Daniela i ja smo ponovo noć provele u jednom motelu u blizini gradića Mančester. Kao i ranije, i ovde je u pitanju bila građevina koja na jednoj strani ima recepciju, s tim da je ova imala i restoran pošto se služio doručak, dok su na drugoj strani prostrane i udobne sobe bile poređane duž prizemnog krila, a ispred svake sobe postoji prostor za parkiranje vozila. Vrlo jednostavno i vrlo praktično.
Jutro u Vermontu
Mada su mogli da se tu i tamo vide delovi plavog neba, dolina reke Baten Kil, istočno od puta 7A, i dalje je bila ispunjena maglom.
Jutro u Vermontu
Nama je ovog jutra bio posebno važan ovaj put, 7A, zato što upravo pored njega, oko 7 km južno od Mančestera, postoji manji parking i jedna kućica gde treba da se ode da bi se kupila ulaznica koja je ujedno i putarina. Naime, ovog jutra smo Daniela i ja prvo išle na vrh planine Ekvinoks ili Mount Ekvinoks kao što je pisalo na obližnjoj tabli.
Da bi se kolima otišlo do vrha planine gde postoji sjajan vidikovac, uz još par vidikovaca na putu ka vrhu, treba platiti ulaznicu i tada se dobija žeton koji se ubacuje u mehanizam na rampi koja se nalazi bukvalno odmah pored ove kućice jer odatle kreće put na gore.
Planina Ekvinoks
Sa svojom maksimalnom visinom od 1170 m, planina Ekvinoks je druga po visini u južnom Vermontu i do vrha se može doći i peške prateći nekoliko pešačkih staza koje postoje na planini. Ali, mi smo kao i većina posetilaca ovde išle kolima. Taj put koji vodi do vrha ima i svoj naziv koji bi se otprilike preveo kao „Vožnja po liniji horizonta na planini Ekvinoks“, što je samo po sebi manje važno, ali je zanimljivo da je to najduži privatni asfaltirani put sa putarinom u Severnoj Americi. Dug je nepunih 8,5 km, a visinska razlika je skoro 1000 m.
Kada se kaže da je to „privatni asfaltirani put“, to istinski to i znači. Štaviše, čitav ovaj deo, oko 28 kv. km planine Ekvinoks, je vremenom kupio Džozef Džordž Dejvidson, poznati američki hemičar i izumitelj, koji je bio i veoma uspešan poslovan čovek. Upravo je on 1947. godine i izgradio ovaj put, koji se od tada samo održava. Zanimljivo je da je Dejvidson 1960. godine ustupio jedan komad zemlje kartezijanskom redu i tada je na zapadnoj strani planine osnovan njihov manastir koji je jedini kartezijanski manastir u SAD i koji je u potpunosti zatvoren za javnost. Međutim, stvari nisu ostale na tome. Svojim testamentom je Dejvidson 1969. godine čitavo svoje imanje preneo na Kartezijance.
Daniela i ja smo se odvezle do prvog vidikovca, ali tu nije baš previše toga moglo da se vidi. Ipak, vredelo je tu stati jer sam između vrhova drveća mogla da vidim Zelene planine i da je dolina reke Baten Kil još uvek bila pokrivena maglom.
Planina Ekvinoks
Osim toga, i ovde je drveće prikazivalo te divne jesenje boje svog lišća što je posebno dolazilo do izražaja u odnosu na plavo nebo.
Planina Ekvinoks
Zatim nas je put doveo do jednog ravnog dela gde takođe postoji proširenje na kojem kola mogu da se zaustave. Bila sam oduševljena lepotom prizora.
Planina Ekvinoks: pogled na istok i Zelene planine
Planina Ekvinoks: pogled na istok i Zelene planine
Planina Ekvinoks: pogled ka vrhu
Planina Ekvinoks
Kada sa odavde pogleda ka zapadu, može da se vidi i sam manastir koji se nalazi u podnožju i bele je boje.
Planina Ekvinoks: pogled na zapad
Na vrhu se nalazi fin parking i lepa zgrada, ali sam ja bila previše zadivljena prizorima koji su još više dolazili do izražaja po ovako divnom, sunčanom vremenu.
Pogled sa vrha planine Ekvinoks
Vazduh je bio savršeno čist i koga je zanimalo mogao je na daleko da vidi. Kada su uslovi dobri odavde mogu da se vide četiri savezne države (Vermont, Njujork, Nju Hempšir i Masačusets), a takođe i deo severnog komšije – Kanade.
Pogled sa vrha planine Ekvinoks
Daniela i ja smo, naravno, ušle i u Centar za razgledanje u kojem mogu da se pročitaju informacije ili da se vide izložbe vezane za planinu i Kartezijance. Takođe postoji i prostorija za molitvu ili meditaciju.
Centar za razgledanje
Ali, u okviru objekta, postoje i terase odakle se takođe pruža divan pogled, a dobija se još malo na visini.
Planina Ekvinoks: pogled na parking i na severozapad
Planina Ekvinoks: pogled na severozapad i sever
Ovde me je i moja draga drugarica slikala. Jasno se vidi da je ona talentovan fotograf i ja sam joj veoma zahvalna na ovoj lepoj uspomeni.
Lepa uspomena sa vrha planine Ekvinoks (Fotografija: DAJP)
Postoji mogućnost da se ovde ide i u neke kraće šetnje (za one koji su došli kolima), ali smo Daniela i ja morale da krenemo odavde, jer smo za ovaj dan imale veoma ambiciozan plan. Za početak smo se spustile do glavnog puta i tu smo nastavile na sever, prošle ponovo kroz Mančester, a onda krenule severoistočno prema gradiću Vudstok.
Ponovo u Mančesteru
Napustile smo Mančester
Napustile smo Mančester
Posle Mančestera put kreće lagano da se penje i već posle nekih 15 km dolazi se do skijališta na planini Bromli. Mada je vreme početkom oktobra, kada sam ovde prolazila, u svakom pogledu bilo idealno, treba imati u vidu da ovde zimi pada dosta snega, a temperatura se značajno spušta.
Meni je svojevremeno kada sam osmišljavala trasu puta palo na pamet da bismo ovde mogle da sednemo i popijemo kafu, ali smo na licu mesta zaključile da nam je još rano. Zato smo se zaustavile samo na kratko da bismo na miru mogle da osmotrimo okolinu, a onda smo nastavile dalje.
Skijalište na planini Bromli u oktobru
Pogled ka jugu sa parkinga kod skijališta na planini Bromli u oktobru
Posle ovoga smo nastavile dalje kolima i moram da kažem da sam bila neizmerno zahvalna svojoj drugarici Danieli ne samo na divnom društvu, već u ovom konkretnom slučaju i na činjenici da je ona sve vreme vozila. Nijednog trenutka se nije bunila da joj je dosadno, ili da je umorna, ili bilo šta drugo. Vozila je lepo, udobno i bezbedno, a ja sam imala vremena i prilike da gledam oko sebe i fotografišem koliko mi duša ište.
A tokom ove konkretne etape putovanja uživala sam u prizorima koji su me okruživali do neviđenih granica. Ono što sam videla oko sebe je baš i bio razlog zbog kojeg sam se odlučila da dođem u Vermont na jesen. Stalno sam se šalila kako sam ovde došla da bih gledala – lišće. E, pa, ovog dana sam imala priliku da ga gledam svuda naokolo. Sva lepota prirode i prirodnog fenomena vezanog za različite boje jesenjeg lišća je posebno bila naglašena zbog izvanrednog vremena koje smo imali. Nebo je bilo blistavo plavo, bez ijednog oblačka i to je samo još više isticalo neverovatne boje koje se u ovom delu Severne Amerike mogu videti svake jeseni. Sezona otprilike kreće od polovine septembra i traje do kraja oktobra.
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Povremeno nas je put vodio kroz manja naselja, ali je uglavnom dominirala priroda.
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
Jesenji predeli u Vermontu
U nekom trenutku nas je put doveo i do gradića Ladlou gde iznad glavnog puta prolazi železnički most.
Dolazimo u Ladlou
Da bi se stekao bolji utisak o tome kako izgleda prolaziti kroz ove predele u jesen, evo i kratkog video-snimka:
Dakle, sve je bilo divno, na putu nije bilo gužve i mi smo obe uživale u lepim prizorima oko nas. A onda, kao da to sve nije bio dovoljno, ubrzo nakon napuštanja gradića Ladlou, sa desne strane puta mogle smo da vidimo jezerce. U stvari ne jedno, već četiri jezerca se ovde pružaju između gradića Ladlou na jugu i Plimut na severu.
Kroz drveće smo mogle sasvim jasno da vidimo da je priroda ovde bila bezgranično izdašna i da su predeli bili spektakularno lepi, a onda smo kod jezera Eko konačno naišle i na mesto gde smo mogle bezbedno da se zaustavimo. Odmah sam izjurila iz kola i spustila se par metara dalje do obale jezerceta.
Ja sam se ovde osetila potpuno začaranom i jedva sam uspela da se odvojim od lepote prizora pred sobom i kasnije konačno vratim u kola. Evo samo delića fotografija koje sam napravila. Bitno je da naglasim da sam slikala i foto-aparatom i mobilnim telefonom, pa su boje na nekim slikama drugačije mada se vidi isti detalj. Meni to ni najmanje ne smeta.
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Moja divna drugarica Daniela je sa puno razumevanja i strpljenja stala na kratko još na par mesta, a ja sam nastavila da škljocam svojim aparatima. Kasnije sam čak, mimo običaja, dodatno obrađivala neke slike u smislu da sam ih sekla kako bi se još više istakli neki detalji. Uživala sam u svakom trenutku.
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Jezero Eko
Da li sam ja bila zadovoljna posle fotografisanja kod jezera Eko? Jesam, i to izuzetno. A da li me je to sprečilo da i dalje intenzivno uživam i fotografišem prirodu kroz koju smo se vozile? Apsolutno ne.
Dan je bio savršen, a Vermont je prikazivao svoje najlepše lice.
Jesen u Vermontu
Jesen u Vermontu
Nadomak Vudstoka prošle smo pored još jednog pokrivenog mosta. Već sam o ovom tipu mostova pisala u: (https://svudapodji.com/sad-22-4/). Ovde bih samo pomenula da se ovaj koji se vidi na sledećoj slici zove Pokriveni most Linkoln i da je sagrađen 1877. godine. Po primeni nekog graditeljska elementa, ovaj konkretni most je jedinstven u SAD-u. Uzgred, Vermont je poznat ne samo po čudesno lepoj jeseni, već i po tome da se u ovoj saveznoj američkoj državi može videti preko 100 pokrivenih mostova iz XIX veka. Ja sam, dakle, do ovog trenutka videla i snimila dva. Od nečega se mora početi.
Pokriveni most Linkoln
Pokriveni most Linkoln vodi preko reke Otakviči. Dok smo se pripremale za ovu etapu putovanja, Daniela i ja smo naišle na neku informaciju da se reka mora videti i to baš sa prostora jednog izletišta pored puta. Stale smo tu kolima i slikale reku, ali na tome se i završilo.
Reka Otakviči
Bile smo samo par kilometara udaljene od centra Vudstoka i plan nam je bio da tamo odemo na ručak, čak smo se i dogovorile u koji restoran. Bio je to u suštini dobar plan, ali je imao jednu manu. Nije predvideo, a i nikako nije mogao da predvidi, da će u gradiću da bude neverovatna gužva, valjda zato što je bio divan sunčan jesenji dan i valjda zato što je bilo vreme ručka. Za početak je bio ogroman problem da nađemo mesto za parkiranje. Na kraju smo ostavile kola na jednom mestu koje je možda bilo dobro za parkiranje, a možda i ne. Nismo baš bile sigurne. Pošto živi u SAD-u, Daniela je mnogo bolje od mene upoznata sa pravilima vožnje, ali na ovom mestu to nekako uopšte nije bilo jasno. S druge strane, pretpostavljam da smo posle par dana gde smo veoma retko i u veoma malom broju sretale ljude, obe na neki način bile zatečene tom gužvom u Vudstoku.
Otišle smo do izabranog restorana, ali se ispostavilo da je on zatvoren. Onda smo se na licu mesta dogovorile za neki drugi – tamo nije bilo mesta. Shvatile smo da ovde ipak nećemo uspeti da ručamo jer nismo rezervisale sto ni u jednom restoranu, a i sve vreme smo razmišljale o kolima i gde smo ih ostavile.
Sve u svemu, dogovorile smo se da nastavimo sa putovanjem bez daljeg zadržavanja u Vudstoku. Mada je Vudstok sasvim jasno veoma ljubak i slikovit gradić (ovde je živeo i imao svoje imanje jedan ogranak porodice Rokfeler, a oni su mogli da žive gde god su hteli), okolnosti nam nisu išle na ruku, tako da sam i ja bila sasvim zadovoljna našom zajedničkom odlukom. Doduše, bilo mi je delimično žao da nisam videla još jedan pokriveni most koji se nalazi praktično u centru Vudstoka, ali šta da se radi. To je Srednji pokriveni most koji je bez obzira na svoj lep „istorijski“ izgled uopšte nije posebno star – sagrađen je 1969. godine.
S druge strane, valjda zbog one lepote prirode kroz koju smo prolazile i koja je izgleda maksimalno popunila sve delove mene zadužene za vizuelno izražavanje, a možda i zbog te jalove potrage za restoranom i brige oko parkiranja, tek ja ovde u Vudstoku uopšte nisam imala inspiraciju za fotografisanje. I to u tolikoj meri da sam snimila samo neke bundeve koje su bile stavljene na klupicu ispred jedne kuće. To je vrlo neobično za mene.
Jedina fotografija iz centra Vudstoka
Pošto smo Daniela i ja ipak po malo bile i gladne, shvatile smo da ne možemo baš da nastavimo sa vožnjom, a da nam stomaci budu potpuno prazni. Zato smo svratile u jednu radnju pored benzinske pumpe (trebalo je i da napunimo gorivo), pa smo tu kupile sendviče.
Kao što sam sugerisala, mene gužva u gradu retko inspiriše, ali zato uglavnom jako dobro reagujem na hranu i sve što ima veze sa hranom. Tako sam i ovde uočila, pa i kupila, javorov sirup. Naime, osim što je poznat po jesenjem lišću i pokrivenim mostovima, Vermont je takođe i jedan od glavnih proizvođača javorovog sirupa. Sirup se dobija od vrste drveta koja se zove šećerni javor (Acer saccharum), a tehniku dobijanja sirupa su razvili još Indijanci koji su prvobitno naseljavali ovo područje.
Kad si u Vermontu...
Posle ove pauze, Daniela i ja smo bile spremne da nastavimo dalje i pred nama je sada bila jedna duga vožnja. Ipak, okolnosti, pa valjda i sam Vermont, učinili su da smo sledeću pauzu pravile već posle nekih desetak kilometara.
Uz put smo sa leve strane puta videle i Pokriveni most Taftsvil, ali to je bilo previše iznenada da bih pripremila foto-aparat. Manje od 10 minuta kasnije, velika gužva na putu nam je skrenula pažnju na to da se tu nalazi nešto zanimljivo. Prošle smo savremeni, nepokriveni most, parkirale kola i izašle.