SAD 2022, 2. deo (Region Berkširs, jezerce Finerti, Stokbridž)
Kao što to obično biva u životu, na jednoj strani izgubiš, a na drugoj dobiješ (pojašnjenje sledi malo kasnije). Za sada da kažem da pošto nismo bile svesne da smo promašile Staro selo Sterbridž, već smo šetale po novom selu istog imena, moja drugarica Daniela i ja smo mirno i zadovoljno nastavile dalje sa svojim obilaskom zapadnog dela Nove Engleske.
Sledeće odredište koje sam predvidela je zapravo bila šetnja kroz šumu. I Daniela i ja volimo da hodamo kroz prirodu i dogovor je od samog početka bio da ovo mora da bude deo našeg putovanja i obilaženja.
Nakon napuštanja Sterbridža krenule smo na zapad, prošle grad Springfild i došle nadomak malog mesta koje se zove Li. Ovde smo već uveliko bile u oblasti koja se naziva Berkširs. To je region koji obuhvata zapadne delove Masačusetsa i severozapadni Konektikat, a nadaleko je poznat po izuzetno lepoj prirodi, zelenim brežuljcima u podnožju planinskih venaca, jezercima, a sve smešteno duž rečne doline, ... Dakle, tu je sve što jedno mesto može da čini idiličnim, pogotovo kada su u pitanju ljubitelji prirode.
Pre puta sam od brojnih staza koje postoje u zapadnom Masačusetsu uspela da pronađem jednu kratku koja je počinjala baš u blizini puta kojim sam predvidela da prolazimo.
Ali, nismo uspele da pronađemo početak te staze, već smo se odvezle do početka jedne druge staze – staze Finerti koja vodi do istoimenog jezerceta, tj., jezerceta Finerti.
Tu smo na proširenju pored puta, koje je praktično parking, ostavile kola i krenule stazom u šetnju. Odatle do jezerceta Finerti ima 3,5 km, što znači da nam je plan bio da ukupno prođemo 7 km.
U stvari, mi ni nismo imale neki konkretan plan, osim da odemo do jezerceta i nazad, ali smo bile vrlo srećne da konačno imamo vremena da čavrljamo i radovale smo se da se posle nekoliko godina družimo uživo.
Staza u nekim delovima ide po ravnom terenu, a povremeno ide i blago uzbrdo, pa posle ponovo nizbrdo kada smo došle do jezerceta. Prizor je bio veoma lep, a pogotovo je bilo lepo videti jesenje boje lišća po kojima su poznati i region Berkširs, kao i savezna država Vermont koja nam je bila glavno odredište na ovom putu.
Na početku ovog nastavka mojih priča sa putovanja sam sugerisala da sam ovde nešto dobila, kao ravnotežu u odnosu na to da nisam posetila Staro selo Sterbridž, a bila sam mu tako blizu.
Već godinama je jedna od mojih velikih želja, pošto volim da hodam, da idem Apalačkom stazom. Ona je tako nazvana po Apalačkim planinama ili Apalačima, planinskom lancu u istočnom i severoistočnom delu Severne Amerike. Ove planine se prostiru od jugoistočne Kanade na severu do središnjeg dela Alabame na jugu. U proseku nemaju veliku visinu, kao ni oštre, strme vrhove. Zbog tih karakteristika je vremenom oformljena Apalačka staza duga oko 3500 km.
Naravno da je prelazak te staze apsolutno van mojih mogućnosti, ali sam prilikom istraživanja staza u ovom delu SAD-a gde smo se sada nalazile shvatila da Apalačka staza prolazi u neposrednoj blizini.
Koliko sam uspela da vidim po mapi, staza Finerti kojom smo Daniela i ja sada hodale nije deo Apalačke staze, ali obe staze obuhvataju dolazak do jezerceta Finerti sa iste strane. Želim da verujem da sam makar delićem bila na pešačkoj stazi koja mi je toliko privlačna i to je ono što smatram dodatnim dobitkom od ove šetnje.
U svakom slučaju, i Daniela i ja smo intenzivno uživale, ali kada smo konačno stigle do jezerceta shvatile smo da se dan u stvari približava kraju i da nemamo još puno vremena kada ćemo imati dnevno svetlo. Trebalo je preći tih 3,5 km vraćajući se prema kolima, a to je svakako značilo barem sat vremena hoda jer povremeno staza vodi preko nekog većeg kamenja i morale smo da budemo pažljive gde stajemo, tako da je to delimično usporavalo naše kretanje.
Vrlo kratko smo se zadržale kod jezerceta i onda smo žurnim korakom, koliko je podloga dozvoljavala, krenule nazad. Ni na putu ka jezercetu, ni u povratku nismo videle nikoga, ali to nam nije ni bio problem. Pitale smo se samo da li ima nekih životinja zbog kojih bi trebalo da brinemo. Kada je već lagano počeo da pada mrak, svaka je za svaki slučaj uzela po jedan kamen u ruku kao potencijalno sredstvo odbrane, a drugom rukom smo držale mobilne telefone i uključene lampe da bi nam to olakšalo hodanje i učinilo ga bezbednijim. Obe smo osetile veliko olakšanje kada smo ugledale parkirana kola, a jasan dogovor je bio da ovo više nećemo da radimo.
Sada je već bio mrak i zato smo se samo odvezle do obližnjeg mesta Li gde smo rezervisale sobu u jednom hotelu.
Uskoro smo mogle skroz da se opustimo uz jedno pivo. Ja namerno nisam htela da uzmem neku poznatu marku piva, a ovo koje sam popila je bilo sasvim dobro.
Narednog dana smo posle doručka nastavile oko 7 km dalje prema zapadu do gradića Stokbridž, i dalje u saveznoj državi Masačusets, gde smo parkirale kola, a onda krenule u šetnju.
Stokbridž je osnovan 1734. kao indijanska misija, a danas je ovo tipičan gradić iz Nove Engleske. Vodič koji sam koristila je preporučivao šetnju po centru mesta.
Kako smo kola parkirale u glavnoj ulici, prvo sam obratila pažnju na zgradu iz 1914. godine gde je ranije bila škola, a su danas tu smeštene upravne kancelarije ovog gradića.
Ali ono što je meni posebno padalo u oči su brojne kuće čije su fasade napravljene od dasaka. Mada ova tehnika završne izgradnje kuća potiče iz Velike Britanije, odakle se proširila po kolonijama uključujući i Ameriku, meni je to bilo naročito upadljivo ovde, u Novoj Engleskoj.
Ovde se kuće veoma lepo održavaju i ukrašavaju, poput ove koja se vidi na sledećoj slici, a koja je prvobitno sagrađena oko 1780. godine.
Naravno, nemaju sve kuće istu vrstu fasade, ali mi je takođe lepo bilo i da vidim imanja i kuće koji nisu imali nikakvu ogradu. S druge strane, ne treba uopšte misliti da je ovde dozvoljeno da šeta kome kuda padne na pamet – to su sve privatna imanja i čak i kada to nije napisano, podrazumeva se da se tu ne sme ulaziti bez dozvole.
Posle kraće šetnje duž glavne ulice, krenule smo i jednom bočnom i ona nas je ubrzo dovela do katoličke crkve Sv. Josifa koja je u podnožju malenog brežuljka sagrađena u periodu 1860-1862.
Pored crkve se nalazi travnjak, a iza njega kreće taj brežuljak u potpunosti prekriven šumom.
Još malo smo šetale ovom ulicom, a onda smo se vratile do glavne ulice koja se tako i zove – Glavna ulica. Tu smo prvo razmišljale da odemo negde na kafu, ali smo na kraju odustale. S druge strane, to nas nije sprečilo da malo obiđemo par mesta.
Jedno je bio prolaz sa raznim radnjicama i kancelarijama koji se zove „D mjuz“. Istorijski termin „mews“ (mjuz) označava privatne štale u gradu u kojima su se čuvali konji, a koje su često imale i stambeni deo iznad prizemlja. Vremenom su ti prostori najčešće u potpunosti promenili svoju namenu, a često se pretvaraju u stambene jedinice i ovo je pogotovo popularno u Velikoj Britaniji (Londonu) gde takva mesta mogu da koštaju čitavo bogatstvo. Ovde u Stokbridžu se, dakle, danas nalazi nekoliko radnji, kancelarija i kafića koji su smešteni u okviru prostora sa zajedničkim imenom.
Kao što je moglo da se vidi i na nekoj od prethodnih fotografija i ovde su se videle američke zastave. Već sam ranije u okviru svojih putopisa komentarisala da mi je utisak da su Amerikanci, generalno gledano, velike patriote i da više od bilo kog drugog naroda na svetu vole da na svojim kućama, imanjima ili zgradama kače svoju nacionalnu zastavu. I to je sasvim u redu.
Daniela i ja smo otišle i do lokalno veoma poznatog ugostiteljskog objekta – u pitanju je Red Lajon In. Pošto je bila jesen, doba žetve i bundeva, prilaz ovom hotelu bio je prikladno ukrašen.
Ja obično ne pišem o hotelima, ali mi je ovaj bio zanimljiv. Kako se pretpostavlja, sve je krenulo 1773. godine kada je ovde osnovana prva krčma koja se zvala baš Red Lajon, što znači „Crveni lav“. Mesto nije bilo izabrano slučajno jer je tada, kao i danas, Glavna ulica u Stokbridžu deo glavnog pravca između Olbanija, glavnog grada savezne države Njujork, i Bostona koji je ne samo glavni grad savezne države Masačusets, već i važna luka.
Objekat je vremenom proširivan, ali je krajem XIX veka u potpunosti izgoreo. Ipak, novi hotel je sagrađen i otvoren već naredne godine. To je danas redak hotel u SAD koji bez prekida funkcioniše još od XVIII veka i poslednji hotel iz XIX veka koji i dalje posluje u regionu Berkširs.
Vremenom su se vlasnici menjali, ali se duh istorije, a i zbirke različitih predmeta i dalje mogu videti u hotelu.
Posle kratkog zagledanja delova hotela, Daniela i ja smo samo još malo prošetale glavnom ulicom, jer smo sada bile spremne da nastavimo dalje sa svojim putovanjem. Ja sam uz put još malo slikala detalje koji se ovde mogu videti, poput episkopalne crkve Sv. Pavla, još jedne slikovite kuće, ali i lišća različitih boja koje je u jesen toliko prisutno u ovom delu SAD-a.
Kada kažem da smo nastavile sa putovanjem, ovde se u stvari desilo da smo napuštajući centar Stokbridža ugledale tablu koja je pokazivala da se Botanička bašta Berkšir nalazi samo par stotina metara od raskrsnice gde je trebalo da skrenemo ka severu. Na licu mesta smo se dogovorile da tu svratimo.
Botanička bašta je praktično podeljena u dva dela i to upravo putem kojim smo i došle. Prvo smo otišle da kupimo ulaznice, ali se ispostavilo da je tog dana besplatan ulaz, pa smo zatim prešle put i otišle u veći deo bašte gde se nalaze divno održavan travnjak i brojno drveće.
Na samom početku šetnje smo naišle na veoma lepo drvo koje je mamilo da se slika. Ali, da bi se istinski videla njegova divota, bilo je potrebno da tu postoji jedan referentni objekat, poput mene. Kako piše na oznaci koja je prikačena na drvo, u pitanju je kultivar kanadske ili istočne cuge (Tsuga canadensis).
Zatim smo dalje nastavile da šetamo po botaničkoj bašti, ali je sada povremeno počinjala da pada kiša, tako da se nismo dugo zadržale u ovom delu bašte, već smo se ponovo prešavši put vratile u deo gde je Centar za posetioce.
Botanička bašta Berkšir se reklamira i kao jedno od mesta gde mogu da se organizuju venčanja i druge privatne proslave, ali bašta je takođe i mesto gde se redovno održavaju i umetničke izložbe, kao i različiti festivali, a jedan od njih je i Žetveni festival koji je osnovan još 1935. godine. Mi smo ovde bile baš u tom periodu.
U delu botaničke bašte koji je na strani puta gde je i Centar za posetioce nalaze se razni objekti, ali i leje sa povrćem i staklene bašte. I tu smo kratko prošetale, jer mada nije bila jaka, kiša je sada već stalno padala.
Završivši sa obilaskom Botaničke bašte Berkšir, sele smo u kola i krenule ka severu, tačnije ka gradiću Lenoks. Ja sam planirala da pre dolaska do ovog gradića odemo u jednu kratku šetnju po prirodi, jer sam na internetu pronašla jednu finu stazu koja obuhvata i lep vidikovac, ali smo zbog te kiše koja je u međuvremenu stala, ali svakako i nakvasila zemlju, Daniela i ja odustale od ovog plana.
Ipak, mi smo se vozile kroz region Berkširs i priroda je bila divna čak i pored samog puta.