SAD 2022, 3. deo (Lenoks, Šejkersko selo Henkok)
Gradić Lenoks u saveznoj državi Masačusets je jedno šarmantno naselje. Tako se barem često opisuje u vodičima i brošurama, a uz takav opis obično idu i lepe slike sa plavim nebom i suncem obasjanim detaljima. Međutim, kada smo Danijela i ja ovde stigle u okviru našeg putovanja iznajmljenim kolima po zapadnim delovima regiona Nova Engleska u SAD-u, bilo je oblačno i padala je retka i sitna kiša. Doduše, gradić je i dalje delovao šarmantno, a odsustvo boje sa neba je nadoknađivalo jesenje lišće.
Mi smo ovde parkirale kola i krenule u šetnju po centru. U blizini glavne raskrsnice u gradu nalazi se i Gradska većnica, a tu je i zgrada bivšeg hotela Kertis sagrađena 1829, kao i Biblioteka grada Lenoksa smeštena u zgradu bivše sudnice iz 1815. godine.
Sada je kiša već počela ozbiljno da pada i tako smo se zavukli u ulice centralnog Lenoksa gde smo našle jedno izvanredno mesto za pravljenje pauze. Bila je to jedna izvrsna poslastičarnica-pekara. Sve je delovalo veoma primamljivo, ali smo ipak odolele i nismo pojele sve što je bilo izloženo.
Dok smo mi završile sa kolačima i kafom, kiša je prestala da pada, ali situacija nije obećavala. Delovalo je kao da kiša može ponovo da krene u svakom trenutku.
Zato smo se samo vratile do glavne ulice i nazad do kola, pa smo nastavile svoje putovanje dalje na sever, prema gradu Picfildu, ali ne ulazeći u grad, već smo se odvezle oko 10 km dalje na zapad do jednog sela. Ali, ovo nije selo u pravom smislu reči i selo koje danas funkcioniše. U pitanju je Šejkersko selo Henkok.
Šejkeri su hrišćanska sekta osnovana u Engleskoj polovinom XVIII veka, već 1774. godine je osnovana prva šejkerska zajednica u kolonijalnoj Americi. Živeli su u odvojenim zajednicama, komunama, koje je karakterisao jednostavan stil života na selu. Osim što im je okosnicu verovanja predstavljalo hrišćanstvo po njihovom tumačenju, poznati su po tome da su ne samo zagovarali, već i praktikovali jednakost polova, celibat, pacifizam, itd.
Na vrhuncu, polovinom XIX veka, bilo je oko 3000 Šejkera koji su živeli u 23 zajednice, a danas postoji samo još jedna aktivna šejkerska zajednica i to u saveznoj državi Mejn. Zanimljivo je da je ona osnovana još daleke 1794. godine.
Ova ovde, na teritoriji sela Henkok po kojem je i dobila svoje ime, osnovana je 1790. godine, ali je zatvorena 1960. godine, a vremenom je pretvorena u muzej na otvorenom.
Da bi se selo obišlo, prvo se dolazi do Centra za posetioce gde se nalazi i mali prostor koji prikazuje različite predmete i alatke koje su Šejkeri koristili, a koji su ovde izloženi kao umetnički prerađeni predmeti. Tu smo nas dve samo prošle, bez većeg zadržavanja, jer nas je pre svega zanimalo da vidimo delove nekadašnje šejkerske zajednice.
Kada se napusti prostor gde je Centar za posetioce, staza od drvenih dasaka vodi ka glavnim delovima imanja. Pravo se vide bašte koje se i danas obrađuju.
Na prethodnoj slici, iza bašti u sredini, najupadljivija je okrugla građevina sagrađena od kamena i to je bila štala, a levo od nje je Kuća od cigala za živinu. To se bolje vidi na sledećoj fotografiji.
Sledeća fotografija, osim Kuće od cigala za živinu, levo, prikazuje i manju sivu kuću, Šupu za baštenske alatke, kao i znatno veće crvene kuće u pozadini.
O ovim većim kućama ću reći nešto više kada budem pisala o njihovom obilasku. Za sada sam samo prošla pored njih, a u pitanju su Vešeraj i mašinska radionica, levo, i Stambena kuća od cigala, desno.
Za početak me je više zanimala Okrugla kamena štala, ali sam uz put prošla i pored Kuće od cigala za živinu, levo na sledećoj fotografiji.
Ova kuća je sagrađena 1878. godine i kao i u svim ostalim objektima, i ovde može da se pogleda izložba starih fotografija i predmeta koji prikazuju način korišćenja tog prostora u šejkerska vremena.
Pošto su Šejkeri važan deo prihoda za svoju zajednicu ostvarivali prodajom pilećeg mesa, jaja i perja, uzgajanje živine im je bilo prilično bitno i zato su vodili računa o raznim detaljima poput toga da su prozori na južnoj strani napravljeni veći. Razlog je taj da se tokom zimskim meseci na taj način obezbeđuje „pasivna solarna dobit“ koja podstiče kokoške da nose jaja čak i tokom kraćih zimskih dana. Leti su kokoške, naravno, puštane napolje, ali su zimi boravile u ovoj kući gde se koristila i peć da bi dodatno zagrejala prostor za živinu.
Sada sam se uputila ka delu gde su štala i prateći objekti.
Okrugla kamena štala je sagrađena 1826. godine i ona je okrugla iz nekoliko razloga, a jedan od njih je da je tako najfunkcionalnije.
Bez obzira na kamenu fasadu, unutra je sve od drveta.
I kod ove građevine postoji zanimljiva priča o organizaciji unutrašnjeg prostora koji je bio podeljen u četiri zone, četiri prstena. Zona u sredini je obezbeđivala ventilaciju da se seno ne bi ubuđalo ili spontano samozapalilo. Drugi prsten je služio za skladištenje sena koje se tu ubacivalo sa sprata gde su u krug mogla da idu zaprežna kola koja su tu dolazila preko rampe. Treća zona je zapravo prolaz za braću, kako su se muški članovi zajednice nazivali, koji su tu dolazili da bi hranili stoku i da bi joj prišli prilikom muženja, a u četvrtoj zoni, spoljašnjem prstenu, bile su smeštene krave. Ovde je moglo da stane do 70 krava.
Treba pomenuti i da su ovde u izgradnji primenjeni različiti, naizgled sitni, detalji koji su obezbeđivali da se stajnjak lako i brzo uklanja, a takođe i da kofe koje se koriste za mleko ni u jednom trenutku ne dolaze u dodir sa stajnjakom. Šejkeri su bili poznati po besprekornoj higijeni koja je vladala u svim delovima naselja.
Iz štale sam prešla u Krilo sa mlekarom sa kojim je štala spojena (na sledećoj slici žuti objekat), a odatle sam izašla prema ograđenim delovima gde su pasle neke koze, ali se nisam previše bavila tim segmentom, već sam samo išla oko štale i pomoćnih objekata da bih bolje zagledala detalje.
Kada se priđe sa zadnje strane okrugle štale, može da se vidi i ta rampa preko koje su se pela i spuštala kola sa senom. To se vidi na prethodnoj slici levo (gde se sa desne strane vidi jedna siva zgrada koja se naziva Štala otkrića i koja se naslanja se na drugu sivu zgradu), a još bolje se vidi na sledećoj slici.
Što se tiče Štale otkrića, ona je sagrađena 1939. godine, kao dodatak na štalu iz 1910. godine (to je ona druga siva zgrada na pretposlednjoj fotografiji). Zanimljivo je da je ova štala bila sagrađena prema nekakvom patentiranom inovativnom projektu iz Ajove, kako bi se obezbedila efikasna i higijenska proizvodnja mleka. Hoću da kažem da Šejkeri uopšte nisu bili nekakvi zatucani sektaši, već su ne samo oni sami osmišljavali inovativne načine rada i funkcionisanja na poljoprivrednom imanju, već su očigledno pratili i trendove po drugim delovima SAD-a. Danas se ovaj prostor koristi za praktične obuke na temu stočarstva.
U nastavku obilaska sam došla i do Kožare i Ledare.
Objekat koji se naziva Kožara se zapravo koristio za različite namene, uključujući naravno i kao mesto gde se štavila koža, ali i kao radionica kovača i drvodelja.
Što se tiče Ledare, ova koja se danas vidi sagrađena je 1894, kada je zamenila prethodnu iz 1866. godine. Ledare su bile neophodne u vreme kada nisu postojali frižideri da bi se hrana čuvala na hladnom i tako bila bezbedna za jedenje. Osim toga, pošto su Šejkeri živeli od svoje proizvodnje mleka i mlečnih proizvoda, bilo je neophodno da imaju objekat koji će obezbediti njihovo čuvanje na hladnom. Ovaj je bio sagrađen tako da je upravo obezbeđivao da 200 tona leda, koliko je tu moglo da se uskladišti, obavlja svoju funkciju čitavih godinu dana.
Sa blagog uzvišenja ispred Kožare i Ledare ponovo sam imala lep pogled na Okruglu štalu od kamena.
Iza Ledare se nalazi Radionica najamnih radnika. Naime, mada nerado, Šejkeri su još od 1826. godine povremeno morali da najme radnike (npr., kamenoresce prilikom izgradnje Okrugle štale). Kasnije je to bilo potrebno zbog manjka Braće i samim tim radne snage, ali je kuća u kojoj su radnici bili smešteni bila locirana dovoljno daleko da uglavnom ne remeti normalno funkcionisanje zajednice. Kuća koja se danas ovde vidi nalazila se dalje, ali je prebačena na sadašnju lokaciju 1905. godine da bi zamenila prethodnu na tom mestu koja je izgorela u požaru.
Meni je i dalje najlepša bila Okrugla štala, ali nju sam već obišla pa sam sa Danijelom nastavila dalje.
Tako smo nas dve došle i do dve žute zgrade, od kojih je ova levo Sestrinska radionica za mlekaru i tkanje.
Kao što i samo ime kaže, tu su Sestre pravile proizvode od mleka, ali i prele i tkale. Naime, čak i kada je bilo moguće kupiti gotove materijale za šivenje, Šejkeri su insistirali na tome da sami prave materijale koji su se koristili za šivenje garderobe i posteljine.
Druga žuta kuća, koja je praktično ista kao i ova koja se vidi na sledećoj slici, sagrađena je oko 1812. godine i služila je kao muška radionica, pa se tako i zove – Bratska radionica. Tu su muškarci izrađivali različite predmete koji su se uglavnom koristili u okviru zajednice, ali je višak takođe i prodavan. Na imanju je postojalo više muških radionica u zavisnosti od zanata koji se tu upražnjavao, a ovde su se pravile kutije i, kako sam ovde naučila, nadaleko poznate šejkerske stolice. Za početak sam bila impresionirana platformom za penjanje u zaprežna kola koja je postavljena ispred Bratske radionice.
Što se tiče stolica, one su se, kao i ostali proizvodi na imanju, prevashodno pravile za potrebe komune, ali su vremenom postale veoma popularne i u spoljašnjem svetu. Jedna od šejkerskih zajednica je počela sa prodajom stolica još 1789. godine, a zbog velike potražnje su 1872. godine otvorili i fabriku stolica. Mada imaju jednostavan dizajn, ove stolice su bile izrađivane izuzetno kvalitetno, pa otud i njihova velika popularnost.
Posle posete ovoj kući, prešle smo asfaltni put koji preseca ovaj muzej na otvorenom u dva dela.
Ovaj deo sela na drugoj strani regularnog puta je manji i tu smo prvo otišle da posetimo Štalu za konje. U blizini se nalaze i Zgrada škole, kao i Pomoćne zgrade, ali tamo nismo išle.
Najvažnije dve zgrade sa ove strane puta su Kuća za starešine i Kuća za sastanke.
Kuća za sastanke se koristila kao religiozno okupljanje i molitve. Nedeljom su bile organizovane dve službe – prepodnevna je bila otvorena za javnost, sa nadom da se tako mogu pridobiti novi članovi, dok je popodnevna bila samo za članove zajednice.
Što se tiče Kuće za starešine, tu je bilo prostorija koje su se koristile za spavanje, ali i za bavljenje različitim zanatima, jer vrednoća i rad su bili sastavni deo svakodnevnog života svih članova zajednice.
Danijela i ja smo ponovo prešle put i vratile se u glavni deo šejkerskog sela, jer smo sada krenule u obilazak najveće zgrade, a to je crvena Stambena kuća od cigala.
U prizemlju se, između ostalog, nalaze kuhinja i trpezarija.
U trpezariji su Braća sedela na istočnoj strani, a Sestre na zapadnoj. Nakon molitve, obroci su se odvijali u tišini. Šejkeri su bili vredni, ali su zato i dobro jeli. Poznato je da su podsticani da uzmu onoliko hrane koliko su želeli, ali se očekivalo i da pojedu sve što su stavili na svoj tanjir.
Na spratovima su bile spavaće sobe koje su, naravno, bile podeljene na muške i ženske, mada su sve bile pod istim krovom.
Već sam ranije pomenula da je jednakost polova bila sastavni deo šejkerskog načina života. Ono što je, međutim, posebno zanimljivo jeste to da su oni od samog početka osnivanja svoje religije pozdravljali nove članove bez obzira na rasu, boju, invaliditet ili finansijsko stanje. To nije i na svim mestima bilo lako, pogotovo ovde mislim na boju kože, ali su Šejkeri uglavnom živeli u skladu sa onim što su proklamovali.
Takođe sam pomenula i da je celibat bio važan deo života u okviru šejkerskih zajednica. Pa ipak, u Stambenoj kući od cigala mogu da se vide i kolevke za malu decu, a pomenula sam i da je ovde postojala škola. Kako to?
Deca su ovde dolazila, na primer, sa roditeljima koji bi prihvatili šejkerski način života. Ili su to bila deca koja su ostala bez roditelja ili su poticala iz toliko siromašnih porodica da ove nisu mogle da ih podižu. Šejkeri bi onda potpisali ugovor kojim bi se obavezali da hrane, oblače i obrazuju ovu decu. Posebno je zanimljivo da su šejkerska deca, kada su postajali punoletna, imala pravo da biraju da li će da ostanu u zajednici ili da odu u „Svet“, kao su Šejkeri nazivali svet van zajednice. Po podacima se zna da je u proseku oko 10% dece ostajalo u komuni kao odrasli članovi.
Ali, osim što rade, jedu i mole se, ljudi i obolevaju. Šejkeri su i za to imali rešenje i bili su uglavnom samodovoljni. Mali broj Šejkera je bio slat van zajednice da bi naučili kako da rešavaju probleme sa zubima ili hirurgiju, a lekari iz spoljašnjeg sveta su zvati samo u hitnim slučajevima. Šejkeri su imali svoje „ambulante“, praktikujući holistički pristup zdravlju i primenjujući biljne preparate. Takođe su osmišljavali i različita pomagala – poput hodalice na četiri noge ili kolevke za odrasle koja se može videti na sledećoj fotografiji.
Što se tiče gajenja biljaka i pripreme preparata, Šejkeri su bili poznati po svom poznavanju ove oblasti, a neke šejkerske zajednice su napravile pravi biznis od prodaje biljnih preparata „Svetu“.
Posle obilaska Stambene kuće, vratile smo se na stazu i sada je ostala samo još jedna zgrada za obilazak. U pitanju je velika crvena zgrada koja se naziva Vešeraj i mašinska radionica.
Sada smo se Danijela i ja stazom vratile prema Centru za posetioce, jer smo bile spremne da nastavimo sa svojim putovanjem. Pre konačnog napuštanja ovog veoma zanimljivog muzeja na otvorenom, ja sam se samo još malo osvrtala da bih slikala zanimljive i slikovite detalje.