SAD 2022, 4. deo (Vilijamstaun, Arlington)

Posle posete izuzetno zanimljivom Šejkerskom selu Henkok, moja drugarica Daniela i ja smo dalje nastavile sa svojim putovanjem po zapadnom delu regiona Nova Engleska na severoistoku SAD-a. Put koji nam je predlagao uređaj za navigaciju ugrađen u rentirana kola odveo nas je, međutim, na kratko u saveznu državu Njujork, da bi nas zatim opet vratio u Masačusets. Usput smo prošle pored jedne farme koja odmah pored puta ima veoma lepo dekorisanu radnju u kojoj prodaje proizvode koji se na farmi uzgajaju, ali i prerađuju. Mi tu nismo svratile da nešto kupimo, ali nam se jako dopao prizor, pa smo stale i ja sam malo fotografisala. Izuzetno mi se dopao i sam predeo, ali i ta potreba lokalnih ljudi da ulepšavaju prostor oko svojih imanja i radnji.

Farma i radnja pored puta

Naše odredište sada bio je gradić Vilijamstaun koji se nalazi u samom severozapadnom ćošku savezne države Masačusets gde je prvo naselje oformljeno 1749. godine. Već dok smo ulazile u grad i približavale se samom centru bilo je sasvim jasno da je ovo jedno impresivno mesto, sa savršeno održavanim travnjacima, zelenilom, puno prostora i lepim, velikim zgradama koje odražavaju kolonijalnu prošlost gradića.

Mi smo prvo našle parking i tamo ostavile kola, a zatim smo krenule u šetnju po centru grada uputivši se ka glavnoj ulici.

Vilijamstaun je mali grad koji je poznat po veoma prestižnom Vilijams koledžu koji je ovde osnovan 1793. godine. Zato ni ne čudi da su mnoge od najuočljivijih građevina u centru grada vezane upravo za koledž i njegovo funkcionisanje.

Vilijamstaun

Ali, ma kako da sam uživala u lepoti zgrada, mnogo više sam bila impresionirana drvećem, tj., bojom lišća koja ih na jesen krasi.

Jesen u Vilijamstaunu

Pošto smo ovde planirale i da odemo na kasni ručak/ranu večeru, nismo previše dugo šetale, već smo malo prošle duž jedne strane glavne ulice, da bi se onda vratile na onu sa koje smo i krenule. Na sledećoj slici se glavna ulica u Vilijamstaunu vidi na desnoj polovini slike.

Vilijamstaun

Ono što je zanimljivo u vezi sa ovom ulicom jeste da se ona naziva Mohikanska staza, zato što je tu nekada davno prolazila indijanska trgovačka staza koja je povezivala plemena bliže Atlantskom okeanu i plemena koja su živela više ka zapadu. Koliko sam čitala, ova staza, čiju trasu danas pokrivaju delovi savremenih puteva 2 i 2A koji idu u pravcu istok-zapad, čini jednu od najlepših vožnji u Masačusetsu.

Bilo kako bilo, Daniela i ja smo se uputile ka parkingu gde smo ostavile kola, a tu u blizini se nalazio i restoran u koji smo krenule. Usput sam ja sa nesmanjenim oduševljenjem posmatrala krošnje drveća koje su sa svojim promenama u boji lišća delovale potpuno nestvarno.

Jesen u Vilijamstaunu

Prošle smo i ulicom u kojoj se nalazi dosta radnji, restorana i kafića, ali smo mi u stvari išle u jedan restoran koji je izabrala Daniela.

Vilijamstaun

Naime, ovde smo lagano uspostavile „pravilo“ da je Daniela zadužena za traženje mesta gde ćemo da jedemo. Kako se ispostavilo, ona ima veoma dobar i isproban sistem za to i svaki put je njen izbor bio bez greške. Štaviše, ovde je insistirala da ona plati večeru, a ja sam mogla samo da joj se zahvalim i uživam. Hrana je svakako bila odlična, ali društvo moje drugarice je bilo bez premca.

Rana večera u Vilijamstaunu

Dok smo mi završile sa jelom, već je bilo dosta kasno i bilo je jasno da nećemo imati vremena da odemo na još jedno značajno mestu u Vilijamstaunu. Radi se o poznatom muzeju „Umetnički institut Klark“ u kojem može da se vidi bogata kolekcija koju su Sterling i Fransin Klark oformili između Prvog svetskog rata i 1956. godine. Oni su živeli u Njujorku, ali su želeli da njihov muzej bude smešten baš ovde, u idilične predele regiona Berkširs.

Mi smo se samo odvezle do muzeja, tek da vidimo gde je, ali smo u međuvremenu uživale i u istinski idiličnim detaljima koje smo usput mogle da uočimo.

Umetnički institut Klark u Vilijamstaunu

Okolina Vilijamstauna

Posle ovoga smo se uputile dalje na sever i ubrzo ušle na teritoriju savezne države Vermont koja je u stvari i bila okosnica ovog putovanja.

Već sam na početku ovog putopisa rekla da sam ideju za ovo putovanje dobila kada sam planirala kupovinu avionske karte za Njujork za jesen. Jesen u Vermontu je gotovo pojam sam po sebi. Mada fenomen raznobojnoj jesenjeg lišća svakako nije vezan samo za ovu američku državu, smatra se da su jesenje boje lišća ovde najlepše. To je verovatno zbog činjenice da je Vermont slabo naseljen (druga najmanje prosečno naseljena država u SAD-u, posle Vajominga), što znači i da postoji puno površina netaknute prirode, a pre svega šuma – preko 78% površine Vermonta je pokriveno šumama. Poređenja radi, po površini je Vermont nešto veći od Vojvodine, ali Vojvodina ima tri puta više stanovnika, a manje od 7% teritorije Vojvodine je pod šumama.

Mi smo ovo veče ponovo spavale u jednom tipičnom motelu pored puta. Ipak, to se sve mnogo bolje videlo naredno jutro. Postoji centralni deo gde je recepcija, a krila prizemnog objekta su podeljena u sobe u koje se ulazi direktno spolja. Ispred svake sobe postoji parking za vozilo kojim gosti tu dođu.

Travnjak ispred motela i put koji vodi ka Arlingtonu

Motel u Vermontu

Ovde nismo imale doručak, pa smo se posle napuštanja sobe i ostavljanja ključa jednostavno odvezle putem zapadno od mesta Arlington u Vermontu. Tamo se nalazi nešto što sam žarko želela da vidim, ali smo prvo sišle sa tog puta, prešle most (!) i nastavile malo dalje potpuno lokalnim putem, ali samo na kratko. Ubrzo smo parkirale kola i nastavile peške pored izuzetno slikovitog imanja koje se prostire između tog lokalnog puta i korita reke Baten Kil. Koliko sam shvatila sa interneta, ovo je jedno ozbiljno imanje koje se bavi organskom poljoprivrednom proizvodnjom.

Zapadni Arlington

U jednom trenutku sam naišla na jednog gospodina pa smo malo čavrljali. On mi je rekao da je ovo imanje jedno od najčešće fotografisanih u ovom kraju. Meni to nije ni najmanje bilo čudno – ja sam apsolutno uživala dok sam ovde fotografisala, a prethodne slike su samo deo onoga što sam snimala.

Imanju pripada i kuća na drugoj strani puta, gde se nalazi još pomoćnih zgrada. Sa fotografije je sasvim jasno da je jesen i doba kada su bundeve zrele.

Zapadni Arlington

Na istoj strani rečice gde je i ovo imanje, nalazi se i kuća u kojoj je u jednom periodu živeo Norman Rokvel (1894-1978), poznati američki slikar i ilustrator koji je vremenom postao, kako je to sad popularno reći u direktnom prevodu sa engleskog, jedna od američkih ikona XX veka. Zanimljivo mi je bilo da se Rokvel iz ove kuće preselio u kuću u Stokbridžu u državi Masačusets u kojem smo Daniela i ja bile prethodnog dana. Tada jednostavno nismo imale vremena da obilazimo muzej koji tamo postoji i koji je posvećen ovom umetniku.

Ova kuća ovde je u međuvremenu pretvorena u neku vrstu malog hotela zatvorenog tipa, u smislu da se koristi za odmor manjih grupa ljudi. Mi smo ušle unutra i to nije bio nikakav problem, ali to mesto više deluje kao privatna kuća nego hotel, tako da smo ubrzo i izašle jer tu nismo mogle da popijemo kafu kao što nam je bila namera.

Nekada kuća Normana Rokvela, a sada vrsta malog hotela

Odavde smo se uputile ka reci, ali sam još malo slikala divno imanje i brežuljke Vermonta gde je drveće već uveliko menjalo boju svog lišća.

Zapadni Arlington

Prema koritu rečice put vodi između dve bele građevine. Jedna je nekadašnja škola, a druga je Metodistička crkva u Zapadnom Arlingtonu.

Stara škola u Zapadnom Arlingtonu

Metodistička crkva u Zapadnom Arlingtonu

Ali, glavni razlog zašto smo ovde došle vidi se na prethodnoj slici desno – radi se o Pokrivenom mostu u Arlingtonu.

Pokriveni most u Arlingtonu

Ne znam za ostale, ali ja sam postala svesna pokrivenih mostova zahvaljujući filmu „Mostovi okruga Medison“. Naravno, u pitanju je film za izrazito romantične duše i tako ja, kad god pomislim da bi bilo dobro da se isplačem, pomislim i kako bi trebalo da gledam ovaj film da bi mi pomogao u takvom poduhvatu. Na svu sreću, ovo nije česta pojava u mom životu, tako da film u stvari i nisam gledala puno puta. Valjda samo par puta u celini. Ali, osim teške životne priče koja u glavnim ulogama uključuje dvoje odličnih glumaca, jednu od važnih sporednih uloga igraju upravo – pokriveni mostovi. Konkretni ti iz filma se nalaze u saveznoj državi Ajova, ali šta zna most gde je.

Pokriveni most u Arlingtonu

Pokriveni mostovi su građeni iz veoma jednostavnog razloga – traju znatno duže od mostova koji nisu pokriveni. Naime, u pitanju su drveni mostovi i kada su izloženi atmosferskim uticajima, oni propadnu za oko najviše 20 godina, dok pokriveni drveni mostovi mogu da traju i preko 100 godina.

Prvobitno su se gradili u Nemačkoj i Švajcarskoj, ali se ova praksa prenela i u Kanadu i SAD, pogotovo tokom XVIII i XIX veka. Samo u SAD-u je napravljeno oko 14.000 pokrivenih mostova, ali je do danas preživelo oko 700. Ja nisam inženjer, ali su meni (valjda zbog romantičnih asocijacija) ovi mostovi veoma zanimljivi i lepi. Tako sam imala sreće da sam došla do ovog u Arlingtonu, a ne samo da smo se njime prevezle kolima (zato sam stavila znak uzvika kada sam to gore pomenula), već sam i peške prešla preko njega par puta da bih fotografisala.

Pokriveni most u Arlingtonu

Tokom ovog putovanja smo kolima prolazile u blizini nekoliko pokrivenih mostova, ali zbog vremenskih ograničenja, nismo više odlazile da vidimo nijedan drugi. Pa, dobro. Ja sam bila srećna da sam videla i ovaj jedan.

Dok sam se ovde bavila mostom, imala sam sreću i da sam se tu zatekla baš u vreme kada su se odvijali „časovi“ jedne škole. Ne, nije u pitanju bila ona stara škola za decu, već škola pecanja. Vredni đaci su prikladno obučeni ušli u vodu, instruktor im je već objasnio kako treba da bacaju udicu, a na obali su mogla da se vide krupnim slovima ispisana pravila – glavno je bilo da se upecane pastrmke moraju odmah pustiti i vratiti u vodu.

Škola pecanja u Zapadnom Arlingtonu

Pošto Daniela i ja nismo mogle da popijemo kafu u onom hotelu zatvorenog tipa, stale smo na prvom mestu gde se kafa nudila, a to je bila jedna lokalna bakalnica. Dok sam od kola išla prema ulazu, nisam mogla a da se ne divim tipičnom američkom izgledu ove radnje.

Bakalnica u blizini Arlingtona

Meni je radnja, gotovo kombinacija radnje i kafića bila kao iz filma, ali zato što nisam navikla na takva mesta. Žene koje su tu radile su bile izuzetno ljubazne. Osim što smo uzele kafu, a moglo je baš lepo da se bira, uzele smo i po sendvič koje su nam te žene malo zagrejale. Bio je to jedan dobar doručak, a ja sam kao i svaka turistkinja morala da slikam deo radnje u kojem sam se nalazila.

Bakalnica u blizini Arlingtona

A kada smo izašle, ponovo sam se divila lepoti boja u prirodi i uređenosti ljudskih intervencija.

Jesen u blizini Arlingtona

Uskoro smo se dovezle do glavnog puta koji u Vermontu ide po pravcu sever-jug. Zapravo, to je stara trasa i ona je označena kao 7A, uz dodatni opis – Istorijska. Mada put vodi pored nekih lepih mesta, a i jednog istorijski zanimljivog lokaliteta, glavni razlog za ovaj epitet je u stvari da bi se put razlikovao od novog koji vodi paralelno, ali je u pitanju savremeni put sa više traka. Ne, mi ovde nismo želele da idemo autoputevima i zadovoljno smo nastavile dalje ka severu, prema gradiću Mančester.

Menu