stvari izabere veličina torbe u koju će se stavljati ubrane jabuke. Ovo nije jeftino zadovoljstvo, pogotovo ako dolazi čitava porodica i svako hoće da ima svoju torbu, jer se jabuke mogu kupiti u radnji za manje para, ali je svakako veliko zadovoljstvo kada se jabuka ubere direktno sa drveta. Osim što se praktično plaća za te jabuke koje se uberu i stave u torbu, jabuke koje se pojedu su besplatne. Ovog dana su na „meniju“ bile šest vrsta jabuka, a Nale i ja smo krenule ka voćnjaku.

Voćnjak je levo, ali je drvo čudesno

Naravno, mi ovde nismo bile same i u početku smo bile zbunjene jer je prvo drveće bilo već obrano, ali smo onda zašle malo više između redova jabuka i krenule sa berbom, ali i sa jelom. Jabuke su bile apsolutno savršene, bez obzira na sortu, i uopšte me nije zanimalo da li su prskane ili ne (a svakako jesu). Samo bih ih malo obrisala o svoju košulju i krenula da jedem.

Farma jabuka u jesen

Nale i ja smo bile veoma zadovoljne svojom berbom, a torbice su nam bile napunjene maksimalno.

Farma jabuka u jesen

Naravno, što zbog zrelosti, što zbog ljudi koji beru jedne jabuke, a druge im padnu na zemlju, ispod drveća su mogli da se vide brojni popadali plodovi. Ipak, mislim da to nije nikakav problem, jer se te jabuke svakako pokupe, verovatno na kraju dana, pa se od njih napravi sok koji se onda prodaje na jednom od onih ulaznih štandova.

Farma jabuka u jesen

Vrlo zadovoljne svojom „avanturom“, Nale i ja smo sada otišle do prostora za piknik, gde ima stolova i klupa, pa posetioci mogu dodatno da uživaju, a ko nije poneo svoju hranu, može i da kupi nešto za jelo na licu mesta.

Imanje Dr. Dejvis

Nale i ja smo bile site, što zbog dobrog doručka, što zbog onih jabuka koje smo pojele, pa smo sada samo popile po sok, više da bismo probale i jabuke u tom obliku.

Jabuke u tečnom stanju

Na kraju smo još malo prošetale i slikale, a onda smo se vratile do kola i nastavile sa izletom.

Imanje Dr. Dejvis

Sada smo se kolima prebacile prema mestu Kold Spring. Uz put smo uživale u lepim jesenjim prizorima i divnom sunčanom danu.

Jesen u saveznoj državi Njujork

Uzgred, na prethodnoj slici sam slučajno uhvatila i tablu sa ograničenjem brzine – 55 milja znači 88,5 km na sat! Sedamdesetih godina XX veka je došlo do neke naftne krize, a kako su američka kola, barem u to vreme, bila poznata po velikoj potrošnji goriva, vlasti su odlučile da ograniče brzinu na putevima. Osim velike uštede u gorivu, ovo je dovelo i do značajnog smanjenja saobraćajnih nesreća sa svim što one donose. Zbog toga su vlasti, čak i kada je kriza prošla, ostavili ograničenja brzine. Vremenom su doduše na nekim mestima povećali na 110 km na sat, ali to je apsolutni dozvoljeni maksimum, a na većini autoputeva i dalje ne sme da se vozi brže od 88,5 km na sat.

Doduše, ta brzina je veoma fina kada čovek hoće da razgleda okolo-naokolo. Nale i ja smo nastavile dalje na sever, a u jednom trenutku smo mostom prešle na istočnu obalu reke Hadson, a nekih 12 km dalje smo se približile sledećem odredištu.

Prelazak reke Hadson

Jesen u saveznoj državi Njujork

To sledeće odredište je bila Kuća i bašte Boskobel. Mada se ovaj lokalitet vodi pod gradićem Garison, značajno je bliži gradiću Kold Spring.

Već sam ranije pisala da Dolina reke Hadson predstavlja Područje nacionalne baštine koje se prostire od Olbanija, glavnog grada savezne države Njujork, do grada Njujorka. Ova oblast je bogata prirodnim lepotama, ali i istorijskim nasleđem i ja sam tu već bila sa svojom drugaricom Danielom kada smo se vraćale iz Vermonta. Sada sam sa Naletom došla da dopunim svoje iskustvo o ovom delu SAD-a, a takođe i da bismo nas dve ovde malo prošetale.

Kuća i bašte Boskobel

Pošto smo kupile ulaznice, prvo smo malo prošle pored jezerceta gde su kanadske guske sasvim simpatično pasle i uživale na jesenjem suncu.

Kanadske guske kod Kuće i bašti Boskobel

Kuća koju smo kasnije videle na ovom imanju sagrađena je početkom XIX veka i zapravo se nalazila nekih 20-ak km južno, ali je polovinom XX veka bila predviđena za rušenje. Onda su preduzimljivi ljudi uskočili i kuću preselili baš na ovo mesto, a potom su formirane i prateće bašte, voćnjak i sl.

Nale i ja smo prvo jednom popločanom stazom krenule prema voćnjaku i baštama.

Voćnjak sa jabukama

Začinska bašta i Oranžerija

Začinska bašta

Obišle smo krug po Začinskoj bašti i Oranžeriji, a onda glavnom stazom prošetale i do obližnje Formalne bašte, koja je zbog položaja Sunca mnogo bolje ispala na slici koju sam snimila kada smo već bile spremne da je napustimo.

Formalna bašta; nešto dalje, na kraju staze, vidi se Centar za posetioce

Sve je ovo fino i krasno, ali ovde treba doći pre svega zbog apsolutno spektakularnog pogleda, a u njemu se može uživati kada se iz Formalne bašte izađe na Veliki travnjak. Kako se posetilac približava kraju travnjaka i ravnog dela odakle kreće padina da se spušta prema reci Hadson, tako pogled sa ovog vidikovca sve više puca.

Vidikovac na lokalitetu Kuća i bašte Boskobel

Pogled sa vidikovca na lokalitetu Kuća i bašte Boskobel

Ono što se ovde zapravo vidi je ada, rečno ostrvo, Konstitjušn, a između ostrva i istočne obale reke Hadson postoji formirana plimska močvara koja predstavlja važno stanište ptica, riba, itd.

Pogled sa vidikovca na lokalitetu Kuća i bašte Boskobel

Ja sam bila potpuno očarana lepotom pogleda i diveći se prirodi samo sam se lagano pomerala da bih sve to gledala iz objektivno neznatno drugačijeg ugla, ali sam bila veoma zadovoljna. Na sledećoj fotografiji se na levoj strani vidi popločani polukrug nazvan Belvedere, što potiče iz italijanskog i znači „lep pogled“. Pogled je iz svakog ugla bio veličanstven.

Pogled sa vidikovca na lokalitetu Kuća i bašte Boskobel

A onda smo Nale i ja malo više obratile pažnju na tu kuću iz XIX veka koja je ovde preseljena.

Lokalitet Kuća i bašte Boskobel

Sa svojom žuto-belom fasadom, delimično zaklonjena ogromnim drvetom sa krošnjom koja je zbog boje jesenjeg lišća bila narandžasta, a nasuprot zelenom travnjaku ispred i šumi i plavom nebu iza, kuća je takođe izgledala kao iz bajke.

Kuća Boskobel

Ipak, Nale i ja smo sada imale potpuno dobar plan koji se uopšte nije odnosio na kuću, a to je bilo da odemo u šetnju jednom od staza koje postoje na imanju.

Staza u okviru lokaliteta Kuća i bašte Boskobel

Šetnja kroz šumu je bila izuzetno lepa, a povremeno se takođe pružao lep pogled na reku. Sa jednog mesta može sasvim fino da se na drugoj obali reke Hadson vidi čuvena američka vojna akademija Vest Point.

Pogled na reku Hadson i Vest Point

A na jednom drugom mestu gde je bila i klupa da se lakše može uživati u lepom pogledu, odlučila sam da malo sednem, a da me Nale slika. Baš sam uživala.

Lokalitet Kuća i bašte Boskobel

Zatim smo se Nale i ja spustile sve do močvarnog dela i tu smo stazom došle do njenog kraja, koji je označen kao Sveto mesto.

Plimska močvara kao rukavac reke Hadson

Tu, kod kraja staze, postoji tabla na kojoj piše kako su u prošlosti ovde dolazili pripadnici Indijanaca i kako su oni koristili ovaj močvarni deo da bi hvatali divljač i ribu, ali i prikupljali biljke od kojih bi pleli korpe, i sl. Takođe je taj deo, danas nazvan Sveto mesto, gde je kraj staze, u šumi, na ivici močvare i gde je nekada postojao mali vodopad, mesto gde se objedinjuju zemlja, voda i vazduh, a gde su sigurno boravili i duhovi, kao i Manitu, vrhovna sila i duhovna energija.

U slavu Manitua koji je svakako i dalje prisutan na ovakvim mestima, snimila sam i tri opala listića različitih boja, a sve na podlozi od grančica i mahovine.

Deo Svetog mesta

Posle kraćeg zadržavanja na ovom mestu, mi smo se sada istim putem kojim smo došle i vratile do glavne staze, a onda smo nastavile sa šetnjom kroz šumu.

Staza u okviru lokaliteta Kuća i bašte Boskobel

Nale u okviru lokaliteta Kuća i bašte Boskobel

Šuma je veoma lepa, a povremeno su svetlosni efekti bili izuzetno lepi.

Šuma u okviru lokaliteta Kuća i bašte Boskobel

Ali, kao i u svakoj šumi, i ovde živi mnogo više bića nego što se vidi na prvi pogled. Poput malene zmije koju smo jedva uočile.

Malena zmija

Posle veoma lepe i prijatne šetnje kroz šumu, Nale i ja smo se vratile do Velikog travnjaka, gde sam se prvo ponovo divila kući, a onda još i znatno više divnom pogledu.

Kuća i bašte Boskobel

Pogled sa vidikovca na lokalitetu Kuća i bašte Boskobel

Naravno, nisam ovde mogla večno da ostanem, već smo sada krenule ka kući.

Nale na lokalitetu Kuća i bašte Boskobel

Ovde smo ušle i u mali muzej koji je posvećen spasavanju kuće. Kao što sam već pomenula, kuća je bila u jako lošem stanju i predviđena za rušenje, ali je spasena, preseljena na ovo mesto, a od 1961. godine je otvorena kao muzej.

Muzej istorijske kuće

Ovde smo praktično završile sa obilaskom Kuće i bašti Boskobel, pa smo prešle do prednjeg dela kuće gde su s jedne strane boje jesenjeg lišća osvetljene jarkim suncem delovale nestvarno, a s druge su se tu upravo slikali mladenci i njihovi najbliži, jer je već dosta toga bilo postavljeno za ceremoniju venčanja.

Kuća Boskobel u jesen

Dok smo stazom koja se zove Javorov sokak lagano išle prema parkingu, u pravcu Centra za posetioce mogla sam da vidim skulpturalne portrete slikara koji su pripadali umetničkoj školi Hadson river. Ovo mesto se baš tako i zove – Bašta umetnika iz škole Hadson river. Ovu školu, a i ovakve skulpture, već sam pominjala u jednom od prethodnih nastavaka putopisa (https://svudapodji.com/sad-22-8/).

Kuća i bašte Boskobel

Javorov sokak vodi i pored jezerceta, a tu su kanadske guske i dalje uživale.

Kuća i bašte Boskobel

Kanadske guske

Već je bilo uveliko popodne i trebalo je nešto i da pojedemo, pa smo se Nale i ja tako prebacile u obližnje mesto Kold Spring. Mesto je svakako veoma ljupko, ali boje koje su mogle da se vide, zbog jesenjeg lišća obasjanog suncem i plavog neba, bile su jednostavno nestvarno lepe.

Jesen u Kold Springu, savezna država Njujork

Sada smo prošetale do glavne ulice sa namerom da tu sednemo i ručamo, ali bila je neverovatna gužva i svi restorani u ovom malenom mestu bili su popunjeni ili su se tek spremali za večeru, pa je bila pauza u služenju hrane. Zato smo morale da improvizujemo i ispalo je dobro na kraju, a ta potraga za hranom nas je dovela do toga da smo prošle Glavnom ulicom na jednu, pa na drugu stranu, što nimalo nije smetalo jer je mesto zaista veoma lepo.

Kold Spring

Posle ove fine šetnje, vratile smo se do kola, a zatim i nazad do Njujorka. Bio je ovo još jedan sjajan dan proveden u društvu drage drugarice.

Naredne dane sam provodila mirno sa prijateljima, jer se približavao kraj mog boravka, pa sam želela da budem sa njima što više. Ipak, jednog dana sam napravila izlet do Koni ajlanda.

Mada ime kaže da je ovo ostrvo, u stvari se danas radi o poluostrvu na jugu Bruklina, jedne od pet njujorških opština. Prvobitno ovo i jeste bilo ostrvo, ali je početkom XX veka nasuta zemlja i ostrvo je spojeno sa ostatkom, da kažem, kopna. Zapravo je spojeno sa drugim ostrvom, a to je Long ajland, što je takođe poznat geografski pojam. Da pojasnim, krajnji zapad ostrva Long ajland pripada gradu Njujorku u vidu opština Bruklin i Kvins. Njujork ima još tri opštine, Staten ajland, Menhetn i Bronks, i samo je ovaj poslednji pomenuti deo grada, Bronks, deo kopna. Sve su ostalo ostrva ili deo ostrva.

Ali da se vratim na priču o Koni ajlandu. Ono što ovo mesto čini zanimljivim, a i srazmerno poznatim, jeste s jedne strane peščana plaža, a s druge veliki zabavni park duž plaže. Ja sam do ovde došla metroom, a onda sam se uputila prema plaži.

Koni ajland

Zbog ove velike plaže i dobre povezanosti sa gradom, Koni ajland služi kao vrsta letovališta i gradska plaža Njujorka. Naravno, u oktobru nije bilo vreme za kupanje u Atlantskom okeanu i ja sam samo šetala duž obale. S druge strane širokog šetališta nalaze se razni delovi poznatog zabavnog parka, između kojih sam ja već prošla da bih došla do plaže, ali sam ih tek sada počela da slikam.

Koni ajland

Bio je vikend, a vreme nije bilo loše, tako da je bilo i drugih šetača, a povremeno je mogla i da se čuje cika ljudi koji su se zabavljali u parku.

Koni ajland

Plaža Koni ajland se nastavlja u još jednu poznatu i popularnu plažu – Brajton bič, s tim da duž te plaže umesto zabavnog parka postoje stambene zgrade.

Brajton bič

Ovde sam videla i neke ljude koji su igrali odbojku na pesku, ali su u međuvremenu već počeli da se gomilaju oblaci, pa sam samo još malo prošetala, a onda i između zgrada otišla do stanice metroa da bih se vratila do kuće.

Poslednje popodne i veče na ovom putovanju sam provela sa mlađim članovima mojih prijatelja. Osim standardno dobrog druženja, otišli smo i na lepu večeru u jednom lokalnom restoranu, a kada me je Velislav vraćao kući, stao je na kratko u blizini obale Ist rivera, u okviru kvarta Long ajland siti. Ovaj kvart je poslednjih godina postao poznat zbog brzog razvoja i popularnosti, sa puno stambenih i poslovnih zgrada, umetničkih galerija i parkova duž reke. Ovo poslednje je meni bilo posebno zanimljivo, jer se sa obale ovog kvarta veoma lepo vidi Menhetn. A meni je noćni pogled na Menhetn ostao u divnom i impresivnom sećanju još od prvog puta kada sam bila u Njujorku.

Bila je ovo savršena slika koju sam mogla da ponesem u mislima sa sobom, nadajući se da ću se uskoro ponovo vratiti u ovaj veličanstven grad i kod svojih prijatelja.

Menhetn noću

Ostalo je još samo da podelim i dve mape koje prikazuju mesta koja sam posetila tokom putovanja po severoistoku SAD-a i u okviru samog grada Njujorka.

Menu